INTERVJU IVAN ĆURKOVIĆ: FIFA i UEFA neće nam stalno praštati incidente

Ivan Ćurković, gospodin fudbaler, dobar čovek u vremenu zla. Rođen je u smiraj dana sa samo 1,50 kilograma u mostarskoj bolnici u trenutku kad je rat harao Evropom. Dogodilo se to 15. marta 1943. Sasvim je moguće da ne bi ni preživeo da direktor bolnice nije bio majčin brat i da ga kršne Hercegovke nisu u nedostatku majčinog mleka (pre)hranile svojim. Uprkos svemu, izrastao je u pametnog i zgodnog momka koji se među vršnjacima u mostarskoj Ulici Stjepana Radića i obližnjim poljanama nadomak Đačkog doma dokazao kao golman kome je nemoguće dati gol. Vrlo brzo se preselio na stadion pod Bijelim brijegom u želji da nadmaši svog idola Gordana Irovića, takođe Mostarca, u tom trenutku reprezentativca Jugoslavije i čuvara mreže zagrebačkog Dinama.

Prvi ugovor sa “rođenima” Ivan Ćurković potpisao je 15. marta 1960, na 17. rođendan, i tako postao najmlađi profesionalac u tadašnjoj državi. Vremenom je stasao u golmana od imena s oreolom vrhunskog profesionalca, džentlmena i gospodina u kopačkama, bez žutog ili crvenog kartona u karijeri dugoj 22 godine (1960-1982). Poštovali su ga i cenili saigrači, treneri, sudije, navijači… Čuvao je mrežu Veleža, Partizana i Sent Etjena. U ličnoj galeriji trofeja su šampionat ondašnje Jugoslavije s Partizanom, tri titule prvaka Francuske i tri Kupa zemlje “galskih petlova”. Četiri sezone kao kapiten predvodio je najbolju jedanaestoricu Partizana, a tri Sent Etjena. Kao reprezentativac Jugoslavije učestvovao je na Olimpijskim igrama 1964. u Tokiju. Kapiten reprezentacije bio je i na Mediteranskim igrama u Izmiru 1971. kada je osvojeno zlato.

Za A selekciju odigrao 19 utakmica u godinama neverovatno jake konkurencije I. Pantelića (Vojvodina), Škorića (Dinamo), M. Stojanovića (C. zvezda), Radovića (Željezničar), Jatoljaka (Rijeka), Kneževića (Radnički Niš), Vukčevića (Hajduk), Mutibarića (Vardar)… Dva puta bio je i učesnik finala najprestižnijeg klupskog takmičenja na kontinentu, nekadašnjeg Kupa a danas Lige šampiona – 1966. u Briselu na meču Real – Partizan (2:1) i 10 godina kasnije kada je njegov Sent Etjen u Glazgovu izgubio (0:1) od minhenskog Bajerna.

Povezane vesti - INTERVJU SLOBODAN TEDIĆ: U Holandiji se igra fudbal po mom ukusu

Danas je neko ko ima ugled i izuzetno poštovanje, pogotovo izvan granica svoje zemlje, istaknuti je fudbalski i sportski funkcioner i dobitnik brojnih, uglavnom inostranih priznanja najvišeg ranga. Iz njegovog bogatog opusa, kroz opušten razgovor uz kafu, tragamo za detaljima koji na najbolji način oslikavaju sve ono čime je zadivio i zadužio sportski i fudbalski svet.

O Jugoslaviji i danas govorite s primetnom nostalgijom.

„Nisam jugonostalgičar, ali dajem sebi pravo da s osmehom i setom kazujem o vremenu mog detinjstva ili prvih koraka u fudbalu, mojih životnih radosti i prvih ljubavi. Nostalgija nije ideologija i zato jedan period moga života koji je bio jako, jako lep u svakoj priči rado pominjem.“

Mnoge ste iznenadili odlukom da  status prvog  golmana Veleža zamenite mestom na klupi crno-belih u trenutku kad ste bili najtalentovanija i najtraženija jedinica Jugoslavije.

„Moj najbolji potez u životu bio je dolazak u Beograd. Partizan je bio veliki izazov, pogotovo za jednog golmana. Desni bek može biti i levi bek, krilo i levo i desno, ali golman može da bude samo golman. Zvali su i Dinamo i Hajduk, takođe i Zvezda, ali ja sam se odlučio za Partizan. Ta odluka da se preselim na Stadion JNA jeste bila možda i hrabrost i ludost, ali je na kraju sve ispalo dobro.“

Pristigli ste u tim koji se stvarao i projektovao da osvoji prvo titulu u Jugoslaviji, a onda i da pokori Evropu.

„Bio je to u svakoj liniji fudbalski strašan sastav na čelu sa Milutinom Šoškićem, u tom trenutku najboljim golmanom na svetu, a ono što sam ja tada želeo bilo je da učim od najboljeg. Te 1964, posle samo dve prvenstvene utakmice, Šoškić je otišao na odsluženje vojnog roka, a ja sam stao na gol crno-belih. Osvojili smo titulu i izborili pravo igranja u Kupu evropskih šampiona. Šoškić se vratio i zahvaljujući njemu i njegovim fantastičnim odbranama, pogotovo protiv Verdera i na obe utakmica sa Mančester junajtedom, Partizan je stigao u finale.“

Da li postoji objašnjenje zašto u Mostaru osim najboljih trešanja uspevaju i najbolji golmani?

„To je zapravo tradicija. Svi mostarski golmani su imali idole. Šta sve nisam radio na onom čuvenom terenu Veleža pokrivenom šljakom, odrao sam i laktove i kolena i kukove samo da jednog dana branim kao Irović. Posle sam ja bio idol sjajnom Enveru Mariću. Bili smo iz iste mostarske mahale. Ne znam kome je on bio idol od mostarskih golmana, ali sigurno nekom jeste.“

Povezane vesti - Best forever

Vežu Vas lepe uspomene za Mostar i Hercegovinu, detinjstvo i prvu mladost?

„Kako da ne. Stanovali smo u lepom delu grada, blizu stadiona, otac je radio u Rudnicima boksita da bi se porodica 1963. preselila u Beograd jer je tata dobio posao u čuvenom Rudnapu. Ja sam ostao u Mostaru, imao sam ugovor sa Veležom, živeo sam kod bake, ugovor je isticao tek u leto 1964. Na to vreme me podseća i jedna divna fotografija, bio je to moj debi za prvi tim, pored mene stoje sve same legende ’rođenih’, kapiten Mujić, Sula Rebac, Zelenika… Sjajni fudbaleri i divni ljudi koji su me tretirali kao sina. Imao sam samo 17 godina, sledeći najmlađi je imao 24.“

Sportsku karijeru, to malo ko zna, počeli ste kao plivač?

„Dve godine sam trenirao plivanje, naučio sve stilove, sestra od ujaka me odvela na bazen, bila je rekorderka BiH. Ali kako mi kao plivaču nisu dozvoljavali da igram i fudbal, ja sve lepo napustim i odem u Velež. Još 1958. su me registrovali za podmladak, bio je to značajan dan u mom životu. Debitovao sam u Nevesinju. Ovo pominjem zato jer sam samo dan pre utakmice igrajući bos fudbal u ulici otkinuo jagodicu na nozi. Nikom to, naravno nisam prijavio, umotao sam nogu i kad se utakmica u Nevesinju završila svi su bili u čudu - moja kopačka bila je puna krvi.“

„Zbog legendarnog Franje Glazera umalo niste napustili i fudbal?

„Baš tako, dolazio je povremeno u Mostar, radio sa golmanima, stalno me kritikovao, šta god i kako god da sam uradio nije bilo dobro. I kad sam već hteo da odem, čujem da je na nekom mestu pričao kako bi od mene jednog dana moglo nešto da bude. Tek kasnije sam shvatio da je ono maltretiranje bilo deo njegove pedagogije.“

Kako je bilo biti kapiten jednom Platiniju, geniju sa fudbalskog pravougaonika?

„Došao je u Sent Etjen u isto vreme kad i Rep, Lakomb, Batiston… Nije baš sve funkcionisalo, trener mu i nije bio baš naklonjen. Nedavno mi je pričao kako ga i nisu voleli u Sent Etjenu, ali sam ga utešio odgovorom da to i nije bilo tako važno jer sam tu bio ja. Podsetio me i na to da sam ga ozbiljno iskritikovao posle prve utakmice koju smo izgubili. I jesam, ponašao se u stilu ’pa šta’, a to nije bio manir igrača Sent Etjena. Kad se gubilo, gledalo se u pod. To sam mu kao kapiten objasnio, ali to što sam mu pred svima držao lekciju, e to mi nikada nije zaboravio.“

Bila je hrabrost doći i otići u Francusku s obzirom na to da niste znali ni jednu jedinu reč jezika. Verovali ste očigledno sebi i u sebe.

„Dobar ugovor mi je ponudila Bastija, imao sam i poziv iz Hanovera, brazilskog Flamenga. Tamo smo išli na turneje, Meksiko, Peru, znali su me. Rekao sam sebi, idem u Bastiju, imam 28 godina, pravi je trenutak da se i malo sunčam. Onda se pojavio Sent Etjen, uslovi su bili isti, ali takmičarske ambicije neuporedivo naglašenije i to me opredelilo. Konsultovao sam se i sa Vladimirom Durkovićem, znao je sve o francuskom fudbalu, bili smo dobri prijatelji, zajedno smo nekoliko puta letovali. Tačno je da nisam znao nijednu reč francuskog, ali je istina i to da sam vrlo brzo postao prevodilac.“

U danu kad ste krenuli put Francuske, postali ste otac.

„Druga ćerka, naša Ana, rodila se u šest ujutro a ja sam u osam imao let za Pariz. Bilo je to 18. juna 1972. U Parizu me na aerodromu sačekala supruga menadžera Ukrajinčeka, a u Sent Etjenu me čekao taksi. Sutradan sam predstavljen u klubu, dva njihova golmana gledala su me u čudu, tad nije bilo interneta, niko ništa nije znao o meni. Veliki Eme Žake i ja smo delili sobu na pripremama, on je bio moj prvi francuski prijatelj, profesor francuskog.“

Povezane vesti - INTERVJU VLADIMIR PETROVIĆ PIŽON: Moje najveće bogatstvo bili su snovi

I čim ste naučili jezik počeli ste da komandujete?

„Francuzi su za razliku od nas puno trčali, bili su trkačke mašine ali i taktički laici. Iza mene je opet bilo iskustvo, sa 28 godina se u to vreme završavala karijera, a ispalo je da sam ja moju tek počinjao. Brzo sam postao i autoritet u klubu, morali su da me slušaju. Mislim na igrače odbrane koje sam u dogovoru sa trenerom Erbenom raspoređivao na terenu za vreme utakmice. Stigli su i rezultati, titule, publici se to dopalo, to je mali rudarski grad sa 250.000 stanovnika, počeo sam da uživam jer kada imate uspeha u onome što radite, onda nije bitno gde živite, onda vam je svuda lepo, svuda je Azurna obala. Posle tri meseca došla je i supruga Snežana, ćerke Ela i Ana. Već tada sam bio neko koga je grad poznavao, uvažavao.“

Zbunilo Vas je i to što tamo gde ste stigli rad sa golmanima zapravo nije ni postojao.

„Tek to je bio šok. Morao sam da im objasnim neke stvari, prvo da ja tako ne mogu da funkcionišem, da im ispričam kako smo Šoškić i ja posle rada na onom pesku na pomoćnom terenu JNA posle treninga izgledali kao da smo došli iz rudarske jame.“

Samo dve decenije kasnije Francuska je što se fudbala tiče zavladala planetom objedinivši titulu evropskog i svetskog šampiona. I Vi ste svemu na svoj način doprineli.

„Fudbal sam presto da igram u četrdesetoj. Moji dečaci iz Sent Etjena već su uveliko bili reprezentativci. U jesen 1981. Idalgo, selektor ’trikolora’, pozove me da budem u njegovom stručnom štabu. Pre toga sam asistirao malo i Štefanu Kovaču kad je bio selektor Francuske. Mišel Idalgo je imao obavezu da ’galske petlove’ odvede na SP u Španiji. U Parizu ih je čekao vrlo bitan meč sa Holanđanima koje do tada nikada nisu dobili. On je imao dva sjajna pomoćnika, ali kad on kaže bravo, oni su takođe govorili bravo. Trebao mu je neko ko će mu kontrirati. Taj neko sam bio ja. Pred meč sa Holanđanima razgovarali smo do četiri ujutro. Odlučio se za tim sa četiri desetke. Kad je objavio sastav, na naslovnoj strani ’Lekipa’ osvanula je karikatura, Idalgo čuči u sredini Francuske, sa stotinama uperenih pušaka u njega. Na terenu je sutradan bila druga priča. Krojf i društvo Pariz su napustili poraženi, dan posle 2:0, ponovo na prvoj strani ista karikatura, ali sa puškama okrenutim na drugu stranu. U Španiji je Francuska izgubila u polufinalu, da bi dve godine kasnije Platini, Žires i ostali osvojili šampionat Evrope.“

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…