Lajoš Vermeš pre Kubertena

Olimpijske igre počele su se priređivati, kazuje istorija, još 776. godine pre Hrista. Od mnogobrojnih ličnosti koje se pominju kao osnivači Igara najpopularniji je mit o Pelopu. Njegovu uverljivost, tvrde hroničari, potisnuo je mit o Herkulu kao utemeljivaču Igara. Zapisano je i da je 776. godine pre naše ere Olimpija bila najvažnije sportsko borilište na Peloponezu, kao i da je 374. godine Teodosije Veliki, uprkos velikoj popularnosti, zabranio olimpijska takmičenja jer su sve više bila izvor nemira i nereda.

Tek 1896. godine Olimpijske igre su se obnovile kao Igre modernog doba. Doduše, bilo je i ranije sličnih pokušaja, najviše u Grčkoj, ali bez uspeha. Ono što nisu uspeli Grci, jeste francuski baron Pjer de Kuberten. Zahvaljujući velikoj upornosti, on je ideju nalik na utopiju pretvorio u realnost. Da li je baš tako?

Neki zapisi upućuju na to da je san o Olimpijskim igrama modernog doba dosanjan deceniju i po ranije. Tačnije 16 godina pre Prvih igara modernog doba održanih 1896. u Atini. Reč je o nadmetanjima koja su zapravo bila preteča Olimpijskih igara. Da su nastavljena, danas bi se na Paliću nadomak Subotice obeležavala njihova 140. godišnjica.

Povezane vesti - Ja Tarzan, Lala iz Banata

Sve je počelo dalekog 26. avgusta 1880. i trajalo je tri dana. Na programu prvih Palićkih sportskih igara, beleži istorija sporta, održana su takmičenja u tri discipline: rvanje, skok udalj i bacanje kugle.

„Prvo takmičenje je bilo zaista veoma skromno. Međutim, svake sledeće Igre bile su programski bogatije i po broju učesnika masovnije. S vremenom su dobile epitet internacionalnog takmičenja sa nekoliko stotina takmičara i više hiljada gledalaca. Oni su na ovaj događaj dolazili posebnim vozovima iz Segedina i drugih gradova u svečanim odelima, tako da su sportske igre u jednom periodu bile glavna atrakcija Palića. Osvajači medalja su bogato nagrađivani, a koliko su Igre u sportskom smislu bile bitne za ovaj deo Evrope i sportiste željne slave dokaz je i to što su se sportska takmičenja u Pešti, Beču i drugim većim gradovima tadašnje Austrougarske usklađivala sa takmičenjima na Paliću. Po završetku Igara bili su organizovani balovi“, podseća Mihalj Vermeš, subotički intelektualac i profesor matematike u penziji.

Priča o Palićkim sportskim igrama obnarodovana je 1876. odlaskom Lajoša Vermeša u Napulj, kako bi sa statue Mironovog „Bacača diska“ prekopirao dimenzije i u Subotici napravio isti takav sportski rekvizit.

„Imao je samo 16 godina kada je otputovao na jug Italije. Uzeo je mere i od gvožđa izlio disk prečnika 220 milimetara s dve trećine oštrog i jednom trećinom tupog ruba“, prepričava vrlo važan detalj gospodin Mihalj Vermeš, unuk velikog sportskog vizionara Lajoša Vermeša.

Po povratku iz Italije, vođen idejom da se nastavi tradicija antičkih Olimpijskih igara, sa dve godine mlađim bratom Nandorom i četiri godine mlađim bratom od strica Belom, Vermeš osniva Prvo subotičko gimnastičko društvo. Cilj je bio da kao sportsko društvo, dakle apsolutno legitimno, organizuje Palićke sportske igre u duhu olimpijskih načela. Neka je i sam obnarodovao. Konkretno: „Amaterom se smatra član sportskog udruženja muškog ili ženskog pola sa navršenih najmanje 18 godina, tj. onaj ko se bavi fizičkim vežbanjem i takmiči se samo iz vaspitnih i zdravstvenih razloga“.

Povezane vesti - INTERVJU ZVONKO VARGA: Talente ubijaju neznalice

Istorija olimpijskog pokreta nije zabeležila da li su, kako mnogi tvrde, Palićke sportske igre zaista bile inspiracija Pjeru de Kubertenu, francuskom aristokrati i osnivaču olimpijskog pokreta, ali jeste da je 23. juna 1894. godine u Parizu Kuberten sazvao skup povodom osnivanja Međunarodnog olimpijskog komiteta sa zadatkom da se već 1896. u Atini organizuju moderne Olimpijske igre. Poziv da prisustvuju ovom, kasnije se ispostavilo istorijskom događaju, stigao je i na adresu subotičkog gimnastičkog društva. Međutim, Lajoš Vermeš poziv nije prihvatio. Ljubazno se zahvalio gospodinu Kubertenu, uz objašnjenje da prednost daje organizaciji 14. Palićkih sportskih igara. Bila je to, čini se, sasvim razumljiva odluka s obzirom na činjenicu da je Palić u tom trenutku bio centar sportskog života Evrope.

Na pitanje ko je zapravo bio Lajoš Vermeš, njegov unuk Mihalj objašnjava:

„Sin advokata, bogati veleposednik, student medicine u Pešti, odličan plivač, atletičar, gimnastičar, rvač, mačevalac, biciklista, inicijator i organizator takmičenja, mecena, aktivni takmičar i veliki misionar sporta. Strast u karakteru prema sportu i takmičenju uz nadahnuće antičkim olimpijskim igrama i generalno helenskom kulturom učinila je da se odluči da na svom imanju organizuje Palićke sportske igre, kasnije nazvane Palićka olimpijada uprkos činjenici da on ovo drugo ime nije nikada koristio. Obeležavajući 76. rođendan, sebe je gostima predstavio kao čoveka koji se u najranijoj mladosti verio sa sportom i ostao njegov večiti zaljubljenik.“

I u priči o liku i delu Lajoša Vermeša postoji onaj mali dodatak koji potvrđuje istinu da se neke stvari saznaju sasvim slučajno. Zahvaljujući knjizi koju je 2016. godine izdao Olimpijski komitet Mađarske, otkrio je podatak koji nije znao.

„Naslov knjige je ’Lajoš Vermeš, prvi mađarski fotograf’. Autor dokazuje da je deda Lajoš 1879. konstruisao mašinu koja statičnu sliku čini pokretnom. Slična mašina u tom trenutku postojala je samo u Americi.“

I sa ove distance jasno je da pogotovo za ono vreme komplikovanu organizacija Palićkih sportskih igara nije na sebe mogao da preuzme makar ko. Bio je to pionirski poduhvat Lajoša Vermeša i to u vremenu kada se još uvek nije ozbiljno razmišljalo o obnovi modernih Olimpijskih igara.

„U nekim dokumentima piše da u pojedinim disciplinama iz programa Palićkih sportskih igara nisu postajale zvanične propozicije. Organizatori su ih zato sami kreirali zarad čega je u svemu, gledano današnjim očima, bilo i simpatičnih neobičnosti“, govori Mihalj Vermeš.

Palićke sportske igre održavane su i leti i zimi. U zimskom programu, između ostalog, bile su i discipline klizanja, jedrenja po ledu, bacanje kugle uvis…

Naravno, Lajoš Vermeš je i na ovom zadatku bio pionir. Petatlon, jedna od najzanimljivijih i najzahtevnijih disciplina iz programa Igara, organizovana je na antički grčki način. Takmičari su morali da pokažu veštinu bacanje diska i koplja, trčanja, skoka udalj i rvanja uz nošenje originalne opreme. Zanimljiva su bila i pravila koja su važila u nekim bacačkim disciplinama. Konkretno, kod bacanja diska nije se merila samo daljina već je trebalo pogoditi i obeleženi cilj. Kod bacanja tega, osim daljine, merila se i visina, dok u boksu cilj nije bio da se protivnik nokautira već da se kao i u mačevanju ide na tuš. Kod plivanja s preprekama, prepreke su bili balvani koji su plutali po vodi, pa je takmičar na stazi uz veštinu plivanja morao da pokaže i koliko je vešt ronilac. Posebna atrakcija bili su skok uvis i skok s motkom jer su učesnici prilikom skoka koristili trambolinu.

Za potrebe Igara Lajoš Vermeš je 1882. izgradio i prvu asfaltiranu biciklističku stazu u ovom delu Evrope, odnosno Mađarskoj. Nešto slično još su imali samo Nemci i Englezi. Staza je bila elipsastog oblika duga 500 metara. Dobila je ime „Zatvorena arena“ zato što su je okruživale tribine sa sedištima. Iste godine Vermeš je od sopstvenih sredstava na obali jezera sagradio i objekte za smeštaj takmičara. Prvo „Sovinu kulu“ sa 60 ležaja a odmah zatim pored nje i vilu „Lujza“ namenjenu majci. Oba ova objekta i danas postoje. Vila „Lujza“ je hotel, dok je „Sovina kula“ prepuštena zubu vremena. Subotičani, odnosno stanovnici Palića ova dva zdanja u šali nazivaju prvim olimpijskim selom na svetu. U isto vreme Lajoš je sebi izgradio takozvanu Vermeš vilu koje danas nema.

„Za ove dve investicije deda je potrošio milion ondašnjih forinti. Poređenja radi, godišnja plata tadašnjeg službenika bila je 300 forinti“, kaže Mihalj Vermeš.

Povezane vesti - Dama koju je teško nadmašiti

Zanimljivo je izdvojiti i šta je o svemu pisala tadašnja lokalna štampa. U tekstu publikovanom 1894. zabeleženo je “da na Vermešovom imanju u Ahilonu (Domu atleta) u funkciji smeštaja i ishrane sportista postoji 26 objekata”. Subotičani danas s ponosom upiru pogled u Riblju čardu, jedan od retkih preostalih objekata od 26 pomenutih, u kojoj gosti Palića uživaju u gurmanskim specijalitetima, a da nisu ni svesni da je to nekada bila fiskulturna sala. Postoji takođe i zapisana priča o tome da se olimpijsko selo zaključavalo u 21 sat, ali i da je za one koji su kasnili izbacivan konopac kako bi mogli da se popnu do prozora i uđu u sobe. Hroničari tog vremena, ne krijući divljenje, beleže i podatak “kako je Lajoš Vermeš 1891. godine iznajmio brod da bi se za učesnike Igara i goste prikazivale grčke tragedije sa glumcima iz Pešte”. Kuberten, priznaćete, nije imao ove i ovakve ideje ali su ih u 20. veku domaćini Olimpijskih igara koristili kao svoj izum.

„Filozofija Lajoša Vermeša je bila da sport mora biti dostupan svakom čoveku kao sastavni deo svakodnevnog života. To je u ono vreme bila smela, napredna, demokratska ideja i u suprotnosti sa utemeljenim evropskim malograđanskim razmišljanjem da je sport zapravo privilegija plemića i bogatih ljudi“, kazuje Mihalj Vermeš.

Zarad svega toga iz ondašnje Pešte su u Suboticu pristizali poprilično disonantni tonovi uz diskretnu potcenjivačku priču o tome kako se na Palićkim igrama bogati takmiče s običnim svetom. Dokaz za ovo je i knjiga Lasla Šoklošija iz 1929. koji je pisao: “Vermeš Lajoš je osamdesetih godina prošlog veka bio pravi ol raund atleta svog doba, najkarakterističniji sportski lik, nezavisno od nekih njegovih neobičnih detalja. On je u mađarskoj sportskoj istoriji najsrčaniji sportski agitator tog vremena koji se na životnu realnost ne obazire i koji kao grčka vatrena baklja juri drumom života da bi propagirao slavu sporta, svoju domovinu, Palić i Suboticu”.

Profesor dr Branko Mrkić, nekadašnji dekan Fakulteta fizičke kulture u Novom Sadu i istraživač istorije sporta, u svom udžbeniku iz 1975. konstatuje: ”Palićka olimpijada i period od 1880. do 1914. može se nazvati zlatnim dobom sporta. Na ovom takmičenju, koje je pažljivo pratila šira sportska javnost, učestvovali su najpoznatiji sportisti Evrope tog vremena sa teritorije Vojvodine ostvarujući vrhunske rezultate”.

Pod okriljem Palićkih sportskih igara zaista su ponikli poznati sportisti koji su slavu subotičkog sporta i slavu sporta uopšte proneli širom zemlje i sveta. Jedan od njih je i Đuro Stantić, izuzetno talentovan sportista i vrhunski takmičar u brzom hodanju koji se krajem 19. veka dokazao na Palićkim sportskim igrama. Istina na tom prvom takmičenju održanom 1900. godine sudije nisu dozvolile da se takmiči u brzom hodanju jer je na start došao u čizmama i civilnom odelu. Ljut, Stantić je prešao spoljni duži krug izvan obeležene staze paralelno sa takmičarima i pobedio. Od tog trenutka brigu o njemu preuzeo je dokazani trener Nikola Matković, što se pokazalo kao pun pogodak. Jedan od najvećih Stantićevih uspeha je trijumf u brzom hodanju na stazi od 75 kilometara na takmičenju održanom 1901. godine u Berlinu. Bila je to prva zlatna medalja za jednog subotičkog sportistu na internacionalnim takmičenjima. Osim trijumfom, evropsku sportsku javnost Stantić je fascinirao i rezultatom. Stazu je prošao za 8:16,24 sati, što znači da je prosečno prelazio 9,3 kilometra za sat. Pet godina kasnije opet je napravio fantastičan rezultat. Na takozvanim međuolimpijskim igrama održanim u maju 1906. u Atini, stazu od 3.000 m prešao je za 15:13,03 minuta. Na ovom rezultatu lično mu je po ulasku u cilj čestitao i tadašnji grčki kralj.

I Ivan Sarič je jedan od velikana sporta koji su se afirmisali na Palićkim sportskim igrama. Istorija sporta ga pamti kao odličnog biciklistu, dobro je igrao i fudbal, ali ono po čemu je ostao zapamćen za sva vremena jeste da se 1910. godine, prvi na Balkanu, kao pilot vinuo put neba u svom avionu koji je danas izložen u Muzeju vazduhoplovstva u Surčinu.

Povezane vesti - INTERVJU OLIVERA JEVTIĆ: Mnogo talenata je propalo jer su treneri trčali za novcem

Gustav Šimokovič je bio poznati rvač, a po završetku karijere i sjajan rvački trener. Njegovi učenici su, između ostalih, nekadašnji svetski šampion Sreta Damjanović kao i olimpijski šampion Davor Štefanek. Njegova ćerka, pesnikinja Marija Šimokovič, autor je lirskog romana s naslovom “Velosiped gospodina Vermeša”.

„Deda je jako puno para potrošio na organizaciju Palićkih sportskih igara. Najviše za izgradnju sportskih i drugih objekata, ali i za visoke novčane nadoknade pobednicima. Veliki broj posetilaca na Igrama, njih oko 10.000, inspirisao ga je i da finansira izgradnju tramvajske pruge između Subotice i Palića. Ovom poslu, na njegovu nesreću, nije bio dovoljno vičan. Finansijski je izigran i na kraju je bankrotirao a njegovo celokupno imanje otišlo je 1897. na doboš.“

Prvi subotički električni tramvaj, jedna od retkih koji nije imao fazu tramvaja sa konjskom vučom, pušten je u saobraćaj 1897. Bio je u funkciji od 7. septembra 1897. do 2. aprila 1974. kada je bez pravog razloga ukinut. Lajoš Vermeš imao je doživotnu besplatnu kartu, što je smatrao malom ironijom sopstvene zablude.

„Posle bankrotstva 1895, deda je prihvatio poziv iz Kluža da bude profesor gimnastike na Univerzitetu koji je nosio ime cara Franje Josipa. U Rumuniji je živeo sve do 1914. kada se vratio na Palić. Iste godine Palićke sportske igre zauvek su prestale da postoje zbog početka Prvog svetskog rata.

U stručnoj sportskoj literaturi Palićke sportske igre priznate su kao preteča modernih Olimpijskih igara. Imale su značajan uticaj i na razvoj sporta uopšte i fizičke kulture u Subotici koja je krajem 19. veka dobila epitet grada sportova. Takođe, takmičenja su privukla veliki broj posetilaca, što je doprinelo razvoju turizma i urbanizaciji, odnosno procvatu Palića krajem 19. i početkom 20. veka kao mondenske destinacije.

Kako su se Palić i Subotica odužili Lajošu Vermešu? Između ostalog, i tako što je za zasluge u razvoju, popularizaciji i omasovljenju sporta i fizičke kulture Lajoš Vermeš ulicama Subotice 1936. trčeći proneo olimpijski plamen na njegovom putu od drevne Olimpije do Berlina. Tada je imao 76 godina.

Posle oslobođenja 1945, šetalište pored obale Palićkog jezera dobilo je ime Obala Lajoša Vermeša. Pola veka kasnije, 31. jula. 2004. godine, na prostoru između Ženskog štranda i Riblje čarde podignut je spomenik Lajošu Vermešu izliven u bronzi s pogledom na jezero, čiji je autor akademski vajar Vera Grbić Počuča. U tom pogledu, uveravaju dobronamerni i maštoviti, prepoznaje se neizmerna ljubav i odanost, požrtvovanje i idealizam, ali i doza naivnog verovanja kada je u pitanju sport koji je ovom čoveku, očigledno, bio sve u životu. Postao je žrtva sopstvenih ideala.

Saradnja sa Beogradom

„Saradnja između Palićkih sportskih igara i Beograda počela je još 1884. godine“, kazuje subotički sportski novinar Bole Spajić. „Ostalo je zabeleženo da su dva službenika i jedan trgovac iz Beograda 1884. uzeli učešće u takmičenju čime su doprineli da Igre dobiju međunarodni karakter.“

„Kada je službovao kao profesor u Klužu, Lajoša Vermeša zatekao je poziv kraljevskog dvora iz Beograda da bude učitelj mačevanja kralju Aleksandru Obrenoviću. Naravno, deda je sa radošću prihvatio poziv i bio je šest nedelja na kraljevskom dvoru u Beogradu učitelj mačevanja. U subotičkom Muzeju i danas se čuva pozlaćena sablja na kojoj je ugravirano ime kralja Aleksandra koju je deda dobio u znak zahvalnosti što je kao učitelj mačevanja radio na srpskom dvoru“, priča Mihalj Vermeš.

Istorija beleži i da su 21. i 22. jula 1990. subotički sportisti bili gosti Beograda pod patronatom kralja Aleksandra. Gosti su iz Subotice do Novog Sada putovali vozom da bi posle brodom stigli do pristaništa u Beogradu. Ostalo je zapisao i to da su za vreme gostovanja bili smešteni u hotelu „Pariz“.

Lajoš Vermeš je u prestonici Kraljevine Srbije trčao na stazi od 1.025 metara. Kralj Aleksandar lično mu je čestitao pobedu. Na istom gostovanju Nikola Matkovič je kralju kao poklon predao fudbalsku loptu čime je ozvaničio početak igranja fudbala u Beogradu. Subotičani su te godine osnovali Fudbalski klub Bačka, najstariji fudbalski klub sa ovih prostora.

 

Medalja

Sportsko-rekreativno udruženje „Vermeš 1860” na čelu sa sportskim novinarom Nikolom Stantićem svake godine dodeljuje tradicionalne nagrade najboljim sportistima Subotice.

„Ideja je pre 14 godina potekla u “Subotičkim novinama”. Specijalni žiri sastavljen od novinara, sportskih radnika i trenera, svake godine glasa za najbolje kojima pripada Medalja Lajoša Vermeša“, govori Nikola Stantić ne krijući zadovoljstvo što je ovo sada već prestižno priznanje pripalo i takvim sportskim asovima kakvi su rvač Davor Štefanek ili odbojkaš Đula Mešter, koji su ime Subotice proslavili na Olimpijskim igrama osvajanjem zlatnih medalja.

 

Idealne mere

Lajoš Vermeš je i zaista bio sjajan sportista, pobednik na ondašnjim takmičenjima održavanim u Subotici, Avinjonu, Dižonu, Ženevi, Budimpešti, Bratislavi, Beču, Pragu, Gracu... U njegovoj riznici trofeja je 16 pehara, 250 različitih medalja, 120 diploma, 140 lovorovih venaca...

Živeo je sportski. U jednom zapisu konstatuje: „Odraslom čoveku minimalna težina treba da bude po centimetru visine 340 grama težine a maksimalna po centimetru visine 530 grama težine“.