INTERVJU ANDRIJA GERIĆ: Nikom ne pričaj da dolazim ovde

Nekada je, ne tako davno da bi sve prekrila patina zaborava, fenomenalno igrao odbojku i tako ostvario snove. Danas pomaže drugima koji se bave sportom da ostvare svoje snove. Na njegovoj vizitkarti piše: Andrija Gerić, mental sport coaching. Živi s porodicom, suprugom i dve ćerke u Novom Sadu u kojem je 1977. i rođen.

U novosadskoj Vojvodini je i postao odbojkaš, u istom klubu je odigrao prve prvenstvene utakmice i doživeo najveće sportske radosti, završio karijeru uz nemerljivo zadovoljstvo ovekovečeno kroz šest trijumfa u šampionatu države i pet u nacionalnom Kupu. Na vrhunskom nivou u pravougaoniku podeljenom mrežom igrao je skoro dve decenije. Kao internacionalac dokazao se u najvećim klubovima Italije, Grčke i Turske. U dresu nacionalnog tima za 15 godina upisao je više utakmica nego bilo koji drugi srpski odbojkaš, učestvovao je na svim velikim sportskim takmičenjima, radovao se zbog uspeha i tugovao zarad retkih ali bolnih poraza.

Svet odbojke ga pamti kao polivalentnog igrača, vrhunskog takmičara i jednog od najboljih srednjih blokera svih vremena. Bio je i ostao odbojkaška veličina čiji album sportskih uspomena krasi 40 medalja s brojnih takmičenja širom planete. Danas je sportski psiholog s više nego dobrim izgledima da već koliko sutra i u ovoj profesiju bude uspešan i poštovan jednako kao što je to bio i kao odbojkaš.

Otkuda u svetu nauke, odnosno kad se rodila ideja da postanete mental couching? 

„Još u toku karijere puno sam čitao o sportskoj psihologiji i sve te knjige su mi bile izuzetno interesantne. Zatim se dogodilo da sam kao igrač imao neki problem zbog koga sam krenuo na psihoterapiju. Posle par seansi psihoterapeut me je pitao zašto se i sam ne bih bavio tim poslom. Kako sebe u budućnosti nisam video u već otrcanom klišeu, dakle kao trenera ili vlasnika kafića, nije me bilo teško nagovoriti. Upisao sam psihologiju i ispite s prve godine položio još dok sam se takmičio. Kasnije sam i diplomirao, zatim i pohađao neke seminare iz primenjene psihologije a sve s namerom da ovaj posao obavljam sa što više znanja i autoriteta.“

Uživate, očigledno, u poslu koji radite?

„U ovoj priči sam skoro osam godina. Radim ono što volim i volim ono što radim. Istina, moja očekivanja da će kad krenem ispred vrata biti red nisu se obistinila, ali iz dana u dan imam sve više i više klijenata. Posao sportskog psihologa je izazovan uprkos činjenici da su sportisti prema svemu još jako rezervisani. Kod njih postoji ta stigma, baš kao i našem društvu, da je odlazak kod psihologa jednako priči da si lud.“

Sve se i dalje, uprkos tome što živimo u 21. veku, odvija pod malim velom tajnosti.

„Nije baš tako i nije u tome poenta, ali istina je da imam masu klijenata koji mi kažu ’nemoj nikom da pričaš da dolazim’. Ono što je dobro u ovom poslu jeste to da sa mnogima mogu da radim onlajn, preko Skajpa, tako da ne moraju čak ni da posećuju moju kancelariju.“

Šta je Vaš lični cilj ili profesionalna obaveza u poslu koji radite s osmehom?

„Kao bivši sportista pokušavam da mojim klijentima približim sportsku psihologiju i da ljudi na razgovor dolaze bez predrasude, odnosno da sportski psiholog u skoroj budućnosti i kod nas bude deo stručnog štaba svakog kluba ili reprezentacije. Silno sam se obradovao kad sam pročitao da je nedavno FK Partizan angažovao psihologa. Nadam se da je to samo početak onoga što bi trebalo da bude praksa u svim srpskim klubovima.“

Predrasude i opšta nekultura uz nedostatak sportskog vaspitanja čini se da su na tom putu često najveća prepreka.

„Kada je Duda Ivković pre 30 i više godina prvi pozicionirao kondicionog trenera u stručnom štabu, svi su bili u čudu. Danas je normalno da ne samo klub ili reprezentacija već i svaki sportista ima svog stručnjaka za fizičku pripremu. I to ne jednog. I to nije modni trend već potreba vrhunskog sportiste. Zato se ja nadam da će za 10 godina biti sasvim normalno da se u stručnom štabu nađe i mesto za sportskog psihologa. Trener jednostavno ne može sam sve da pokrije.“

Foto: Srdjan Stevanovic.

Da li su razgovori sa sportskim psihologom potrebni i trenerima jednako koliko i sportistima?

„Naravno, posete i direktna komunikacija sa sportskim psihologom mnogim trenerima pomaže da otklone greške u pristupu poslu kojim se bave, ponajviše u odnosu prema sportistima. Imam, na svu sreću, i takve klijente.“

Da li ste analizirali zašto sportisti imaju otpor prema saradnji sa ljudima iz Vaše struke?

„Na neki način, da. Zato se trudim da u radu izbegnem ono što je mene, a i moje kolege, nerviralo kada smo kao takmičari imali komunikaciju sa psihologom. Osnovna stvar je da kad radiš test, rezultate daš na uvid i sportistima a ne samo treneru. Mi nikada rezultate nekih testiranja nismo videli, što je bilo potpuno pogrešno. Mislim da su neke generacije psihologa, ne razmišljajući o posledicama, ozbiljno zeznule stvar. Zbog svega toga, igrači koji su u međuvremenu postali treneri imaju užasno loš odnos prema psihologiji kao nauci, što je i te kako vidljivo u njihovom radu.“

Kad je znanje psihologa (naj)potrebnije, u toku priprema ili za vreme takmičenja?

„Mene obično zovu ako mogu nešto da im sredim za juče jer sutra je takmičenje. To je jednostavno nemoguće. Mentalna priprema je u stvari trening kao i svaki drugi gde sportista uči kako da se nosi sa nekim stvarima. To učenje je proces i zato problem i ne može da se reši sad i odmah.“

Šta je to što zarad čega sportisti imaju potrebu da posete sportskog psihologa? 

„Uglavnom su to razlozi koji se svode na nedostatak samopouzdanja i prisustvo treme. Puno je sportista koji su na treningu super, ali kad dođe utakmica jednostavno blokiraju. To je obično povezano sa nekim strahom ili strepnjom kako će na igru ili učinak sportiste reagovati treneri ili možda publika. Mi kao psiholozi tu kopamo dok ne nađemo šta je uzrok problema, a onda se pravi strategija kako to da se otkloni. Najbolje je kada mi dođe neki sportista i kad njegov trener hoće da sarađuje. Tada se svaki problem neuporedivo lakše eliminiše.“

Jedna od enigmi u Vašem poslu zasigurno su i roditelji, odnosno njihove ambicije.

„Kad za klijenta imate maloletnog sportistu onda je tu skoro i obavezna igra sa roditeljima. Sve zna da bude i te kako komplikovano pogotovo u situacijama kada se očekivanja roditelja ne poklapaju sa ambicijama mladih sportista. Ovo možda za mene nije pohvalno, a možda baš i jeste, ali pouzdano znam da je troje mojih klijenata napustilo tenis zbog čega su njihovi roditelji bili jako ljuti na njihovog sportskog psihologa. Meni je klijent u centru pažnje i sve što radim, radim u njegovom interesu. To što roditelj hoće da mu sin bude Novak Đoković a sin u stvari dubinski neće, dovede do toga da na kraju dete odustane. To je vidljivo pogotovo u onim sportovima gde se rano uđe u mašinu. Lično sam protiv toga da deca sa 10 godina žive kao profesionalci jer tako propuštaju neke faze normalnog razvoja i gotovo je sigurno da će se suočiti s problemima kad budu imali 35 ili 40 godina.“

Koliko su roditelji raspoloženi da shvate neke stvari pogotovo u situacijama kada, kako to kažete, uradite ono što je najbolje za klijenta, odnosno njihovo dete.

„Ponekad mora da se radi više sa roditeljima nego sa decom, pogotovo ako su mala. Imao sam slučaj dečaka od 7,5 godina koji igra fudbal i od koga su roditelji silom želeli da naprave Mesija. Rekao sam da ga puste da se igra i da detetu ne treba psiholog. Naravno, sve ovo sam saopštio tek kad sam ispitao o čemu se radi. Suština je zapravo da situacija sa roditeljima zna da bude vrlo komplikovana. Oni su tu da pomognu detetu, a kada im predložite da se kroz razgovor u sve uključe na pravi način, njihov odgovor je da su me angažovali da pomognem detetu a ne njima. Kao što vidite, ima svašta.“

Šta Vas kao sportskog psihologa u ovom času čini posebno zadovoljnim?

„Ne znam, možda saznanje da je troje mojih klijenata izborilo pravo učešća na Olimpijskim igrama u Tokiju i da je još dvoje na dobrom putu da to učini. Ipak, najveće zadovoljstvo u ovom mom poslu je da kad radim da se klijent oseća dobro i da me posle par godina ponovo pozove. Jedna od mojih prvih klijentkinja je bila teniserka. Nedavno smo se čuli i ona mi je saopštila da više ne igra tenis, da sada studira, ali i da puno stvari koje smo radili koristi ne samo na fakultetu već i u svakodnevnom životu, uz konstataciju da sam joj pomogao da shvati neke stvari na pravi način.“

Igrali ste u najvećim klubovima Evrope, da li su oni imali psihologa?

„U Italiji smo u jednom klubu imali psihologa u stručnom štabu a u drugom čoveka koga je klub plaćao i koga smo pojedinačno ili grupno mogli da posećujemo kad god smo mislili da za tako nešto postoji potreba.“

Pročitajte još: Živi, trči i budi slobodan

Da li ste imali poziv od nekog našeg kluba da se kao sportski psiholog priključite stručnom štabu?

„Počeo sam da radim nedavno sa jednim odbojkaškim klubom, ali je sve pokvarila pandemija korone. Generalno, optimista sam i verujem da će uskoro mnogi naši klubovi imati u stručnom štabu psihologa. Neki naši sportski savezi to već imaju, konkretno Veslački i Tekvondo savez. Suština je da sportista ulaže jako puno vremena u nešto sa željom i namerom da određenim momentima pokaže ono najbolje što zna. Zato u pripremama i jeste važan onaj deo koji ti kao sportisti omogućava i dozvoljava da pokažeš ono što znaš, da budeš tu kada je gusto.“

Šta je iz Vaše dosadašnje prakse zapravo najveći psihološki problem koji se javlja kod sportista?

„Život po završetku karijere. Ta tranzicija od aktivnih sportista u nešto drugo, pogotovo ako to drugo nije izvesno, proces je u kojem puno sportista zaluta ili ode na stranputicu. Zato i nisu retki slučajevi da se rasture porodice ili da se dojučerašnji sportski junaci i idoli pretvore u alkoholičare i socijalne slučajeve.“

Imali ste, uz reprezentativnu, sjajnu klupsku karijeru. Gde ste se najlepše osećali?

„Imao sam sreće da u Italiji, Grčkoj i Turskoj igram u gradovima koji su na moru ili pored mora koje me pratilo kroz internacionalnu karijeru. Moja druga kuća je Italija, volim je najviše, tamo sam bio najduže. U Maćerati, gde sam igrao šest godina, imam puno prijatelja, danas tamo imam i neku nekretninu i tamo se rado vraćam.“

Kad svodite račune odbojkaške karijere, šta je to što se nije ostvarilo a silno ste priželjkivali? 

„Nedosanjana je zlatna medalja sa svetskih šampionata. Jednom smo bili drugi i dva puta četvrti. Ostaje žal i što u Atini 2004. na Olimpijskim igrama nismo osvojili medalju. Imali smo tada jaču reprezentaciju nego ikada pre, ali smo tamo pokupili neki virus pa je nas sedmoro bilo bolesno. To je bio i razlog zašto nismo uspeli da dobijemo Rusiju u četvrtfinalu. Eto, to je to. To je sport u svojoj varijanti nepredvidivosti. Radite i trenirate, potrošite i vreme i energiju, svima je jasno da ste super ekipa, zrela i u svemu sjajna reprezentacija u zenitu moći. Onda se dogodi da se na takmičenju razboli sedam igrača i umesto da s lakoćom uzmete zlato vi ostanete praznih šaka.“

Malo je onih koji znaju da ste bili zapravo prvi libero u istoriji naše reprezentativne odbojke.

„Igrala se, mislim, Svetska liga u Japanu. Tada je uvedeno pravilo libera i to je trebalo da igra Žarko Petrović. On se razboleo i onda sam ja postao libero zato što to niko drugi nije hteo. Čak je i malo nedostajalo da me proglase najboljim liberom takmičenja, ali su me provalili da ne znam baš dobro da primam servis i priznanje je otišlo u ruke nekog Kineza. Nagrada je bila, sećam se, 25 kilograma meda.“

Šta za srednjeg blokera znači 3,23 u bloku i 3,53 u smeču? Ljudi to ne znaju.

„To 3,23 je dohvat sa dve noge kad skočite iz mesta a 3,53 je visina koju hvatate kada skočite iz zaleta. To su samo neki brojevi izazvani genetskim kodom. Ima  puno dobrih igrača koji su imali mnogo manje dohvate i puno loših igrača koji su imali mnogo veće dohvate. Brazilac Leon, koji je trenutno jedan od naboljih igrača na svetu, skače iz zaleta 3,75.“

Ko je najbolji odbojkaš na svetu?

„Trenutno je najmoćniji svetski odbojkaš Francuz Ervin Ngapet. Ono šta on radi i kakve poteze ima na terenu je zaista fenomenalno. Istina, on i kad pravi gluposti, a to radi često van terena, radi to takođe fenomenalno. Francuski trener je uspeo da sve njegove mane i vrline ubaždari za potrebe ekipe i dobio je vrhunskog odbojkaša. Sviđa mi se i kako igra Kubanac Leon, koji je zapravo naturalizovani Poljak. Sa 16 godina, 2009, igrao je u Srbiji Svetsku ligu, tada se prvi put pojavio i bio je najbolji server takmičenja. Bilo je i onih koji su govorili da od njega neće biti ništa, ali je na kraju ipak postao igračina. Mislim čak i da je njegov ugovor najjači u svetu odbojke.“

Koja je naša najbolja postava u kojoj ste igrali?

„Imao sam sreću da igram u istom timu sa dve moćne generacije i zaista je teško odlučiti se. Ipak, ako moram onda to izgleda ovako: Grba (Nikola Grbić) kao dizač, Ivan (Miljković) kao korektor, Vasa (Mijić) kao libero, Kvisko (Vujović) i Vanja (Grbić) kao primači i ja na kraju u ulozi srednjeg blokera.“

Tvrdite da je Ivan Miljković najbolji srpski odbojkaš svih vremena.

„Ivan i ja smo kumovi, moguće je da sam zato i malo subjektivan. Kad je igrao stvarno je bio babaroga i pravio je ogromnu razliku. To je jedna priča, a druga je to što je bio maksimalno posvećen treningu i sve ono što ja danas zagovaram i učim moje klijente, on je kao igrač sve imao usađeno.“

Šta se događa sa srpskom reprezentacijom, kako tumačite smenu Grbića, koliko može Boba Kovač kao novi selektor? 

„Pratim i gledam ali nisam u sve uključen. Ono što jako zameram Savezu i ljudima koji vode našu odbojku jeste to što nismo bili u Riju i što nas neće biti ni na OI u Tokiju. Mislim da je to za mušku odbojku katastrofa. Posledice će biti dugoročne jer već sada imamo problema sa decom. Jako je mali broj dečaka koji trenira odbojku jer se deca okreću sportovima koji beleže uspehe na najvećim takmičenjima. Za 10 godina odbojka u Srbiji će imati drastičan pad u kvalitetu i velike probleme s rezultatima na međunarodnoj sceni.“

Nikola Grbić ili Boba Kovač?

„Obojica su super treneri. Narod mora da zna da je sasvim normalno da se posle određenog vremena selektori zamene. Takođe i to da je u odbojci jako teško proći kvalifikacije za Olimpijske igre. To je znatno teže nego učestvovati na samoj Olimpijadi. Takav je sistem takmičenja, ali to je sistem isti za sve i to svi znaju na početku kvalifikacija. Srbija je propustila ogromnu šansu u Italiji u avgustu prošle godine. U januaru i nije bilo realno da prođemo. Učestvovalo je osam ekipa od kojih su šest top ekipe, naša šansa je bila ona u avgusta. Mislim i da su svi, i Savez i trener, ovo mogu da kažem jer sam nezavisan, napravili ogromnu grešku što su oni koji su se bavili reprezentacijom uoči tih avgustovskih kvalifikacija promašili temu.“

Kako je to moglo da se desi kad je na čelu Saveza čovek koji je do juče bio više nego uspešan savezni kapiten?

„Ne znam, to morate njega da pitate. On je dao Nikoli (Grbić) odrešene ruke da to namesti kako treba. Zapravo, svako je radio ono što je mislio da je najbolje, ali su omanuli i to jedan od razloga zašto ja Nikola otišao. Boba Kovač je uneo neku novu energiju, on je tu povezao neke končiće i malo nešto promenio, što je igračima očigledno prijalo. Nisu igrali savršenu odbojku, ali kako je prvenstvo kontinenta odmicalo, igrali su sve bolje i bolje.

U isto vreme događa se i neverovatan uzlet ženske odbojke na reprezentativnom nivou.

„Veliki broj devojčica trenira odbojku i iz te mase mora da ispliva kvalitet. Odbojka je trenutno ženski sport u Srbiji koji se najviše trenira. Međutim, ne treba bežati od činjenice da su dve naše najbolje igračice u stvari uvezene iz Republike Srpske. Kada biste iz reprezentacije uklonili Boškovićevu i Mihajlovićevu, onda bi Srbija bila šesta ili sedma. Kad su one tu onda smo prvi, drugi ili treći na svakom velikom takmičenju.“

Kao 17-godišnjak birali ste između odbojke, muzike i fakulteta.

„Tačno, moja ideja je bila da idem u Ameriku da studiram jer mislim da je to bio najbolji način za sportistu da se ostvari. Imao sam i poziv sa Univerziteta na Havajima, ali sam te 1996. čekao i ponudu jednog italijanskog kluba jer sam poželeo da budem odbojkaški profesionalac. Tri godine kasnije potpisao sam prvi ugovor s inostranim klubom i nisam se pokajao. Da sam otišao na Havaje, znam da bih bio uspešan i da bih danas verovatno radio u NASA.“

Da ste nastavili muzičku karijeru, da li bi i ona bila uspešna?

„Svirao sam gitaru, završio osnovnu i pola srednje muzičke. Kažem pola jer tad su bili oni ratovi i moja profesorica, koja je inače bila Nemica, otišla je za Nemačku. Onda su nas šetali od jednog do drugog profesora i meni se to smučilo. Najveći problem je bio što kod gitare morate imati nokte da biste je svirali. Meni se redovno dešavalo da mi neko taj nokat odvali loptom i onda sam stalno mora da sviram bez njega, što je bilo nemoguće. Lepio sam ga i šta sve nisam radio. Otac mi je u šali govorio ’sviraj gitaru, uvek možeš da sviraš u Dubrovniku, sedneš na skaline i zaradiš neki dinar i od toga živiš’. Posle sam imao problem sa rukom i kad sviram gitaru taj problem se pogorša, tako da sada vrlo retko sviram. Moja deca to rade umesto mene.“

Svi novosadski odbojkaši, siguran sam i Vi, pamte utakmicu pred prepunim Spensom i podršku 10.000 navijača.

„To se nikada nije ponovilo. Bila je to ona čuvena utakmica sa Sislijem, oni su tada bili broj jedan ekipa u svetu, igrala se atomska odbojka, izgubili smo sa 3:2. Da smo imali psihologa, verovatno bismo pobedili. Meni je danas žao što nisam kao takmičar više radio sa psiholozima. Tek sad kad sam počeo da radim ovaj posao zapravo sam shvatio gde sam sve kao igrač grešio. Psiholog nema magičan štapić, ti kao sportista zapravo sve radiš, ali on ti pomaže kako da radiš ispravno i da brže dođeš tamo gde si krenuo.“

 

Hvala, više ne mogu

Iz odbojke ste otišli kao najbolji novosadski odbojkaš svih vremena.

„Ne znam po kom kriterijumu ste došli do tog zaključka, ali uprkos svemu baš lepo zvuči. U toj plejadi asova koji su nosili dres novosadskog kluba u vremenu najvećih uspeha, uz rekordna 342 reprezentativna za 15 godina igranja u kontinuitetu, zaista sam jedini Novosađanin koji je počeo i završio karijeru na istom mestu. Imao sam, priznajem, neverovatnu želju da završim karijeru u Vojvodini, da napravim taj neki čarobni krug, da se na kraju karijere vratim tamo gde sam i počeo. Planirao sam da na kraju odigram Ligu šampiona u dresu Vojvodine i da se tako oprostim. Te godine smo osvojili Kup ali smo od Zvezde izgubili u finalu plej-ofa i kako je bilo jasno da nećemo igrati Ligu šampiona, shvatio sam da je vreme da kažem ’hvala, ja više ne mogu’.“

 

Krao sam znanje

Koliko ste zahvalni Vojvodini kao klubu za Vašu sjajnu karijeru? 

„Oni su imali dobar rad, prošao sam sve od početka. Imali su tada četiri punkta u gradu odakle su regrutovali juniore i kadete. Meni je to pomoglo, rano sam ušao u proces, kao pionir sam upao među juniore, vrlo mlad postao prvotimac, takođe i reprezentativac. Igrao sam sa najboljima, prvo u Vojvodini pa onda i u reprezentaciji. Na treningu sam gledao kako rade i šta rade i krao znanje. Ta moja osobina mi je pomogla da uspešno skidam fore i fazone od drugih, da naučim kako treba da se stoji u polju ili odigra neka lopta, kako ispravno ući u blok i da ne nabrajam. Fazon je da pokupiš neke dobre stvari od raznih igrača i onda da napraviš neki svoj, da kažem stil igre.“