Ko je kriv?
Srbija i EURO: Kraj jedne ILUZIJE
Vremena se ne menjaju. Opet smo, misli se na fudbalsku Srbiju, slavili unapred. Precenili smo sebe, potcenili druge. Ako ništa drugo, to bar znamo. Misli se na glorifikovanje sopstvene neutemeljene vrednosti. Ovog puta prednjačio je selektor, mnogo manje od do bola navijački opsednute fudbalske nacije. Uostalom, zašto i ne bi. Obećanja ništa ne koštaju, a još manje obavezuju.
Zbog svega i još mnogo čega drugog fudbalska reprezentacija Srbije vraća se sa još jednog velikog takmičenja već posle prve runde. Da li su jedan poraz, dva remija, jedan postignuti i dva primljena gola plus samo dva osvojena boda neuspeh?
"Slovenija i Danska nisu pobedili nikog, sa nerešenim idu dalje. Neverovatno, ali istinito“, proklinjao je gorku sudbinu srpski selektor.
Gde je srpska reprezentacija posle svega, danas? Na nuli. Ko je kriv? Apsolutno svi oni koji na ovaj ili onaj način vuku konce u srpskom fudbalu.
Moguće je i da sve ne bi bilo kako jeste da je fudbalska Srbija na vreme reagovala na puno toga što je ukazivalo da će reprezentacija na još jednom velikom takmičenju imati ulogu malog miša.
U kvalifikacijama za EP videlo se da mnogi eksperimenti, misli se na odluke selektora, ne piju vodu. Posledica svega, a to se i te kako videlo ne samo u kvalifikacijama, već i u Nemačkoj, jeste da Srbija nije imala jasan sistem igre. Piksi je, čini se, živeo u ubeđenju nadgrađenim samoljubljem da se uz male varijacije u svakoj utakmici može dogoditi odnosno ponoviti Portugal koji je i Piksija i ovu generaciju izdigao do nebesa. Kakva zabluda!?
U trenutku kada su se saznala imena rivala u grupi G (Mađarska, Crna Gora, Bugarska, Litvanija) selektor je u svom maniru, sportski dostojanstveno i apsolutno samouvereno, objasnio naciji koja voli reprezentaciju samo kad pobeđuje da zapravo i nije bitno ko je Srbiji protivnik jer on kao selektor i Srbija kao nacionalni tim imaju svoje ciljeve.
"Idemo na Evropsko prvenstvo. Da li možemo? Možemo! Da li ćemo otići? Otići ćemo! I to je to, nema tu velike filozofije“, bio je po ko zna koji put više nego ubedljiv srpski selektor u izjavi za srpske medije.
U Piksijevom monologu prepunom optimizma i vere u selekciju koju predvodi, nakon izvlačenja grupa čulo se jednako hrabro i ono što se od njega na neki način i očekivalo.
"Prošlo je puno vremena od kada nismo igrali na EP-u. Došlo je vreme da pokušamo. Mislim da ćemo taj pokušaj iskoristiti na najbolji mogući način i da ćemo se naći među učesnicima EP-a.“
I to, pričalo se tad, "direktnim letom do Nemačke“.
Kako je Srbija igrala u kvalifikacijama? Neubedljivo. Do Nemačke se stiglo uz dosta sreće. U toj grupi više loših nego dobrih reprezentacija, lekciju su Srbiji očitali čak i Mađari. Nekada se slavilo kad Srbija, ili kako se već zvala ta reprezentacija, za rivala dobije severnog suseda, nekada su se protiv Mađarske i sličnih selekcija upisivale pobede sa četiri i više golova razlike.
Međutim, pokazalo se da je to bilo samo nekada.
Selektor je bio optimista i kada su izvučene grupe za EURO. S pravom. Pokazalo se da Englezi više nisu oni Englezi, da za onog ko zna i vredi reprezentacije Slovenije i Danske i nisu neke prepreke. Shvatio je to i Piksi. Ali kasno. Koliko je bio besan na sebe, moguće i na svoje igrače, kao dokaz može da posluži i to da je posle meča sa Dancima bacio na travu "Alijac arene“ svoju akreditaciju i otišao put svlačionice.
Posle je opet govorio ono što je samo on video: "Mogu da kažem da sam ponosan na momke, borili su se, dali sve od sebe, puno pretrčanih kilometara. Ako uđemo u dublju analizu, poraz protiv Engleza i izgubljeni bod nas je doveo u ovu situaciju. Mislim da smo ostavili dobar utisak, igrači zaslužuju sve čestitke za borbenost. Predstavili su Srbiju na najbolji način.“
Aleksandar Mitrović, jedan od kapitena i najbolji strelac srpske selekcije, baš se i nije složio sa razmišljanima "kouča“. Nije pogrešio Piksi, sve je istina kad su u pitanju reprezentativci. Dali su sve od sebe, poštovali su selektora i sve njegove odluke. Da li je on njih? Reprezentativci o tome nerado pričaju.
Samo je kapiten Dušan Tadić stegao petlju.
"Hteli smo da prođemo dalje, nismo uspeli. Realno govoreći, ovo je neuspeh“, ocenio je kratko i jasno učešće srpske reprezentacije na Euru 2024. kapiten.
Iskrice nerazumevanja između selektora i kapitena bile su i te kako vidljive još posle startne utakmice i poraza od Engleza.
"Teško sam prihvatio odluku da ne počnem meč. Pričao sam sa selektorom, ali teško je jer se igra protiv Engleske. Ja sam kapiten i lider, mislim da sam najbolji igrač ovog tima, bez lažne skromnosti, i naravno da mislim da je trebalo da počnem. Poštujem odluku selektora, ali mislim da sam mogao mnogo više da uradim da sam igrao 90 minuta. Ako on želi igraću 30, ali voleo bih da igram 90.“
Selektor je na sve odgovorio kako je on taj koji sastavlja tim i ko odlučuje o tome ko će i koliko igrati.
Na kraju usledilo je (ne)iskreno izvinjenje kapitena, ali i dalje je bio na snazi Piksijev metod eksperimentisanja sa sastavom, odnosno startnih 11. Pred meč sa Dancima selektor je uradio nešto što je uistinu neuobičajeno. Tim je saopštio samo 90 minuta pre početka utakmice.
"Sa ovakvom praksom se nisam do sada susreo u karijeri“, bio je iskren Dušan Tadić iza koga su brojni mečevi ne samo u reprezentaciji, već i u velikim evropskim klubovima.
Posle utakmice sa Dancima od Tadića se moglo čuti i sledeće: "Mislim da sam zaslužio bolji tretman da bih mogao više da pružim ekipi zato što sam ja timski igrač i hoću da pomognem timu. Mislim da sam igrao više da bih mogao da pružim više, odluka je takva, moram da je poštujem. Gledam, evo za Hrvatsku je Modrić tri godine stariji od mene, a skoro svaku utakmicu je na terenu. Igram koliko treba da igram, koliko mi kažu, i ja ću to da poštujem“, izgovorio je Tadić.
Selektor se ogrešio o Tadića. Bar tako misli veliki deo srpske fudbalske javnosti.
"Bolje da se penzionisao posle Katara nego što je dozvolio da ga u Nemačkoj fudbalski siluju. Ne znam da li postoji reprezentacija u Evropi koja je maltretirala svog kapitena kao mi“, pitao se u svom TV komentaru Rade Bogdanović.
U izjavama koje su se u Nemačkoj čule od Tadića ima i malih kodiranih poruka.
"Ako kažeš nešto iskreno, onda ispade da si ubio čoveka. Najbolje da ništa ne pričam jer, eto, niko ne razume šta sam hteo da kažem, nije to poenta, nije poenta Dušan Tadić, najbitnije je zajedništvo, momci, to je najbitnije, ali kao jedan od lidera naravno da želiš da preuzmeš odgovornost, da si uvek na terenu, to je normalno, ljudski. Kod nas se neke stvari malo okrenu, izvrnu. Mislim da ne treba biti iskren.“
Ostali su se odlučili da ne pričaju. Bar ne javno. Glasine opet kažu da je od 26 reprezentativaca, koliko ih je bilo u Nemačkoj, 26 bilo nezadovoljno. I isfrustrirano. Priče o dobroj atmosferi bile su, kažu dobro upućeni, samo priče. Ima, kažu, i dokaza da su se reprezentativci, koliko je to naravno bilo moguće, izdigli iznad svega. Navodno su samoinicijativno drugog dana došli na trening iako su posle Slovenije od selektora dobili tri za resetovanje. Da li je sve istina ili trač, saznaće se verovatno vrlo brzo. Neko će progovoriti.
Neki analitičari su uoči mečeva za Piksijeve odluke govorili da nisu dovoljno fudbalski inteligentni da ih komentarišu. Moguće da je i tako. Ono što se posle svega nameće kao utisak jeste da srpski selektor zapravo nije znao, ali ni uigrao tim koji će da igra. Ali, uprkos svemu, uvek je bio u pravu.
Jedan od retkih koji se usudio da ga kritikuje, naravno posle utakmice sa Dancima, bio je komentator RTS-a Rade Bogdanović.
"Pa realno, selektor je sve lepo to ispričao, nahvalio se kao što se nahvalio i svih ovih godina. Njegov najveći problem je što on još uvek igra fudbal, što je samoljubiv i izuzetno sujetan, i nije objektivan. On je selektor. Zasmetala mi je njegova sujeta, da niko nije očekivao da nas udara kao vreću. Čovek ima platu godišnju milion i po evra. Sačekajte... Selektore, mi smo te doveli da nas ne udaraju kao vreću, dali smo ti platu, dali ti da se digneš iznad tima, Saveza. Ne morate da ga branite od mene“, rekao je Bogdanović.
Aleksandar Mitrović, jedan od kapitena i najbolji strelac srpske selekcije, misli da se Srbiji na Euru 2024. dogodilo upravo ono što se na neki način i u objektivnom delu javnosti očekivalo.
"Očigledno nismo zaslužili da prođemo dalje. Na kraju završiš onako kako zaslužuješ. To je to. Sve ovo je za dublju analizu, nismo bili na nivou. U Kataru nismo bili dobri defanzivno, ovde ofanzivno nismo bili dobri. Nismo uspeli da stvaramo šanse, igrali smo tvrdo. Naša neka vrlina bila je da stvaramo šanse, ovog puta falilo je te kreacije u poslednjem delu terena. Bili smo bezopasni. Imali smo neke polušanse“, rekao je Mitrović.
I Mitrović nije krio nezadovoljstvo što zapravo nije znao šta igra. I s kim da igra. U sličnoj poziciji bio je i Vlahović. Na jednoj utakmici trebalo je da juriša na gol, na drugoj je bio skupljač lopti.
Od tri špica, samo jedan je zatresao mrežu, a trebalo je, s obzirom na vrednosti koje poseduju, da imamo možda i najraspucaniju navalu na šampionatu. Na kraju se ispostavilo da je najbolji igrač u tri utakmice bio golman. Takođe i odbrana. Odnosno linija bekova, igrala je mnogo bolje od drugih. Veljković, Milenković i nestvarno borbeni Pavlović bili su na visini zadatka.
Sve ostalo je bio eksperiment. Na desnoj strani Piksi je pružio šansu i Živkoviću i Birmančeviću, na kraju i Mijailoviću. Na levoj je počeo Kostić, nastavio Mladenović, da bi se u sve uključio i Gaćinović. Pokušalo se i sa Živkovićem na levoj strani...
U sredini, koja je trebalo da kreira igru, tek je vladao haos. Gudelj, Lukić, Ilić, Tadić, Samardžić... Posle svega, jedno je sigurno. Ovaj sastav i ovih 26 teško da će ikad više biti zajedno. Neke će otpisati Piksi, neki se neće odazvati na poziv selektora, a biće i onih koji će svoje buduće (ne)prisustvo opravdati brojem godina ili zasićenošću od prevelikih obaveza.
Javnost se drvljem kamenjem obrušila na Sergeja Milinkovića Savića. Da li s pravom? I na onim utakmicama uoči šampionata bilo je jasno da nije u bogzna kakvoj formi, a to Piksi očigledno nije prepoznao. Ceh je platio igrač, selektor ga nije zaštitio.
Igračima je, kažu dobro obavešteni izvori, najviše smetalo što nisu mogli da budu tim, što se sastav iz meča u meč menjao, uloge u njemu takođe. Zbog svega Srbija i nije bila ekipa sposobna da kontroliše utakmicu.
Umesto da napada, jer samo gol donosi pobedu i plasman u novi krug, Piksijeva reprezentacija se branila. Kažu da je to, međutim, bio deo taktike. Moguće i da je tako, ali da sve i ne bi bilo kako je bilo da je Srbija imala kvalitetniji protok lopte i manje grešaka u dodavanju.
Retorički bili smo napadački orijentisani, na terenu gledajući kroz tu prizmu nedovoljno opasni. U meču odluke samo su valjda dva udarca upućena na gol protivnika. U prevodu ‒ sve smo znali, ali ne i kako da nadigramo i pobedimo protivnika.
O svemu se pričalo i pre kraja, pre nego što je bilo jasno da se učešće srpske reprezentacije može okarakterisati kao kraj jedne zablude i još veće iluzije o stvarnoj vrednosti srpske reprezentacije. Osvanula su i pitanja bez namere da se bilo ko meša u posao selektora. Govorilo se o istini, o tome da je utisak da u Nemačkoj selektor luta u potrazi za timom koji može da ostvari njegove ideje.
Srbija je izgubila od Engleske na startu. Englezi su posle toga odigrali dve nerešene utakmice i nisu postigli gol. Boli i to što od šest utakmica u grupi samo jedna nije završena remijem pa tako ispada da je samo Srbija doživela poraz. Kad se sve sabere, Srbija zapravo i nije imala tešku grupu. U ime toga i zbog toga što ni Slovenci ni Danci nisu bauk, baš kao što to ovog puta nisu bili ni Englezi, Srbija je na Euru 2024. doživela neuspeh.
Da smo imali dobrog selektora, to se sigurno ne bi dogodilo. Selektor, naravno, ne misli tako. Ako o njegovim vrednostima neće da priča PR služba Saveza, pričaće on. I nikad neće biti kriv, krivi su uvek drugi.
Zato posle svega Piksi bez grama griže savesti i izjavljuje kako "nema čega da se stidi“.
Navijači su ogorčeni. Iz Minhena je stigla i priča kako su brojni navijači "orlova“ izviždali svoje ljubimce, Piksija. O tome koliko je velika ljutnja najbolje se vidi na društvenim mrežama. Jedna od više nego iskrenih poruka selektoru zapravo je replika iz "Maratonaca“ koja se u sve više nego dobro uklopila: "Žao nam je što si naš trener, a ne naših neprijatelja.“
I javnost u okruženju, što najviše boli srpske poklonike fudbala, na zajedljiv način govori o lošem izdanju i još lošijem utisku koji su na Euru 2024. ostavili Piksijevi izabranici.
Selektor ne misli da je sve baš bilo tako loše. Govori i o tome da nismo imali sreće, da smo napadali, ali nismo davali golove, da smo imali ideju, ali je na terenu nismo realizovali, da je na kraju uspeh i to što smo se plasirali na EURO i tako sačuvali kontinuitet prisustva na velikim takmičenjima. U svemu, naravno, ima i istine, ali neke stvari su se ipak promenile. U svetu je davno pod tepih gurnuta ona Kubertenova "važno je učestvovati“. Sad svi koji učestvuju govore "važno je pobediti“.
Dragan Stojković Piksi ostaje selektor do daljeg. Njegov ugovor važi do 2026. godine. Danas se stiče utisak da mu je uoči Nemačke bilo mnogo važnije kako da se osigura novim klauzulama nego kakav će utisak njegova selekcija ostaviti na šampionatu kontinenta.
Činjenica je još nešto. Kad se sve sabere i oduzme, Srbija nema boljeg od Piksija. Ili bolje rešenje. Na drugoj strani je stid. Mogao bi možda selektor i da uputi izvinjenje naciji, da kaže ljudi, hteo sam zaista sve najbolje, ali sam u tim dobrim namerama i grešio, ljudski je to. Bilo bi lepo i da na dobronamerne kritike ne odgovori ljutnjom i dizanjem nosa, da prestane s praksom da oko sebe "gaji“ samo one koji mu govore ono što voli da čuje.
Istina, sada je svima lepo. Dobro su plaćeni bez obaveze i da nešto kvalitetno urade. Smeši im se i nagrada za učešće na Euru 2024. Zarađeno je, istina, samo desetak miliona evra, nije mnogo, ali svaki evro lako zarađen danas zlata vredi. U vreme Katara najviše su profitirali selektor, sportski direktor reprezentacije i gensek Saveza.
Nagrada za igrače. Pričalo se i pisalo, bila je tri i po puta manja. Ali sve to nije bitno ukoliko srpski fudbal i dalje nastavi da se kotrlja nizbrdo. U Nemačkoj su iz FSS-a bili gotovo svi osim tamo nekih potpredsednika. Bilo bi dobro da se posle svega čuje i njihova reč. Oni su glasali da se Piksiju ukaže poverenje, oni bi trebalo i da ocene Piksijev izveštaj ako analize tog tipa uopšte i bude.