INTERVJU DRAGUTIN TOPIĆ: Vrhunski sport je ples na žiletu

Dragutin Topić je ostao onaj dobri stari i skoro svima dragi Top. Ne menja se, i dalje je u opticaju isti stas, mogao bi, što se kilaže tiče, koliko sutra i na svoje sedme Olimpijske igre. U dobrom raspoloženju njegov lik i dalje krasi osmeh večitog dečaka, a ličnost šarm kojim osvaja sve oko sebe. Iza njega je duga, preduga karijera sa puno uspona i padova. Uprkos svemu, u svetu kraljice sportova ostaće upisan kao juniorski svetski rekorder kome je pošlo za rukom da iste sezone trijumfuje i u konkurenciji seniora na šampionatu kontinenta.

Državni je rekorder sa 2,38 metara, šampion Evrope u dvorani, pobednik Univerzijade. Osvojio je i dve bronzane medalje na šampionatima kontinenta, bio četvrti na Olimpijskim igrama u Atlanti...

Atletiku ste kao takmičar napustili u 41. godini. Šta danas radite?

"Posvećen sam svom privatnom atletskom klubu ’Top džamp’. Pored mene i supruge Biljane, treći osnivač kluba koji ove godine slavi sedmi rođendan je legendarni troskokaš Milan Spasojević. Na početku smo bili niko i ništa, da bismo danas sa 200 registrovanih dečaka i devojčica izrasli u jedan od najboljih klubova u Srbiji", kazuje Dragutin Topić.

U fokusu su, ako je suditi po imenu kluba, skakačke discipline.

"Potenciramo skok, dakle ono što najbolje znamo i u čemu imamo najviše iskustva. Veliku pažnju, međutim, poklanjamo i sprintu kao osnovi za skokove. Imamo i sekciju bacača koju vodi nekadašnja reprezentativka i državna rekorderka Danijela Čurović."

Privatni klubovi u atletici su kod nas retkost, na kojim principima funkcioniše „Top džamp“?

"Svi plaćaju članarinu. To je neminovnost atletike. Na svim borilištima na kojima treniramo plaćamo zakup, gratis termine praktično nemamo, a da bismo ih imali moramo da ostvarimo rezultate. I sada ide ona priča: da bismo postigli rezultate, moramo negde da treniramo, a ako hoćemo da treniramo u dvorani ili na stadionu, onda termine za trening moramo da platimo."

Baza kluba „Top džamp“ je u Hali sportova „Žarkovo“.

"Nemamo svoj stadion, Hala sportova ’Žarkovo’ je naše idealno mesto za trening. Jeste dvorana košarkaška, ali je za trening koji radimo sasvim dovoljno široka. Ljudi koji su vlasnici objekta izlaze nam maksimalno u susret, bivši su sportisti, košarkaši, razumeju sport i naše probleme."

Nekoliko godina radili ste u AS Srbije, zašto ste napustili dobro radno mesto?

"Prvi razlog je želja da se maksimalno posvetim svom klubu, a drugi što je moje viđenje atletike dijametralno suprotno od ideja i načina na koji se danas radi kod nas. Neke stvari nisam mogao da tolerišem, govorio sam u lice ljudima ono što mislim i na kraju smo se lepo razišli. Za tri godine od kako ne radim u AS Srbije, od jednog kluba koji je bio na margini napravljen je kolektiv vredan pažnje. Prošle godine smo bili zvanično deseti klub u državi, a trenutno smo na osnovu ostvarenih rezultata šesti. To je za nas fantastična stvar jer  nemamo ni jednog jedinog seniora. Naš najstariji takmičar ima 18 godina."

Angelina Topić, Vaša i Biljanina starija ćerka, uzdanica je kluba.

"Jedna od uzdanica, jer imamo nekoliko zaista talentovanih takmičara. Kao pionirka (14 godina) ona je prva u skoku uvis, najbolja je i u konkurenciji mlađih juniorki, dok je u skoku udalj druga u konkurenciji starijih juniorki. Troskok još nije skakala, još je rano. Zapravo, to je njena buduća disciplina. Sve pažljivo pratimo i projektujemo, gledamo već sada gde bi na svetskoj sceni mogla najviše da ostvari. Lakše je skočiti 14 metara u troskoku nego sedam udalj. Sa 14,30 metara u troskoku može da se osvoji medalja na svakom velikom takmičenju, a to opet znači i da je to nešto od čega će sutra moći da se živi."

Supruga Biljana nema nacionalnu penziju, na velikim takmičenjima nije imala ni sreće, dva puta je bila četvrta u troskoku.

"Na korak od medalje bila je na Prvenstvu Evrope u Torinu i na Svetskom šampionatu u Berlinu. Taj Berlin se kasnije pretvorio u slučaj. Ruskinja Ana Pjatnik je bila dopingovana i Biljani je trebalo da pripadne bronza, ali se to nije dogodilo. Zašto, to niko ne zna. Pjatnikovoj su (od)uzeli sve medalje i poništili sve plasmane osim medalje i plasmana u Berlinu. Međunarodni sud je u slučaju Berlina napravio presedan i žestoko oštetio Biljanu. Čak ni žalba AS Srbije nije uticala na odluku. Tako nešto se više nikada nije ponovilo u svetskoj atletici, ali šta vredi. Da je bilo pravde, Ruskinja, za koju se dokazalo da je koristila doping, ostala bi bez medalja a Biljana bi opet bila prva atletičarka u istoriji koja je za Srbiju na šampionatima sveta osvojila medalju."

Vi ste, zanimljivo je, osvajali medalje na svim takmičenjima osim na Olimpijskim igrama, na kojima ste učestvovali šest puta.

"To je moja jedina neispunjena želja u dvadesetdvogodišnjoj karijeri. I danas mi je teško kad o svemu govorim. Imao sam i sjajnih priliku u Atlanti 1996, u godini kad sam bio najspremniji i najbolji. Dogodio mi se mali peh i u tom spletu nesrećnih okolnosti nisam se popeo na pobedničko postolje, a morao sam. Bio sam četvrti."

Na vrhuncu slave bili ste, utisak je, na početku karijere, odnosno 1990. kada ste i s lakoćom pobeđivali i osvajali medalje.

"Najbolja godina u karijeri bila je 1996. Nedostajale su samo medalje. Istina, u dvorani na EŠ sam osvojio zlato a zatim sam na svakom narednom takmičenju osim na OI bio među tri prvoplasirana. Pobedio sam i u Rimu, bio drugi u Parizu, u Monte Karlu, zaradio nekih 120.000 dolara. To jeste moja najjača takmičarska godina, ali je nisam krunisao olimpijskom medaljom."

Uprkos svemu, ljubitelji atletike najviše emocije imaju prema 1990. godini.

"Tada sam imao ta dva velika takmičenja. U Plovdiv na juniorsko prvenstvo sveta sam otišao da budem prvi, ceo plan stručnog štaba je bio da osvojim zlato, ali je ipak nisam baš toliko verovao u sebe. Kad sam osvojio zlato i skočio svetski rekord, pojavila se jedna sasvim nova crta u meni, pomislio sam da sam nepobediv, što je bilo dobro, i ta samouverenost je trajala narednih 15 dana, odnosno do prvenstva  Evrope u Splitu kad sam bio prvi i među seniorima. Svetska javnost je bila iznenađena, ja nisam jer sam bio ubeđen da ću pobediti na Poljudu. Koliko sam bio skeptičan tamo gde sam bio neprikosnoven, toliko sam u Splitu, gde su drugi bili favoriti, bio siguran da je zlato moje."

SPORT ATLETIKA DRAGUTIN TOPIC 1998. Foto: Pedja Milosavljevic

Na čemu ste temeljili tu silnu sigurnost? 

"Bio sam u sjajnoj formi, shvatio sam da mogu na takmičenju da uradim sve što poželim. Imao sam pored sebe i Mihajla Švraku, Miku ludog, danas pokojnog, trenera i najboljeg čoveka koga znam, kao i Stoleta (Dušan Stokuća), mog fizioterapeuta. Bili smo tim, mnogo smo voleli ono što radimo, sjajno sarađivali."

Vaš svetski juniorski rekord iz Plovdiva još nije nadmašen? 

"Oboren nije, ali jeste izjednačen. Uspelo je to Smitu 1992, ali kako sam ja prvi skočio tih famoznih 2,37, onda sam na listi rekordera ispred njega. Inače, moj lični 2,38 ostvaren je 1992. na takmičenju u Beogradu.“

I danas se na velikim takmičenjima sa tim rezultatima osvajaju medalje?

"Istina je da ako skočiš 2,37, medalja je tvoja, pogotovo ako to uradiš u prvom pokušaju. Samo u periodu između 2013. i 2015. to nije bilo tako. Te tri godine je bio fantastičan skok uvis, možda i bolji nego u vreme kada je ovom disciplinom vladala generacija Sotomajora i Sjeberga. Te 2013. postojala su četiri momka predvođena Bondarenkom i Baršinom koja su jurila svetski rekord 2,43."

Vaša karijera trajala je pune 22 godine. Malo je atletičara pa i sportista u svetu koji se mogu pohvaliti da su toliko dugo bili aktivni.

"U konkurenciji seniora sam se takmičio od 1990. do 2012. Živeo sam od toga, zarađivao pare, uz napomenu da ne znam koliko sam zaradio."

Da li postoji trenutak u karijeri kad ste možda sebe izneverili?

"Ne znam, ne verujem. Bio sam spartanac, vojnik, čovek koji je davao sebe. Nisam pio niti se drogirao, nisam bio kreten, svaki trening sam odradio kako treba. Tačno je i to da sam napravio neke greške, ali to su bile greške na kojima smo svi mi učili. Konkretno, imao sam problema sa ishranom jer sam držao neke rigorozne dijete koje su me iscrpljivale. U stručnom štabu nisam imao nutricionistu, trener Mika Švraka mi je bio sve, ali i on je čovek bio limitiran u nekim znanjima. Dokaz je Barselona 1992. u kojoj sam baš zbog toga kiksirao. U kvalifikacijama sam bio fenomenalan, a u finalu jednostavno nisam imao snage i izgubio sam planiranu medalju. Moguće je da sam sebe izneverio 2004. u Atini. Bio sam iskusan, ali nisam na borilištu uradio ono što sam sebi zacrtao tri godine pre toga. Živeo sam tri sezone s idejom da budem olimpijski šampion sa 33 godine i tačno sam znao kako je trebalo da skačem, gde da propuštam visinu i šta sve da uradim ili ne uradim i onda sam odustao od svega. Ne znam ni danas zašto."

Na početku karijere ste bili miljenik čak i najvećih rivala, plenili ste šarmom i dobrim raspoloženjem.

"Ona stara garda me je volela iskreno, posle ovi mlađi baš i nisu. U kontaktu sam sa Sjebergom i Sotomajorom, često se čujem sa Čarlsom Ostinom. Bio sam nedavno i u Rusiji, video sam se i družio sa Pjuginom i Voronjinom. Kao takmičari bili su prilično zatvoreni, sada smo imali divnu komunikaciju, prave su slovenske duše."

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...