Sport
10.09.2021. 17:44
Sport
01.10.2021. 06:15
Zoran Šećerov
Intervju
Svetislav Pešić : Ponekad, pobeda nije sve, već je jedino što postoji
"Uvek kad pomislim da je bilo dosta, da ima i drugih stvari u životu, pojavi se neka ponuda i onda me sve to ponovo zagolica, ponovo probudi strast u meni. Tako je bilo i ovog puta, tako je bilo i 2016. Tada sam poverovao da neću više da sedim na trenerskoj klupi, počeo sam da pišem knjigu i dosta odmakao, a onda je neočekivano usledio poziv Bartomea da preuzmem Barselonu. Prekinuo sam pisanje, iz udobne fotelje preselio sam se na klupu Barse. Pre tri nedelje sam sve završio, rukopis je u štampariji"
Svetislav Kari Pešić ponovo je selektor košarkaške reprezentacije Srbije. Na istoj funkciji bio je i pre dvadesetak godina. Sa nacionalnim timom Jugoslavije, 2001. u Istanbulu, osvojio je evropsko zlato, a samo godinu dana kasnije u Indijanapolisu trijumfovao je i na šampionatu sveta. Prvi veliki uspeh zabeležio je kao selektor Nemačke sa kojom je prigrabio titulu prvaka Starog kontinenta 1993. Bilo je to u Pešićevom izvođenju košarkaško iznenađenje veka.
Prethodno svet je zadivio kao selektor mlađih jugoslovenskih selekcija. Evropu je pokorio sa kadetima (1985) i juniorima (1986) sa kojima je 1987. u Bormiju osvojio i titulu prvaka sveta s generacijom genijalaca koju su predvodili Divac, Rađa, Kukoč, Đorđević...
Trenersku karijeru počeo je davne 1982. godine u sarajevskoj Bosni. Predvodio je velikane poput španske Barselone, italijanske Lotomatike i nemačkih klubova Albe i Bajerna. U srpskoj košarci radio je kao trener Crvene zvezde u dva navrata. Poslednji angažman imao je u periodu od 2018. do 2020. kao trener Barselone.
Dugo ste razmišljali, niste na prvu prihvatili poziv da ponovo preuzmete nacionalni tim?
"Prošlo je podosta dana od prvog razgovora na tu temu sa Sašom Danilovićem, predsednikom KSS-a. Pitao je da li mogu da računaju na mene, kako ja sve vidim, da li bih prihvatio da ponovo preuzmem reprezentaciju kao selektor. Nije vršio pritisak, bio je to više drugarski poziv uz razmenu mišljenja."
Onda su se, zar ne, razgovori intenzivirali. U sve su se uključili i neki drugi ljudi čije mišljenje cenite?
"Tačno tako. Imao sam pre par dana sastanak sa Sašom Danilovićem i Žarkom Zečevićem i tada je praktično sve dogovoreno. Pre toga razgovarao sam i sa Draganom Kićanovićem, Željkom Obradovićem, Božidarom Maljkovićem, Nebojšom Čovićem..."
Uskoro Vas kao novog selektora čeka prvi prozor kvalifikacija za SP, novembarske utakmice sa Letonijom i Slovačkom?
"Rano je za tu priču, za pitanje šta očekujemo, koga ću pozvati, da li računam na ovog ili onog. O svemu tome razgovaraćemo kad za to dođe pravi trenutak."
Sport
16.09.2021. 16:33
Dino Rađa o Ivkoviću: Vrhunski mag čvrste ruke i velikog znanja
Iza Vas je period odmora od košarke, trenerskog posla?
"Nisam se odmarao. Leto sam proveo putujući po svetu, držao sam košarkaška predavanja u ime FIBA, imao sam obaveze i prema Akademiji košarke u Minhenu. Istina je i to da mi trenerski posao baš i nije nedostajao, shvatio sam da mogu i bez toga."
Svaki Vaš kraj očigledno je samo neki novi početak?
"Uvek kad pomislim da je bilo dosta, da ima i drugih stvari u životu, pojavi se neka ponuda i onda me sve to ponovo zagolica, ponovo probudi strast u meni. Tako je bilo i ovog puta, tako je bilo i 2016. Tada sam poverovao da neću više da sedim na trenerskoj klupi, počeo sam da pišem knjigu i dosta odmakao, a onda je neočekivano usledio poziv Bartomea da preuzmem Barselonu. Prekinuo sam pisanje, iz udobne fotelje preselio sam se na klupu Barse da bih se dve godine kasnije ponovo vratio u Minhen i nastavio da pišem. Pre tri nedelje sam sve završio i sada je rukopis u štampariji."ž
Znači, uskoro izlazi knjiga – sa naslovom?
"Pravog naslova nema, još je to knjiga bez naslova."
Knjiga sigurno sadrži onu čaroliju života i karijere jednog od najvećih košarkaških stručnjaka Evrope?
"Podelio sam knjigu u dva dela. Jedan je autobiografija ili taj moj neki košarkaški život s pričom odakle dolazim, zbog čega sam izabrao sport i zašto baš košarku. Takođe i ko je na mene uticao, iz kakve sam socijalne sredine potekao, ko su mi roditelji, prijatelji. Ima u tom delu i zanimljivih anegdota. Oni koji budu sve čitali shvatiće da ja jesam iz Pirota, ali da baš i nisam previše skroman. Drugi deo knjige je moja basket filozofija sa više poglavlja, počev od strategije do toga šta razlikuje posao trenera reprezentacije od onog u klubu. Taj drugi deo za mene je mnogo interesantniji."
Skromnost je vrlina ili možda nije?
"Mislim da je vrlina uprkos tome što se mnogi neće složiti s ovim što govorim. Skromnost mi je omogućila da uvek i u svakoj prilici budem svestan da ne znam sve, da zapravo i nije sramota da ne znaš i da moraš na vreme da shvatiš da postoje ljudi koji od tebe znaju više, da to sebi priznaš i da to prihvatiš kao ok, ali da to opet ne ugrozi tvoje samopouzdanje, ne stvori kompleks, nego da te motiviše da postaneš bolji i da bez stida učiš od nekog ko te stvari bolje zna od tebe."
Sport
25.09.2021. 19:10
Možda nije trebalo da prisustvujem Dudinoj sahrani
Kad ste počeli da pišete, da li ste znali zašto pišete, kome se obraćate?
"Imao sam dileme, pitao sam se koga to interesuje i onda se pojavio Mihael Švarc koji je bio moj igrač u nemačkoj reprezentaciji. Mi zapravo vodimo taj FIBA program razvoja trenera koji rade sa mladim selekcijama. Sve mu ispričam i on kaže da moram da pišem. A onda mi je pokazao i koga to interesuje. Poslao je cirkularno pismo svim našim studentima, to je populacija od 80 ljudi puta 15 godina, sa pitanjem: ʼTrener Pešić je odlučio da piše knjigu, šta biste vi voleli da od njega čujeteʼ."
I kakav je odgovor stigao?
"Više nego zanimljiv. Retko ko je odgovorio da želi da vidi moju filozofiju napada ili odbrane. Više od 90% njih poslalo je odgovor da ih interesuje komunikacija, motivacija, vođenje tima, sastavljanje tima, komunikacija pre i za vreme utakmice, u poluvremenu, komunikacija u klubu sa generalnim menadžerom, sa predsednikom, komunikacija sa medijima. Tada sam shvatio da postoji neko koga interesuje to što pišem i zato sam i napisao knjigu."
Šta je po Vama to što košarkaški trener mora da uradi da bi bio uspešan?
"Put uspeha nikad nije logičan. Da bi neko uspeo u sportu u kom sam ja, mora da ima pored samopouzdanja i naglašenu crtu odgovornosti. I prema sebi i još više prema onima koji su mu ukazali poverenje. Mislim da sam egzistirao u tom trenerskom poslu toliko dugo, više od 40 godina, samo zbog toga što sam razumeo da trener nikada, bez obzira koliko je važan, ne sme da bude iznad ekipe."
A gde su tu igrači, kakva je njihova uloga?
"Igrači moraju da znaju da je najvažnija persona u timu trener. Ako se tu napravi dobar balans, odnosno ako igrači shvate da je trener taj kome treba da veruju, koga treba da slušaju i sa kim treba da sarađuju, onda ta ekipa sigurno pobeđuje. S njom takođe i taj i takav trener. Ako trener pomisli ili poveruje da tim pobeđuje samo zahvaljujući njemu, onda kad dođe istina, kad počne da se gubi, onda mu više nema povratka."
Trenirali ste mnogo košarkaških asova, sjajnih igrača, kako ste uspevali da ih ubedite da od njih znate više?
"Kao trener moraš da imaš odgovor za sve. Autoritet se ne nameće ispraznom filozofijom, galamom i urlikanjem, već znanjem. Ako se znanju pridoda i empatija koju imaš prema ljudima sa kojima radiš i koju oni kao takvu prepoznaju, onda se stvari razvijaju na pravi način. Bitno je da upoznaš igrača, da imaš vremena za njega, da mu pokažeš da ti je stalo do njega, da ga respektuješ, da te igrač zarad svega prihvati kao nekog kome daješ maksimalno poverenje u tom nekom zajedničkom cilju."
Šta sa igračima koji ispoljavaju nezadovoljstvo, prave lošu atmosferu?
"Da, to su oni disidenti kojima smeta što se puno trenira, koji imaju pitanje zašto igramo ovako a ne onako, zašto idemo na utakmicu ili na trening u 10 a ne u pola 11 i tako dalje. Trener to mora da prepozna, da ako treba i izazove konfliktnu situaciju i da nikada ne beži od konflikta, da uvek i u svakoj situaciji radi na tome da poboljša odnos s tim ili takvim igračima. Kao trener moraš da budeš posvećen poslu i ljudima sa kojima radiš i da na kraju oni to prepoznaju. Mi treneri ponekad mislimo da sve kontrolišemo, da nam je sve jasno, a zaboravljamo koliko su igrači ponekad brutalni, da sve prate, da gledaju čak i da li si se obrijao, kakva ti je kravata, da li si obuo nove patike... Oni sve vide i zato da bi ostao u trenerskom poslu moraš da budeš ne samo dobar motivator, već i psiholog, pedagog i šta sve još ne."
Sport
01.10.2018. 12:47
DINO RAĐA: "Divac nije nacionalista, isto bih i ja tada uradio sa srpskom zastavom"
Kako i kad grupa talentovanih košarkaša poveruje da mogu da postanu svetski prvaci ili da košarkaški vrede?
"Naravno, do toga se ne stiže prečicom. U vrhunskom sportu kao što je košarka ja nisam zadužen da svi budu srećni i zadovoljni. Ponekad, pobeda nije sve, već je jedino što postoji. Kad preuzmem klub ili reprezentaciju, ja imam i odgovornost i obavezu da što pre postavim pravila ne samo u ekipi, već i na treningu, u autobusu, na putovanju, utakmici, pravila u načinu ishrane. Sve to naravno nije pitanje ubeđivanja. To je proces u kome svi učestvujemo, proces u kome oni taj svoj talenat pretvaraju u kvalitet zajedničkim radom i treningom, proces u kome se izvrši selekcija ljudi, igrača, napravi procena da li ti momci odgovaraju nekakvoj tvojoj filozofiji, načinu rada i života, načinu igre, i onda svi guramo napred, svi napredujemo, ja sa njima i oni sa mnom."
Kad ste postali selektor Nemačke, priča se, niko nije hteo da igra za reprezentaciju?
"Tačno, ali ne zbog mene, već zbog ubeđenja da je uzaludno trošiti leto na pripreme kad kao reprezentacija nikoga ne mogu da pobede. Uprkos tome napravio sam neke kontrolne treninge, pa su oni po povratku u klubove na pitanje kakav je taj iz Jugoslavije govorili da takav trening u karijeri nikada nisu imali. Govorili su i da previše tražim, da se previše trenira, ali i da posle svega imaju osećaj da su bolji košarkaši nego što su to bili. Ta njihova priča bila je zapravo najbolja reklama za mene kao selektora, a kako u ljudskom biću postoji potreba da se bude bolji od drugog, da se pobeđuje, oni su vremenom počeli da dolaze s osmehom na okupljanje reprezentacije.“
Vaš odlazak u Nemačku, tada košarkaški nedefinisanu zemlju, mnogi su ocenili kao više nego hrabru odluku?
"Ima istine u tome. Otišao sam a da nisam znao ni da zucnem nemački, govorio sam neki kaubojski engleski. Kada sam u Minhenu potpisao ugovor, oni su me pitali – kouč, gde želiš da živiš? Pitao sam, kako to mislite, a oni su odgovorili da mogu da biram grad. Kad sam im rekao da je, koliko ja znam, njihova košarkaška federacija u Hagenu, bili su zbunjeni, govorili su mi da je Hagen mali grad i da mogu da živim u Berlinu, Frankfurtu, Minhenu... Onda sam ja njih pitao, dobro, da li sam ja trener reprezentacije, kome ja pripadam. I tako sam stigao do Hagena i košarkaške federacije. Tamo su opet bili zbunjeni kada sam pitao gde je moja kancelarija. U čudu su me pitali da li ja zaista hoću da budem u federaciji, a ja sam im odgovorio da hoću, i to svaki dan. I bio sam, telefonirao sam, pisao, gledao i analizirao utakmice. Krenula je i priča o tome kako sam svaki dan na poslu, kako stalno putujem, kako moraju da mi obezbeđuju avio-karte, ali i one za utakmicu, rezervišu hotele, kako ih maltretiram, kako sad moraju da rade.“
Nemate kao selektor kancelariju ni u Beogradu?
"Srpska kuća košarke nema profi trenera, ne postoji. Ima predsednika, potpredsednika, generalnog sekretara, finansijskog i direktora marketinga, službenike, čuvara, ali nema trenera. I ja to govorim po ko zna koji put. Onda me zove Saša Danilović i kaže možemo li da računamo na tebe. Ja kažem nema nikakvih problema, hoću da pomognem, ali ja živim u Minhenu. Objašnjava mi da to nema veze, da je Minhen sat i po od Beograda u koji ću dolaziti po potrebi i kad bude okupljanje reprezentativaca. Kažem, čekaj, ja odavno govorim da Srbija mora da ima profesionalnog trenera. Dakle, ja ne želim da budem selektor koji će da drži telefonom govore iz Minhena. Dogovorili smo se, sada Srbija ima profi trenera, a srpska Kuća košarke u Sazonovoj i kancelariju selektora.“
Sport
10.10.2021. 10:48
Bogdan Bogdanović dominirao protiv Memfisa
U svetu košarke znani ste kao neko ko ima svoja stroga pravila. Da li ste ih nekada prekršili, pravili kompromise?
"Bilo je i grešaka i kompromisa. Kao trener moraš da budeš spreman na sve, a ako to nisi, teško da ćeš stići do cilja. Evo i primera. Reprezentacija Nemačke se pripremala za EŠ. Bila je to četvrta godina mog rada, bilo je i nekih sportskih rezultata, formirali smo ekipu i onda su iz košarkaške federacije predložili da u reprezentaciju pozovemo Kristijana Velpa, NBA igrača. Do tada nije bio sa nama. Pozovemo ga, on kaže da bi došao, ali da ne može da dođe recimo 1. maja, već 20. Kaže i da je imao napornu sezonu, da je umoran, ja mu opet kažem da je malo previše da dođe tako kasno i on ne prihvati iako sam mu malo izašao u susret, ali nisam skinuo gaće do kraja. Prvo zato što verujem da igrač mora da se pripremi, da upozna ekipu, mene, mi njega. Međutim, ljudi u košarkaškoj federaciji kažu da on mora da igra. Sve im objasnim, objasnim i kako se pripremam, ponudim i sve potrebne informacije, ali uprkos tome što me razumeju, oni teraju po svome.“
I Vi onda ponudite ostavku, odlučite da se vratite u Jugoslaviju?
"Umalo da bude tako. Odem sa tog sastanka razočaran, do kampa gde se pripremamo čeka me vožnja duga tri sata. Priznajem, hteo sam da okrenem kola i da idem kući. Vozim i razmišljam. U jednom trenutku nazovem gospodina Branimira Volfera, osnivača zagrebačke Lokomotive, prvog trenera Mirka Novosela. Veoma rano je otišao u Nemačku, bio je jedno vreme i njihov selektor. Kad sam došao sa porodicom u Hagen, on nam je puno pomogao da se integrišemo. Pričamo, jedan drugom persiramo, već je pročitao u novinama da neću da pozovem Velpa. Na kraju on me pita da li nešto može da mi kaže, odgovaram naravno da možete, ama baš sve. I onda je izgovorio sledeću rečenicu: ʼAko hoćete da budete vrhunski trener, moraćete ponekad da pojedete sopstveno g...ʼ Paf, mat u jednom potezu.“
I šta ste onda uradili?
"Dođem u kamp, pozovem kapitena i još jednog igrača, kažem – momci, takva i takva stvar, oni meni da su sve čuli i da sve znaju. Kažem i da osećam da je ovo moj tim, ali i da sam ja ipak stranac, da je to ipak njihova reprezentacija i predložim im da sednu sa ostalim igračima i da donesu odluku. Oni to i učine, kompletna ekipa je bila na okupu, njih 15, što znači da neko mora da otpadne. Dolazi vrlo brzo kapiten i kaže – kouč, mi smo odlučili da prihvatimo da on dođe kasnije. Pozovem sekretara federacije, on Velpa, i čovek nam se priključi sa 20 dana zakašnjenja.“
Nije bilo problema, kajanja?
"Ni najmanje. Momak je u svemu bio ok, osim što je bio totalno nespreman. Na prvoj utakmici bio je najgori na terenu, na drugoj među najgorima, ali nisam brinuo, prvenstvo je bio dugo. U tri poslednja meča, u četvrtfinalu, polufinalu i finalu, bio je naš najbolji igrač. Ali to nije sve. Sa Rusima igramo finale, 10 sekundi pre kraja imamo napad, oni prednost od dva koša, naš plej Nirberger probije prvu liniju odbrane Rusa, doda loptu Velpu ispod koša, on se diže, zakucava, a Mihajlov ga udari po ruci. Koš i faul. Tri sekunde do kraja. Velp stane na liniju slobodnih bacanja i pogodi. Nemačka je prvak Evrope…“
Sport
07.10.2021. 10:25
Srbi u NBA: Dobre partije Jokića i Marjanovića
Šta je nateralo igrače da odluče da dođe Velp, hipotetički da li bi u sličnoj situaciji isto postupili i srpski reprezentativci?
"Kod nas se tako nešto ne bi desilo. I ne može da se desi. Naprosto zato jer mi Srbi i stvarno mislimo da smo nebeski narod, da smo najbolji, da nam nema ravnih. Iz toga se, istina, rađa i ono naše čudesno samopouzdanje, ogromno samopouzdanje što ima za posledicu da mi i zaista verujemo da možemo više nego što zaista možemo. Zato uprkos tome što smo mala zemlja mi i postižemo velike rezultate. Za mene je i danas dilema da li je, kad su nemački reprezentativci odlučivali o Velpu, bio u pitanju nedostatak tog našeg samopouzdanja ili su razmišljali racionalno i u stilu ja verujem sebi, ali nisam baš siguran da možemo da pobedimo ako on ne dođe. Ocenili su, očigledno, da im je on bitan i da će im doneti uspeh.“
Dubok trag ostavili ste i u španskoj košarci, oni su danas u mnogo čemu ispred svih?
"Oni su sportska nacija. Imali su veliku sreću, za razliku od nas, da nisu imali ratove, da su decenijama unazad živeli u blagostanju. Svoj sportski talenat razvijali su u opštem bogatstvu. Imali su, dakle, sve moguće uslove. Ako gledamo samo košarku, Španci danas imaju ligu koja je posle NBA najjača na svetu, svi španski igrači idu direktno u NBA, retki su oni koji evropske klubove koriste kao odskočnu dasku. Imaju, dakle, talenat, dobar sistem, odličnu ligu, sjajnu organizaciju u klubovima.“
Vratimo se u naše vode. Sve je manje interesovanja u regionu za ABA ligu. Slovenci, Hrvati i pogotovo Bosanci kao da su na silaznoj putanji?
"Sad je to tako, ali ne znači da će tako biti i sutra. Kad je postojala Jugoslavija, imali smo najjaču ligu u Evropi. Istina, tada su na snazi bila neka druga pravila, igrači nisu mogli u inostranstvo pre navršene 28. godine, u najboljem takmičarskom dobu života igrali su ovde, nije bilo stranaca. Šteta je da danas hrvatski klubovi iz raznih razloga više nisu na tom nivou kao što su bili. Ali bez obzira na to kakav je kvalitet u ABA ligi, srpski klubovi imaju interesa da je igraju.“
Da li je i zaista postojala jugoslovenska škola košarke?
"Definitivno je postojala. Imali smo našu metodiku treninga, naš jedinstven način selekcije igrača. Začetnici te priče bili su profesor Aca Nikolić i Ranko Žeravica, oni su prvi napravili taj moderniji pristup košarci kao igri, bili su košarkaška avangarda ne samo u Srbiji, već i u Evropi.“
Imali su i dobre naslednike, učenike koji su, čini se, nadmašili profesore?
"Svi mi koji smo nastavili njihovo delo doneli smo na košarkašku scenu nešto svoje, neki svoj način rada, autentičnost kao posledicu istine da se i košarka, poput života, menja. Šteta je što se u ovim pričama ne pominju ljudi poput Bore Cenića i sličnih. Tu je i poveća grupa bezimenih trenera. Najbolji igrači u ona vremena pristizali su u velike klubove iz provincije, neko je morao da ih otkrije, prepozna njihovu vrednost na ulici ili u školi, na nekom košarkaškom kampu. Govorim o trenerima koji su bili suvo zlato, koji su udarili temelj uspešnosti jugoslovenske košarke.“
Sport
04.10.2021. 09:37
Bravo! Maestro je najbolji basketaš na svetu
Oni u Jugoslaviji, a Vi i Vaša generacija trenera u Evropi. Mislim na Tanjevića, Ivkovića, Obradovića, Maljkovića, Šakotu…?
"Ne bi trebalo preterivati, ali ni umanjivati taj naš uticaj. Svako od nas je u Evropi ostavio svoj pečat. Da nije bilo toga, mislim na dobre rezultate i uspehe koje su pravljeni, sigurno je da ne bismo opstali u tim zemljama. Treba u toj priči pomenuti još i Đurovića, Skansija, Repešu, Perasovića, Ivanovića... Svi ti treneri ne samo da su pravili rezultate, nego su i bitno uticali da košarkaški poslenici u zemljama gde su radili promene i način razmišljanja. Naravno, u korist košarke.“
Generacija trenera posle Vas, na njihovu veliku nesreću, nije imala od koga da uči?
"I to se menja. Sada je u Srbiji Željko Obradović, od njega može i te kako puno toga da se nauči. Ja bih zapravo voleo da se stvore takvi uslovi da generacija koja je stigla posle nas takođe napravi puno toga vrednog. Mislim na Sašu Obradovića, Sašu Đorđevića, Aleksandra Trifunovića i da ne nabrajam dalje.“
Saša Obradović je bio ovde, radio je, ali...?
"Došao je sa velikim motivima i ambicijama, ali nije uspeo da se adaptira. On je odličan trener, gde god da je radio u Evropi pravio je rezultate, ali ovde nije prošao. I naša generacija, počev od pokojnog Dude Ivkovića, takođe je gubila utakmice. Ali to su bila druga vremena. I tada je rezultat bio važan, ali su ljudi koji su sedeli u savezima i klubovima imali malo više strpljenja kad su u pitanju treneri. Danas je rezultat prioritet, neuspeh se ne prašta.“
Generalno, košarka u Evropi, bar se tako čini, ima silaznu putanju. FIBA i Evroliga su u raskoraku...
"Košarka se i dalje sa aspekta interesa razvija, ali je ugrožena pre svega zbog toga što ne postoji adekvatan sistem takmičenja koji naprosto mora da bude prilagodljiv razvoju košarke. Niko zapravo ne može da razume šta se događa između FIBA i Evrolige. Svi, međutim, vide da to ne valja. Za mene je zato veća tajna kako to da svi to znaju, to da ne valja, a da se to ne menja.“
Možda se ništa ne događa slučajno, možda je to nečiji za sada prikriveni interes?
"Kad gledate evropske utakmice, špansku i neke druge lige u Evropi, vi vidite da se igra super košarka, da je to fantastično sa aspekta onog šta se dešava na terenu. Vidi se i razvoj igre i još puno toga pozitivnog. Postoji, međutim, i druga strana medalje. Mnogo se igra, mnogo je utakmica, a kad imaš previše mečeva onda se ljudi brzo zasite, smanjuje se interesovanje za košarku. Plašim se zato da se košarci ne dogodi isto ono što se Evropi događa na političkoj sceni, da će jednog dana doći ljudi iz NBA, da će doneti ogromnu lovu i saopštiti Evroligi i FIBA da ako vi ne možete da se dogovorite mi ćemo vam napraviti sistem takmičenja i onda pošto smo mi na putu da evropska košarka postane naša druga NBA liga, ona će i biti Druga liga NBA. Zato ako se pod hitno ne dogovore ljudi iz FIBA i oni iz Evrolige, nisam siguran da će sve ići onako kako bismo mi to u košarkaškoj Evropi i zaista želeli.“
Pišući knjigu, verovatno ste došli i do poglavlja u kome kazujete i to gde ste kao junak svoje priče ostavili najjači pečat.
"To gde sam uradio najviše neka kažu drugi. U mojoj knjizi pisao sam, međutim, o tome gde sam se najbolje osećao. Emotivno u svojoj zemlji. Vreme provedeno na klupi Zvezde okarakterisao sam kao fantastično iskustvo. Momci koji su dolazili na trening dolazili su širom otvorenih očiju spremni da uče, da rade, da napreduju. Mi tada nismo imali te mogućnosti koje danas ima Partizan. Mislim na to da je Željko Obradović u poziciji da odmah može da dovede igrače, da odmah pravi ekipu. Mi smo imali neki drugi put zahvaljujući nekim drugim uslovima. Zvezda je bila u totalnom rascepu, imala je dva igrača kada sam došao. Onda su se pojavili momci čiji je entuzijazam bio neverovatan, to je za mene bilo fascinantno, to je bila zapravo moja motivacija, ja sam se tu i u takvim okolnostima osećao jako dobro.“
Kakva su iskustva sa Nemačkom, Španijom...?
"U Nemačkoj sam od 1987. Nisam postao Nemac, ali je ta sredina imala uticaja na mene. Živim u Minhenu, imam tamo puno prijatelja iz bivše Jugoslavije, svaki dan su tu, ponekad u kafani, na ulici ili gde god već, stiče se utisak da u Minhenu i nema Nemaca. Volim da boravim i u Barseloni, prija mi taj respekt koji tamošnji navijači i ljudi iz kluba imaju prema meni i mojoj porodici. Ali, bez obzira na to gde sam boravio ili putovao, shvatio sam da je Pirot jedino mesto koje meni pripada. Piroćanci s puno emocije vole da kažu: ʼDomče li domče, nigde li te nemaʼ. Verujte, u pravu su.“
U Vašoj karijeri bilo je više uzleta nego padova, bezbroj putovanja, odlazaka i povrataka, ali nikada niste zaboravili da je porodica svetinja?
"Sreća u privatnom životu osnova je za sve. Bez duševnog mira čovek zapravo nema ništa. Ja imam suprugu Veru, sina Marka, kćerku Ivanu.“
Uspešan ste trener, slavan, neko ko želi uvek i u svakoj prilici uspeh?
"Ljudi žele uspeh i to je ok. Međutim, život trenera nije bajka. U karijeri idete non-stop malo gore, malo dole. Za mene je trenerski posao svojevrsna borba protiv prepreka i niza neprijatnosti, postavljanje zadataka da biste u poslu kojim se bavite bili maksimalno posvećeni. Ako je previše lepo ili tiho oko vas kad želite nešto da izgradite, ako nema tenzije, onda i vi i svi oko vas postaju ravnodušni. Život zahteva istrajnost. Nedostatak ambicija prvi je signal da ne bi trebalo ići dalje. Meni na svu sreću i danas kad god uđem u dvoranu srce zakuca malo jače. Strast je još u meni, kao i želja da još nešto uradim. Ali, kao i sve drugo, kako to lepo kaže legendarni Duško Radović, i ovaj posao treba raditi dok ima smisla i završiti ga na vreme.“
Kakav odnos imate prema osvojenim medaljama, brojnim priznanjima?
"Mislim da je cilj u košarci kao i u životu – dati sve od sebe. Trud je na tom putu i te kako bitan. Rado delim svoja iskustva i znanja kao što su to radili pre mene moji treneri. Čast mi je, takođe, da i dalje putujem po svetu, da držim predavanja, a zadovoljstvo saznanje da još ima ljudi koji žele da me čuju. Nedavno sam primljen i u Fibinu Kuću slavnih, dobio sam i Majsku nagradu SS Srbije. Ono što me čini srećnim jeste neki lični osećaj da sam ta priznanja dobio ne samo zbog sportskih rezultata, već i zbog onog što sam uradio van sportskog terena.“
Komentari
