Luis Enrike ili kako je i zašto PSŽ šampion

Trenutno zarađuje 12 miliona bruto po godini. Ili, milion evra mesečno. Po isteku ugovora, kraj 2027, ova cifra biće zasigurno neuporedivo veća. Najmanje 20 miliona po sezoni.

Pred njim je vreme. Uz Pepa Gvardiolu, on je možda i jedini koji bi u skorije vreme mogao da nadmaši trenutno nenadmašnog Karla Ančelotija, apsolutno najboljeg kome je u ulozi trenera pošlo za rukom da Ligu šampiona osvoji pet puta. Dva puta sa Milanom (2003. i 2007) i tri puta sa Real Madridom (2014, 2022. i 2024). Istina, ne treba unapred precrtati ni Žozea Murinja, novog stratega Real Madrida koji je ovih dana ponovo potpisao za „kraljevski klub“ s obavezom da „ušati pehar“ vrati na „Santjago Bernabeu“.

Luis Enrike ne juri trofeje. Bar tako tvrde oni koji su radili ili rade sa njim. Utisak je da trofeji jure njega jer radi na način koju nudi takvu mogućnost. Prvi put Ligu šampiona osvojio je 2015. kao strateg Barselone. U finalu je pobedio Juventus 3:1.

Uspeh je ponovio sada i sa PSŽ-om. Prvi put 2025, a zatim još jednom i 2026. godine.

Za one koji cene statistiku više od bilo kog utiska tu je i podatak da po tri trofeja kao treneri u najprestižnijem klupskom takmičenju planete još imaju i Zinedin Zidan (Real Madrid, 2016, 2017. i 2018), Pep Gvardiola (Barselona 2009, 2011; Mančester siti 2023) i Bob Pejsli ( Liverpul 1977, 1978. i 1981).

Koliko je zapravo vredno ono što i te kako vredi, pre svega kao dokaz nečije trenerske veličine, može da potvrdi i poređenje da su po dva trofeja, dakle samo po dva, osvajale istinske legende trenerskog zanata poput Žozea Murinja (Porto, Inter), Jupa Hajnkesa (Real Madrid, Bajer), odnosno veličanstvenog ser Aleksa Fergusona (Mančester junajted). Svako od njih stvorio je u svoje vreme tim ili timove čudesnih fudbalskih moći.

Sada je pred Enrikeom novi izazov. Zinedin Zidan je jedini trener u modernoj eri koji je osvojio tri titule zaredom. I sve sa Real Madridom. Da li isto može i Luis Enrike, ali sa PSŽ-om? Mnogo je onih koji tvrde da je tako nešto sasvim moguće. Ovo tim pre jer Luis Enrike, trener sa stilom i vizijom, na teren izvodi tim u kome svaki pojedinac trči sto na sat i daje sve od sebe od prvog do poslednjeg zvižduka sudije.

Uostalom, da li PSŽ predvođen španskim stručnjakom i zaista može do podviga, do treće titule šampiona Evrope u nizu, saznaće se 5. juna 2027. za kada je zakazana finalna utakmica Lige šampiona u Madridu na stadionu „Metropolitano“, domu Atletiko Madrida.

Prema onome kako sada stoje stvari, Luis Enrike trebalo bi da sedi na klupi Parižana sve do leta 2030. To, tvrde obavešteni, priželjkuju i njegove gazde. I spremne su da tu ljubav na duže staze dobro i plate.

Do tada barataće se podatkom da je PSŽ u 71-godišnjoj istoriji takmičenja znanog kao Kup, odnosno Liga šampiona tek deseti klub koji je uspeo da osvoji uzastopne titule. U slučaju Parižana, s potpisom Luisa Enrikea, čoveka čiji je svaki minut trenerskog staža ispunjen žarom i strašću. Oni koji se bave statistikom nisu zaboravili na podatak da je PSŽ postao tek treći tim ikada koji je osvojio i titulu nacionalnog prvaka i Ligu šampiona u dve uzastopne sezone. Isti podvig ostvarili su još Real Madrid (1956/57. i 1957/58) i Ajaks (1971/72. i 1972/73). Dakle, tačno 53 godine je evropski fudbal čekao nešto slično.

Da se ništa ne događa slučajno, dokaz je i to da tim španskog stručnjaka sa kapitalom iz Katara u poslednje dve godine dominira u skoro svim takmičenjima. Zvuči neverovatno, gotovo zastrašujuće, podatak da su u dve poslednje sezone Parižani osvojili osam od mogućih 10 trofeja. Opet zahvaljujući Luisu Enrikeu. Prošle godine ostali su bez pehara na Svetskom klupskom prvenstvu, poraz od Čelsija 3:0 u finalu, a ove bez onog koji se dodeljuje osvajaču Kupa Francuske.

Gde se krije snaga francuskog tima koji je ulaskom katarskog kapitala i projektovan da pokori fudbalsku Evropu? Naravno, i da u svemu bude najbolji. Posle puno godina lutanja, i gomile potrošenog novca, PSŽ to danas konačno i jeste. Misli se na to da je najbolji. A zašto jeste, odgovor nudi nekadašnji engleski as i bivši kapiten nacionalnog tima Stiven Džerard koji se dokazuje i kao sjajan TV komentator aktuelnih fudbalskih događanja.

„Pre nekoliko sezona PSŽ je imao primadone u timu, odnosno fudbalere sa zastrašujuće naglašenim egom. Luis Enrike takve nije želeo. Potisnuo ih je i izgradio tim na radnoj etici i principima, tim koji bi kao takav mogao da dominira u sezonama koje dolaze. Neverovatno je koliko su dobri.“

Nije to bilo tako davno, kad su u startnih jedanaest tima iz Pariza bila i trojica u tom momentu možda i najboljih fudbalera planete. Ispostavilo se, međutim, da Nejmar, Lionel Mesi i Kilijan Mbape, ma koliko moćni pojedinačno, nisu dobitna kombinacija za ekipu. Greh sujete kod svakog od njih graničio se sa ludilom koje nije donosilo rezultat. Luis Enrike ih kao takve jednostavno nije želeo u timu.

Želeo je nešto sasvim drugo. Pre svega svakog pojedinca u službi tima. Za individualce s oreolom fudbalskih genijalaca u toj filozofiji s predznakom kolektivnog duha jednostavno nije bilo mesta. Otišli su a da niko za njima nije zaplakao. PSŽ je bez njih, ali sa u svemu maksimalno studioznim Luisom Enrikeom na klupi, postao nešto sasvim drugo. Zapravo šampionski tim s više nego preciznim strateškim planom u igri.

Ko je Luis Enrike?

Pod jedan, španski reprezentativac. Takođe i fudbaler koji je u karijeri nosio dres dva španska velikana. Prvo Real Madrida, a zatim Barselone.

„Ne pamtim godine u Realu po lepom“, govorio je u trenutku kad je Madrid zamenio Barselonom.

Osvojio je kao igrač bezbroj trofeja ili sve one koji imaju istinsku vrednost. Prvo, prvenstvo i Kup Španije, zatim i Superkup Španije... I na evropskoj sceni uspesi nisu izostali. Bio je i deo španske selekcije koja je trijumfovala na OI 1992. Kao igrač učestovao je na tri svetska prvenstva, odnosno jednom evropskom.

Trenersku karijeru započeo je 2008. u B timu Barselone. Tri godine kasnije preuzeo je Romu. Nije se proslavio. Već od prvog dana varničilo je između njega i legendarnog Totija. Bilo je i drugih nesporazuma zarad kojih je Španac, uprkos rezultatima, odlučio da saradnju prekine već posle prve godine.

Na klupu Selte seo je u 2013/14. da bi se već naredne, na predlog legendarnog Zubizarete, vratio u Barselonu s kojom je u prvoj sezoni osvojio tri trofeja.

Obavljao je i funkciju selektora Španije. Sve je počelo trijumfom na „Vembliju“ protiv Engleza u UEFA Ligi nacija. Zbog porodičnih razloga (smrt najmlađe kćerke), četiri meseca nije radio, a kada se vratio, sačekali su ga problemi. Usput je do izražaja došla i njegova tvrdoglavost. Pamtiće se za sva vremena gest kada u selekciju za EŠ 2020. nije uvrstio igrače madridskog Reala. Španija je na tom takmičenju stigla do polufinala, što je proglašeno neuspehom. Neuspeh se Enrikeu kao selektoru dogodio i na SP-u 2022. Ostavku je podneo pošto je njegov tim poražen u osmini finala od Maroka. Zanimljivo, oba neuspeha dogodila su se nakon izvođenja penala. Penali su presudili i pre nekoliko dana u Budimpešti u finalu Lige šampiona. Ovog puta u korist Luisa Enrikea.

Za mesec dana navršiće se pune tri godine od kako je španski stručnjak stigao u prestonicu Francuske. Na funkciji menadžera nasledio je Kristofa Galatjea. Prvu sezonu Enrike je završio sa tri domaća trofeja. U Ligi šampiona stigao je do polufinala.

Naredna godina bila je više nego trijumfalna. U sezoni 2024/25. PSŽ je odigrao 28 utakmica bez poraza u nacionalnom šampionatu. Njegov tim trijumfovao je i u Kupu Francuske, ali i finalu Lige šampiona. Bila je to ona veličanstvena pobeda od 5:0 protiv milanskog Intera.

I u sezoni 2025/26. Luis Enrike je bio nezaustavljiv sa svojim kaznenom ekspedicijom. Mnogima je padao mrak na oči i pre nego što bi sleteli na neki od aerodroma u „Gradu svetlosti“. PSŽ je pobeđivao i kad su neki mislili da će biti poražen. Treći put uzastopno Enrikeov tim je protrčao kao prvi kroz cilj nacionalne Lige 1. Zatim je u polufinalu Lige šampiona, uz malu doktorsku disertaciju na temu kako pripremiti ekipu za velika ostvarenja, sa evropske scene uklonio nestvarno moćan minhenski Bajern, da bi na kraju, u finalu, posle izvođenja penala slavio i u utakmici sa Arsenalom. Opet u taktičkom nadmudrivanju nalik onom kada na šahovskoj tabli snage odmeravaju najbolji velemajstori. Bila je to druga uzastopna pobeda kluba iz Pariza u najprestižnijem klupskom takmičenju. U toj istoj Ligi šampiona, dakle u godini kada je prigrabio i treći trofej pobednika, Enrike je napravio mali podvig. Ostvario je 50. jubilarnu pobedu u samo 77 utakmica. Prethodno rekorder je bio Pep Gvardiola koji je isti cilj dostigao, ali u 80 mečeva.

PSŽ je tako postao tim o kome se danas priča biranim rečima na svim fudbalskim meridijanima. I svi su istomišljenici u jednom. Za sve uspehe najviše zasluga ide na adresu Luisa Enrikea koji je u PSŽ-u postavio neke sasvim nove fudbalske principe s doktrinom koja će se tek izučavati na fudbalskim katedrama širom sveta.

„Sve je svojim dolaskom promenio. Čak i naš mentalitet. Sad smo ekipa u kojoj svi igramo jedan za drugoga, trčimo jedan za drugoga. Mi smo zapravo jedna velika i složna fudbalska porodica“, komentariše moć nove ekipe PSŽ-a desni bek Ašraf Hakimi.

Nema sumnje da je Luis Enrike oblikovao ekipu PSŽ-a po svojoj meri. Tim danas ima neuporedivo manje fudbalskih zvezda nego što je to bio slučaj pre njegovog dolaska. Takođe, i sve više fudbalera zaraženih kolektivnim virusom zahvaljujući čemu je programiran pobednički kod, odnosno timska mašina koja rivale i bukvalno melje pred sobom.

Oni koji prate PSŽ od dolaska španskog stručnjaka, glavnog i odgovornog projektanta aktuelne ekipe PSŽ-a, uveravaju da je tim koji je trijumfovao protiv Arsenala u Ligi šampiona zapravo najjači tim PSŽ-a u poslednje tri godine.

Nisu se sa „Parka prinčeva“ po dolasku Enrikea iselile samo zvezde tipa Nejmar, Mbape ili Mesi. U trenutku kada se stvarao tamo neki novi PSŽ, prepoznat i vidljiv samo u Enrikeovoj mašti, zeleno svetlo da odu dobili su i drugi više nego dobro plaćeni fudbaleri. Konkretno Marko Asensio, Karlos Soler, Randal Kolo Mauni, Nordi Mukiele, Renato Sančes, Milan Škrinjar...

Na drugoj strani, u novonastaloj situaciji, šansu da se dokažu na pravi način dobili su Nuno Mendeš, Ašraf Hakimi, Bredli Barkola, Dezire Due, Fabijan Ruiz, Vitinja. Momak čije se ime teško izgovara, Hvič Kvarachelija, izrastao je u zvezdu tima i igrača koji u igri jedan na jedan dobija mnoge duele.

Deo PSŽ-a je i Usman Dembele, jedan od najboljih fudbalera današnjice. Francuski reprezentativac je zapravo doživeo preporod dolaskom iz prestonice Katalonije u Pariz. Na njegov transfer su katarske gazde potrošile 50,4 miliona dolara. Barselona je tako vratila polovinu onog što je uložila kada je Dembele 2017. dolazio na Nou Kamp iz Borusije Dortmund. Bilo je naravno sumnji u Parizu jer Dembele u tom trenutku nije bio ni izbliza ono što se verovalo samo nekoliko godina ranije da će biti. Možda danas i ne bi bilo kako jeste da u sve prste nije upetljao Luis Enrike. Samo na njemu znan način vratio je nesporno fudbalski potkovanog Dembelea na stazu uspeha. Sezonu 2024/25. francuski napadač odigrao je na vrhunskom nivou ili toliko dobro da mu je na kraju, sasvim zasluženo, pripala „Zlatna lopta“. Mnogi su tada izgovorili da je zahvaljujući najviše njemu, koji se apsolutno podredio kolektivnom cilju, PSŽ stigao do prvog trijumfa u Ligi šampiona. Danas Dembele ponosno maše i podatkom da je jedan od desetorice fudbalera kojima je pošlo za rukom da u karijeri koja još nije završena trijumfuju i na Svetskom prvenstvu i u Ligi šampiona i da uz to bude još i vlasnik „Zlatne lopte“.

Posle trijumfa nad Arsenalom Luis Enrike je pohvalio i igrače iz drugog plana.

„Rezervni igrači su u finalu napravili razliku. Konkretno Gonsalo, Beraldo, Bredli, Voren. Zaslužili su svi da igraju, ali je bilo veoma komplikovano izabrati startnih 11“, govorio je posle trijumfa.

Ostaće upamćeno da je čak 10 igrača iz tima koji je trijumfovao prošle godine protiv Intera bilo i u startnoj postavi i ovog maja protiv Arsenala. Nedostajao je jedino golman Donaruma koji se preselio u Mančester siti.

Čudesna moć komunikacije sa igračima koju očigledno poseduje Luis Enrike dotiče, pokazalo se, granicu genijalnosti.

„Treba znati ubediti jednog Gonsala Ramoša da je za njega bolje da ima status rezerve uprkos istini da bi po kvalitetu bio najistureniji napadač u većini ozbiljnih evropskih timova. Nekad su se igrači u PSŽ-u ljutili što rezerve kod Enrikea tu ulogu obavljaju bez ijedne reči protesta, što je zasluga španskog stručnjaka“, uverava Stiven Džerard.

Kada se priča o moćima i znanju Luisa Enrikea, treba podsetiti i na reči Dejvida Bekama koji o španskom stručnjaku priča s poštovanjem.

„Nije tajna da Luis Enrike poslednjih godina pravi tim koji deluje složno. Razgovarao sam na tu temu i sa predsednikom PSŽ-a Naserom al Kelafijem koji mi je otkrio da je Enrike tokom svoje prve godine u klubu gotovo svaku noć spavao u novom trening centru. Radio je na tome kako želi da tim izgleda, kako da igra, koga želi da dovede i kakva je budućnost kluba.“

Katarski milioner takođe ne krije oduševljenje onim što je PSŽ dobio angažovanjem Španca. O svemu je govorio baš sa pomenutim Bekamom koji je kasnije medijima preneo sledeće:

„Predsednik Naser rekao mi je da nikad nije video ništa slično. Njegova radna etika i ono što traži od ekipe su neverovatni. Želi da svi budu na istoj talasnoj dužini i da teže istom cilju. Daje, što je za svaku pohvalu, šansu i mladim talentovanim igračima i ne krije da želi u timu fudbalere koji će trčati bez prestanka. To je i dobio, to je ono što je na kraju i stvorio. PSŽ je danas oličenje kluba sa brutalnom radnom etikom i taktičkom disciplinom.“

Lider ekipe iz Pariza je kapiten Markinjos. Profesionalac od glave do pete. I vrhunski defanzivac. Igrao je uz Vilijama Paća, pored njih dvojice malo ko se naigrao fudbala. Finale protiv Arsenala bilo je poslednje u kome se ovaj tandem dokazivo jer Markinjos, posle SP-a napušta Pariz i seli se u Katar. Tamo bi ovaj 32-godišnji Brazilac trebalo da ima kraljevski tretman s obzirom na dobre odnose s katarskom porodicom koja je vlasnik PSŽ-a.

Luis Enrike je znalački formirao i ostatak ekipe. Osim dva sjajna defanzivca, slika vrednosti njegovog tima je i vezni red. Trio Vitinja ‒ Fabijan Ruis ‒ Žoao Neveš znalački je ne samo povezivao redove Parižana, već je i kontrolisao ritam svake utakmice. U ofanzivi Dembele i Kvarachelija su pod komandom Luisa Enrikea činili čuda, baš kao i Desire Doue o kome će fudbalski svet tek pričati. Ima 25 godina i zrelost igrača za velika ostvarenja.

Luis Enrike, bar tako kazuju rezultati, jedan je od najuspešnijih trenera današnjice. Uz milion vrlina, ima međutim i mane. Kada ga predstavljaju, oni sa kojima je radio ili još radi, odnosno oni koji ga dobro poznaju, svi uglas ističu njegovu autoritativnost i taktičku tvrdoglavost.

Nije svađalica, ali jeste neko ko, bez obzira na cenu, ne odustaje od svojih principa. Ono što mu se zamera jesu sukobi sa igračima jakog karaktera. Tu je i ta poslovična tvrdoglavost, pogotovo u momentima kada insistira na svom sistemu igre koji podrazumeva posed lopte i visok presing. Podjednako mu se zamera i na čestim rotacijama u timu, odnosno na eksperimentima kada su u pitanju pojedinci i njihovo mesto u timu. Kažu, takođe, da često menja startne postave, da li bez razloga, odnosno da igračima nudi pozicije u timu na kojima se najbolje ne snalaze. Rezultati, međutim, ove mane pretvaraju u uspeh.

Često se sukobljava i sa predstavnicima medijama i zamera mnogima od njih, posebno onima koji ne podržavaju njegovu ideju što objašnjava zašto su na konferencijama za medije njegovi odgovori kratki i često više nego sarkastični.

Ajnštajn je davno izgovorio da je „mera inteligencije sposobnost čoveka da se promeni“. Menjaće se i Luis Enrike jer je bez dileme inteligentan lik, takođe i tim PSŽ-a za narednu sezonu jer je reč u inteligentnom timu i igračima koji poseduju karakter.

„Ovi momci su drugačiji. Moram da ih teram sa treninga, a oni i dalje žele da rade. Kada neko uživa u onome što radi, to nije uspeh, to je uživanje. Ovaj tim će se sigurno boriti za vrh i sledeće godine“, poručio je Luis Enrike posle novog trijumfa njegovog tima u Ligi šampiona.