Scena
06.07.2021. 09:42
Scena
22.07.2021. 08:10
Nebojša Jevrić
Svetozar Pandurović
"Živimo dve realnosti"
"Zapadna globalistička umetnost je samu sebe obesmislila i oduzela svaki sadržaj, L’art pour l’art. To je stvorilo mehanizam koji se posle nametao celom svetu kao imperativ, kao najveća vrednost koja se mora slediti i dostići"
"Široko sam zahvatio, između ostalog, zahvaljujući svom umetničkom i tehničkom obrazovanju kroz tada jaku Dizajnersku školu na Dedinju i kasnije visokokvalitetnom Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Prošao sam obuku kroz dizajn industrijskih proizvoda, unutrašnju arhitekturu i sve ostalo što se ticalo dvodimenzionalne i trodimenzionalne umetnosti. Sve te umetničke veštine omogućile su mi da se oprobam u rešavanju raznih likovnih i tehničkih problema crkvene umetnosti i da postignem izvesne rezultate, koji su dalje podsticali moju umetničku inteligenciju", priča Svetozar Pandurović.
Nastavljate osmovekovnu tradiciju crkvenog umetničkog stvaralaštva koje je tokom vremena bilo od velike važnosti u duhovnom smislu za vaskoliki srpski narod u očuvanju jedinstva nacionalnog identiteta.
"Bio bih jako zadovoljan kada bi se moji dosadašnji radovi mogli ubrojati minimalnim procentom u tok srpske duhovne umetničke tradicije. Osmovekovna tradicija crkve i crkveno-umetničkog stvaralaštva i uopšte pregalaštva je, slobodno možemo reći, sama suština srpskog naroda. Crkva i sva njena delatnost su duša srpskog naroda, a državnost je telo. Srbi postoje odvajkada, ali kao Novi Izrailj, izabrani narod božiji, istorijski i kulturni narod u kontinuitetu, postoje poslednjih 800 godina. Srbi od tada žive dve vrste realnosti u dve otadžbine u istom trenutku, žive ovde u materijalnoj stvarnosti i ujedno u duhovnom svetu i njegovoj stvarnosti, očekujući eshatološki smisao.
Zahvaljujući tome Srbi su kao narod postali metafizički fenomen. Ta istorijska promena ili, bolje rečeno, odgovor Boga Tvorca na srpske prethrišćanske vapaje, donela je vitalnost i trajanje. Za tu veliku privilegiju moramo biti zahvalni Svetom Savi, čudesnom srpskom princu Rastku Nemanjiću, jer su Srbi njime postali crkveno državotvorni hrišćani i istorijski narod.
Ali napomenimo da su i pre Svetog Save postojali Srbi. Isto tako, bilo je i Srba hrišćana. I pre Svetog Save, Srbi su imali kulturu i religiju. Pitomu pagansku religiju kulta plodnosti, doma, hleba i drveta. Kao što je helenizam bio kulturni period preteča i priprema za mnoge narode, koji nisu bili u sastavu starozavetnog Izrailja, da prime vest o Mesiji – Spasitelju, tako su i kod Srbo-Slovena postojale težnje i simboli koji su bili preteča istinite vere, koju će kasnije dobiti sa Svetim Savom kao dar od Gospoda. Helenska krila mitoloških genija i Atine Nike prepoznata su kasnije u hrišćanstvu kao krila anđela i duhovnih nebeskih bića, dok je zlatno lišće paganskog hrasta postalo kod Srba, zahvaljujući Svetom Savi koji je prepoznao estetski i etički smisao hrasta, badnjačko božićno drvce koje predstavlja samog Bogomladenca Hrista.
Imali su Srbo-Sloveni i jezik i pismo odvajkada. Sveti vladika Nikolaj Srpski ukazuje da su svi slovenski narodi imali isti naziv Sloveni jer slovesno slove, slovesno pričaju, imaju svoj jezik sa kojim se sporazumevaju.
Sveštenik Svetislav Bilbija sredinom 20. veka otkriva i dešifruje drevno srpsko pismo na stećku u Ksantosu u maloazijskoj Lici. Tekst koji svedoči zakonske norme, koje su imali naši daleki preci u prethrišćansko vreme, 800 godina pre Hrista. Mnogi osporavaju ove činjenice i pokušavaju da ih sakriju, ali istina se ne može sakriti. Srbo-Sloveni su arhajski narod koji je imao sve kao i mnogi drugi kulturni narodi. Ali, kao i drugi kulturni narodi, nije imao ono što je imao samo jedan kulturni narod, starozavetni Izrailj, izabrani narod božiji... Nije imao otkrivenu istinitu veru u jednoga Boga Tvorca, kasnije sa Hristom otkrivenog Boga Oca i Sina i Svetoga Duha. Tu istinu Srbi kao narod dobijaju tek kroz svoje pismo, koje evangeliziraju Sveti Kirilo i Metodije, koje postaje srpska sveta ćirilica, a sa Svetim Savom Srbi postaju Novi Izrailj, novi izabrani narod boži- ji jer dobijaju crkvu Gospodnju, koja je telo Hristovo kojim se hrane, i koja je majka Gospodnja iz čije će se utrobe rađati, svetotajinski, sinovi božiji, blagoslovena braća Hristova. Sve ovo rečeno znaju ili osećaju božiji, ljudski i naši neprijatelji, i zbog svega toga stradamo u istoriji.
To upravo predstavlja osmovekovna crkveno-umetnička i kulturna tradicija srpskog naroda i njegovog duhovnog smisla u očuvanju svesti i jedinstva, i to je jedino potrebno svakom čoveku Srbinu Novoizrailjcu. I sada, ako bi i zrno peska bio moj stvaralačko-umetnički doprinos svemu tome, onda sam ja ispunio svoj stvaralački smisao."
Drznuli ste se i široko zahvatili problematiku crkvene umetnosti, od ikonopisa, preko dizajniranja i restauracije "utvari" (bogoslužbenih pred- meta), do projektovanja enterijera i arhitekture. U svojim rešenjima postižete umetničke i profesionalne rezultate, zahvaljujući vokaciji i talentu.
"Iskoristili ste u ovom pitanju, vrlo zanimljivo i u kontekstu, jedan stari crkvenoslovenski pojam ’derzovenije’ u savremenijem obliku drznuti, koji bi se mogao površno razumeti kao drskost, kao nešto negativno, a u stvari značenje mu je pozitivno i mogli bismo ga prevesti kao smelost, reši- teljnost. A poetično bi se moglo tumačiti kao derzovenije ka Gospodu. Moje derzovenije je počelo sa otkrićem istinite vere, pravoslavlja, i shvatanjem da imam neprocenjivu sreću i privilegiju da sam se rodio u jednom od naroda koji baštini tu istinu. Tada su se u meni dešavale promene koje su izmenile i sve ostale poglede na svet i stvari oko mene. Moja estetika koju sam do tada izgradio pod raznim uticajima kroz školovanje i svet takođe se promenila i ono što mi se nekada nije dopadalo počelo se otkrivati kao neverovatna nepoznata lepota."
Scena
08.07.2021. 10:24
"Ne treba tražiti nove razloge za podjele"
Kroz Vaše radove i rešenja možemo videti trud da se ostane u "kanonu", ali ujedno da se postigne visoki nivo u estetskom smislu i originalnosti rešenja.
"Kanoni su jako važni jer služe očuvanju čistote vere. Ali moram reći da ’kanon’ podrazumeva ’pravilo’ koje je nasleđeno i predstavlja predanje, tradiciju crkvenog života i vere, a u oblasti umetnosti bogato iskustvo svih generacija koje se sakupilo do današnjih dana. To iskustvo nam pomaže da ne bismo nepotrebno lutali i smišljali ’toplu vodu’. Mada pod kanonom nikako ne smemo podrazumevati ’dogmu’ jer je kanon-pravilo promenljiv i predstavlja okvir vere, dok je ’dogma’ nepromenljiva, jer je suština vere, aksiom, njena formula. I naše vreme može da izrodi neki kanon-pravilo, tako da sloboda postoji u svom punom obliku.
Dalje, neograničena sloboda postoji u crkvenoj umetnosti na planu formalno-estetskog i tu će svaki umetnik biti nagrađen ličnim zadovoljenjem (satisfak- cijom) ako se bude potrudio da uradi kvalitetno i originalno delo. Sve vreme imajući to na umu, kao verujući hrišćanin, da on ništa nije novo uradio, već da je vratio talenat Onom od koga ga je dobio jer: ’Najuzvišenija umetnost je ona koja slavi Jedinoga Najuzvišenijeg Umetnika.’ Posle ovakvog stava, autorstvo za pravog zografa je nebitno.
Srednjovekovni umetnici nisu potpisivali svoje radove jer su imali svest o ovome i zato su to remek-dela najuzvišenije umetnosti."
Spoznaja vere uvela vas je u novi i neiscrpni svet duhovnog.
"Hvala Bogu što se to desilo. Njegova je zasluga veća, ali je malo i moja, mora postojati obostrana veza. U stvari Bog nas uvek priziva, samo od nas zavisi hoćemo li pogledati na ’gore’ ili ćemo gledati ceo život na ’dole’ i diviti se propadljivim lepotama ovog palog sveta koji je samo bleda slika od lepote u kojoj je obitavao, i u kojoj će tek obitavati. Vidite, opet estetski momenti. Spoznaja vere jedno- stavno čoveku daje otkrovenje Smisla, kojim se može odgovoriti na sva pitanja koja se mogu i moraju postaviti da bi se mogao nazvati ’čovekom’.
Verujući umetnik shvata da je ceo svet jedno konstantno Stvaralaštvo i da moramo zadobiti mogućnost da u tom Stvaralaštvu ostanemo i trajemo jer će tek večnost takođe biti stalno novo Stvaralaštvo. Ali, napomenimo, u tome se moramo održati do kraja jer je to dar koji se može izgubiti. U tome je borba, da sačuvamo svoju veru do kraja, a kraj je početak beskraja."
Polazna tačka Vašeg interesovanja bio je ikonopis.
"Ikona koju ranije, pre otkrivanja vere, nisam uopšte mogao shvatiti i videti njenu lepotu, tek tada mi se otkrila i otkrivala neverovatnu duboku esteti- ku. Kroz potonje proučavanje ikone učio sam Jevanđelje, veru i teologiju. Mogu slobodno da kažem da me je ikona naučila veri. Kasnije se moje interesovanje proširilo na enterijer hrama, bogoslužbene ’utvari’ i arhitekturu. To jest na sve ono što je funkcionalno učestvovalo u unutrašnjem ustrojstvu hrama i bogosluženja."
Rečeno je da… „slikati ikonu znači bogoslovstvovati bojama o neiskazivim tajnama božanstvenog domostroja“.
„Ikona, kada se prevede sa grčkog na srpski jezik, bukvalno znači slika. Ikona je slika koja je ručno rađena tradicionalnom tehnikom ikonopisa, što znači da je ’pisana’, napisana slika. To ima svoje jevanđeljsko objašnjenje jer je smisao interesovanja za hrišćane ovaploćeno ’Slovo Božije’, ’Logos’, Bogočovek, Mesija i Spasitelj Isus Hristos. I pre Hrista postoji slikarstvo, koje se nije očuvalo, imamo istorijske izveštaje o njemu. Ono je bilo visokog estetskog nivoa, ali naturalističko, veštastveno, materijalističko, magijsko, čulno.
Sa Otkrivenjem Istine, tradicija Istočnog rimskog carstva je stvorila i ostavila jednu novu, autentičnu, neponovljivu umetnost koja se takođe razvila iz potrebe da se na likovni, vidljivi način prikaže nevidljivo ’od onoga sveta’ i da se objavi konačna istina o Bogu, svetu i čoveku. Ikona je slika koja je nadrealna, metafizička predstava natčulnog neveštastvenog sveta koji postoji u drugim zakonima prirode (fizike). To je bio ogroman zadatak koji se ispunio na najbolji mogući način.
Od prvih znakovnih simvoličnih predstava ranog hrišćanstva do Hrama Svete Sofije sve do pada Carigrada možemo uživati vrhunske domete umetnosti koja je u službi Bogu i crkvi koja je uspela da kroz sve vrste umetnosti proslavi Tvorca, Gospoda i da bude na neki način njegova teofanija. Međutim, zapadna tradicija hrišćanstva se u jednom trenutku odvojila od ovih kvaliteta i vratila na kvalitete prethrišćanske paganske umetnosti.
Taj proces vraćanja na kvalitete i estetiku helenizma i humanizma naziva se renesansa, a rezultat toga doživljava se kao ’preporod’. U stvari, samo se vratilo na sve ono od čega se hrišćanstvo udaljilo, a to je naturalistička, veštastvena, materijalistička, magijska, čulna estetika ’od ovoga sveta’ palog, propadljivog, smrtnog.“
Kako gledate na ono što se dešava u srpskom slikarstvu, na koncept, performanse, unižavanje lepote, NATO art, kako bi rekao naš veliki slikar Miloš Šobajić?
„S obzirom na to da sam se davno udaljio od takvog poimanja umetnosti i kao tradicionalista i verujući čovek, svetovna umetnost koja u sebi ne sadrži barem klasične vrednosti nije mi interesantna.
Ne pratim pomno kretanja u srpskom slikarstvu i ne mogu dati neko korisno mišljenje. Sa druge strane, mogu reći samo da se u našem slikarstvu i umetnosti uopšte i dalje vidi kontinuitet želje za praćenjem svetskih trendova (mejnstrim), koji su na neki način agresivno-okupatorski, kako ih ja doživljavam.
Nekada sam i sam bio opčinjen zapadnom umetničkom tradicijom i modernizmima. Iz gore navedenog teksta može se već zaključiti kakav je moj stav. Ta tradicija je na svom kraju iznedrila artizam u kome se umetnik predstavlja kao neki entitet bez svesti, koji nešto radi, ali ne zna šta radi, jer on to radi instinktivno kada se ’inspiriše’ (uđe u neki duh ili se napije, nadrogira), pritom, to što on radi jedini koji razume je neki izvesni kritičar, koji to pojašnjava publici, ali i samom umetniku, čiju kritiku kada pročitaš ne znaš gde se nalaziš i šta si pročitao.
Malo karikiram, ali vrlo malo. Umetnost koju niko ne razume dok mu je neki veliki intelektualni um ne objasni, šta je to? Umetnost kao i bilo koja druga vrednost ne treba da se objašnjava, jer je njen zadatak da objasni i da estetski vaspita i uzdigne čoveka, iz blata do duhovnih sfera neba, i to je oduvek bio njen zadatak. To znači preko estetike do etike. Ali samo do duhovnih sfera, posle toga ona može jedino da bude u službi kulta, bogosluženju.
Smešno mi je kada čujem neke slikare ili glumce koji govore o duhovnom u njihovoj umetnosti. Šta je to duhovno u pozorištu ili galerijama? Jedino ako tematski obrađuju nekog ili nešto što ima veze sa duhovnošću, ali u njihovim interpretacijama nema ničeg ’duhovnog’, možda samo inspirišućeg spiritualnog.
Nemam lepo mišljenje o ’estetici inspiracije’, interesuje me nadahnuće. Neko će pomisliti da je to isto, ali nije. Nadahnuće je blagodat Božijeg Daha ili još tačnije Božijeg Duha.
Umetnost inspiracije, modernost, zadatak da se uvek bude nov i originalan, stvorila je umetnost ’dosetke’, a umetnika postavila na idolski pijedestal čoveka tvorca. Umetnost je postala na taj način humanizam. Uništila je svoju tradiciju, i svaki novi pravac je vrlo brzo morao biti uništen da ne bi slučajno on postao tradicija.
Tako se pokrenuo točak koji sve brže melje i ne dozvoljava nikakvo promišljanje, već samo destrukciju. Zapadna globalistička umetnost je samu sebe obesmislila i oduzela svaki sadržaj, L’art pour l’art. To je stvorilo mehanizam koji se posle nametao celom svetu kao imperativ, kao najveća vrednost koja se mora slediti i dostići. Smislili su i pojam ’estetika ružnog’, samo da bi se objasnilo destruktivno kukavičje jaje, koje ima zadatak da uništi svaki tradicionalizam i vrednost i stvori atmosferu globalizma. U tom delu se slažem sa počivšim slikarom Milošem Šobajićem koga ste naveli u pitanju, koga sam poznavao i čuo neke njegove rodoljubive stavove.“
Šta se sprema novo u Vašoj majstorskoj radionici?
„Trenutno, posle retrospektivne izložbe ’Trideset godina crkveno-umetničkog stvaralaštva’ u Srpskom kulturnom centru u Subotici, radim na rešenju jednog relikvijara sa moštima svetitelja, Svetog velikomučenika Georgija Pobedonosca, Svetog cara Uroša srpskog i Svetog Georgija Vitkovića za manastir Studenicu. Paralelno sa tim radim jedan arhijerejski žezal i arhijerejski ručni krst u iščekivanju postavljanja i osvećenja dva kupolna krsta, na čudom otkrivenu i obnovljenu Crkvu Svetog Nikolaja u Keverišu posle 173 godine, u Banatskoj eparhiji. Pripremam radove za izložbu u Segedinu i Budimpešti u organizaciji Srpskog kulturnog centra iz Budimpešte.“
Komentari
