Da li je Piksi možda Pešić? Nije, i nikad neće biti

“Ne postoji veća čast nego biti selektor svoje zemlje. Svestan sam odgovornosti koju preuzimam, ali isto tako verujem u sopstveni kvalitet, kvalitet mojih saradnika i ogroman potencijal koji ima srpska reprezentacija.“

Znao je u tom trenutku i put kako se do cilja stiže. Nacija navikla na svakakve fudbalske nedaće bila je ponosna na reči koje je novi selektor izgovorio:

“Moramo biti jedinstveni, da ginemo za dres naše zemlje, grb i himnu. Nema drugog načina da se dođe do uspeha.“

Danas kada je sve krenulo naopako bilo bi ružno ne priznati i još više ne prisetiti se da se o Piksijevom izboru i zaista pričalo i pisalo pažljivo biranim rečima. Tim pre što je početak nudio nadu za lepše sutra.

Prvo se dogodio direktan plasman Piksijevih “orlova“ na SP. Sve je okarakterisano kao veliki uspeh srpskog fudbala i fudbalera, selektora Dragana Stojkovića Piksija.

Među zanesenjacima, laskavcima i licemerima, u trenutku nacionalne fudbalske egzaltacije, bilo je i onih trezvenijih. Danas je najmanje bitno ko su oni bili, ali nije nebitno šta su zapisali ili izgovorili.

“Čovek kome su data sva prava, mislim na Piksija, ulazi u rizik da kao selektor uništi svoju legendu. U ovoj ulozi on reskira mnogo svoje biografije. Za sada funkcioniše u skladu sa garancijom koju mu je neko dao, nije bitno ko, da mu navijači i menadžeri neće sastavljati tim. Koliko je to dobro za Srbiju pokazuju rezultati, ali da li će tako i ostati, a bilo bi dobro da ostane, veliko je pitanje.“

Uprkos svemu, i dalje se pričalo na sav glas kako je Srbija konačno dobila selektora koji autoritet “gradi na znanju, a ne na zvanju“. Oni koji danas sebe nazivaju fudbalskim analitičarima otišli su i korak dalje. U nizu slatkorečivih priča vredi izdvojiti i rečenicu:

“Piksi je, zahvaljujući trenerskoj intuiciji, fine niti pojedinaca povezao u skladnu celinu.“

Imala je Srbija tada, bar se tako činilo, i sjajnog selektora i tim koji obećava. Otuda u ime srpskih naravi još jedan hvalospev iz tog vremena zaslužuje da se citira. Neka autor ostane nepoznat.

“Ranije smo imali selektore koji su imali ovo, a nisu ono. Sada se potrefilo da imamo selektora koji ima sve. I znanje i muda i autoritet. I njegova filozofija igre je nešto što zaslužuje apsolutni respekt i igrača i navijača. Kapa dole, majstore. I to nije sve. Piksi je i svakom igraču našao pravo mesto u timu, dokazao i pokazao da ovaj i onaj mogu zajedno, a to opet mogu da urade samo oni selektori koji nose u sebi talenat za posao kojim se bave i zahvaljujući tome vide ono što drugi ne vide.“

Ili...

“Piksi je poseban. Uspeo je ono što drugi nisu, a to je da svoje ludilo prenese na ekipu.“

Posle 18 meseci selektovanja, a uoči SP-a u Kataru optimizam je parao oblake iznad zemlje Srbije.

“Sve što reprezentacija Srbije radi predvođena Piksijem postalo je normalno. On je kao savršen dirigent. Samo neka igrači budu zdravi, a tamo je sve moguće.“

Na Mundijalu se dogodio kiks. “Orlovi“ su uprskali i razočarali. Igrali su očajno. Kući su se vratili već posle grupne faze i bez pobede. Ipak, smenu selektora niko nije tražio. Nacija je živela u ubeđenju da je reč o sticaju nesrećnih okolnosti i dečjim bolestima koje se moraju preležati. Vrlo brzo usledila je i rekapitulacija onog što je Piksi kao selektor uradio.

Pisalo se da je u selektorsku fotelju seo početkom marta 2021. s ugovorom potpisanim na tri godine, preciznije do završetka kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 2024. Kad se podvukla crta, bilo je takođe jasno da je puno toga kao selektor uradio.

Odlazak na SP bio je prvi cilj sa kojim se Piksi suočio. U Katar je stigao direktnim letom, kao pobednik kvalifikacione grupe. Posle Katara uspešno je kormilario brodom i u Ligi nacija. Na šest utakmica njegov tim, na opštu radost nacije, ostvario je četiri pobede uz jedan remi i poraz. “Orlovi“ su poklekli samo pred Norveškom, ali ni to ih nije sprečilo da se presele u A diviziju ovog takmičenja. Da li će u ovom takmičenju koje startuje na jesen Piksi biti selektor, još se ne zna.

Na redu su bile kvalifikacije za EP. Svi su podsećali da Srbija kao samostalna država nikada nije učestvovala na šampionatu kontinenta. Izazov je utoliko bio veći.

A da je u nekim prethodnim kvalifikacijama Srbija bila na pragu ovog velikog takmičenja, bila je.

Prvo daleke 2006. Selektor Srbije u tom trenutku bio je Španac Havijer Klemente. Počeo je dobro, ali sve što je uradio bacio je niz reku u utakmicama igranim 2007.

Prvo je u Astani Srbija neočekivano poražena (2:1) od Kazahstana. Bio je to šok, debakl do bola, velika sramota srpskog fudbala. Ipak, nada nije izgubljena. Posle remija sa Portugalcima (1:1) dogodila se pobeda nad Finskom (2:0) u Helsinkiju. Trebalo je u narednom meču nadigrati podmlađenu Belgiju. “Orlovi“ su, iako favoriti, doživeli bolan neuspeh (3:2).

U nastavku, ravan porazu bio je i remi (1:1) sa Fincima. Istim rezultatom, zahvaljujući sjajnoj reakciji Branislava Ivanovića u 88. minutu, završena je i utakmica sa Portugalom u Lisabonu.

A onda opet kiks, ovog puta remi bez golova sa slabašnim Jerevanom. Utisak je delimično popravljen u meču sa Azerbejdžanom koji je deklasiran 6:1, ali od svega mala vajda.

Da bi se obezbedilo drugo mesto u grupi i siguran plasman na EŠ, trebalo je u direktnom okršaju savladati Poljsku. Susret na “Marakani“ završen je bez pobednika – 2:2. Poljaci su vodili 2:0, Srbija je preko Žižića i Danka Lazovića izjednačila na 2:2, ali snage za potpun preokret, pred praznim tribinama (3.000), nije imala.

Poslednji meč sa reprezentacijom Kazahstana, što je bez sumnje najveća uvreda za srpski nacionalni tim, pratilo je na Stadionu Partizana samo 400 gledalaca. U svemu neuspešni selektor Havijer Klemente podneo je ostavku.

Verovalo se da će Radomir Antić kao selektor imati više sreće. Kvalifikacije za EŠ 2012. njegov izabrani tim započeo je trijumfom (3:0) nad Farskim ostrvima.

Fudbalska nacija mislila je da nešto slično čeka i Slovence u Beogradu uprkos činjenici da su četiri prethodna međusobna susreta ove dve selekcije završena bez pobednika. Tradicija nije izneverena, isto se dogodilo i u petom – 1:1.

Samo sedam dana kasnije Srbiju je zadesila eksplozija sujete i neukusa. Predsednik FSS-a Tomislav Karadžić uručio je otkaz selektoru Antiću. Na njegovo mesto stigao je Vladimir Petrović Pižon.

Čudesna smena prvog čoveka struke uticala je i na atmosferu u reprezentaciji i oko reprezentacije što se odslikalo i kroz poraz (1:3) od Estonije u Beogradu. Ali, to nije bio kraj mukama i brukama.

Na gostovanju u Italiji, četiri dana posle kraha sa Estoncima, dogodio se prekid meča sa Italijanima već u 7. minutu utakmice. Zbog divljanja srpskih navijača UEFA je ovaj meč registrovala službenim rezultatom 3:0 u korist Italije.

Posle pobede nad Ircima, “orlovima“ je bio neophodan i trijumf nad Slovenijom da bi se izborilo mesto u baražu i na taj način eventualni odlazak na EŠ. San se nije ostvario. Prvo zato što je u finišu prvog poluvremena Srbija primila neverovatan gol sa gotovo polovine terena, da bi onda u nastavku meča i golman Slovenaca Handanović odbranio jedanaesterac koji je za Srbiju “značio život“. Neuspešan egzekutor bio je Nemanja Vidić. Tako su se još jednom, sasvim neočekivano, za srpsku reprezentaciju zatvorila vrata završnice EP-a.

Ni treći pokušaj odlaska na EP nije bio uspešan. Onaj koji se igrao 2016. “Orlovi“ su bili u grupi sa Portugalijom, Danskom, Jermenijom i Albanijom. Direktan plasman bio je osiguran za prve dve reprezentacije u grupi, trećeplasirani tim čekao je baraž.

Ulogu selektora srpskog tima imao je Holanđanin Dik Advokat. Nije se proslavio. U prvoj utakmici protiv Jermenije u Jerevanu izboren je remi (1:1). Izjednačujući gol za srpski tim postigao je Zoran Tošić u 90. minutu.

Tri dana kasnije dogodio se dron. Meč protiv selekcije Albanije na Stadionu Partizana prekinut je na nekoliko minuta zbog čudesne naprave sa zastavom takozvane velike Albanije koja je nadletala teren u Humskoj.

Srpski reprezentativac Stefan Mitrović je u najboljoj nameri uspeo da dohvati dron i skine provokativnu zastavu, ali su ga zbog svega napali albanski fudbaleri. Meč je prekinut, a onda je na scenu stupila UEFA.

Utakmica je prvo registrovana službenim rezultatom 3:0 u korist Srbije, ali su istovremeno Srbiji oduzeta i tri boda. Međutim, Sud za sportsku arbitražu u Lozani ovo nije prihvatio. Meč je registrovan u korist Albanaca 3:0, a na snazi je ostala kazna oduzimanja tri boda Srbiji.

U nastavku kvalifikacija Srbija je doživela poraz od Danske. Bio je to istovremeno i rastanak od selektora Dika Advokata. Za njegovog naslednika imenovan je Radovan Ćurčić.

Pod dirigentskom palicom stručnjaka iz Ivanjice Srbija je pobedila Jermeniju (2:0), zatim istim rezultatom i Albaniju u Elbasanu. U poslednjim meču kvalifikacija Ćurčiću i njegovim izabranicima dogodilo se poraz od Portugalije (1:2) u Beogradu.

Srbija je kvalifikacije završila na pretposlednjem mestu grupe “I“. Naravno, za sve je kao i uvek bio kriv selektor.

I u novom krugu kvalifikacija, onom za EURO 2020, Srbija nije imala sreće sa žrebom. Za rivale u grupi, iz koje su dva prvoplasirana tima išla direktno na šampionat, dobila je Ukrajinu, Litvaniju, Luksemburg i uvek moćni sastav Portugalije.

Početak je bio obećavajući. Izabranici Mladena Krstajića odigrali su sa Portugalijom u gostima (1:1). U drugom kolu dogodio se i debakl i sramota. Ukrajinci su iz Ukrajine srpski izabrani tim ispratili sa pet lakih komada u mreži. Bio je to najteži poraz koji je Srbija doživela od osamostaljenja.

Samo nekoliko dana kasnije nadigrana je fudbalski slabašna Litvanija (4:1). Meč je odlukom UEFA odigran bez prisustva publike zbog rasističkih uvreda srpskih navijača na utakmici protiv Crne Gore u Ligi nacija.

U nastavku kvalifikacija uloga selektora poverena je Ljubiši Tumbakoviću. Nije imao sreće. Već u prvoj utakmici njegov izabrani tim poražen je u Beogradu od Portugalije 4:2. Međutim, usledile su tri pobede u nizu.

Dva puta savladan je Luksemburg i jednom Litvanija. U poslednjem kolu kvalifikacija meč sa Ukrajincima završen je 2:2, što je bilo dovoljno da Srbija kao trećeplasirana reprezentacija u grupi izbori mesto u baražu.

U utakmicama “biti ili ne biti“ trebalo je prvo preslišati Norvežane. Dogodilo se čudo. Sjajna partija Sergeja Milinkovića Savića i njegova dva majstorska gola donela su Srbiji trijumf i šansu da u finalnom meču baraža sa Škotima izbori plasman na EP.

Utakmica u Oslu bila je jedna od najboljih utakmica, ako ne i najbolja utakmica reprezentacije Srbije u protekloj deceniji.

Poslednja prepreka bila je Škotska. Meč se igrao u Beogradu i svi su već videli “orlove“ na prvenstvu Evrope. Usledila je, međutim, katastrofalna igra. U regularnom vremenu meč je završen 1:1. “Orlovi“ su uz dosta sreće izjednačili u 90. minutu golom Jovića.

U penal seriji Škoti su imali više sreće i umeća pa je Srbija još jednom, četvrti put uzastopno, ostala bez plasmana za Evropsko prvenstvo.

U petom pokušaju, uz podosta stresnih momenata, Piksi je uspeo.

Istina, srpski nacionalni tim u Nemačku je stigao uz dosta sreće. Najava očaja dogodila se na SP-u u Kataru, priča o lošim igrama sa još lošijim rivalima ponavljala se iz meča u meč i u kvalifikacijama sa EŠ. “Orlovima“ su lekciju u dva navrata očitali slabašni i fudbalski neubedljivi Mađari, mučili su se Piksijevi izabranici i sa Bugarima, gol Lazovića u 90. minutu odveo ih je zapravo na EURO 2024.

Piksi je, ne videći ono što drugi jesu, govorio o uspehu i uspesima. Pričao je i o sjajnoj atmosferi u reprezentaciji iako se mnogima činilo da nije baš tako. Stavljajući sebe i svoje ja ispred reprezentacije i svega drugog, insistirao je i na novom ugovoru i još više na klauzuli da mu se u slučaju neuspeha na EP-u na ime odštete isplati milion evra.

Srbija je uprkos svemu verovala Piksiju. Pod tepih je gurnut i njegov prenaglašeni ego, bahatost u komunikaciji, arogantnost i samozaljubljenost.

Nije pomogla ni opomena koja je uoči šampionata stigla iz Engleske. Tamošnji poznati fudbalski magazin “Four Four Two“ stavio je selektora Srbije Dragana Stojkovića na poslednje mesto svoje liste, proglašavajući ga tako najgorim trenerom u konkurenciji 24 stručnjaka koja su sa svojim selekcijama izborili ušeće na EP-u.

Pokazalo se da Englezi nisu pogrešili. Srbija je u Nemačkoj od svih pokazala najmanje, Piksi kao strateg takođe. Učešće na Evropskom prvenstvu završila je kao poslednja u grupi sa dva osvojena boda i jednim postignutim golom.

Englezi su nas pobedili, sa Slovencima i Dancima Srbija je odigrala nerešeno. Nacija je bila, s pravom, razočarana. Ne toliko zbog malo bodova koliko zbog istine da je Srbija mogla više.

Pokazalo se da Englezi nisu nikakav bauk, da Slovenci imaju uigran i disciplinovan tim, da Danci uprkos brojnim fudbalskim minusima nisu nepobedivi.

Pokazalo se i da Srbija nema svoj fudbalski kod, da je u grupi u kojoj se igrao generalno loš fudbal bila najlošija jer je u svaku utakmicu ulazila bezglavo, bez ideje i vidljivog opredeljenja kako da odbrani gol, sačuva loptu na sredini terena ili napravi akciju kojom bi ubojiti napadači ugrozili protivnika. Zbog svega je prozvan selektor.

Zamereno mu je da nije napravio sistem igre, da nije uigrao tim, da je sa sastavom startnih 11 bez ikakvog razloga eksperimentisao, da se izdigao iznad tima i izgubio kompas u komunikaciji, da jednostavno nije dobro vodio reprezentaciju i da su svi fudbaleri zbog njegovog arogantnog stava zapravo bili jako, jako nezadovoljni.

Piksiju je zamereno takođe i da je pričao svašta i koješta...

“Gledajući i slušajući selektora vidite sve nepročitane knjige, sve neodgledane filmove i predstave, čujete muziku koju sluša, tu je odsustvo odgovornosti. Junak našeg doba plaćen je više nego svi srpski hirurzi zajedno. Da bi organizovao jedanaest milionera da se loptaju. I ni to ne ume“, prokomentarisao je na svom fejsbuk profilu dramaturg i književnik Siniša Kovačević, veliki poznavalac fudbala i igre koja se tako zove.

Bilo je i onih koji su javnost podsećali da je za mali učinak uzeo veliki novac. Za četiri godine devet miliona. Sad je u igri i onaj deseti koji će dobiti, ima čvrst ugovor, ukoliko dobije otkaz.

Analitičari su se bavili i dugim stvarima. Pokazalo se i na EP-u, a ko zna koji put, da su “Srbi šampioni nemira kada im mir najviše treba“. Osim gluposti koje je pravi selektor, tu su i one koje ne služe na čast ni kancelariji FSS-a. (Jedna od njih je putovanje u Nemačku avionom sa obeležjima Hrvatske.) Na udaru su bili i pojedinim igračima.

Izjavom u pogrešan čas i na pogrešnom mestu pre svih “proslavio“ se kapiten Dušan Tadić. Zašto? Pitanje zašto može se postaviti i golmanu Vanji Milinkoviću Saviću koji se fizički obračunavao u tamo nekom evropskom kafiću. Bilo je i drugih bruka i sramota. O njima se sada ne priča, ali će se pričati.

Ne priča se, a trebalo bi, ni o tome zašto je potpredsednik FSS-a Dragan Nedimović posle Evropskog šampionata, na kome nije ni bio, podneo ostavku. Još više bi moralo da se govori o tome, naravno uz i te kako debelo objašnjenje, zašto posle svega iz kuće fudbala beži generalni sekretar Jovan Šurbatović. Piksi jeste koštao FSS, ali su takođe zapanjujuće i neke cifre sa računa Šurbatovića. Bar tako narod priča i misli.

I o svemu se, da li s razlogom, ćuti. Ništa novo jer i odlazak bivšeg predsednika Slaviše Kokeze, koga fudbalska Srbija ne pamti po dobrom, i dalje je pod velom mističnosti.

Tajna su i neke druge stvari koje su se prethodnih godina događale u FSS-u. Jedna je i zašto skupo plaćeni (25.000 evra) filmski zapis o učešću nacionalnog tima na SP-u u Južnoj Africi nije nikada ugledao bar premijerno prikazivanje.

O tome kakav i koliko regularan šampionat Srbija ima takođe se ne priča. Ne priča se ni o drugim bitnim stvarima unutar fudbalske organizacije jer ljudima koji u Srbiji brinu o fudbalu nije bitan fudbal.

Ali, to je sve bilo i prošlo. Ako nije, proći će. Za fudbalska (ne)dela u Srbiji se ne odgovara. Zato Srbija i nastavlja po starom. Iako to nije njen posao, posle svega je krenula u potragu za novim selektorom. Isti oni koji su Piksija gurali “međ zvezdice“, a zatim u glib sada mu traže i naslednika zaboravljaj ući da Piksi još nije smenjen. Takođe i da nije podneo ostavku.

Srbiji koja voli sport događalo se i bliskoj prošlosti i ovo. U jednom drugom sportu, dakle ne fudbalu, sticaj okolnosti učinio je da Srbija učešće na Evropskom šampionatu završi porazom u osmini finala.

Naravno, kriv je bio selektor. Bože, kakve sve pogrde nisu bile upućene na njegovu adresu. Prozivali su ga i pozvani i nepozvani, omalovažavali i vređali, tražili ostavku matore drtine, selektora koga je pregazilo vreme, stručnjaka koji nema pojma. Oni koji su ga prethodno hvalili, tražili da preuzme kormilo reprezentacije i slavili dan kad je to učinio, pretvorili su se preko noći u najveće kritičare.

Iza košarkaškog selektora Pešića stao je Savez. Neki su rekli da je to zato što u KSS-u nisu u mogućnosti da mu isplate odštetu ukoliko dobije otkaz. A onda je reprezentacija Srbije otputovala na Svetsko prvenstvo u Indoneziju. Naravno, sa Pešićem kao selektorom.

Osvojeno je srebro. Svi su ga posle svega hvalili. Više nije bio izlapeli trener, već heroj nacije.

Da li je Piksi možda Pešić? Nije i nikad neće biti. Nedostaju mu one nepročitane knjige i neodgledani filmovi. Nedostaje mu i snaga da se odrekne onih oko sebe koji mu govore isključivo ono što voli da čuje. Takođe i da “pojede sopstveno ja“ ukoliko želi da bude veliki trener.

Uprkos svemu, može se možda dogoditi da prvi naredni uspeh opere sve prethodne neuspehe. Sport je takav, neuspesi se brzo zaboravljaju, a uspesi za sva vremena slave.