Sport
14.04.2022. 06:10
Zoran Šećerov

"Žućkova levica“

Kako je Radivoj Korać ispisao istoriju košarke

košarka
Izvor: Shutterstock

Vest da je proslavljeni srpski košarkaš Radivoj Korać posthumno izabran u springfildsku Kuću slavnih oživela je sećanja s bezbroj predivnih i jednom više nego tužnom emocijom.

Najveće individualno priznanje u svetu košarke konačno je dodeljeno čoveku koji je kroz briljantnu karijeru zadužio košarku kao igru. Zvanična inauguracija zakazana je za 10. septembar 2022. godine.

Pre Radivoja Koraća iz košarkaške zemlje Srbije u košarkašku Kuću slavnih koja nosi ime legendarnog Džejmsa Nejsmita primljeni su proslavljeni trener i dugogodišnji generalni sekretar FIBA Borislav Bora Stanković (1991), kao i jedan od najautoritativnijih svetskih košarkaških stručnjaka Aleksandar Aca Nikolić (1998). I jedan i drugi, što u ovu priču unosi i gram simbolike, bili su Žućkovi treneri. Pored njih, pod istim krovom i sa istim priznanjem su takođe i nezaboravni asovi evropske i svetske košarke, Dražen Dalipagić (2004) i Vlade Divac (2019). S Koraćem, kompletirana je srpska petorka veličanstvenih pod zvezdanim nebom Springfilda.

U trenutku kada se sve događa, bez obzira koliko je košarka nekom kao sport bliska, sasvim je izvesno da su mnogi lik i delo Radivoja Koraća prekrili velom patine uprkos tome što je u svojoj generaciji bio jedan od najboljih, ako ne i najbolji igrač u istoriji evropske košarke. FIBA, na svu sreću, uprkos utisku da to čini sa velikim zakašnjenjem, jednu veliku karijeru ipak nije gurnula u ad akta fasciklu. Tačno 15 godina posle, pošto je 2007. primljen u FIBA Kuću slavnih u španskom gradu Alkobendasu, Korać je konačno dobio priznanje i od najcenjenije Kuće slavnih, one u američkom Springfildu.

Naismith,Memorial,Basketball,Hall,Of,Fame
Izvor: Shutterstock

Svet košarke Radivoja Koraća pamti i kao nepogrešivog strelca i najefikasnijeg igrača jugoslovenske reprezentacije s kojom je na najvećim takmičenjima osvojio pet srebrnih i jednu bronzanu medalju (olimpijsko srebro 1968, svetsko srebro 1963. i 1967, evropsko srebro 1961. i 1965, evropska bronza 1963). Bili su to, nema sumnje, temelji budućih višedecenijskih uspeha reprezentacije nekadašnje Jugoslavije i srpske košarke generalno.

Nažalost, velika karijera i život jednog u mnogo čemu gorostasnog čoveka prekinuti su tragično u njegovoj 31. godini. Blaž Kotarac, Koraćev saigrač u klubu i reprezentaciji, takođe i njegov više nego iskren prijatelj, govoreći za "Ekspres“ prisetio se i poslednjeg susreta sa legendarnim Žućkom.

"Bili smo nerazdvojni ta dva dana u sarajevskom hotelu ’Central’. Dogovor je bio da se njegovim kolima zajedno vratimo u Beograd. Međutim, on je zbog dogovorenog intervjua morao da ostane dan duže, a ja sam onda u poslednjem momentu odlučio da posetim roditelje u Banjaluci. Na rastanku uz rukovanje levicama samo mi je kroz šalu rekao da to znači da će sad morati sam za Beograd.“

Sutradan je Korać krenuo put glavnog grada vozeći iza tadašnjeg selektora Ranka Žeravice. Tokom jednog preticanja njegov automobil se u bosanskom selu Kamenica, nedaleko od Vogošća, zakucao u autobus. Radivoj Korać je preminuo. Tužna vest okupana suzama bola brzinom munje obišla je celu planetu. I danas, decenijama posle, u košarkaškom svetu 2. jun 1969. ispisuje se crnim slovima.

Radivoj Korać
Izvor: Shutterstock

Bio je prvi sportista koji je sahranjen u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju. Na zahtev tadašnjeg predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita kovčeg s posmrtnim ostacima umesto državnom bio je prekriven olimpijskom zastavom.

"On je bio veći od zemlje koju je predstavljao, pripadao je celom svetu“, saopštio je Josip Broz odajući i na ovaj način još jednu počast velikanu košarkaške igre.
 

Njegov OKK Beograd je uz podršku KSJ i FIBA, uprkos pravilu da su klupski dresovi morali da budu numerisani isključivo brojevima od četiri do 15, odlučio da povuče Žućkovu peticu, što je bio prvi slučaj "penzionisanja broja“ u evropskoj košarci.

U isto vreme Međunarodna košarkaška federacija (FIBA) je na predlog tadašnjeg generalnog sekretara Vilijama Džonsa, a u čast srpskog košarkaškog velikana, 1972. godine osnovala jedno od svoja tri evropska klupska takmičenja, Kup Radivoja Koraća. Pobednički tim je pune četiri decenije podizao pehar, tzv. Žućkovu levicu, odnosno otisak u zlatu Koraćeve šuterske ruke.

Od 2003. međunarodno takmičenje sa ovim imenom više ne postoji tako da od tada "Žućkova levica“ kao trofej pripada najboljem u Kupu Srbije koji je preimenovan u Kup Radivoja Koraća.

Ko je zapravo Radivoj Korać? Da li je samo košarkaš ili je mnogo više od toga, kako tvrde i dokazuju oni koji su imali tu privilegiju da ga poznaju.

Iz zapisa koje je legendarni košarkaški as poverio prijateljima izdvajaju se detalji koji zapravo kompletiraju sliku o ne samo sportskom velikanu i idolu mnogih, već i o čoveku koji je koračao ispred vremena u kome je živeo.

"Moje detinjstvo nije bilo vezano za sport. Igrao sam se kao i sva druga deca. Međutim, jedan događaj je svakako uticao na moju sportsku karijeru. Imao sam tada 12 godina. To leto sam proveo kod rođaka u Karlovcu (Hrvatska). U neposrednoj blizini kuće nalazio se Fiskulturni dom. U dvorištu je bilo igralište za košarku. Ne znam zašto, ali me je nešto neodoljivo vuklo na to igralište, među obruče. Satima bih stajao i posmatrao igru između dva koša. Želeo sam da uđem u igru, ali niko me nije zvao.“

Već tada su obruči za njega, a po sopstvenom priznanju, imali magičnu moć.

"Kada bih se vratio kući, razmišljao sam samo o lopti i obručima. Sećam se dobro tog dana. Ustao sam ranije nego obično i odjurio na košarkaško igralište. Nikoga nije bilo. Bacio sam prvu loptu. Nisam uspeo. Treći put je bilo isto. Vratio sam se kući razočaran.“

Nije posustajao, imao je dečački plan šta i kako dalje...

"Iduće jutro bilo je bolje. Još tada sam shvatio da loptu treba baciti više puta da bi jednom prošla kroz koš. Svako jutro sam vežbao, a kad bi lopta prošla kroz obruč obuzimalo bi me neko čudno zadovoljstvo. Već tada sam sebe smatrao košarkašem, ali drugi nisu tako mislili. Tražio sam priliku da se što pre nađem u nekom klubu.“
 

U pismima koja je pisao prijatelju Aleksandru Kerkoviću proslavljeni košarkaški as se prisetio i nekih drugih detalja iz svog života.

"Sećam se svog prvog nastupa. Bilo je to u trećem razredu gimnazije na školskom prvenstvu između razreda. Verovatno sam zbog svoje visine bio član ekipe. Nikada nisam imao takvu tremu. Bio sam ponosan, ali u isto vreme i uplašen što igram za svoj razred. Ne sećam se rezultata. Znam samo da smo pobedili. Koš nisam postigao. Bila je to ekipa u kojoj smo svi bili iste vrednosti ili još tačnije svi smo bili podjednako slabi.“

I onda se dogodio dan koji Korać nikada nije zaboravio.

"Imao sam 16 godina, postao sam član BSK, kasnije OKK Beograda. Čekao sam svoju šansu i onda mi se san ispunio. Za prvi tim debitovao sam 1964. Zar je potrebno da pričam o svom uzbuđenju. Ono me je držalo još od trenutka kad sam stidljivo stao ispod koša u Karlovcu. Igrali smo protiv Jedinstva iz Zemuna u sali DIF-a na Slaviji. Sedeo sam strpljivo na klupi i pitao se da li ću uopšte ući u igru. Do kraja utakmice su ostala još dva minuta. Baš tada sam dobio šansu i ušao sam u igru. Prvi put kao prvotimac. Ne znam ni sam kako sam se našao ispred protivničkog koša, ali znam da sam postigao svoj prvi koš za matični klub. I nikada ga nisam zaboravio.“

Za BSK, odnosno OKK Beograd koji je na početku njegove karijere trenirao Bora Stanković, odigrao je oko 500 utakmica i postigao oko 15.000 koševa. U plavom dresu OKK Beograda osvojio je četiri državna prvenstva (1958, 1960, 1963, 1964) i dva nacionalna kupa (1960, 1961). Još tada je govorio da nije sve u brojkama.

"Iza svakog koša, iza svake utakmice ostalo je nešto u meni. I to nikada nije moglo da se zapiše. Košarka za mene nije broj postignutih koševa, to nije dnevnik o broju utakmica. To je deo mojih uspomena.“

Posebno mesto u njegovoj blistavoj karijeri zauzima priča o igranju u reprezentaciji.

"Igrati za državni tim krajnji je domet jednog sportiste. Završiti sportsku karijeru i reći zastupao sam boje svoje zemlje najveće je priznanje koje se može odati jednom čoveku“, govorio je Korać.

"Ne volim statistiku, pogotovo ne svoju ličnu. Ali kad je reč o državnom timu, onda znam sve tačno. Za reprezentaciju sam igrao 180 puta i postigao 3600 koševa. Neskromno mogu da kažem kako verujem da nijedan igrač na svetu nije postigao više koševa za svoj državni tim. I nije to samo obična cifra. Pazite, 180 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije je i 180 puta odsvirana himna. Treba to doživeti, to se ne može brojkama izraziti, to je ushićenje, to je podstrek za još jedan napor, za odlučujući koš. To je i neraskidivo drugarstvo sa drugovima iz ekipe koji su uvek znali da unesu i poslednji napor za pobedu. To je i bezbroj prijatelja koje sam stekao širom sveta.“

Pred novinarima je često ponavljao "da je igranje za reprezentaciju i velika odgovornost“.

"Sećam se utakmice protiv Urugvaja 1960. u Rimu na Olimpijskim igrama. Postigao sam 45 koševa i bio srećan, ali sećam se isto tako i utakmice koju je naša reprezentacija igrala u Briselu protiv Belgije. Bilo je to 1959. Izgubili smo utakmicu, a porazu sam i ja kumovao. Postigao sam samo jedan koš.“

Učestvovao je na tri svetska prvenstva – Rio 1963, Santjago 1966. i Montevideo 1967.

"Ono što je nezaboravno jeste da smo na svim ovim turnirima pobedili SAD. Utakmicu koju neću zaboraviti je ona protiv SAD u Rimu. Slavili smo pobedu 75:73 i tom pobedom se jugoslovenska reprezentacija i definitivno probila u sam vrh svetske košarke.“

Olimpijske igre su, govorio je Radivoj Korać, san svakog sportiste. Bile i ostale.

"Tri puta sam bio učesnik Olimpijskih igara (1960, Rim; 1964, Tokio; 1968, Meksiko). Utisaka je mnogo, teško je odabrati najzanimljiviji. Posebno je ostala u sećanju pobeda nad ekipom SSSR-a, u Meksiku 1968. Osigurali smo trijumf (63:62) famoznim koševima Vladimira Cvetkovića iz slobodnih bacanja. Pobeda je bila utoliko draža jer smo tada Jugoslaviji darovali prvu olimpijsku medalju, srebrnu, u košarci.“

S velikom radošću u jednoj velikoj i šampionskoj generaciji igrao je i u dresu OKK Beograda.

"Moj tim imao je veliku priliku da se prvi put nađe u finalu Kupa evropskih šampiona. Da bi to postigao, trebalo je eliminisati čuveni Real iz Madrida. Bilo je to 1965. Posle prve utakmice u Madridu Real je došao u Beograd sa plus 21. Revanš se završio rezultatom 113:99 za OKK Beograd. U jednom trenutku vodili smo sa 20 poena razlike. Imali smo i dva slobodna bacanja posle lične greške koja je na meni napravljena. Momenat je bio presudan, odgovornost velika. Ukoliko postignem jedan koš, dostići ćemo prednost Madriđana, ako realizujem oba, imamo razliku koja nam otvara vrata finala. Promašio sam oba puta i tako smo se oprostili od velikog sna. Očigledno, za velike susrete bila je potrebna i velika psihička pripremljenost.“

Govorio je i da šut nikada nije trenirao više od ostalih. Danas deluje malo nestvarno priča koja sledi, ali bilo je to vreme košarke s bojama romantike.

"U toku nedelje samo sam subotom radio isključivo na šutu i na tom šuterskom treningu obično ubacivao 200 do 300 lopti u koš. U isto vreme sam izvodio i 50 do 100 uspešnih slobodnih bacanja.“
 

Svet ga pamti po više nego specifičnom izvođenju slobodnih bacanja. Činio je to sa dve ruke držeći loptu između nogu tik iznad parketa. Loptu je držeći s obe ruke izbacivao odozdo i uglavnom nepogrešivo pogađao.

"Od uspešno izvedenog slobodnog bacanja često zavisi i ishod utakmice. Inače, moj prosek kod izvođenja slobodnih bacanja je 80%“, govorio je popularni Žućko.

Kad je igrao kao profesionalac u Belgiji, jedne večeri bio je i gost u izuzetno gledanoj emisiji nacionalne televizije. Pričalo se i o tim njegovim čudesnim slobodnim bacanjima. Na pitanje voditeljke koliko puta može da ubaci sa linije penala od 100 pokušaja odgovorio je "negde između 70 i 80“. U tom momentu pomerila se zavesa u studiju iza koje je stajao koš i obeležen reket. Naravno, bila je tu i lopta. U džemperu i farmerkama Korać je prihvatio izazov i od 100 pokušaja imao je stopostotni učinak.

Objasnio je i zašto je otišao među profesionalce, što je u to vreme bio mali presedan u jugoslovenskoj košarci. Igrao je za Standard iz Liježa sa kojim je uzeo titulu prvaka Belgije (1968), i za italijansku Petrarku iz Padove.

"Košarka je za mene uvek bila radost, svaka utakmica doživljaj. Ipak, nisam mogao da odolim primamljivim ponudama. Moj prvi profesionalni klub bio je Standard iz Liježa. Otišao sam u Belgiju jer je to zemlja u kojoj se igra najkvalitetnija košarka u Evropi. Posle Liježa nastavio sam put profesionalaca u Padovi. Italija je druga zemlja koja mi je pružila sve uslove za život i rad.“

Korać je tri puta igrao i za najbolju selekcije Evrope, uz dve osvojene srebrne medalje na EŠ tri puta je bio prvi strelac (Beograd 1961 – 216 koševa, Vroclav 1963 – 239, Moskva 1965 – 195) prvenstva kontinenta. Čak sedam puta osvajao je titulu najboljeg strelca jugoslovenskog prvenstva sa prosekom od preko 32 poena po utakmici. Jednom se u dresu kluba iz Padove, koji je tada kao trener vodio Aleksandar Nikolić, okitio titulom prvog strelca italijanskog šampionata uz takođe fantastičan prosek, 27 poena po meču.

Nikada nije bio raspoložen da govori koliko zarađuje. Znatiželjnicima je u ime pristojnosti odgovarao:

"Znam da mnoge interesuje koliko zarađujem. U profesionalizmu i pored najbolje volje nije lako saznati ni koliko ti najbolji prijatelj zarađuje. To nikoga ne treba da interesuje.“

Mnogi su pisali i pričali o tome da je Korać specifičan igrač koji je stvorio jedinstven način igranja.

"Neki tvrde da igram prljavu košarku i da tako nije niko pre mene igrao. Možda je i tako. Nisam nikada u sebi nosio igrača po kome bih igrao košarku. Demonstrirao sam igru onako kako je to meni odgovaralo, koristio sam svoje specifične osobine. Pre svega svoju levicu.“

Za svoju generaciju govorio je da je unela nešto novo u jugoslovensku košarku.

"Svi smo došli u jednom trenutku. Nismo se mnogo obazirali na one ispred nas. Unosili smo u igru sami sebe. Razlikovali smo se u ritmu igre od svojih prethodnika.“

Bilo je to i vreme kad se u košarku ulazilo, naravno posmatrajući sve iz ove perspektive, vrlo kasno.

"Neki iz generacije, kao Nikolić ili Daneu, vrlo brzo su izbili u prvi plan jugoslovenske košarke. Već sa 17 godina bili su u državnom timu, počeli su sa treninzima u 15. godini. Nisu mnogo učili od svojih prethodnika. Isti je slučaj i sa mnom. Jedno je ugledati se, to možda ne znači ništa naročito. Drugo je vežbati i stvarati svoj stil igre. To već može nešto da znači.“

Upoznao je tokom karijere mnogo igrača, sva velika i slavna imena svetske košarke.

"Tek tada čovek može da uporedi ono što zna sa onim što su drugi naučili. Među crnoputim košarkašima našao sam one najkompletnije i to ne samo u pogledu šuta, već i kad je u pitanju specifična tehnika. Pre svega dribling. Ne mogu a da ne pomenem Oskara Robertsona ili od belaca Džerija Lukasa. Ipak, najbolji igrač na svetu svih vremena je američki profesionalac, 2,17 visoki Vilt Čemberlen.“

Od onih koji su u Jugoslaviji igrali s njim u generaciji izdvajao je Nemanju Đurića i Trajka Rajkovića.

"Ipak, apsolutno najbolji od svih je Ivo Daneu“, govorio je proslavljeni as.

Bio je sjajan košarkaš, ali i vrlo talentovan atletičar. Njegov lični rekord u skoku uvis iznosio je 1,89 metara.

"Bilo je to 1962. kada sam se našao i na atletskim tablicama najboljih skakača u zemlji. Za vreme odsluženja vojnog roka, pored košarke vežbao sam i skok uvis. Na Svearmijskom prvenstvu 1966. osvojio sam drugo mesto sa preskočenih 1,86 metara.“

Oduševljavao se i hokejom na ledu, uživao je i u fudbalskim utakmicama, posebno onim u evropskim klupskim takmičenjima. Imao je, međutim, i druge ljubavi. Priča se da je u Beograd prvi doneo jednu ploču legendarnih "Bitlsa“.

"Ploče, ploče, nikada da im uhvatim kraj. Imam na stotine gramofonskih ploča, najnoviji svetski hitovi su u mojoj diskoteci. Često sam u društvu sa Edijem Flojdom i njegovom kompozicijom ’Velika ptica’. Moj hobi je i film, u toku nedelje tri do pet puta sam u bioskopu. Video sam mnoga velika ostvarenja i velike glumce poput Monike Viti, Pola Njumena, Žan-Pol Belmonda.“

Radivoj Korać, nekada najbolji košarkaš kontinenta, rođen je 5. novembra 1938. u Somboru. U istom gradu, ali 19. februara 1995, rođen je i Nikola Jokić, danas najbolji košarkaš planete. U tem Somboru osim pesme i dobra vina očigledno je da ima nešto posebno i kad je košarka u pitanju.

Korać je s porodicom u Beograd stigao odmah posle rata. Bolna rana iz tog perioda je odlazak njegovog oca Bogdana na Goli otok na dvogodišnju robiju. Uprkos svemu, dokazao se kao odličan đak u osnovnoj školi, zatim i u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Posebno je bio naklonjen fizici i matematici kao predmetima, što mu je omogućilo da bez problema upiše i tada prestižni beogradski Elektrotehnički fakultet koji zbog obaveza u košarci nije završio.

Bio je i omiljena gradska faca. Mesto u Knez Mihailovoj gde se svaki dan okupljao sa društvom i danas nosi ime Koraćev ćošak. Beograd ga pamti i po skromnosti, dobroćudnosti, čuvenim džemperima, ispeglanim pantalonama i uvek perfektnim cipelama. Po popularnosti u to vreme jedino mu je bio ravan fudbalski as Dragoslav Šekularac.

Novinari su ga, osim kao dobrog dečka, opisivali i "kao mašinu za koševe“. S razlogom, jer je uz fascinantnu preciznost s lakoćom zatrpavao protivnički koš. Posebno su ga upamtili košarkaši švedskog Alvika protiv kojih je u dve utakmice tadašnjeg Kupa šampiona imao učinak od 170 poena. U onoj drugoj, u revanšu, u hali 3 Beogradskoj sajma, umalo nije srušio rekord legendarnog Vilta Čemberlena koji je na jednoj NBA utakmici imao učinak od 100 poena. Protiv Alvika Korać je zabeležio 99 poena. Do danas taj broj poena niko nije nadmašio.

Beograd mu se odužio na svoj način. U glavnom gradu danas postoji i njegova ulica, njegovo ime nosi i dom košarkaša OKK Beograda napravljen na lokaciji znanoj kao Koraćeva avlija, takođe i uspešan ženski košarkaški klub koji se takmiči u najelitnijem rangu takmičenja.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Svetislav Pešić : Ponekad, pobeda nije sve, već je jedino što postoji
Svetisalv Pešić

Intervju

01.10.2021. 06:15

Svetislav Pešić : Ponekad, pobeda nije sve, već je jedino što postoji

"Uvek kad pomislim da je bilo dosta, da ima i drugih stvari u životu, pojavi se neka ponuda i onda me sve to ponovo zagolica, ponovo probudi strast u meni. Tako je bilo i ovog puta, tako je bilo i 2016. Tada sam poverovao da neću više da sedim na trenerskoj klupi, počeo sam da pišem knjigu i dosta odmakao, a onda je neočekivano usledio poziv Bartomea da preuzmem Barselonu. Prekinuo sam pisanje, iz udobne fotelje preselio sam se na klupu Barse. Pre tri nedelje sam sve završio, rukopis je u štampariji"
Close
Vremenska prognoza
clear sky
14°C
29.02.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve