Zmajevi su najzad poleteli

Zbog toga se od svake epizode ne očekuje samo dobra drama, nego i povratak osećaja da se nedeljom uveče dešava nešto veće od jedne serije. Treća sezona, koja je upravo počela, očigledno je taj teret razumela. I zato nije krenula tiho.

Krenula je kao da želi da preseče sve primedbe koje su se vukle za prethodnom sezonom: da je spora, da previše priprema, da se predugo šeta oko rata koji svi čekaju. Prva reakcija publike bila je gotovo histerična. Ocena na IMDb-u je u prvim satima išla do gotovo neverovatnih 9,9, da bi se potom spustila u realniji, ali i dalje izuzetno visok rang. To je važno ne zato što IMDb predstavlja konačnu istinu, već zato što pokazuje nešto drugo: publika je želela da veruje da je House of the Dragon najzad postao ono što joj je obećavano od prve epizode. Ne porodična hronika sa zmajevima u pozadini, nego ratna tragedija u kojoj zmajevi više nisu ukras, već oružje.

I upravo tu leži razlika. Prve dve sezone gradile su svet kroz dvorske sobe, savete, nasledne sporove, poglede preko stola i rečenice izgovorene tako tiho da su zvučale kao pretnje. To je bila snaga serije, ali i njen problem. Game of Thrones je publiku naučio na kombinaciju politike i eksplozije, na razgovore koji vode u krv, na izdaju koja ima lice i posledicu. House of the Dragon je dugo delovao kao da odlaže posledicu. Sada, u trećoj sezoni, odlaganja više nema. Rat zvan „Ples zmajeva“ više nije istorijska fusnota iz Martinovog sveta, nego glavna scena.

HBO je treću sezonu najavio kao osmodelnu priču koja će se emitovati nedeljno, što je možda i najbolji format za ovu vrstu televizije. Ovo nije serija za gutanje u jednoj noći, nego za vraćanje starog osećaja čekanja. Nedelja po nedelja, teorija po teorija, svađa po svađa, navijanje za ljude za koje znamo da su moralno kompromitovani. U tome je i najveća čar Targarjena: niko ovde nije čist, ali skoro svi veruju da imaju pravo na vatru.

Ako je Game of Thrones bio priča o svetu u kojem se ledena pretnja približava dok ljudi sitno ratuju za presto, House of the Dragon je mnogo intimnije čudovište. Ovde apokalipsa ne dolazi spolja. Ona je porodična. Brat protiv sestre, majka protiv uspomene, deca kao figure na tabli odraslih, savezi koji se prave zato što je neko nekada pogrešno protumačio volju mrtvog kralja. Najstrašnije u ovoj seriji nije to što zmajevi pale brodove i gradove, nego što sve počinje u porodici koja je ubeđena da je izabrana da vlada.

Zato visoka ocena premijere nije samo reakcija na spektakl. Spektakl danas ima svako ko ima dovoljno novca. Ono što House of the Dragon mora da dokaže jeste da iza vatre postoji drama. Prema prvim reakcijama kritike, treća sezona upravo tu najviše dobija: rat se konačno vidi, ali ne guta likove do kraja. The Guardian ocenjuje da serija sada izgleda sigurnije, mračnije i raskošnije nego ranije, dok drugi prikazi posebno izdvajaju veliku pomorsku bitku kao trenutak u kojem sezona odmah podiže ulog.

To je dobar znak jer je najveća opasnost za ovu seriju bila da postane luksuzna ilustracija knjige. Lepo snimljena, skupa, precizna, ali hladna. Treća sezona, sudeći po startu, pokušava da uradi suprotno: da istoriju pretvori u sadašnji trenutak. Da se ne ponaša kao enciklopedija Vesterosa, već kao tragedija u kojoj svaki lik još veruje da može da zaustavi ono što je već pokrenuo. U tome je Martinov svet uvek bio najjači. Ne u zmajevima, ne u mapama, ne u zastavama kuća, nego u činjenici da katastrofa gotovo nikada ne dolazi od jednog zlikovca. Dolazi od niza ljudi koji imaju dobre izgovore.

Renera više nije samo žena kojoj je oduzeto pravo. Egon nije samo pijun. Demon nije samo haotični princ koji uživa u sopstvenoj opasnosti. Alisent nije samo majka koja je pogrešila. Svi su oni istovremeno žrtve i saučesnici. I što rat bude veći, to će serija morati manje da nas ubeđuje ko je u pravu, a više da pokaže koliko su svi spremni da plate cenu sopstvene istine.

Tu se krije i zamka IMDb euforije. Ocena 9,9 zvuči kao presuda da je serija već napravila remek-delo. Ali takve ocene često više govore o gladi publike nego o samoj epizodi. Posle duge pauze, posle druge sezone koja je mnogima izgledala kao produženi uvod, gledalac je želeo vatru. I dobio ju je. Pitanje je šta se dešava kada se dim raziđe. Prava vrednost sezone neće se meriti time da li je prva epizoda eksplodirala, već da li će posledice te eksplozije imati težinu.

Jer House of the Dragon ne sme da ponovi grešku kasnog Game of Thrones-a. Ne sme da zameni sudbinu za spektakl. Kada zmaj zapali nebo, to je impresivno prvi put. Drugi put mora da znači nešto. Treći put mora da nekoga promeni. Ako serija uspe da svaku veliku scenu veže za karakter, za krivicu, za političku cenu i porodični raspad, onda ova sezona može biti ono što fanovi već žele da proglase: trenutak kada je naslednik konačno stao na svoje noge.

Za sada, početak obećava. Treća sezona ulazi u rat bez izvinjenja i bez previše uvoda. To je ono što je publika čekala. Ali najbolja stvar kod ovog početka nije samo to što su zmajevi poleteli. Najbolja stvar je što se čini da serija razume da vatra sama po sebi nije dovoljna. Ona mora da osvetli lica onih koji su je prizvali.

A ta lica, u kući Targarjena, nikada nisu nevina