Sajonara, pola veka kasnije za Ekspres: "Nadam se da ćemo se okupiti 2. aprila"

Ivan Sarjanović Sajonara bio je jedan od junaka ovog velikog sada već istorijskog trijumfa. Polufinalni revanš meč protiv španskog Estudijantesa, na kome je upisao 29 poena, bio je zapravo “meč karijere“ krilnog igrača “crveno-belih“, a onaj u finalu protiv Zbrojovke iz Brna, koja je u svojim redovima imala čudesnog košgetera Jiržija Pospišila, tačka na “i“ fascinantne sezone “crveno-belih“ i te godine sjajnog Sajonare.

“Nedelju dana pre utakmice trener Aca Nikolić rekao mi je da ću biti u prvoj petorci sa zadatkom da čuvam Pospišila koji je na evromečevima ubacivao 30 i više koševa. Uspeo sam da ga zaustavim, postigao je samo šest“, priseća se Sarjanović.

Finalni meč Zvezda je odigrala u sastavu Goran Rakočević, Zoran Lazarević, Ivan Sarjanović, Božidar Pešić, Radivoje Živković, Dragoje Jovašević, Dragan Kapičić, Ljubodrag Simonović, Dragiša Vučinić, Zoran Latifić, Ljubomir Žugić, Zoran Slavnić...

“Nadam se da ćemo se okupiti 2. aprila i još jednom podsetiti na veliki uspeh. Danas na sve te lepe uspomene između ostalog podseća nas i razglednica hotela u Udinama od pre pola veka ovekovečena našim potpisima. Sećam se da smo na prigodnoj večeri u tamošnjem hotelu ʼKontinentalʼ proslavili veliku pobedu.“

Priseća se i da su poslednji put kao tim koji je mogao sve bili na okupu pre dve godine.

“Proslavili smo titulu prvaka države iz 1972. Tadašnji trener Bata Đorđević organizovao je ručak za ceo tim u ʼMonjumentuʼ. Bili su prisutni svi osim Ducija Simonovića i Vladimira Cvetkovića. Bio sam zadužen da im posle svega odnesem knjigu o nama, da je potpišu. Sa Cveletom sam lepo pričao, on se teško kreće, ima probleme sa kolenom, poslušao je moje savete za rehabilitaciju. I druženje sa Ducijem (Simonović) je bilo prijatno, jedini sam iz generacije sa kojim održava kontakte i danas.“

Oni koji pamte prošla vremena kažu da je Ivan Sarjanović bio jedan od najtalentovanijih košarkaša u generaciji. Sa juniorima Crvene zvezde osvojio je 1967. titulu prvaka Jugoslavije. Igrao je standardno i za juniorski nacionalni tim (22 utakmice). Na ta vremena podseća ga zlato sa Balkanskog šampionata iz 1968. i srebro sa EP-a u Španiji godinu dana kasnije. Ostalo je upisano i da je na turniru olimpijskih nada 1969. godine u Minsku sa mladom reprezentacijom Jugoslavije zauzeo drugo mesto i skrenuo pažnju svetskih stručnjaka.

“Bio sam u mladom nacionalnom timu, koji se spremao za turnir u Minsku, dok su seniori, koji su se takođe pripremali sa nama, išli na Gagarinov memorijal. Bez lažne skromnosti, igrao sam tada odlično. Selektor Ranko Žeravica je na sastancima većini reprezentativaca ukazivao na greške. Mene je preskakao jer nije imao primedbi. Tada su Rusi snimili moju igru jer su mislili da ću u vremenima koja dolaze biti oslonac jugoslovenske seniorske reprezentacije.“

Da nije bio mali miš, već ozbiljna košarkaška faca, potvrđuje i priznanje iz Amerike koje je nekako u isto vreme stiglo na njegovu adresu.

“Za vreme priprema kod nas je boravio trener iz Los Anđelesa i pratio naš rad. I od svih naših zaista fantastičnih košarkaša ponudio je meni da igram za Univerzitet Los Anđeles. Išla je delegacija, sa Rankom Žeravicom na čelu, čak i kod mojih roditelja, ali s obzirom na to da sam upisao medicinu otac nije pristao ubeđen da tada još nisam bio zreo za put preko okeana.“

A da je otišao...

“Verovatno ne bih upoznao na fakultetu suprugu Ljudmilu, ne bih imao s njom dvoje divne dece i naše unuke koji kažu da nisam uradio ono što jesam ‒ danas ne bi bilo ni njih. Zapravo, napravio sam dobar posao što sam ostao.“

Ipak, najvrednijim od svih košarkaških priznanja smatra ono koje je nedavno dobio od Zorana Moke Slavnića.

“Rekao mi je ‒ da si ti imao samo 10 odsto moje drskosti, bio bi svetski igrač. Mislim da je bio u pravu. On i ja smo zajedno, sa 17 godina, upali u prvi tim Crvene zvezde koji je tad trenirao Musa Bjegović. Na jednom krilu igrao je već tada reprezentativac Dragan Kapičić, na drugom Vladimir Cvetković, a ja kao najbolji mladi igrač države i Balkana morao sam da sedim na klupi. Kad uđem u igru i promašim, trener me menja. Strašno. Ako kao trener znaš vrednosti igrača i njegovu prirodu, onda moraš da mu daš odrešene ruke jer igrač se postaje na utakmicama, a ne na treningu.“

Imao je i tu sportsku nesreću da u Zvezdi nikada ne bude ono što je po talentu i nekim drugim vrednostima zasluživao.

“Piva Ivković bio mi je trener u mladoj reprezentaciji, posedovao je neverovatno znanje. Zvao me je da pređem u Radnički, ali se uprava Crvene zvezde nije složila pa sam, uglavnom, u Zvezdi bio šesti igrač. Počinjao sam utakmicu u petorci kada sam imao zadatak da čuvam najboljeg protivničkog igrača.“

Dres seniorskog tima “crveno-belih“ nosio je punih 10 godina i odigrao 270 utakmica. Dva puta slavio je titulu prvaka države (1969. i 1972) i tri puta osvajanje nacionalnog Kupa (1971,1973. i 1974).

“Kao osnovca, Zdravko Kubat, trener mlađih kategorija Crvene zvezde, pozvao me na Mali Kalemegdan. Prošao sam sve selekcije ʼcrveno-belihʼ, u juniorskoj konkurenciji bili smo ubedljivo najbolji u Jugoslaviji. Bio je sjajan trener, zaslužuje spomenik na Kalemegdanu. Znao je košarku, ali je istovremeno bio i sjajan pedagog, odnosno psiholog. Sve smo pobeđivali sa 20 i više razlike, osim Partizana. Njih smo dobili sa 19 poena razlike.“

"Košarku sam igrao kako su tražili od mene, sad učim i nigde ne žurim"

INTERVJU VESELIN PETROVIĆ

INTERVJU VESELIN PETROVIĆ

Sport 27.01.2024. 15:05

"Košarku sam igrao kako su tražili od mene, sad učim i nigde ne žurim"

Danas utakmice “večitih rivala“ doživljava na sasvim drugi način i s podosta sete.

“Sada su druga vremena, pet crnaca u dresu Crvene zvezde igra protiv pet crnaca iz Partizana. Ono je bila tradicija, rivalitet koji se negovao i koji je imao zbog svega svoju specifičnu težinu. Mi smo bili spremni da platimo da igramo košarku, ovi danas što igraju su i te kako dobro plaćeni. Timovi se menjaju iz sezone u sezonu, koji je to identitet ekipa. Lično sam izgubio interesovanje da pratim taj i takav rivalitet. Ne vidim dramatiku, onu lepotu derbija.“

O prošlim vremenima priča kao o vremenima koja su u svemu bila bolja, lepša.

“I u tim vremenima bilo je loših stvari, incidenata. U Zadru 1971, u vreme hrvatskog proleća, dočekala nas je policija uz upozorenje da iz hotela izlazimo samo u grupi. Na drugoj strani su bili uprava i igrači Zadra, uvek i u svemu korektni. Mi smo tu utakmicu dobili, po završetku publika je uletela u teren. U jednom momentu osetio sam bol u zadnjici, jedna devojka držala je šestar u ruci kojim me je ubola. Svi su to videli, ali nismo o tome pričali, nismo želeli da se situacija zaoštrava.“

I opet priča iz Zadra, ali iz 2017. i trenutka kad se od košarke opraštao legendarni Pino Đerđa.

“Okupila se cela bivša Juga, iz Srbije je došao Moka Slavnić kome je Đerđa bio košarkaški idol. Ko sve nije bio na toj utakmici, Đerđa je sve pogađao na terenu, posle je održana i akademija u zgradi Gradskog pozorišta, emocija uokvirenih u međusobno poštovanje je bilo napretek.“

S poštovanjem i ljubavlju Sarjanović priča i o saigračima, ali i o protivničkim igračima s kojima je uživao na košarkaškim terenima.

“Moka Slavnić bio je sjajan košarkaš, bio sam naviknut na njegova besprekorno tačna dodavanja. Vladimir Cvetković prvi strelac lige i standardni reprezentativac, Dragan Kapičić takođe reprezentativac. Kao što vidite, imao sam jaku konkurenciju na krilnoj poziciji. I drugi timovi imali su moćne igrače. Zadar Krešimira Ćosića i Josipa Đerđu, Split Petra Skansija, Damira Šolmana, Ratu Tvrdića, Borac Radmila Mišovića, Olimpija Iva Daneua, Aljošu Žorgu. Da ne pričam o Draganu Kićanoviću i Draženu Dalipagiću iz Partizana. Kiću mi je bilo posebno teško da čuvam. I kad mu nije išao šut bio je strpljiv u igri, asistirao je, drugi su mu pravili blokove. I kad mu krene ‒ onda postigne minimum 20 poena. A još teže sam čuvao Rusa Sergeja Belova.“

Kao mlad igrač imao je i svoje uzore, igrače o kojima i danas priča s naglašenim uvažavanjem.

“Iz starije generacije izdvojio bih Radivoja Koraća, Vladimira Cvetkovića, Iva Daneua, Petra Skansija, Ratu Tvrdića i Necu Đurića, a iz nešto mlađe svakako Krešimira Ćosića. Svi su bili fantastični igrači, ali i ono najvažnije ‒ sjajne ličnosti.“

Ne propušta ni da se pohvali nedavnim druženjem na Petlovom brdu uz pasulj koji u jednoj pijačnoj kafanici za prijatelje s vremena na vreme priprema košarkaška legenda i ljudska gromada OKK Beograda Moma Pazmanj.

“Klonferi (košarkaši OKK Beograda) se okupljaju tamo godinama, to je tradicija, dolazili su i dolaze svi nekadašnji asovi kluba, dokaz su fotografije na kojima su Bora Stanković, profesor Aca Nikolić, Neca Đurić, Slobodan Rica Gordić, Dragoslav Ražnjatović i da ne nabrajam dalje. Ovog puta bili su Blaž Kotarac, Nedo Subotić, Vlade Đurović, Dugi Damjanović. Druženje koje se pamti i novo nestrpljivo čeka.“

I sam je inicijator mnogih susreta košarkaša, učesnik mnogih utakmica i turnira na kojima su snage odmeravali veterani. Igrao je kao veteran za dve države, prvo za SRJ, a onda i za Sloveniju.

“Na jednom turniru veterana 2017. povredio sam koleno i to je bio kraj moje košarkaške karijere.“

Voli ljude i ljudi njega, kažu da ne postoji niko kome, ukoliko je mogao, nije pomogao. Intelektualac je u pravom smislu te reči, poliglota. Govori i piše srpski, slovenački, engleski i italijanski. Japanski ne zna iako je njegov nadimak reč iz ovog jezika. Ne zna ni jezik kojim govore Indijanci, ali da su mu oni davali ime glasilo bi verovatno Poglavica dobri duh.

“Uvek gledam polupunu čašu. Znam ljude, svi imamo mane i dobre osobine, i sad ti prekidaš kontakt zato što je neko nešto rekao. U ime dobrih osobina vredi sačuvati svako prijateljstvo. Mislim da je to stvar mentalne higijene, da nesporazumi uglavnom nastaju zbog loše informacije.“

Košarkaš, lekar, slikar...

“Sportska karijera je samo jedan deo života, ali ti moraš posle da izgradiš sebe i kao ličnost. Po meni je sport neverovatna škola života. Neki kažu da je to vojska, da ona čeliči muškarca, ali ja mislim da je to ipak sport. Više timski nego pojedinačni.“

Govori i o onoj drugoj strani medalje, o tome da su mnogi košarkaši, među kojima je i on, morali ili moraju na operaciju kukova, kolena, kičme.

“Igrali smo i trenirali godinama na betonu, imali loše patike, mnogi su posle svega postali invalidi. To je jedan od uzroka, onaj drugi je neadekvatan pristup treningu, posebno onom delu koji se odnosi na kondiciju. Vežbe snage. Jačali smo butne mišiće za bolju skočnost tako što smo stajali uz švedske lestve i dizali na ramenima saigrača iste težine. Mišići jesu jačali, ali su stradala kolena, kukovi, kičma. Sada ima mnogo boljih uslova za treninge, kao i za dijagnostiku i terapiju sportista. Povrede i bolesti nastaju kao posledica disbalansa između velikog opterećenja i smanjene mogućnosti zgloba, tetive ili ligamenta da to trpi. U košarci su najčešće ozlede skočnog zgloba i bolovi u predelu kičme, a dugoročno, po završetku karijere i degenerativne promene na kolenima, gonartroza, i kukovima, koksartroza.“

Kao vrhunski lekar kome je košarka bliska pokušavao je, i uspeo, da neke stvari promeni. Zbog prevelikog znojenja uspeo je da uvede pravilo da svaki tim utakmicu dočekuje sa dve garniture dresova, odnosno da bandažiranje zglobova svakog igrača bude obaveza.

“Bio sam predsednik Zdravstvene komisije Crvene zvezde, trebalo je istu funkciju na poziv Kreše Ćosića da obavljam i u KSJ-u, ali sam prihvatio da budem samo član jer sam, pored toga što sam radio dijagnostiku i terapiju, bio konsultant na neurologiji i neurohirurgiji u Kliničkom centru, odnosno Urgentnom centru i bolnici ʼSveti Savaʼ. Naši treneri malo poznaju medicinu. Sećam se jednog koji je kod povrede zgloba govorio samo trči, trči, brže će da prođe ili drugog koji je na početku priprema govorio košarkašima kako je dobro da što pre dobiju upalu mišića jer će tada brže da prođe.“

Radio je kao lekar, naravno besplatno, ali s puno ljubavi i izuzetnom profesionalnošću i sa srpskim paraolimpijcima. Otuda i jedna njegova misao, otrgnuta iz konteksta, da ljudima koji nemaju empatiju nikada ne bi dozvolio da studiraju medicinu.

Kad sebe i svoje stavove hoće da predstavi drugima, onda govori o svoje četiri duševne oaze.

“Porodica, prijatelji, umetnost i sport uz uslov da se radi onako kako bi trebalo su četiri za mene bitne stvari. Nisam siguran da bih izdržao sve napore koji su me pratili u životu da se nisam bavio sportom.“

Beogradsko dete iz dobre, ali i u mnogo čemu posebne porodice intelektualaca. Uz osmeh priča:

“Moja supruga Ljudmila, takođe lekar i jedan od najboljih studenta generacije, rođena je Beograđanka. Njen otac je Slovenac, a majka Crnogorka. Moj otac je Dalmatinac sa Hvara, Sarjanovići su u Jelsi po zvaničnim zapisima prisutni još od 1600. godine. Moja majka je Srpkinja sa Kosova, sve u svemu, naša porodica je Jugoslavija u malom.“

Pamti letovanja na Hvaru i po nezaboravnom druženju...

“U našem komšiluku kuće su imali Rajko Mitić i dr Aca Obradović koji je u dvorištu imao igralište za košarku i fudbalicu na male goliće na kome smo leti njihovi sinovi i ja provodili sate i sate. Posle smrti supruge dr Aca je to igralište pretvorio u ružičnjak jer je ona obožavala cveće.“

Kao čovek, ne precenjuje sebe, ali ni ne potcenjuje druge. Priča i kako je sa zadovoljstvom četiri godine igrao košarku u Jagodini. Poslednju utakmicu odigrao je baš protiv svoje Crvene zvezde u Kupu Jugoslavije 1981.

“Ljudmilini roditelji bili su poslom vezani za Jagodinu. Posle odsluženja vojnog roka s radošću sam prihvatio da igram za tamošnji klub.“

Dobar učenik i student. Ima specijalizaciju iz fizikalne medicine i rehabilitacije i supspecijalizaciju iz neurorehabilitacije.

“Kao gimnazijalac, bio sam ljubitelj ruske literature, medicinu sam upisao zbog Frojda i Dostojevskog, silno su me zanimali psiha i duša. Kad sam završio medicinu i krenuo na staž, video sam da tu nema mnogo pomoći i opredelio sam se za rehabilitaciju, a u okviru rehabilitacije za neurorehabilitaciju, a u okviru neurorehabilitacije za dijagnostiku. Tako sam zaokružio taj opus.“

Radio je godinama u beogradskoj klinici u Sokobanjskoj sa prekidima zbog angažmana u inostranstvu. Dokazivao se kao lekar i na Malti na koju je stigao posredstvom Zavoda za međunarodnu saradnju. U američkom Hjustonu istraživao je centralni, odnosno moždani zamor.

“Puna tri meseca sam svakodnevno radio istraživanja, taj rad je bio toliko originalan da me i danas u celom svetu citiraju.“

Zatim se vratio u Beograd da bi onda otišao u Italiju gde je bio konsultant na jednom institutu za rehabilitaciju.

“Posle Hjustona nisam imao neophodnu opremu za dalja istraživanja. Zamolio sam pokojnog akademika Dejana Popovića da mi preporuči jednog inženjera elektrotehnike da napravimo jedan aparat. Vrlo brzo upoznao sam Dejana Tepavca, sina Mirka Tepavca i Renate Ulmanski. Dao sam mu ideju i šta bi trebalo da uradi i tako smo dobili aparat za dijagnostiku stanja neuromišićnog sistema od nivoa kičmene moždina pa nadalje. Bili smo pioniri tog posla, sve smo to testirali na sebi, onda je to on objavio u inženjerskom časopisu u SAD, a ja u specijalizovanom medicinskom. Na bazi tog rada Dejan Tepavac je otišao u Ameriku da radi i živi.“

Da samo znanje u jednoj oblasti nije dovoljno pokazalo se i u ovom slučaju.

“Imali smo znanje, ali ne i smisao za biznis. Aparat nismo patentirali i u Sloveniji 2017. u bolnicu na moje odeljenje jednog dana dođe jedna Ljubljančanka da mi predstavi aparat švedske proizvodnje. Kad sam joj pokazao i dokazao da je to moj aparat, bila je više nego zapanjena.“

Od 1993. do 1995. radio je u Italiji iz koje nosi nesvakidašnje uspomene.

“Radio sam tri meseca na jednoj klinici da bi mi onda saopštili kako ne mogu da priznaju moju diplomu. Hteo sam da se vratim, ali su mi onda dali ponudu koja se ne odbija. Morao sam sve ponovo da polažem, učio sam noću od dva ujutro do polaska na predavanja u 5.45, položio sve ispite, diplomski koji nije postojao kod nas. Odbranim rad i odem u policiju i onda mi policajac kaže kako su im se smučili muslimani i Hrvati i još mi Srbi koji smo rat izazvali. I neće da mi da boravak. I šta da radim, vratim se u Beograd, posle toga u Sloveniju.“

Mogao je da ode i na mnoga druga mesta. Imao je pozive iz celog sveta, najkonkretniju ponudu iz Londonu. S osmehom priča i o tome da je kao lekar dobio i stipendiju Vlade Francuske za rad na jednoj klinici u Lionu. Čak je i vrlo ozbiljno učio francuski, ali uprkos svemu život ga je odveo na drugu stranu.

“Gde god sam bio igrao sam košarku. U Italiji za maleni klub Porto Potenca koji se takmiči u regionalnoj ligi. Stigli smo brzo do saveznog ranga. Na Malti sam nosio dres kluba Benko Vete. Bila je to za mene više rekreacija, prodavao sam im fore sa fintama, ali i učio neke stvari. Sve je imalo i drugu vrednost, prilagođavanje na novu sredinu i generalno dokaz da je socijalizacija najbrža preko sporta.“

Spojio je za mnoge nespojivo. Priča kako je još kao klinac imao afinitet prema crtanju, takođe i da njegova učiteljica zapravo nije verovala da je neke likovne radove uradio sam.

“Ima jedna slika iz tog vremena, ʼStarac pored pećiʼ, koju sam uradio u temperi. Kad sam konkurisao da budem član Kluba umetnika ʼĐuro Salajʼ, uslov je bio da pokažem nekoliko radova. Jedan je bio ʼStarac pored pećiʼ. Rekli su mi pa vi ste bolje radili kao klinac nego kao student.“

Norveški umetnik Edvard Munk, tipičan predstavnik ekspresionizma, jedan je od njegovih omiljenih slikara.

“Imao je u svojim radovima neki psihijatrijski pristup slikarstvu. Njegova čuvena slika ʼKrikʼ je na neki način potvrda onog o čemu govorim.“

Imao je, kako kaže, u jednom trenutku i svoj sportsko-slikarski medicinski život.

“Bilo je to na Malti. Imao sam ogroman stan s pogledom na more i prvi put priliku da jednu sobu pretvorim u atelje. Uvek sam nosio mali foto-aparat i fotografisao motive koji su mi posle bili polazište za crtež i dalji rad.“

O slikarstvu priča s više nego primetnim ushićenjem i radošću u glasu.

“Za mene je slikarstvo meditacija, nirvana, ja nisam na ovom svetu kad slikam. Još ne mogu da pregrmim taj osećaj da radim u nekom ćošku, da zvoni telefon, da se neko u toj prostoriji kreće. Sad posle svih ovih godina imam milion motiva, u mislima niz emocionalnih zapisa, videću kako ću da rešim taj problem. Pokušavam zapravo da pregradim taj zid i da mogu da radim u drugim uslovima. Imam stan u Bovecu, dobio sam od tašte za 60. rođendan profi štafelaj, tamo imam i jednu vitrinu gde sam smestio sve te neke trofeje, medalje, značke. Neke stvari iz te zbirke, između ostalog i dres Brabvendera, poklonio sam onima koji imaju svoje sportske muzeje. Žao mi je što nisam sačuvao prepisku sa Aleksandrom Belovom koji me je u pismima molio da mu šaljem ploče ʼBitlsaʼ, a on će meni zauzvrat darovati ploče klasične muzike. Mnogi od nas tek post festum zapravo shvate koliko vrednosti imaju neke stvari.“

Crvena zvezda ima novog centra

Pojačanje?

Pojačanje?

Sport 18.12.2023. 15:50

Crvena zvezda ima novog centra