Direktor RK Vojvodina: "Mi smo Godzila koja se hrani trofejima"

Nekadašnji dvostruki olimpijski šampioni (1972. i 1980) i svetski prvaci (1986) zapravo sedmi put uzastopno ne učestvuju na najvećoj sportskoj smotri planete.

“Naravno da nam je žao što naša selekcija opet izostaje sa jednog tako značajnog takmičenja. Rukomet je ipak jedan od najtrofejnijih sportova, a naša reprezentacija prvi osvajač zlatne medalje u istoriji Olimpijskih igara“, konstatuje uz podosta sete Darko Jevtić, direktor RK Vojvodina.

Poslednji veliki uspeh na međunarodnoj sceni dogodio se 2012. kada je osvojeno srebro na Evropskom šampionatu.

“Rukomet je krizi i velikom problemu. Ukoliko to sebi što pre ne priznamo, nikada nećemo uspeti da izađemo iz ovog začaranog kruga.“

Šta je razlog?

“Ima ih više. Pod jedan, to je mala baza. Takođe i edukacija, odnosno rad sa najmlađim kategorijama koji je na najnižem mogućem nivou. Izgubili smo i trku sa tehnološkim razvojem. Deca su nam zaglavljena na kompjuterima i telefonima, nemaju potrebu da se znoje i budu umorna, na sportskom terenu bolja od vršnjaka. Ali to nije karakteristika samo srpskog rukometa, priča je globalna. Uostalom, samo dva sporta u Srbiji nemaju problem sa kvantitetom. To je muški fudbal i ženska odbojka.“

Sve je manje i dokazanih rukometnih radnika, mnogi klubovi su na ivici egzistencije.

“Privatizacija nam je dosta toga dobrog donela, ali i puno uzela. U ne tako davnoj prošlosti imali smo i ljude i rukometne centre koji su i zaista bili na evropskom nivou. Meni su u Novom Sadu bile potrebne godine i godine ozbiljnog rada i velikog napora da stvorim šampionski ambijent i evropsku publiku. Da takav isti klub funkcioniše u Nišu siguran sam da bi Čair bio pun svake subote jer to je grad koji voli rukomet. Ali tog i takvog kluba nema.“

Šta je sa drugim sredinama, rukomet je bio zaštitni znak mnogih srpskih gradova.

“I danas kao sport postoji, ali u nekom prepolovljenom obliku. To nisu klubovi kakvi bi trebalo da budu. Crvenka se polako vraća na veliku scenu i to je dobro jer je nekada bila bastion rukometa u kojem su se rađali reprezentativci nekadašnje Jugoslavije. Bačka Palanka imala je sjajan klub, sad ga više nema, Kikinda i Zrenjanin takođe. Imali smo i vreme paradoksa, odnosno ratove u okruženju u kojima je i Srbija aktivno učestvovala hteli da to priznamo ili ne, ali su u to vreme postojali u mnogo čemu uzorni klubovi poput Toze Markovića, Sintelona, Jugovića, Vojvodine, Proletera. Dakle, jedna ozbiljna rukometna sila je postojala u tim vremenima kada je falilo svega u Srbiji.“

Sada ima puno toga, ali ne i para u rukometu.

“Kompletan problem sportskog miljea u Srbiji je nedostatak finansija, odnosno kvalitetnog budžeta za ostvarivanje nekih većih dometa. Novca međutim ima, država nikada nije toliko ulagala u sport kao sada, ali nam nedostaje sistem finansiranja i to ljudi na vlasti znaju.“

I kakvo je onda sportsko sutra u Srbiji?

“Sport je oblast koja zaslužuje da svi imamo jednake šanse, da i ja i direktor Dubočice imamo iste uslove, da firme koje finansiraju sport imaju neke olakšice, da kao predstavnici klubova ne idemo u posetu kompanijama ili bankama kao neko ko prosi, već da u tom poslu budemo partneri. Taj sistem na Zapadu postoji, ja ga u skorije vreme očekujem i u Srbiji.“

Koliko je nacionalni rukometni savez kriv za srozavanje kvaliteta rukometa?

“Puno se luta pa se samim tim stvara i krivica. Zašto je to tako? Mislim da svako ko preuzme funkciju predsednika, nekad je to bio Božidar Đurković, a danas Milena Delić, prosto ne želi da čuje nas iz velikih klubova, da shvate s čim se sve suočavaju ljudi koji vode Vojvodinu, Metaloplastiku, Partizan, Crvenu zvezdu ili Dinamo Pančevo. Gubi se vreme, nismo efikasni, gubimo godine da shvatimo da ono što smo izmislili nije dobro pa se onda vraćamo nazad i tako ukrug.“

Upirete prstom i u neka kadrovska rešenja iz prošlosti?

“Ne, ja pokušavam samo da objasnim da moramo imati vizionare na nekim mestima. Imali smo tri velika takmičenja u Srbiji od 2012. do 2014. i već 2015. bilo je jasno da je očekivani eho tih takmičenja izostao. Uprkos uspehu reprezentacije, nije se pojavilo hiljadu dece na treningu, nisu izgrađene nove dvorane, nismo dobili nove trenere ili sportske radnike. Kad shvatiš da si nešto tako vredno imao, a to nisi iskoristio, onda moraš upaliti sva svetla sa znakom opasnosti. Zagovornik sam teze da rukomet mora sam sebi da otvori vrata za dijalog sa Ministarstvom sporta ili Vladom Srbije kako bi se pronašao model finansiranja, a ne da čeka poziv za tako nešto.“

Na kraju, šta zapravo najviše zamerate RS Srbije?

“Klubovi su nukleus rukometnog sporta, a ne Savez. U klubovima se postaje i igrač i navijač, u klubu se rađa i budući sudija ili trener, u klubu se dešava rukomet. Savez bi trebalo da bude servis tim klubovima, da se bori da klubovi što bolje žive i lakše opstaju. On u Srbiji sve drugo jeste, samo to nije.“

Kako je na tom krivudavom putu prepunom izazova Vojvodina uspela da se domogne vrha?

“Vojvodina je zapravo pravi primer kako je država stvorila ambijent da se napravi nešto vredno. Kako? Tako što je pre 10 godina iza ovog projekta stao Dušan Bajatović, državni čovek i direktor ’Srbija gasa’. On je svedok svih naših uspeha i uspešnih godina. Kroz njegov način razmišljanja, koji je ultramenadžerski i zaista vanvremenski, došli smo do toga da smo uz državnu pomoć stvorili neki kapital ne samo u budžetskom smislu. Sport je sam po sebi nešto lepo, predivno, brani multietičnost, a samim tim podiže i lokalpatriotizam. Uvek sam govorio, još dok sam bio direktor istoimenog fudbalskog kluba, da je normalno da Vojvodina bude klub broj jedan u pokrajini kao što je normalno da Zvezda i Partizan budu favoriti svakog novog prvenstva.“

Rukometni klub Vojvodina je iz sezone u sezonu sve respektabilniji.

“Da, danas smo, smelo tvrdim, ozbiljan evropski klub srednjeg nivoa. Sa 34 trofeja ubedljivo smo najtrofejniji u Srbiji. Prošle godine, bila je to naša zlatna godina, osvajanjem evropskog EHF kupa ostvarili smo i san svih onih generacija još od 1948. kada je klub osnovan.“

Ali, to naravno, nije sve čime se danas ponosite?

“Ljudi koji prate sport znaju da je Novi Sad specifičan grad u kome nije lako probuditi emocije. Međutim, mi smo došli do jedne ozbiljne razmene energije između tribina i terena, i sada imamo 10 do 15 puta godišnje punu dvoranu.“

Vojvodina više nije klub autsajder u velikom broju evropskih utakmica.

“Nije. Kad smo počeli da igramo regionalnu ligu, SEHA ligu, gubili smo ubedljivo na našem terenu i od Zagreba i od Vardara. Sad su utakmice sa istim rivalima na gol ili dva. Prošle godine pobeđivali smo u Novom Sadu i Šafhauzen, Silgeborg, Zagreb, Celje, Gorenje. To su bile ogromne pobede. Vojvodina je postala sistem, klub magnet za sve igrače u regionu, jer sada izlazimo na tržište sa Zagrebom el pari, sa Celjem takođe. Ljudi definitivno prepoznaju da Vojvodina ima stabilnost, kvalitet, odlične uslove rada.“

Koliko Vojvodina troši na godišnjem nivou?

“Sa projektom koji imamo u poslednje dve godine, dakle kad je osvojen EHF kup i kada nam je za jedan gol izmakla evropska Top 12 faza, bila su nam neophodna dva miliona. Najveći deo potrošen je na plate i poreze, odnosno na bruto zarade sportista i zaposlenih, ali i podosta novca i na stvaranje šampionskog ambijenta, odnosno na putovanje, hotele, avione. Svesni smo da sve mora da bude na vrhunskom nivou ako želimo vrhunski rezultat. U tom smislu ne zaostajemo za evropskim velikanima.“

U čemu se onda zaostaje?

“U kvalitetu igrača. Međutim, dostigli smo jedan nivo davanja pa sada i u tom segmentu imamo poziciju koja nam garantuje da možemo sa 80 odsto evropskih ekipa da budemo ravnopravni.“

Ponekad je potrebno i nešto više?

“Tačno, EHF kup smo osvojili uprkos tome što smo već u drugom kolu bili na rubu ispadanja zbog sukoba navijača u Beču. Onda smo dobili Norvežane iako su svi rekli da su prejaki za nas. U Novom Sadu napravimo čudo i pobedimo sa 14 razlike, zatim dobijemo i Gorenje koje je bilo favorit turnira. Kod kuće pobedimo s golom razlike iako smo u jednom trenutku gubili sa sedam. U Sloveniju smo ispraćeni da se dostojanstveno oprostimo od takmičenja, a mi odigramo utakmicu snova i pobedimo četiri razlike. To je bio dakle put kojim smo osvojili Evropu još jednom dokazujući da kao narod imamo tu karakternu crtu da ponekad idemo i preko svojih realnih mogućnosti.“

Zašto Slovenci i Hrvati imaju kvalitetniji rukomet od nas?

“Ključno je to što je u Sloveniji rukomet bazni sport, u Hrvatskoj takođe. Posledica toga su vrhunski rezultati reprezentacije. Kad se Srbija plasira na neko veliko takmičenje, to se smatra uspehom, a prolazak u drugi krug je već nešto nestvarno. U Hrvatskoj, ukoliko se ne osvoji medalja, sledi smena selektora i kompletne garniture ljudi u savezu. Rezultatski nivo koji su dostigli s reprezentacijom prerastao je u opciju da rukomet bude popularan sport i da mnogo dece trenira baš rukomet. U Srbiji su deca birala neke druge sportove. Nestvarno zvuči podatak da u Novom Sadu postoji 80 ženskih odbojkaških klubova ili škola. Slično je i u fudbalu. U rukometu ih je samo četiri ili pet. To je poraz rukometa.“

Da li Vojvodina ima svoju školu, kvalitetan rad sa mlađim kategorijama, ko su treneri koji rade sa budućim asovima?

“Naš svaki trener, bez obzira na uzrast s kojim radi, mora da ima završenu trenersku školu. Minimum ispod kojeg ne idemo jeste završen DIF. Decom se dakle bavimo na stručan način. Dokaz je i to što smo osvojili ogroman broj titula u mlađim kategorijama, što iz tog pogona one najtalentovanije priključujemo prvom timu.“

Ipak, kriza stručnjaka u srpskom rukometu je i te kako vidljiva.

“Veliki problem je osiromašenje rukometnog sporta i generalno rukometnih klubova. Igrači koji su na izlazu iz karijere i koji traže neku svoju rukometnu perspektivu ne vide u svojim trenerima idole ili ljude kakvi bi oni želeli da budu za pet ili deset godina. Teško je u pozivu rukometnog trenera videti sigurnu perspektivu. Finansije su mizerne, neredovne, moraš da imaš veliku ljubav prema rukometu da bi se izborio s tim.“

Ko je Darko Jevtić zapravo?

“Momak iz Zemuna koji je rukomet zavoleo u zemunskoj Mladosti u čijem dresu je ostvario i prve uspehe. U Vojvodinu prelazi 1993. Kratke epizode imao je i u klubovima u Italiji i Turskoj. Zbog povrede već u 30. prestao je da igra. Posvetio se zatim obrazovanju, bio trener Vojvodine i zrenjaninskog Proletera koji je posle 15 godina izašao na evropsku scenu. Bio je i sportski direktor Vojvodine, a već 12 godina obavlja funkciju generalnog direktora kluba. S manjim prekidima u Vojvodini je 30 godina.“

Svedok ste svih uspeha kluba počev od Kupa SCG.

“Pobedom nad Lovćenom osvojili smo naš prvi kup. Da mi je tada, te 2004, neko rekao da ćemo u međuvremenu osvojiti 35 titula i Kupova, ne bih mu verovao.“

Kako ste preživeli onu antologijsku završnicu sezone 2016/17.

“U poslednjem kolu Metaloplastika je igrala protiv niškog Železničara u Šapcu, a mi sa Partizanom u Novom Sadu. Tri kluba su jurišala na titulu. Očekivao sam da to bude praznik rukometa i na kraju je i zaista bio. Svaka pobeda Železničara u Šapcu značila je prvu titulu gradu Nišu, prvu titulu tako jednom velikom klubu. A ako tamo ne pobedi Železničar, a nas u Novom Sadu pobedi Partizan, ’crno-beli’ su prvi. Opet, ako mi pobedimo Partizan, mi smo prvaci.“

Mnogi su zaboravili, šta se na kraju dogodilo?

“U trenutku kad se završila utakmica u Šapcu, Železničar je izgubio, Partizan je na nekih 40 sekundi pre kraja vodio u Novom Sadu i u tom trenutku je bio šampion. Međutim, u jednoj nestvarnoj završnici koju samo sport može da osmisli Vojvodina pobeđuje s golom razlike i mi osvajamo titulu. To je bila prva titula Borisa Rojevića, trenera koji je danas selektor Srbije i dečko koji je postao ozbiljan trenerski monstrum, što ja volim da kažem u šali. Ali šala nije kad kažem da je danas najbolji trener u regionu sigurno.“

Kažu da Vas i u slučaju Rojevića intuicija nije prevarila.

“Nosio je naš dres kao igrač, ali nije imao blistavu karijeru. Jednog dana došao je kod mene u kancelariji i tražio da radi sa najmlađim uzrastom. Dao sam mu šansu, bio sam uz njega i kada je osvojio prvu pionirsku titulu sa igračima rođenim 2000. Bio je to ogroman uspeh kako za njega tako i za Vojvodinu. Pratio sam ga i slušao, gledao kako se ponaša i razmišlja. Kad je na moj zahtev otišao Kasim Kamenica, predložio sam da preuzme ulogu trenera prvog tima. Znao sam da sam u tom trenutku preuzeo veliku odgovornost, ali sam duboko verovao u njegov život, a njegov život je rukomet. On naravno ima porodicu, ali on živi rukomet.“

Vi takođe, ako je verovati pričama onih koji Vas dobro poznaju.

“Rukomet je za mene neopisiva strast, meni je Vojvodina član porodice, a ne radno mesto. Moja supruga i dete zapravo najbolje znaju koliko gube zbog Vojvodine. Dve godine proveo sam u fudbalskom klubu uz Dušana Bajatovića. Napravili smo ozbiljan iskorak u poslovnom i finansijskom delu. Zaustavili smo propadanje kluba, stvorili neke temelje da Vojvodina opet postane neki ozbiljan klub. Međutim, nisam imao emociju prema tom poslu kao što je imam u rukometu. Znaju ljudi kad počinje rukometna utakmica da menjam boje, da sam crven, a završavam ljubičast. Jednostavno ne prihvatam racionalno rezultate Vojvodine.“

Ima jedna priča koja Vas prilično oneraspoloži kad se o tome povede reč.

“Ne pamtim kad smo osvojili titulu u Novom Sadu i zbog toga na neki način žalim. Osvajali smo i Kupove i prvenstva uglavnom na tuđem terenu. Čak smo i revanš finala EHA kupa igrali u Stavangeru. U poslednjih pet godina nismo digli pehar u Novom Sadu. Čak smo i izgubili ovogodišnje finale Kupa od Partizana u utakmici koja je trajala tri sata. Čestitam i ovom prilikom ’crno-belima’, zasluženo su trijumfovali i voleo bih da im taj Kup bude zamajac da se dignu iznad proseka.“

Ko su perjanice Vojvodine u igračkom pogonu?

“Teško je to istaći. Možda su to reprezentativci Milan Vukovljak i Miljan Pušica. Oni su srce naše granitne odbrane iz koje sve kreće. Tu je i Boris Puhovski, kapiten beloruske reprezentacije. S njim u sastavu smo evropski tim.“

Poznajete se još od 2014, zar ne?

“Da, njegov Motor je gostovao u Novom Sadu. Bile su to kvalifikacije za Ligu šampiona. Zabio nam je devet od devet i ugasio nas. Pitao sam se u čudu da li zaista postoji takav igrač i da li ćemo mi ikada dočekati da imamo takvog rukometaša. I onda se otvorila mogućnost da igrači iz Belorusije mogu da dođu za cifre koje smo mi mogli da izdržimo. Boris Rajević mi je poslao njegovu sliku i pitao šta misliš o ovom igraču. Odgovor je bio ha, ha, ha, baš ti je dobar vic. Međutim, on kaže da postoji mogućnost da ga dovedemo u Novi Sad. Onda su se upalili svi motori, iskoristio sam emociju koju Dušan Bajatović ima prema ruskom narodu i Puhovski je obukao naš dres.“

Da li u Vojvodini postoje deca koja obećavaju?

“Kako da ne. Siguran sam da imamo najtalentovanijeg evropskog igrača u našem klubu. To je Stefan Dodić. Bio je u Celju, zatim u Zagrebu. Istina, ima jednu povredu koja je dosta čudna. U januaru je bio zdrav i tad je ispoljio neke kvalitete koje ja u Evropi trenutno ne vidim. Volim da kažem da je to najtalentovanije dete koje je došlo u Novi Sad. Ima 19 godina i ukoliko bude zdrav on će biti igrač koji će i zaista obeležiti narednu dekadu srpskog rukometa. Tu je i Jovica Nikolić, ima 23 godine. Imali smo Rogana, takođe reprezentativca, sada je otišao u Lajpcig. Počeo je kao pionir kod nas i sa samo 20 godina dostigao je nivo da ode u Bundesligu, što je nama velika čast.“

Šta su ambicije Vojvodine u narednoj i narednim sezonama?

“Da se nastavi napredak. Kažu da u biznisu kad staneš počinje pad. Ja tu sintagmu ne volim, ali me je život naučio da je prihvatam kao ispravnu. Vojvodina ako stane i ako pomisli da je to to i da treba da drži taj nivo ‒ čeka je pad. Cilj je da postanemo Godzila koja se hrani trofejima. Dva domaća su prioritet. S tim trofejima držimo tenziju u gradu, pokrajini, upravi, tenziju oko nas, navijača. Mi nismo grad koji neće podjednako da voli i podržava klub ako smo peti ili šesti. To u Novom Sadu nikog ne bi zanimalo i Vojvodini bi u tom slučaju preostala ozbiljna borba za opstanak. Ne samo rezultatski i tabelarno, nego generalno. Zato Vojvodina mora da ide na najviše ciljeve. I dok sam u klubu, a nadam se da ću biti još dugo, Vojvodina mora da bude kandidat za prvo mesto, kandidat za osvajanje Kupa, klub koji će igrati TOP 16 fazu u Evropi.“

Pik je, negde ste izjavili, sezona 2025/26.

“To je sezona kada se Liga šampiona proširuje, kada se opet prave četiri grupe. Pokušaćemo. Ne krijemo želju da najveće evropske klubove dovedemo u Novi Sad, da ljubitelji rukometa vide i dožive snagu jednog Kila, Barselone ili Pari Sen Žermena. To bi bila i neka kruna moje karijere i samog kluba. Da bi se tako nešto i ostvarilo, nama treba budžet puta dva, u nekoj infrastrukturi nova hala.“

Kako se trasira put do Lige šampiona?

“Prvi uslov je da budemo prvaci Srbije. Strepim da i izgovorim to, istina ta strepnja može da nam bude čak i saveznik, ali kod nas u klubu postoji bojazan da smo mi svih ovih godina pravili koeficijent za nekog drugog. Sledeće sezone na domaćoj sceni najvećeg konkurenta imaćemo u ekipi Partizana. U trku za titulu ulazimo s podjednakim šansama, na startu smo dakle 50:50. Znači, preduslov da igramo Ligu šampiona je da budemo šampioni države.“

Od 2005/26. Liga šampiona umesto šesnaest imaće 24 kluba?

“Proširenje je definitivno i to je naša velika šansa. Prošle godine osvojili smo Evrokup, ove godine igrali smo u Top 16. Novi iskorak bila bi Liga šampiona. Spremni smo čak i da platimo vajld-kard. Našem rukometu jednostavno treba ovo takmičenje. Ko god bude igrao, Vojvodina ili Partizan, biće to veliki uspeh srpskog rukometa. I veliko iskušenje za našeg predstavnika jer ga čekaju okršaji sa klubovima koji imaju budžete iznad 20 miliona evra. Često pominjem budžete i ljudima to nekad i zasmeta, ali moraju da shvate da je sport postao takav. Koliko para ‒ toliko muzike. Postoje momenti kad se neki rezultat ostvari i mimo toga, ali, verujte, to su incidenti.“