Nova faza rata u Ukrajini - RAT MAČA I ŠTITA

Volodimir Zelenski je tu računicu izneo 8. avgusta u Beogradu, stojeći pored Aleksandra Vučića. Nije tada rekao koliko bi bilo dovoljno. Šesnaest dana kasnije broj je dobio sasvim konkretne razmere. Ukrajini je, prema njegovim rečima, potrebno najmanje 300 američkih raketa-presretača za sistem „Patriot“ da bi pregurala predstojeću zimu. Ukrajinski vojni zahtevi idu i do oko 360 projektila.

Iza tih 300 raketa krije se možda jedna od najvažnijih promena u ratu tokom poslednjih meseci.

Ukrajina je postala veoma uspešna u obaranju onoga što na snimcima izgleda najdramatičnije – stotina ruskih dronova koji tokom jedne noći krenu prema njenim gradovima. Ali je istovremeno ostala izuzetno ranjiva na mnogo manji broj projektila koji lete višestruko brže od zvuka.

I Moskva je to primetila.

Zato se nameće pitanje: zašto Zelenskom trebaju stotine novih presretača ako ukrajinska vojska gotovo svakog jutra saopštava da je oborila 80, 90 ili više odsto ruskih vazdušnih ciljeva?

Zato što nisu svi ciljevi isti.

Rusija može tokom jedne noći da pošalje stotine „gerana“, ruskih verzija iranskih „šaheda“, zajedno sa mamcima i drugim bespilotnim letelicama. Ukrajina je tokom rata oko njih napravila čitavu novu industriju odbrane: mobilne grupe sa mitraljezima i topovima, elektronsko ometanje, presretačke dronove, avijaciju i klasične PVO sisteme.

To nije neprobojan štit, ali je dovoljno efikasan da veliki deo roja nestane pre nego što stigne do cilja.

Sasvim druga priča počinje kada polete „iskanderi“.

U jednom od velikih napada krajem jula Rusija je lansirala 35 raketa, od kojih čak 27 balističkih, uz 185 dronova. Od 27 balističkih raketa Ukrajina je oborila jednu.

Nekoliko dana kasnije rezultat je bio još gori: od 24 balističke rakete nije oborena nijedna, kao ni četiri „cirkona“.

Tu počinje prava priča o Zelenskijevih 300 presretača.

„Patriot“ Ukrajincima nije potreban prvenstveno da bi obarao „šahede“. Bilo bi ekonomski besmisleno trošiti jedan od najskupljih i najtraženijih presretača na relativno jeftinu bespilotnu letelicu ako isti cilj mogu da unište top, mitraljez, elektronsko ometanje ili drugi dron.

PAC-3, posebno modernija verzija MSE, čuva se za mnogo ozbiljniji posao.

U ukrajinskom slučaju najvažniji među tim ciljevima je „iskander-M“.

Balistička raketa za odbranu predstavlja sasvim drugačiji problem od drona. Dron je spor. Može dugo da se prati, da promeni pravac, kruži i traži cilj. Balistički projektil najveći deo puta prelazi ogromnom brzinom, a prema meti se spušta tako da sistemu odbrane ostaje izuzetno malo vremena za otkrivanje, donošenje odluke, lansiranje presretača i pogodak.

Tu su i vazdušno lansirani „kinžal“, „cirkon“, severnokorejski projektili KN-23 koje Rusija koristi, kao i druga sredstva sa balističkim ili posebno zahtevnim profilom leta.

Zbog toga podatak da je Ukrajina oborila 90 odsto ukupnog broja vazdušnih ciljeva može da bude gotovo varljiv. Ako su među onih deset odsto koji su prošli upravo projektili sa najvećom bojevom glavom, usmereni na elektranu, fabriku, komandni centar ili stambeni kvart, posledica može da bude katastrofalna. 

Stotinu dronova tako može da posluži kao buka i zasićenje, dok nekoliko „iskandera“ nosi pravi udarac.

Ukrajina je naučila da obara roj.

Rusija je odgovorila kopljem.

Rusi su pronašli rupu

Moskva nije samo povećala broj napada, već je počela da menja njihov sastav.

Ukrajinske obaveštajne procene ukazuju da je Rusija od proleća povećavala proizvodnju upravo onih raketa koje imaju najveću šansu da prođu kroz ukrajinski PVO. Od aprila do jula broj balističkih lansiranja višestruko je porastao.

Julske brojke posebno su upečatljive. Rusija je tokom tog meseca lansirala stotine raketa, među kojima više od stotinu „iskandera-M“, projektila S-400 korišćenih protiv ciljeva na zemlji i severnokorejskih KN-23. Istovremeno je relativni značaj dronova u velikim udarima počeo da pada, dok je broj raketa porastao.

To ne znači da se Moskva odrekla „šaheda“.

Naprotiv.

Dron ima ogromnu vrednost čak i kada ništa ne pogodi. Primorava ukrajinske radare da rade, podiže avione, otkriva položaje PVO, tera mobilne grupe da satima budu na terenu i zatrpava komandni sistem stotinama putanja. Među pravim udarnim dronovima mogu da lete i mamci, a odbrana unapred ne zna koji od njih nosi eksploziv.

Ali završni udar sve češće može da bude rezervisan za mnogo skuplji i teže zaustavljiv projektil.

To je promena koja je za Kijev opasnija od pukog povećavanja broja „šaheda“.

Rusija je, čini se, pronašla deo ukrajinskog štita koji je najtanji.

Aritmetika rata

Problem za Kijev je što se „iskander“ ne može zaustaviti obećanjem da će novi presretači stići sledeće godine.

Potrebni su sada.

Prema podacima koje je Zelenski iznosio tokom avgusta, Ukrajina će ove godine dobiti znatno manje „Patriot“ presretača nego ranije. Godine 2023. broj je bio oko 675, 2025. oko 364, dok se za ovu godinu govori o približno 264.

Istovremeno ukrajinske procene govore da Rusija pokušava da kapacitet proizvodnje balističkih projektila podigne na oko 1300 godišnje.

Čak i ako te podatke treba posmatrati kao ratne procene jedne strane, sama disproporcija pokazuje problem.

Zelenskijevih dodatnih 300 presretača zato nije simbolična cifra. To je količina koja odgovara ogromnom delu godišnjih isporuka Ukrajini.

A „Patriot“ nije ukrajinski sistem.

SAD moraju da pune sopstvene zalihe. Isto važi za druge članice NATO-a, zemlje Bliskog istoka i američke saveznike u Aziji. Ratovi poslednjih godina pokazali su koliko brzo mogu da nestanu presretači koji su decenijama stajali u magacinima kao osiguranje za sukob koji možda nikada neće doći.

Onda je taj sukob došao na nekoliko mesta istovremeno.

Američka industrija povećava proizvodnju PAC-3 MSE i planira višestruko veće kapacitete, ali raketne fabrike ne rade kao štampači. Potrebni su novi pogoni, raketni motori, elektronika, dobavljači, radnici i vreme.

I zato se rat ponovo svodi na jednu prilično staru istinu.

Nije dovoljno imati bolje oružje.

Treba ga imati dovoljno.

Ako Rusija mesečno može da proizvede više projektila koje je najbezbednije gađati „Patriotom“ nego što Zapad može da isporuči odgovarajućih presretača, Moskva ne mora svakog dana da potpuno probije ukrajinsku odbranu. Dovoljno je da je sistematski troši.

Napadaču nije potrebno da pobedi svaki put.

Potrebno mu je da branilac jednom ostane bez metka.

Rat se vratio kući

Sve se to događa u trenutku kada je izgledalo da je Ukrajina konačno pronašla sopstvenu novu polugu protiv Moskve.

Dubinski udari tokom poslednjih meseci sve češće nisu bili usmereni na rovove, tenkove ili položaje neposredno iza fronta.

Gađane su rafinerije, skladišta nafte, industrijski pogoni, aerodromi, cevovodi i logistički centri stotinama, pa i hiljadama kilometara unutar Rusije.

Ukrajinski dronovi stigli su čak do Omska, udaljenog oko 2700 kilometara od teritorije pod kontrolom Kijeva. Napadi na druge rafinerije privremeno su smanjivali preradu, a posledice su počele da izlaze iz vojne statistike i pojavljuju se na benzinskim pumpama.

Rusija, jedna od najvećih energetskih sila sveta, suočavala se sa lokalnim nestašicama goriva, ograničenjima i potrebom da interveniše na tržištu.

Pogađana su čak i velika skladišta trgovinskih sistema poput „Vajldberisa“ i „Ozona“, čime je Kijev pokazivao da više ne želi samo da udara rusku vojsku nego i mrežu koja omogućava normalno funkcionisanje privrede daleko od fronta.

Naravno, nekoliko pogođenih rafinerija neće srušiti rusku ekonomiju.

Ali strategija je bila očigledna.

Ako Ukrajina ne može da izbaci Rusiju sa ogromne teritorije čistom vojnom silom, možda može da poveća cenu rata u samoj Rusiji dovoljno da nastavak sukoba postane politički i ekonomski teži.

Činilo se da Kijev konačno pronalazi način da deo rata prebaci tamo gde prosečan Rus može da ga oseti ne samo kroz televizijske izveštaje sa fronta, već kroz cenu goriva, zatvorenu pumpu, požar u industrijskom kompleksu ili poremećaj logistike.

A onda je Moskva pokazala da ima odgovor.

„Pandorina kutija“

Putin je 22. avgusta ukrajinske udare na rusku ekonomsku infrastrukturu opisao rečima koje su bile mnogo više od uobičajene ratne retorike.

Prema njegovim rečima, Kijev je „otvorio Pandorinu kutiju“.

Najavio je odgovor protiv „najosetljivijih ekonomskih sektora“ Ukrajine.

Formulacija je važna upravo zato što obe strane sada sve otvorenije govore o ekonomskoj infrastrukturi kao delu bojnog polja.

Ukrajina gađa ruske rafinerije.

Rusija može da gađa ukrajinsku energetiku, industrijske pogone, logistiku, luke i infrastrukturu potrebnu za izvoz.

Razlika je u tome što Moskva za taj posao ima sve više projektila koje Kijev bez dovoljnog broja „Patriota“ teško može da zaustavi.

Tu se pitanje presretača direktno spaja sa pregovorima.

Tokom leta moglo se učiniti da ukrajinski dubinski napadi stvaraju novu vrstu pritiska na Kremlj. Što rat više košta Rusiju kod kuće, teorijski raste i vrednost kompromisa koji bi taj rat zaustavio.

Ali ista računica važi i u suprotnom smeru.

Ako Putin veruje da tokom zime može da nanese ogromnu štetu ukrajinskoj energetici, industriji i gradovima zato što Kijev nema dovoljno raketa da zaustavi balističke udare, njegova potreba da sada pravi ozbiljne ustupke za pregovaračkim stolom postaje manja.

To ne znači da su pregovori nestali sa stola.

Znači da je ponovo promenjena računica sa kojom bi strane za taj sto sele.

Ukrajina je pronašla način da povredi Rusiju duboko iza fronta.

Rusija je pronašla način da deo te boli vrati.

Britanija daje mač

Upravo u tom trenutku pojavljuje se Velika Britanija.

London više ne želi samo da pošalje novu količinu gotovih dalekometnih raketa.

Britanija je odlučila da dozvoli pristup poverljivim tehničkim podacima o britanskim komponentama rakete SCALP, francuske verzije zajednički razvijenog britansko-francuskog „storm šedoua“.

Cilj je mnogo ambiciozniji: razvoj proizvodnje dalekometnih projektila u samoj Ukrajini.

Za Kijev je razlika ogromna.

Dok zavisi od gotovih raketa koje stižu iz britanskih ili francuskih skladišta, svaka promena vlade, političkog raspoloženja ili stanja zapadnih zaliha može odmah da ograniči broj dubinskih napada.

Ako proizvodnju prebaci kod kuće, problem više nije koliko će London tog meseca poslati komada.

Ukrajina dobija znanje.

A znanje je mnogo teže povući nazad od sanduka sa raketama.

Moskva je reagovala upravo na taj aspekt britanske odluke.

Kremlj je optužio London da „doliva ulje na vatru“, a ruska strana najavila da će pokušati da utvrdi lokacije budućih proizvodnih pogona i uništi ih.

To praktično znači da fabrika raketa koja možda još nije ni izgrađena već ima mesto na ruskoj listi ciljeva.

Britaniji su istovremeno upućene pretnje da će dublje učešće u ukrajinskom ratu imati posledice.

Tako je „storm šedou“ prestao da bude samo raketa.

Postao je pitanje prenosa tehnologije i buduće sposobnosti Ukrajine da dubinski rat nastavi čak i ako jednog dana zapadne zalihe počnu da presušuju.

Francuska daje štit

Ako Britanija Ukrajini daje mač, Francuska pokušava da ojača štit.

Emanuel Makron najavio je ubrzavanje isporuka protivvazdušnih presretača, dok Pariz pokušava i da kod država koje raspolažu „Patriotom“ otvori dodatne zalihe za Kijev.

Ali francuska strategija je dugoročnija od slanja nekoliko desetina raketa.

Francuska i Italija žele da Ukrajina postane prvi ratni korisnik novog sistema SAMP/T NG, evropskog protivvazdušnog i protivbalističkog sistema nove generacije.

Planirane su dodatne isporuke raketa „aster 30“, a govori se i o licencnoj proizvodnji u Ukrajini.

Francuska podržava i razvoj ukrajinskog domaćeg antibalističkog presretača.

Sve to pokazuje da problem „Patriota“ više nije samo pitanje još jedne američke pošiljke.

Evropa pokušava da pronađe način da ukrajinski protivbalistički štit jednog dana ne zavisi od jedne proizvodne linije preko Atlantika.

Za ovu zimu, međutim, taj dan neće stići.

Zato Zelenski i dalje traži svojih 300 raketa.

Ko će prvi ostati bez municije

Najmoderniji rat u Evropi tako se ponovo vraća proizvodnim halama.

Rusija povećava broj projektila koji najlakše prolaze kroz ukrajinsku odbranu.

Zapad povećava proizvodnju presretača.

Britanci Ukrajini predaju tehnologiju za dalekometne rakete.

Francuzi pokušavaju da lokalizuju proizvodnju odbrambenih projektila.

Ukrajinci grade sopstvene dronove, rakete i presretače.

Rusi traže fabrike u kojima će oni nastajati.

Nekada se o odnosu snaga govorilo kroz broj tenkova i vojnika.

Sada će važan deo rata možda određivati broj raketnih motora koji mesečno izađu iz fabrike.

Zelenskijevih 300 presretača zato nisu obična lista za kupovinu.

To je 300 pokušaja da se zatvori rupa kroz koju Moskva trenutno vidi mogućnost da tokom zime ponovo nametne rat pod svojim uslovima.

Tokom leta izgledalo je da je Ukrajina pronašla novu Ahilovu petu Rusije. Njeni dronovi stigli su do rafinerija, skladišta i industrijskih sistema daleko od fronta i počeli da prebacuju deo cene rata na rusku teritoriju.

Moskva je gotovo istovremeno pronašla ukrajinsku Ahilovu petu.

Ona nije na liniji fronta.

Nalazi se na putanji između ruskog balističkog lansera i ukrajinskog grada – tamo gde bi trebalo da se pojavi presretač kojeg možda nema.

I upravo zato je danas teško govoriti o jednostavnom putu prema pregovorima.

Sve dok jedna strana veruje da je pronašla novu mogućnost da ozbiljno povredi drugu nema mnogo razloga da požuri sa kompromisom.

Ukrajina je rat odnela duboko u Rusiju.

Rusija je pronašla rupu u ukrajinskom nebu.

Sada će možda najvažnije pitanje biti ko će brže proizvesti ono što tu rupu otvara – i ono što je zatvara.

ZELENSKI JE PROBLEM NAJAVIO U BEOGRADU

Nestašica presretača, koja je samo nekoliko nedelja kasnije postala jedna od centralnih ukrajinskih ratnih tema, veoma otvoreno je pomenuta upravo u Beogradu.

Tokom posete Srbiji 8. avgusta Volodimir Zelenski je na zajedničkoj konferenciji sa Aleksandrom Vučićem rekao da Kijev ima dogovor sa SAD o mesečnim isporukama antibalističkih raketa.

Na pitanje da li ih je dovoljno odgovorio je kratko – nije.

Srbija nije deo programa „Patriot“ niti je tokom posete objavljena bilo kakva vojna saradnja dve zemlje. Vučić je izričito rekao da vojna saradnja nije bila tema razgovora.

Ta ograda nije nevažna. Moskva je ranije više puta optuživala Srbiju da municija srpske proizvodnje preko posrednika završava u Ukrajini. Beograd tvrdi da Kijevu ne isporučuje oružje direktno i da domaće kompanije proizvode prodaju kupcima na međunarodnom tržištu.

Ipak, jedna vojnoindustrijska tema pojavila se na istoj konferenciji.

Vučić je najavio otvaranje fabrike dronova koju Srbija razvija sa izraelskim partnerima i Zelenskog pozvao da prisustvuje otvaranju, uz napomenu da su Ukrajinci upravo u toj oblasti razvili ogromne proizvodne kapacitete.

Nema osnova da se iz toga zaključuje da Srbija ulazi u ukrajinske programe naoružanja.

Ali simbolika je zanimljiva.

Zelenski je upravo u Beogradu javno opisao problem koji će nekoliko dana kasnije svesti na jednu dramatičnu cifru.

Za zimu mu treba najmanje 300 presretača.

A trenutno ih nema dovoljno.