Sport
22.10.2026. 17:26
Sport
06.11.2026. 16:26
Zoran Šećerov
INTERVJU
Dušan Kerkez - Partizanov oskarovac za sporednu ulogu
Ljubitelji košarke Dušana Kerkeza pamte kao jednog od igrača prve trofejne generacije Partizana. U crno-belom dresu odigrao je više od 300 utakmica. Za sva vremena u istoriji Partizana ostaće upisano i njegovih 2085 koševa, kao i niska od šest trofeja kojima je obeležio karijeru.
Partizanov oskarovac za sporednu ulogu. Bio je ljubimac navijača uprkos tome što nije bio prva zvezda tima. Stasom i pojavom, još više vaspitanjem koje je stekao u porodici, plenio je pažnju na svakom koraku.
„Rekli su nam stanovaćete u Kumodraškoj. Svetislav Pešić je tog leta napustio Partizan i u taj stan, istog dana kad je on otišao u Bosnu, uselili smo se Praja Dalipagić i ja. Šta se događa? Garsonjera je na Voždovcu, trening u Hali sportova na Novom Beogradu, a mi Beograđani tek od juče. Kako na trening? Pitamo, kažu prvo tramvaj ’sedmica’, a onda autobus broj 16. Koliko nam do tamo treba, niko ne zna. U istoj nedelji dva puta smo zakasnili, a to se kod Žeravice baš i nije tolerisalo“, priseća se Kerkez.
Ali, nije to bio kraj mukama za njega i Dalipagića, momke iz Vršca i Mostara sa statusom početnika u Beogradu.
„Prvi trening bio je u 11, onaj večernji u pola deset. Kad se završi, na pragu je ponoć, nema prevoza, problem za nas kako sa Novog Beograda nazad do Kumodraške. Čermak i Zeka (Zečević) sedaju u svoja kola i odlaze, drugi igrači takođe. Mi klinci, tek zakoračili u devetnaestu, zbunjeni i uplašeni, primeti to Žeravica i kaže vi momci idete sa mnom, mojim kolima. Kad su to snimili drugi igrači, dobili smo nadimak Ranko i sinovi. Upali smo u mašinu, posle svakog večernjeg treninga bilo je u svlačionici ono požurite sinovi, tata čeka, brzo osušite kosu itd. Kući su nas posle vozili i Čermak i Zeka sve dok Praja nije kupio neki ’fijat 850’ s mostarskim tablicama. Sve, međutim, nije dugo trajalo. Nekako brzo smo se preselili u novobeogradski samački hotel, 50 metara od Hale sportova.“
Na poziv ljudi iz Partizana u Beograd je kao mlad i perspektivan košarkaš došao u septembru 1971. godine.
„U petom osnovne imao sam prvi put kontakt sa košarkaškom loptom. Čas fiskulture, dva koša, sala kao ovaj kafić, na terenu dve petorke, gledamo kako se izvodi dvokorak i neki drugi elementi za nas do tada nepoznate igre. Sve što vidim ja ponovim, pogađam s lakoćom i koš. Posle mi nastavnik kaže Kerkez, ti ćeš biti neki košarkaš.“
Kao sportista je obećavao. Igrao je dobro fudbal, odbojku takođe, bio je zapravo tata-mata za sve sportove s loptom.
„Roditelji su tog leta dobili novi veći stan, 100 metara od jedinog košarkaškog igrališta u Vršcu. Basket se igrao od jutra do sutra. Čak i uveče pod svetlima iz okolnih zgrada. Košarku su u Vršcu zapravo igrali studenti, momci stariji od 20 godina. Leti su se posle ispita vraćali kući, igrale su se i one utakmice čuvene Letnje lige, Vršac je imao neki mali klub, zvao se Briksol. Baš ti momci su me videli kako preko dana ubacujem loptu u koš i onda su me pozvali da im se pridružim. Nije to bilo ništa posebno organizovano, trener ekipe zapravo je bio igrač, a treninzi uglavnom igra na dva koša. Na svakoj utakmici ubacivao sam po dvadesetak koševa.“
Koliko se dobar glas daleko čuje brzo se uverio. Neko je, a on kaže da nikad nije saznao ko iako sumnja na sudije, rekao Ranku Žeravici da tamo u Vršcu ima neki mali koga bi trebalo da vidi.
„Bilo je to leto 1971. Žeravica je godinu pre sa reprezentacijom osvojio zlato na SP-u u Ljubljani, pričalo se kako u Partizanu namerava da napravi šampionski tim. I sad je trebalo da ja poverujem kako će doći u Vršac zbog mene. Kako da ne.“
„Crno-beli“ su tog leta ispali iz Prve lige, ali su se kao pobednici Letnje lige, tako je to bilo tada, već na jesen vratili u elitu. Zbog Kerkeza u Vršcu je zakazana prijateljska utakmica Briksol‒Partizan.
„Imao sam solidan šut i za košarkaša neverovatnu brzinu, ali baš na toj utakmici nisam ništa pokazao. U Vršac nije došao ni Žeravica, ali jeste Bata Radović. Bio je tu i Praja, tek je stigao u Partizan. Pre utakmice mi kaže kako je čuo za mene i još dodaje hajde, dođi, bolan, i ti, neće nam biti loše.“
Bata Radović je odmah posle utakmice sve dogovorio s njegovim roditeljima.
„Otac je tražio da me upišu na fakultet i ja stvarno po prelasku u Partizan dobijem i indeks Pravnog fakulteta. Nisam dugo studirao, posle izostanka sa jednog treninga zbog obaveznih vežbi na fakultetu, Ranko mi je uveče saopštio da biram ‒ fakultet ili košarka.“
Po dolasku u redove Partizana u svlačionici je zatekao Čermaka, Zečevića, Farčića, Jelića, Beravsa…
„Tek kad sam došao među ’crno-bele’, shvatio sam koliko pojma nemam o košarci. Znao sam da šutnem i brzo istrčim kontru, sve ostalo je bilo katastrofa. Skidao sam se za prvi tim, ali sam u prve tri godine ulazio na teren uglavnom kao specijalac. Ono, čuvaj Ducija Simonovića, napravi pet ličnih i posle pet minuta vrati se na klupu. Na moju sreću Ranko je istrpeo to moje neznanje, video je u meni nešto, uklapao sam se u tu neku njegovu filozofiju da se na terenu sve radi u sprintu. Meni je to super odgovaralo, pogotovo kad sam pored sebe imao jednog Kićanovića. Da nije bilo Kiće, veliko je pitanje da li bih u Partizanu proveo 10 godina. Bio je čudo od igrača. Praja takođe, ali na svoj način. U to vreme su bez ikakve dileme bili najbolji košarkaši u Evropi i evo i sad naglašavam ‒ bila je privilegija i čast igrati sa njima. Za mene i ceo tim Kićanović je bio neuporedivo dragoceniji zato što je pre svega razigravao ostale, pogotovo kad je na terenu imao ulogu pleja.“
Ostalo je upamćeno da je Kerkez u igru ulazio uglavnom umesto Todorića koji je počinjao utakmice kao niski bek.
„U toj varijanti Kića je bio dvojka, ali kad ja uđem onda je Kića preuzimao ulogu pleja. Kad god bi ga udvajali, on bi loptu spuštao meni, a ja poentirao. Bilo je ono, uđeš deset minuta, daš 10 poena i izađeš. Po tome su me upamtili i navijači.“
Mora se priznati da na njegovoj strani, bar kad je košarkaška karijera u pitanju, nije bila ni sreća.
„Imao sam zapravo maler. Da bih postigao 20 poena, trebalo je da igram bar 25 do 30 minuta. Kod mene se to nikad nije desilo. Igrao sam beka i krilo, pozicije koje su u timu pokrivali Kića i Praja, umesto koga sam takođe ulazio u igru kad je trebalo da predahne.“
Sport
03.11.2026. 18:31
Zvali su je ženski Vanja Grbić
Govori i o tome kako su kod Ranka svi prošli i bukvalno košarkaški dril, čak i Praja koji je, seća se, imao sirovu snagu i besprekoran šut.
„Ranko nam je svima pomogao da mnoge elemente podignemo na viši nivo. Kad je otišao u inostranstvo, tim je preuzeo Reba Ćorković. Kod njega nije bilo stega, dozvoljavao nam je da radimo ono što najbolje znamo. Kića nas je vodio na terenu, Praja ubacivao po 30 ili 40 poena.“
Košarka je dostigla sredinom sedamdesetih vrhunac popularnosti u tadašnjoj Jugoslaviji. Utakmice u Hali sportova igrale su se pred punim tribinama, košarkaši su preko noći postali sportske zvezde. U Halu sportova dolazile su najlepše devojke grada, zatim popularne ličnosti, bili su tu i novinari, televizija koja je subotom direktno prenosila utakmice. Košarku su podjednako voleli i oni koji su je igrali i oni koji su je gledali. Osim stasom sportskih zvezda, košarkaši su se u gradu izdvajali i po lepom oblačenju.
„Bili smo stalne mušterije novobeogradskih šanera, tako da smo i zaista bili lepo obučeni. Istina je da smo se osećali kao zvezde, ali se zapravo niko nije tako ponašao.“
Ono što nikada neće zaboraviti jeste skandiranje njegovog imena u prepunoj dvorani.
„To su oni momenti koji ti ostanu u sećanju za ceo život. Događalo se kad Partizanu ne ide da publika počne da skandira moje ime. Postajali bi još glasniji kad bi me Ranko podigao sa klupe. Imao sam sreću da baš tad na terenu dam neki doprinos, što bi navijači doživljavali kao svoju pobedu, kao potvrdu da su bili u pravu zahtevajući od Ranka da me uvede u igru. Tako nešto je nemoguće zaboraviti.“
Na košarci je upoznao i suprugu. Ali ne u Beogradu, iako je studirala u glavnom gradu.
„Kao Valjevka, u Valjevu je gledala Metalac. Imali su dobar tim sa braćom Kovačević, s klupe ih je predvodio Luka Stančić. Bio je to vruć teren za Partizan, a ja sam baš na tom terenu, ne znam zašto, uvek dobro igrao. Pričala mi je kako sam je silno nervirao, svi su znali za Kiću i Praju, a onda bi im neki Kerkez punio koš. Posle smo se upoznali na nekom letovanju, vrlo brzo i venčali, dobili dva sina. Pre tri godine je preminula.“
Partizan je prvu titulu uzeo 1975. Dva puta su „crno-beli“ trijumfovali i u Kupu Koraća (1978. i 1979), tada međunarodnom takmičenju. Kup Jugoslavije osvojili su 1979.
„Imao sam sreću da me treniraju tri sjajna stručnjaka. Ranko je bio Ranko, Reba opet nešto posebno, zvali smo ga Ćale, u njegovo vreme bilo je kao da nas je otac trenirao. I onda je 1979. došao Duda Ivković. Praja je otišao u vojsku, a mi smo te godine osvojili tri titule. Bili smo prvaci, osvajači nacionalnog Kupa i međunarodnog Kupa Koraća. Duda Ivković je Kiću video kao pleja. Pored njega, tu su još bili Boban Petrović, Arsenije Pešić, Miško Marić… Igrali smo fantastično, mislim da je to bila moja najbolja sezona u dresu Partizana. Svi su tada pričali da bismo sa Kićom i Prajom u timu s lakoćom pokorili Evropu. Međutim, od toga nije bilo ništa. Kad se vratio Praja, u vojsku je otišao Kića i ceo plan je propao. Jedini trener koji je uspevao dva velika ega da ispegla bio je Reba. Pokušao je i Duda, ali nije uspeo.“
Kerkez se seća da su dva istinska asa, uprkos rivalitetu, na terenu funkcionisala besprekorno.
„Bili su dobri igrači, shvatali su možda da jedan bez drugog to sve ne bi bilo to. Kića je bio živac, Praja flegman. Njemu je bilo važno da na utakmici ubaci 30 ili 40 poena bez obzira na to da li gubimo ili pobeđujemo. Kića je opet bio sve, samo ne to. Uvek je želeo pobedu i nije krio neraspoloženje kad i ako izgubimo.“
Zanimljiva je u svemu bila i pozicija Kerkeza. Svi su znali da je u odličnim odnosima sa Dalipagićem.
„Svakodnevno smo se družili dok nije otišao u inostranstvo. Takođe i kad se vratio. Na terenu, međutim, nije imao milosti. Kad promašim, govorio je šta ti šutiraš, daj meni ili nemoj da igraš tako nego ovako. Ceo život sam mu pričao pusti me da dam mojih deset, dao si 30. S Kićom na terenu je bila druga priča. Dodavao mi je lopte i govorio samo ti šutiraj. Posle utakmica ja sa Prajom u provod, Kića sa svojim društvom. Znao je da sam non-stop sa Prajom, ali to mu nije smetalo da me maksimalno podržava na terenu. Zanimljivo je, međutim, da se ta njihova uslovno rečeno međusobna netrpeljivost nikad nije primećivala u igri. I jedan i drugi su na svoj način učinili Partizan moćnim. Takođe i reprezentaciju Jugoslavije.“
Partizan je bio šampion države i u sezoni 1981. Bila je to i oproštajna sezona Dušana Kerkeza u dresu „crno-belih“.
„Posle 10 sezona i napunjenih 30 godina odlučio sam da odem u IMT za koji sam igrao dve sezone. Dobar tim, dobro druženje uz košarku koja se igrala srcem. Karijeru sam završio u Vršcu, došao sam da pomognem momcima da iz Vojvođanske lige uđu u Prvu B.“
U sezoni kada je igrao najbolju košarku bio je na pragu reprezentacije, kod Mirka Novosela kao selektora čak i na širem spisku za OI u Montrealu 1976.
„Bio sam u selekciji Jugoslavije koja je preko leta putovala u SAD i igrala mečeve protiv tamošnjih univerziteta. To su bile takozvane školske turneje, ali i zvanično-nezvanične utakmice. Ipak, baš te 1976. Partizan je pojačan Žarkom Kneževićem, centrom OKK Beograda, predstavljao Jugoslaviju na Balkanskim igrama u Bukureštu. Bili smo, naravno, prvi, a meni je za uspomenu ostalo sećanje na pet pobeda i fotografija u dresu sa nacionalnim grbom.“
Kaže i to da se u njegovih 10 godina u dresu Partizana u Jugoslaviji igrala najbolja košarka.
„Svi su imali moćne timove. Odemo u Skoplje, tamo u timu Georgijevski, Radosavljević, Bocevski… Ne znaš kako da ih zaustaviš. U Čačku Mišović, Drobnjak, Purić i da ne nabrajam dalje. Onda Zadar, pa Bosna sa Mirzom (Delibašić), Varajićem, Radovanovićem. I u svakom gradu čudesna publika. Bilo je to fantastično vreme i za košarku i za nas.“
Sport
06.10.2026. 18:21
Darko Tešović: "Niko nije dao toliko Partizanu koliko je Partizan nama"
Poredi dva vremena, ovo i prošlo, i nekim drugim parametrima.
„Tad je bio prvi cilj da igraš košarku i da sa klubom osvojiš titulu. Onda i da postaneš reprezentativac. Treći motiv je bio da dobiješ od kluba stan. O novcu se nije pričalo. Svi smo imali stipendije, ali to nije bio nikakav veliki novac, već primanje koje je omogućavalo pristojan život. Prvi auto kupio sam tek od nagrade za osvojenu titulu. Znači, posle pet godina igranja za Partizan. ’Ford eskort’, zeleni metalik, koji je bio neka vrsta mog zaštitnog znaka više u Vršcu nego u Beogradu.“
S osmehom na licu govori o košarci i tome šta mu je košarka dala.
„Sve mi je dala, ne znam da li sam ja uspeo da vratim košarci isto toliko. Pod jedan, u košarci sam stekao ime. Odvela me je iz Vršca, ali i vratila u moj rodni grad. Kad sam odlučio da više ne igram, javio se gospodin Babić. Imao je ideju da pomognem, trebalo je da se iz elitnog ranga vratim u Vojvođansku ligu. Imao sam tad i diplomu Više poslovne škole, smer spoljne trgovine. Rekli su da ću raditi u ’Ineksu’ uz obavezu da tri puta nedeljno dolazim u Vršac na trening. I bilo je tako. Posle posla Toroman, Kešelj, Mastilović i ja sednemo u kola, odemo do Vršca, odradimo trening i vratimo se za Beograd. Subotom i nedeljom igrale su se utakmice. I sve to trajalo je dve godine. Zahvaljujući imenu iz košarke, i na poslu sam uživao ugled, pravio neke izvozne poslove, putovao u inostranstvo na pregovore i dogovore. Vredelo je i to što sam dobro govorio engleski.“
Danas košarka nije ono što je bila juče. Govori o Partizanu, Željku Obradoviću…
„Košarkaši su profesionalci, dobro zarađuju, pogotovo ako igraju u Evroligi. Sada imamo samo Zvezdu i Partizan, ostali su daleko iza. Od ne tako davne ekspanzije košarke kao sporta sada smo u vremenima kada više nećemo imati ni košarku ni košarkaše. Možda ni Zvezdu ni Partizan jer ako se sutra formira ta NBA Evropa teško da će za naše timove u njoj biti mesta.“
Priseća se i godine kada je Željko Obradović preuzeo Partizan, ali i svega što je izgovoreno kada je otišao.
„U godini kada je došao Partizan je samo od ulaznica inkasirao devet miliona evra. Pre toga ni budžet nismo imali toliki. Sada ga optužuju da svoja obećanja nije ispunio, da nije razvijao mlađe igrače. Kako da to radi, kad se od njega tražila evropska titula. Da nije bilo one gluposti sa Parkerom u duelu sa Realom, Partizan bi verovatno igrao fajnal for. Znači, bio je blizu. Sada je u Panatinaikosu. I svi kažu vidiš kakve igrače tamo trenira, najbolje i najskuplje. On mora da trenira takve jednostavno zato jer je trener za vrhunske rezultate. A da bi ostvario takve rezultate ne možeš da se osloniš na početnike.“
Deo života proveo je i kao košarkaški funkcioner, što znači da je omiljenu igru upoznao i iz drugog ugla.
„Istina je da više nemamo autoritete u KSS-u, klubovima, sudijskoj organizaciji koje smo imali kao sport u vremenima kada smo stasavali. Da bi neko bio uspešan menadžer u klubu, neophodno je da osim košarkaškog znanja ima i neko obrazovanje. Međutim, i to nekad nije dovoljno. Zoran Savić je, na primer, u Barseloni imao uspeha radeći isti posao koji je radio nešto kasnije u Partizanu, ali ovde uspehe nije ponovio. Verovatno da puno toga zavisi i od ambijenta u kome se radi.“
U jednom trenutku, u prvoj deceniji 21. veka, vršačka košarka doživela je procvat. U svemu je učestvovao i Dušan Kerkez.
„Sve zasluge idu na adresu Miodraga Babića. Stvorio je klub koji je u jednom trenutku prevazišao okvire sredine u kojoj je živeo. Zahvaljujući njemu i njegovim idejama, Vršac je dobio modernu dvoranu, Babić je takođe postavio i temelje vrhunske škole za mlade košarkaše, kao i svega drugog što je personifikacija jednog vrhunskog kluba u okvirima Evrope. Međutim, kad sve to jedan klub ima a nema podršku navijača, javnosti, sudija i saveza, onda je normalno i da propadne. Propast se i dogodila onog trenutka kad je ’Štada’ preuzela fabriku ’Hemofarm’ dajući svima na znanje da je apsolutno nezainteresovana za košarku.“
Kerkez podseća i na dane kada je u Hemofarmu, naglašava još jednom zahvaljujući najviše Miodragu Babiću, sve bilo med i mleko. Počinje od projekta dvorane znane kao „Milenijum“.
„Pravljena je po evropskim standardima. Dragiša Vučinić, nekadašnji košarkaš, a posle građevinski inženjer, koji je bio u tom trenutku direktor ’Hemofarm inženjeringa’, dobio je od Babića zadatak do obiđe nekoliko dvorana u Evropi i napravi idejno rešenje projekta za košarkaški hram u Vršcu. I tako je Vršac dobio vrhunsku dvoranu, svoj ’Milenijum’. Babić se, dakle, i u ovoj priči dokazao kao vrhunski menadžer sa manirima svetskog čoveka i stručnjaka. Za 10 godina koliko sam u ulozi koju sam imao u KK Hemofarm proveo pored njega naučio sam bezbroj vrednih lekcija koje se ne nalaze u udžbenicima bilo kog fakulteta.“
Babić se, tvrdi Kerkez, dokazao i kao neko ko je i te kako dobro znao šta se mora uraditi kako košarka u Srbiji ne bi stagnirala, već išla krupnim koracima napred.
„Jedna od vrednosti kluba bio je rad sa mlađim kategorijama. Taj sistem u srpskoj košarci prvi je promovisao Nebojša Čović u FMP-u, ali on je to radio na malo drugačiji način. U Vršcu je napravljen internat za talentovane košarkaše. Imali smo sjajnu generaciju rođenu 1993. Kod nas je bio Milutinov, zatim i Dangubić, onda i Davidovac. Bio je i Anđušić, takođe i Krstić. Dakle, plejada momaka koji su kasnije kao seniori napravili sjajne karijere. Svi su imali ugovore, vrhunske uslove za razvoj. Bili su i juniorski prvaci države, u finalu su dobili FMP sa Muslijem. Ali, sve je palo u vodu kad je stigla ’Štada’. Milutinov i Anđušić su otišli u Partizan, Dangubić u Zvezdu i da ne nabrajam dalje. Drugi klubovi su nas i bukvalno očerupali. Eto i ova priča može da bude jedno od objašnjenja kako je umrla košarka u Vršcu.“
Bio je to dakle kraj za klub u čijim redovima su košarkaško znanje sticali asovi poput Bobana Marjanovića, Milana Mačvana, Darka Miličića, Stefana Markovića... Ostaće zapisano da je KK Hemofarm najveći uspeh ostvario u sezoni 2004/05. kada je trijumfovao u ABA ligi pobedom protiv Partizana, klub koji je 2001. igrao finale FIBA Korać kupa i imao nekoliko puta značajnu ulogu u završnicama nacionalnog šampionata i Kupa.
„Kod Miodraga Babića se ništa nije podrazumevalo. Kad je bilo jasno da će Darko Miličić biti draftovan, povezao se sa američkim advokatima. Njihovi saveti omogućili su Hemofarmu da za Miličića dobije pet puta veće obeštećenje nego što je to do tada bio slučaj sa košarkašima koji su u NBA dolazili iz Evrope.“
Iskren i dobronameran u svim pričama o košarci, Kerkez, sada kao penzioner, upozorava da budućnost srpske košarka baš i nije svetla.
„Reč je o trenutku koji nije pretnja samo za našu košarku. Govorim o projektu američkih univerziteta. Ako se ne pronađe adekvatno rešenje, i Srbija će koliko sutra reprezentativce tražiti po američkim koledžima. Jedan od dokaza za ovu tvrdnju je i mladi reprezentativac Nikola Kusturica koga Srbija kao košarkaša nije upoznala. I neće, posle igranja u Španiji, preselio se u Ameriku u neki tamošnji univerzitet. Priča se da je izuzetan talenat i da ga Amerikanci projektuju kao budućeg prvog pika na NBA draftu. U Americi nam je i mali Topić. Projektovan je da u narednih bar 10 godina bude prvi plej reprezentacije. Nadam se da će se to i dogoditi, vratio se iz povrede. Ali, nisu oni jedini. Mi možda i ne znamo koliko dečaka koji imaju 14 ili 15 godina boravi u inostranstvu. Protiv toga se ne može, to je globalna priča. Mesta za razvoj mladih igrača nema. Evo sada i u ABA ligi klubovi imaju mogućnost, ako to hoće, da u sastavu imaju svih 12 stranaca. Šteta za košarkašku zemlju kakva je naša, zemlju u kojoj se svake godine pojave dva ili tri više nego perspektivna igrača. Šansa je možda u ovome što radi Mega, oni imaju malo drugačiji pristup u odnosu na ostale klubove. Strepim, međutim, da će ovaj prostor uskoro postati vrhunski proizvodni pogon NBA lige s ekskluzivnom sirovinom. U toj priči moguće je da će profitirati reprezentacija Srbije, ali srpski klubovi sigurno neće.“
Sport
13.10.2026. 18:21
Godina promocije neuspeha za dnevnicu od 1781 evra
Komentari
