INTERVJU ILIJA STOLICA: Nije sve šibicarenje, laž, prevara ili fora

Ilija Stolica, selektor U21 srpske fudbalske selekcije, atipična je pojava na našem fudbalskom nebu. Upravo ta različitost njegove ličnosti protkana za većinu nedokučivim intelektualnim vrednostima, uz naglašeno buran karakter, svrstava ga u red onih koje ne samo srpsko fudbalsko okruženje mora da poštuje čak i ako ga ne voli.

Još kao klinac pokazivao je sklonost ka pravdoljubivosti. Braneći više druge nego sebe, tukao je nabeđene mangupe, ali u fer pesničenju. Bio je zapravo lider i ponos drugara iz zemunske OŠ „Gavrilo Princip“, kao i onih sa okretnice legendarne petnaestice i zemunskog kraja omeđenog čarolijom odrastanja u Krajiškoj i Geteovoj, odličan đak i vukovac, šarmer širokog osmeha i dobro vaspitan momak iz porodice intelektualaca čiji je otac bio čak i predsednik Opštine.

Dokazao se i kao talentovan fudbaler. U dresu prvotimca Zemuna navijačima je darovao magiju neverovatne lakoće postizanja golova, u Španiju je otišao sa samo 19 godina ubeđen da o životu zna i ono o čemu pojma nema, prvi je od srpskih fudbalera postao internacionalac u Ukrajini uprkos činjenici da je baš tada silno želeo da igra u Belgiji, čije državljanstvo danas ima, kao i otvoreni američki zeleni karton. Svetski čovek.

Nosio je dres desetak klubova iz zemlje, svih mlađih nacionalnih srpskih selekcija, jednom i A tima. Igrajući fudbal, nije zaboravio na sebe i obrazovanje. Diplomirao je u Americi komunikologiju, položio master, završio i sve fudbalske škole zaključno s ispitom za neophodnu profi licencu za rad po celom svetu. Govori, jednako dobro kao i maternji, pet svetskih jezika: engleski, francuski, španski, italijanski, ruski.

Imao je i nesvakidašnji trenerski put. U Voždovcu je napravio i tim i igru, sa Vojvodinom je imao velike planove, iz ljubljanske Olimpije je brže otišao nego što je došao. Nikada nije dobio otkaz, odlazio je sam poštujući lična uverenja i moralne principe. Bio je selektor srpskih U16 i U17 selekcija. Od 7. oktobra prošle godine selektor je U21 nacionalnog tima koji neće učestvovati na šampionatu Evrope naredne godine u Mađarskoj i Sloveniji čak i ako ovog meseca pobede Poljsku (9. 10) kod kuće, odnosno Estoniju (13. 10) u gostima. Odlazak je prokockan na startu kvalifikacija kada je neko drugi bio selektor. Ništa strašno i nije prvi put.

U21 selekcija je predvorje najboljeg nacionalnog tima. Mnogi, međutim, iako na pragu slave, taj trenutak ne dožive. Zašto?

„Fudbal je lep ali i surov. Upravo zato svako okupljanje reprezentativaca i počinjem pričom kako su svi trenutno u fenomenalnoj poziciji, ali i da im to ne daje za prvo da budu opušteni, da ne smeju sebi da dozvole da ih drugi zavaraju pričama o velikom biznisu s njihovim novcem koji na kraju obično nestane kao i prijatelji. Govorim im i da nemaju pravo da padnu na ljupkost starleta koje su pre njih bile ko zna s kim, da ne dozvole sebi da danas kao mladi i relativno bogati ljudi sutra u ime sopstvene gluposti i (ne)znanja postanu socijalni slučajevi. Takođe im kazujem i to da trenutno vode nerealan život, da imaju zaradu koja ne traje večno i da ne smeju da osramote sebe kad se karijera zaustavi i da tad ne znaju ni kako se dobija lična karta, registruju kola ili plaća infostan.”

Povezane vesti - INTERVJU ALEKSANDAR TRIFUNOVIĆ: Jokić u Sakramentu ne bi bio Jokić

Istinu o surovosti profesionalnog fudbalu formirali ste na osnovu ličnog iskustva.

„Sa samo 19 godina otišao sam u Španiju u ubeđenju da sam popio svu pamet ovog sveta. Vrlo brzo sam shvatio da je svaki transfer, ma koliko ličio na ispunjenje snova, zapravo samo način da neki sportski direktor, menadžer i ko zna ko uzme novac uz paradoks da svi oni uistinu i ne znaju kako fudbaler izgleda ili kako igra fudbal.”

Nosili ste dres desetak klubova iz sveta. Utisak je da su na vašoj fudbalskoj veštini više zaradili drugi nego Vi? 

„Istina je. Prvi sam Srbin koji je otišao u Donjeck. Zašto ovo pričam? Imao sam ponudu da se iz Zemuna, koji su kao klub preuzeli Karići, preselim u Briž. Silno sam to želeo. Menadžer Zoran Stojadinović je tražio da odem u Donjeck. Posle je bilo jasno i zašto. U toj priči Zemun je dobijao tri puta više para. Mene su na vrlo prost način ubeđivali i ubedili. Rečeno mi je da su Ukrajinci spremni kao gest dobre volje da mi uplate na račun, praktično na ruke, toliko i toliko novca. Bila je to nenormalna suma. Poređenja radi, taj isti novac dobio bih u Brižu za četiri godine, uz napomenu da u taj gest dobre volje uopšte nije bila ukalkulisana suma koju sam nešto kasnije dobio potpisujući ugovor.”

Ostala je priča da ste zbog svega bili nestvarno ljuti na sebe?

„Samo me je majka tada podsećala da sam emotivac, da ne treba da idem protiv sebe, da imam svoj san i da treba da ga pratim. San je bio Briž. Svi drugi, nikom zbog toga ne zameram, pričali su drugu priču. Na kraju je presudio taj prokleti novac.”

A onda Vas je stiglo i drugo prokletstvo, slomili ste nogu na utakmici.

„Nije to bilo prokletstvo. Svesno, ušao sam na otvoren đon, sećam se tog detalja. Moldavac Ajtman, koji je uklizavao, nije mogao da se zaustavi, ja sam zategao iz sve snage i kost leve noge je pukla.”

Foto: Pedja Milosavljevic / STARSPORT

I to ste uradili da biste se osvetili sebi i svojoj pohlepi?

„U Donjeck sam došao dajući sebi zadatak da na svakoj utakmici postignem gol. U prve četiri postigao sam četiri. Počeo sam, sasvim namerno,  i da se ponašam ružno, nepristojno, nekulturno, bahato. Nisam mogao da prepoznam sebe, nisam sebi mogao da oprostim to što sam izneverio svoje snove.”

I kao trener činili ste poteze koji su za mnoge bili iznenađenje.

„Pokušavam uz dosta napora da funkcionišem u ovom nevremenu. Ja to tako doživljavam, čak mi zameraju jer sam preterano iskren. To što mi radimo, mislim na trenere, kad vidim da je besmisleno, ja to ne mogu da izdržim.”

Kao prvi stručnjak sedeli ste na klupi Voždovca, Vojvodine i ljubljanske Olimpije, ali uvek i odlazili pre kraja isteka ugovora. Zašto?

„U Voždovcu sam proveo sezonu i po. Bili smo prijatno iznenađenje, igrali smo ozbiljan fudbal, razvijali klub i sve to sa budžetom od pola miliona evra. A onda je počela igranka. Na 15 utakmica protiv nas je svirano čak sedam penala. Bilo je i drugih stvari, toliku količinu nepravde bilo je nemoguće istrpeti.”

Šta se dogodilo u Novom Sadu, tamo ste bili samo tri meseca?

„Novi Sad je druga priča. Želeo sam da dođem u zdrav klub. Dogovor je bio da potpišem ugovor tek kad se izmire sve obaveze prema igračima i zaposlenima (milion i osamsto hiljada evra). Ispunili su moj zahtev, krenulo je dobro a onda se pojavio transparent: ’Pobede su tu, a gde su deca Vojvodine’. Bio sam šokiran, u tom trenutku na terenu je bilo čak sedam igrača iz škole Novosađana. Vetar je, dakle, duvao s neke druge strane. Sledeći transparent, ničim izazvan, bio je uvredljivog karaktera na račun mladog, izuzetno talentovanog Zličića. Otišao sam.”

Povezane vesti - Mera patriotizma

Rekord ste oborili u Ljubljani, šef struke bili ste samo 48 dana. 

„U Ljubljanu sam stigao tri nedelje pre kvalifikacione utakmice za Ligu šampiona protiv Karabaga. Takođe i u trenutku kada je Mandarić, vlasnik kluba, otpustio sportskog, finansijskog i direktora škole. Izgubili smo od Karabaga, ekipe koja je igrala zajedno nekoliko sezona, a mi smo u utakmicu ušli sa sedmoricom novih. Kod nas se nije znalo, zahvaljujući politici gazda, ko od igrača ide a ko ostaje, bila je to malo neuobičajena situacija za ozbiljan klub, ali smo ipak u kvalifikacijama za Ligu Evrope preslišali predstavnika Irske. Onda su počeli i nesporazumi, gospodin Mandarić je insistirao na nečemu što je za mene kao trenera bilo neprihvatljivo. Razišli smo se uz mrgodne poglede. U atmosferi opšteg nepoverenje jednostavno nisam želeo da radim. Novac iz ugovora sam naplatio.”

Da li je posle svega suvišno pitanje kako se zapravo osećate u ulozi trenera?

„Ne mogu da kažem nemoćno. Ja sam toliko radio kroz život na sebi da ne mogu da prihvatim ulogu žrtve. Moj problem jeste to što ne shvatam kako čovek može da bude površan bez obzira na to čime se bavi. Život naprosto mora da bude koncipiran tako da iza sebe ostaviš pozitivan trag čime god da se baviš.”

U godinama velikih previranja, opšte nekulture i pada morala, sve deluje kao utopija. 

„Uprkos svemu, to je moj život, trenerski posao je moja profesija koju moram da prihvatim sa svim okolnostima koje postoje. Druga je stvar kako naći meru u tome, kako biti dovoljno mudar. Želim jednostavno da sutra iskoristim taj neki svoj uticaj, rezultatski ili trenerski, da bih omogućio da neka generacija iza mene lakše prođe. Bolje rečeno, da ličnim primerom pokažem da se u ovoj zemlji može uspeti i na kvalitet, obrazovanje, ispravnost postupaka i samokritiku, odnosno da sve nije šibicarenje, laž, prevara ili fora.”

Primer da je i nemoguće moguće su i neki Vaši stavovi dok ste radili kao selektor kadetske reprezentacije?

„Ako mislite na to da sam u nekim stvarima bio ekstreman, onda je to tačno. Deci sam jednostavno objasnio - ukoliko mi se javi njihov menadžer ili roditelj, da taj makar bio i najbolji neće imati mesta u reprezentaciji. Ne, nisam bio hrabar, imao sam samo zdrav stav.”

Povezane vesti - INTERVJU NENAD JESTROVIĆ: Danas igrači varaju menadžere

Za Vas kažu da ste izuzetno težak čovek za saradnju.

„Ne, nisam težak za saradnju, ja samo nisam površan i ne volim da me bilo ko pravi blesavim. Istina je da me ta priča prati i ja to ne smatram problemom. Jednostavno, to je moj stav. Da li sve znam, ne znam. Da li mogu da pogrešim, naravno da mogu da pogrešim.”

Postoje treneri koji sastavljaju tim i oni koji ga stvaraju. Kojoj grupi pripadate?

„Opredelio sam se davno da stvaram, ali tim ne može da stvara jedan čovek, jedna lekcija ili jedan trener. Tim je posledica nečeg što se zove usmerenje i fudbalsko obrazovanje svakog od tih dečaka, od kada su počeli da igraju fudbal.”

Šta je kruna rada selektora U21, rezultat ili mesto rađanja A reprezentativca? 

„Po opredeljenju svaki pojedinac ove selekcije u ruci ima i ulaznicu koja otvara vrata A tima. Da li se u dovoljnoj meri to koristi, drugo je pitanje. Rezultat uvek mora da postoji, ali da li je kruna tog rezultata kvalitetna A selekcija, da li smo u selekciji U21 napravili igrače sposobne da predstavljaju Srbiju u A selekciji, to je u ovom našem fudbalskom prostoru još uvek nerazjašnjeno.”

Generalno, šta znači biti reprezentativac Srbije?

„To je jednostavno nešto što mora da se uči odmalena. Dete mora da zna, da nauči, kada ulazi u srpsku Kuću fudbala, da je dotakao jedan od simbola koji ga kasnije obeležavaju za čitav život. Ulazak znači i obavezu, učenje kako da se ponašaš za stolom u vreme ručka, kako komuniciraš, na koji način da pristupaš obavezama. Sistem od prve selekcije pa do A tima je suštinski važan. Sve vreme koje selektor A reprezentacije ima pred neku važnu utakmicu su tri dana. Svaki ozbiljan  čovek zna da je jako teško bila šta stvoriti ili uigrati za ta tri dana, ali zato postoji minuli rad.”

Šta konkretno znači minuli rad? 

„Najprostije rečeno da postoji jedan isti zahtev ili princip koji podrazumeva konkretno da ćemo u igru ulaziti kratkim pasom ili već ne znam kako, odnosno da ponudi odgovor kako ćemo se ponašati i šta ćemo raditi u momentu kad izgubimo loptu. To opredeljenje mora da bude jasno definisano, da se trenira odmalena, da igrač bez obzira na to da li igra u Laciju, Mančesteru, Zvezdi ili Partizanu zna po automatizmu šta je zahtev igranja u reprezentaciji.”

Svi se slažu da je Srbija neiscrpno vrelo talenata, a da li talenat srpskih igrača prati i dovoljno kvalitetan rad?

„Kompleksna je to tema. Činjenica je da imamo talentovanu decu koja su zbog neke opšte situacije izuzetno motivisana da nešto naprave i uspeju u životu. Taj motiv je fantastično gorivo. S druge strane, u njihovim karijerama naiđe jedan period kad je to veliki kamen spoticanja. Izuzetno velika očekivanja porodice, kumova, menadžera često sputavaju tu decu u onome kako oni treba prirodno i zdravo da se razvijaju. Ima bezbroj situacija kada te nerealne ambicije ili brzina želje da se ostvari neki cilj tu decu udalje od fudbala. I još nešto, kao što imamo talenat za igrače, očigledno je da imamo i talenat za trenere.”

U nastavku kvalifikacija igraćete sa momcima koji su upotrebljivi u istoj selekciji naredne tri godine. Da li je logičan sled da ta selekcija sutra, možda i sa Vama na čelu, bude perjanica A tima?

„Nije dobro da ja to komentarišem. Praksa u svetu, činjenica je, ide u tom pravcu. Svaki savez kao što se bavi razvojem i edukacijom igrača, bavi se i edukacijom trenera. Sjajno je kad se pronađu stručnjaci, ako se pronađu, koji ideju koju nose iz mlađih kategorija mogu da iznesu do nivoa A tima. Fantastično bi bilo da taj i takav stručnjak (ili stručnjaci) ima i podršku i da se kaže – ljudi, krajnje je vreme da se podvuče crta, da prepoznamo  svetska dešavanja i trendove koje mi očigledno još uvek ne pratimo. Krajnje je vreme i da stručnjaci izabrani na taj način, zajedno sa onim ko ih bira, budu spremni da snose sutra odgovornost za poteze koja povlače, ali da snose odgovornost pred ljudima i strukom koja to razume. Mi moramo da imamo način na koji  ljude dovodimo kroz sistem na pozicije na kojima jesu. Ako se tome ne okrenemo, ne čeka nas definitivno ništa dobro.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .