Mera patriotizma

Otkazi reprezentativaca aktuelni su koliko i nacionalni timovi. Na pitanje da li mu kao nekadašnjem selektoru a danas prvom čoveku srpskog Olimpijskog komiteta smeta učestalo otkazivanje nastupa za učešće u reprezentaciji, Božidar Maljković je svojevremeno govorio:

"Nije dobro ako neko neće da se odazove pozivu, ali ako ima potrebu da iz zdravstvenih, privatnih ili bilo kojih drugih razloga napravi pauzu u igranju za reprezentaciju, to treba razumeti. Otkaz je samo kod nas tragedija, u ostatku sveta nije. Tamo, zapravo, sportisti nailaze na maksimalno razumevanje."

Kod nas, uglavnom, nije tako. Ovde vladaju zakoni drvlja i kamenja. Istina, profesor Vladimir Koprivica uverava da podaci o otkazu reprezentativaca ne bi trebalo da budu zabrinjavajući za zemlju sporta kako se Srbija predstavlja, jer to u suštini i nisu.

"Procenat onih koji negativno odgovaraju na poziv selektora nije veliki. I reč je uglavnom o profitabilnim sportovima poput fudbala, košarke, rukometa ili tenisa. U njima je, zarad prisustva novca, generalno lični interes daleko ispred profesionalnog ili nacionalnog. Ne sećam se da je učešće u državnoj reprezentaciji otkazala Zorana Arunović i njena družina koja ubija medalje na najvećim takmičenjima strelaca ili da je tako nešto učinio neki veslač, kajakaš, rvač, plivač ili vaterpolista."

Tačno je da u fudbalu i košarci najčešće ima otkaza selektoru. Ili ih toliko baš i nema, a opet bilo bi dobro da ih ima više. I to u sportovima koje narod najviše voli. Dobro upućeni tvrde da se razlozi odbijanja igranja u dresu sa nacionalnim simbolima od slučaja do slučaja razlikuju. Jedino što je isto su obećanja. Na početku gotovo svakih kvalifikacija, ničim izazvani, konkretno fudbaleri i oni oko njih dele obećanja kao da ništa ne koštaju. Obećaju jedno, a dogodi se drugo. Tako iznevere i sebe (zbog čega ih je ponekad, čini se, baš briga), ali i one koji su verovali u njih ubeđeni valjda da se siromah zadovoljava i rupama u siru. I sve to uglavnom rade bez imalo stila. Infantilno i bahato od onih koji se ponose prefiksom uobraženih prevaranta i fudbalskih patuljaka, odnosno onih istih koji ne shvataju da je daleko časnije, pred sobom i narodom, zahvaliti se selektoru na pozivu nego poziv u reprezentaciju tretirati kao priliku za pokazivanje lične mrzovolje. I provoda u maniru nazovi-snobova koji dobar san uoči važnog reprezentativnog meča rado menjaju za novu recku kad joj vreme nije ili gluvarenje u okruženju licemera, uz malo više alkohola i duvanskog dima, a sve nadograđeno turbo-folk dertom. I prodajom m… za bubrege u medijima kako u reprezentaciji svi dišu istim plućima.

Povezane vesti - INTERVJU NENAD JESTROVIĆ: Danas igrači varaju menadžere

Tako je bilo nekada, moguće je da danas nije. Ipak, analizirajući ovu pojavu koja se može podvesti i pod svojevrstan sociološki fenomen, Ivan Ergić, i sam nekada reprezentativac, u svojim tekstovima naglašava:

"Umesto da se iskreno i kritički zamisle zbog čega sportisti većinom postaju samozadovoljni, nekultivisani i narcisoidni skorojevići i nadmeni šminkeri, javnost i društvo s jedne strane biraju licemerno zgražavanje ili s druge strane običnu porugu i podsmeh. Izbegava se suočavanje sa činjenicom da samo društvo stvara određene slojeve koji odrastaju u specifičnim uslovima, tako da su sportisti, kao i navijači, proizvod anomalija društva kao takvog, dok se sport i navijanje pokušavaju instrumentalizovati za njihovo odvraćanje od borbe za pravedniji svet."

Zašto se neko povlači ili odustaje od igranja u reprezentaciji, čak i na najvećim takmičenjima koja donose apsolutnu afirmaciju i često krunišu karijeru, uz lične postoje i porodični razlozi. Ponekad to može biti, zašto kriti, i nekorektan odnos ljudi u reprezentaciji ili oko reprezentacije, zatim i ponašanje čelnika nacionalnih saveza, selektora, menadžera, novinara koji su navodno toliko moćni da, svedoče neki reprezentativci, za određenu nadoknadu garantuju mesto u nacionalnom timu. Posrednika s pečatom garancije ima i u drugim “profesijama” kojima je okružen uglavnom fudbalski svet. Često se pominje i novac, a u igri zarad čega se odustajalo od nacionalnog tima su znali da budu i politički, odnosno ideološki motivi.

"Tražio sam da mi ti igrači dostave listu zbog čega su otkazali. Bilo je i razloga koji su znali da me nasmeju. Suština je zapravo sledeće: neki su morali da se žene, drugi su imali problema sa povredama, trećima su učešće u reprezentaciji zabranjivali menadžeri, a četvrti su bili samo ljuti. Neki su opet morali zbog zabrane iz NBA da otkažu učešće a postojali su i oni koji su jednostavno želeli da leto provedu sa porodicom" - pričao je doživljaje iz vremena kada je bio selektor Aleksandar Đorđević.

I sve ovo dešavalo se čoveku i selektoru koji je imao autoritet, koga su obožavali i igrači i navijači, liku iz košarke koji je znao sve fore i fazone. I kad su svi poverovali da otkaza kod njega neće biti, Đorđević je na važnim takmičenjima ostajao bez Jokića, Marjanovića, Veličkovića, Bjelice, Zagorca…

Foto: Peđa Milosavljević

Šakoti kao selektoru otkaz su uručili Nenad Krstić, Dejan Milojević i nezaboravni Aleksandar Pavlović, koji je vagajući sopstveno nacionalno biće između Crne Gore i Srbije izabrao Srbiju, ali nikada za nju nije igrao, ponajviše zato jer je kažu trpeo neviđene pritiske pa i pretnje iz Crne Gore. Ni Moka Slavnić nije prošao bolje 2007. godine. Ostao je bez već pomenutog Pavlovića, zatim i Stojakovića, Radmanovića, Rakočevića, Krstića i Koste Perovića. Duda Ivković, legenda među trenerskim legendama, doživeo je da mu učešće u reprezentaciji otkažu između ostalih i Marković, Erceg, Savanović… I ne samo oni. Svojevremeno je Dušan - Duda Ivković s podosta cinizma dostojnog intelektualaca govorio i nešto što pametnom nije bilo teško da shvati.

"Rakočevićeva želja da igra za reprezentaciju nikada nije bila sporna, ali, verovali ili ne, uvek se ispreči neka povreda kada treba da se okupimo. Što se tiče Miličića, ja sam uradio sve što je potrebno, a on mojoj malenkosti nije udovoljio ni da se vidimo, ni na jedan poziv moj nije odgovorio."

Dok je bio igrač, otkaz selektoru znao je da uruči i sam Aleksandar Đorđević. I ne samo on. Spisak je podugačak i na njemu su još i Vlade Divac, Dejan Bodiroga, Dejan Tomašević, Predrag Stojaković, Vladimir Radmanović, Marko Jarić, Aleksandar Pavlović, Darko Miličić… Konkretno, Divac je odlučio da se ne odazove na poziv trenerskog tandema Obradović-Ivković.

"NBA liga dugo traje, prošpartamo Ameriku uzduž i popreko, gotovo svakodnevno menjamo avione, gradove, hotele... Valja sve to izdržati fizički i psihički. Umor stiže na kraju sezone, a onda počinju pripreme reprezentacije. Stvarno, bilo je ogromno opterećenje za mene i zato sam prvi put, otkad sam debitovao u reprezentaciji, morao pred Evropsko prvenstvo u Španiji 1997. da u dogovoru sa selektorima odustanem od državnog tima" - objasnio je javnosti proslavljeni as godinu dana kasnije.

Svi su bili iznenađeni kada je u tridesetoj godini legendarni Predrag Danilović napustio nacionalni tim. On, koji je na prethodnom takmičenju čak bio i kapiten reprezentacije. Deo nacije ga nije razumeo uprkos činjenici da je bio više nego iskren kada je objavio kraj karijere.

"Umoran sam od vraćanja posle povreda. Sve me boli. Povrede nisu presudno uticale na moju odluku, ali su imale uticaja."

Da li je to one koji gledaju košarku i od košarkaša zahtevaju zlatnu medalju zapravo uopšte i zanimalo? Niko ne zna. U prošlosti su postojali i neki drugi primeri. Oni kada ljudi oko sporta ili u samom sportu zaborave na granicu do koje se može ići. Jedan od prozvanih posle otkaza selektoru morao je da govori i sledeće:

"Nema smisla kako mi prete! Rekao sam im da želim da preskočim ovo takmičenje kako bih se odmorio i što bolje spremio za narednu sezonu. Očekuje me potpisivanje novog višegodišnjeg ugovora, čime bih obezbedio egzistenciju sebi i porodici. Ne vidim zašto su se navrzli samo na mene kada nisam jedini koji je otkazao" - tvrdio je košarkaš Nenad Krstić, u to vreme igrač Nju Džersija, koji je govorio i to da mu je KSS pretio i slanjem u vojsku.

Povezane vesti - SLUČAJ NOVAK ĐOKOVIĆ: Pravda teža od nepravde

Jedan od onih u čiji patriotizam nacija (po)sumnja je i Nikola Jokić, NBA zvezda koji zapravo nikada ne zna da li će doći na okupljanje reprezentativaca ili će od igranja u reprezentaciji odustati. Ne tako davno novinarima je na pitanje da li dolazi na pripreme, poštujući svoj opušteni stil i manire ponašanja s porukom sport je samo igra, rekao:

"Biće važno kako se osećam, šta moj tim misli o tome, šta misli moja porodica, moj agent. Da li je to dobro za mene. Videćemo, mnogo sam utakmica odigrao ove sezone. Ali nikad ne znate" - izjavio je.

I zaista se nikad nije znalo. Jedne godine je igrao za reprezentaciju, već naredne je prevrtao traktorske gume u ataru u okolini Sombora. Dovoljno da nacija kojoj su medalje sportista melem za muku i bedu dobije poletanje i da uz pomoć društvenih mreža okomi na NBA asa i iskaže ne samo razočaranje već i naruži sjajnog košarkaškog asa.

"Brate, ljudi ustaju po noći da te gledaju a ti ne možeš da im se odužiš tako što ćeš jednom u dve ili tri godine igrati za svoju zemlju. Imaš pozdrave od Parkera, Gasola, Šrudera, Bogdanovića, Valančijunasa, Bojana Bogdanovića, koji isto pitaju mamu i tatu da l‘ da igraju za svoju zemlju. Što se mene tiče, završio si."

Na slične, čak i gore osude Jokić je naišao posle poraza Srbije od Slovenije u finalu Evropskog prvenstva na kome nije igrao. Dežurni moralisti i sveopšte neznalice, sakriveni iza plašta društvenih mreža, prozivali su bez pardona i Novaka Đokovića kad je najavio odsustvo od igranja za reprezentaciju u Dejvis kupu protiv Rusa, ništa bolje nije prošla ni Ana Ivanović kada je časno i pošteno rekla da odustaje od igranja u reprezentaciji (ali i tenisa) i da ne nabrajamo dalje uprkos činjenici da su ti dušebrižnici bili isti oni koji su samo par meseci ranije, dakle kad se događao uspeh, i Anu i Novaka dizali u nebesa. Ili, da li neko zna od vajnih pratilaca sporta sklonih euforiji oduševljenja ili razočaranja gde je danas i šta radi plivač Milorad Čavić, odnosno kako se oseća i šta se događa sa Nađom Higl. Njih dvoje su državi i narodu u toj istoj državi doneli pregršt radosti a onda ih je stigla surova stvarnost.

"Kada kao klinac sanjaš o igranju za nacionalni tim, čistom dušom i naivnim dečačkim patriotizmom, i ne možeš da pretpostaviš kako sve to izgleda uistinu" - pisao je i govorio o svemu, ne jednom, Ivan Ergić, nekadašnji fudbalski reprezentativac i internacionalac.

EPA/MAST IRHAM

Moja zemlja, država i domovina. Istina je da su sportisti spremni da žrtvuju sve za reprezentativni dres. A kada se konačno nađu u bubnju i okruženju o kome su sanjali na red stižu i prva razočaranja. Prvo je ponekad ono koje se svodi na rečeni da je “najgore kad prođeš pripreme i onda ti kažu hvala ali za tebe nema mesta u selekciji koja ide na takmičenje”. Ili kada u kvalifikacijama imaš zapaženu ulogu a na šampionat ode neko drugi. Mnogi se zbog toga naljute i nikad više ne odgovore na poziv selektora ubeđeni da su iz reprezentacije eliminisani ne zato što nemaju kvalitet već zbog toga što nisu umreženi sa interesnim grupama u reprezentaciji i oko reprezentacije. Ima, na svu sreću, i drugih primera.

"Što se tiče mene i mog odnosa prema grbu, uvek ću se rado odazvati akciji reprezentacije pa bilo to i za trening" - izjavio je košarkaš Vladimir Štimac pošto mu je 2015. saopšteno da uprkos tome što je prošao pripreme neće putovati na EŠ.

Nekada je igranje u državnom timu bila čast, nikom nije padalo na pamet da se zahvali selektoru.

"Voleo bih da je i danas tako, ali nije. I nije najgore kad na takmičenje posle napornih priprema odu oni koji su stvarno bolji od tebe, već kad su u sastavu oni koji to ne zaslužuju. I čemu onda tvoj trud, želja da se dokažeš u dresu reprezentacije, da daš sve od sebe i iskažeš nacionalni ponos, kad selektor, u strahu ili iz nekog drugog razloga, ispunjava želje menadžera ili već nije bitno koga. Niko nije lud, mislim na reprezentativce, sve se to vidi, i onda u takvoj situaciji i ne treba postavljati pitanje zašto pojedinci odustaju, odnosno zašto selektor nije autoritet. Zbog svega toga pravi se i loša atmosfera u reprezentaciji i oko reprezentacije da bi na kraju sve za posledicu imalo uglavnom loš rezultat na terenu. Guranje problema pod tepih nikad nije donelo dobro nikom pa neće ni srpskom fudbalu" - tvrdi jedan od bivših fudbalskih reprezentativaca.

"Svi pričaju o autoritetu selektora a malo ko govori o istoj vrednosti reprezentativaca. Mnogi od njih su uistinu ozbiljni igrači sa autoritetom, velike zvezde koje traže svoje mesto. Iskusan trener mora da ima ideju kako to sve da usmeri a da ne bude nauštrb ekipe. Kako se to radi? Tako što trener uvek stavlja tim ispred pojedinca i jasno od starta definiše zahteve, pa time ostvaruje čist, profesionalni odnos koji tek posle može da preraste u nešto bliže" - kazuje profesor Koprivica.

Šta znači kad je pravi čovek na pravom mestu možda najbolje ilustruje ova izjava fudbalskog reprezentativca Milana Jovanovića.

"Ja sam kod Antića pozvan naknadno, iako sam u to vreme u Belgiji bio najbolji igrač i iako sam se sa Standardom dokazao na evrosceni. Praktično sam za četiri dana morao da se izborim za mesto u startnoj postavi, a počeo sam sa statusom igrača koji je naknadno pozvan. E, to je jedan od Antićevih najvećih kvaliteta, trenerskih i ljudskih. On nije išao logikom pozvao sam ga naknadno, pa ću još da mu otežam put da uđe u reprezentaciju. Ne, rekao je ti si tu i ja vrednujem ono što radiš. Za četiri dana sam uspeo da ga ubedim da sam taj. Ono što mi je najveća satisfakcija je to što se pokazalo da je on pogodio. Pogodio je i sa igračem i sa čovekom. Ja sam živeo za to da mu vratim poverenje koje mi je dao. Uvek samo tako razmišljao - onaj ko mi malo dâ, ja hoću mnogo više da mu vratim. Smatram da je to jedino zdravo."

Drugi selektori, misli se na fudbalske, nisu imali manire pokojnog Antića. Autoritet su gradili dižući galamu i trenirajući strogoću, špijunirajući igrača, dilujući sa menadžerima ili roditeljima igrača, (ne)pozivajući u sastav one koji to po kvalitetu zaslužuju.

Povezane vesti - INTERVJU DUŠAN MARAVIĆ: Novac nije opravdanje za nevaspitanje

Najveći problem srpskog fudbala je što selektori ne shvataju na pravi način svoju ulogu. Oni nisu tu gde jesu da bi sastavili tim već da bi stvorili reprezentaciju.

Da li je to samo greh selektora ili i onih koji su ih imenovali na tu odgovornu i zahtevnu funkciju. Gore naglašeno bilo bi moguće kad u reprezentaciji i oko reprezentacije ne bi postojala pravila koja više iritiraju nego što doprinose dobroj atmosferi. U kuloarima se glasno priča kako je u srpskom fudbalu sve na prodaju. Od bodova do igranja u reprezentaciji. Naravno, suludo bi bilo potencirati priče i glasine koje se ne mogu dokazati pa baš zbog tog treba možda i glasno postaviti pitanje da li bi bilo kako jeste kad ne bi bilo kako zapravo jeste. I zašto kritiku za nedostatak osećaja pripadnosti naciji trpe samo sportisti a ne i oni koji svojim činjenjem ili nečinjenjem doprinose moralnom i etičkom sunovratu srpskog fudbala i sporta u celini.

"Mislim da je tu najveći problem u organizaciji. Mi jedini u Evropi znamo ko je predsednik saveza, jer sumnjamo nešto, jedini znamo ko je glavni za sudije, jer i tu svi nešto sumnjamo. Španci ne znaju ko je predsednik fudbalskog saveza njihove zemlje, niko ne zna ko je predsednik saveza Nemačke. To je funkcija koja je titularna. Kod nas je sve to obrnuto. Tu leži razlog zašto reprezentacija ne ostvaruje rezultate. U situaciji kada svi sumnjaju, vrh fudbala nema dovoljno autoriteta da angažuje dobrog trenera, taj trener nema podršku da igrače bira sam, već mu govore da uzima igrače od određenog menadžera. I tako u krug. A nacija, ona koja voli fudbal, boluje i to jedino i samo zato jer i dalje živimo u ubeđenju da su se u našem fudbalu okupili najpametniji, najbogatiji i najuspešniji. Tako zapravo i jeste sve tačno i upravo zato smo i najgori."

Fudbaleri nisu marionete, jednom selektoru nije bio dobar Tadić, drugom Ljajić, trećem Sergej Milinković i Grujić, četvrtom Bane Ivanović, odnosno Jović. Protiv jednog selektora su bili fudbaleri, protiv drugog javnost, treći nije bio simpatičan ili po volji onih koji rukovode Savezom iako su ga ti isti ustoličili na funkciju. Reprezentativci su glasno pričali da među njima postoje oni koji imaju zagarantovano mesto u timu i oni kojima je zagarantovano mesto na klupi bez obzira na formu ili igre u klubovima iz kojih dolaze. Što je najveće zlo, srpski fudbal se javno i bez imalo stida kiti neznanjem.

Od reprezentativaca se traži da poginu za zemlju u kojoj se izjednačavaju stručnjaci i mešetari, znalci i pozeri, lažovi i delioci (ne)pravde. Ono što u ovoj priči može da zasmeta jeste možda nespretan pokušaj da se sportisti ili pojedinci u sportu s kodom reprezentativaca ocrne i proglase manje patriotima od onih koji zvižde himni, koji ne dolaze ne utakmice državne reprezentacije ili navijaju za protivnike Zvezde ili Partizana kad su učesnici međunarodnih mečeva, koji poput golubova uneređuju sve što u ovoj zemlji vredi, a divi se bezvrednom samo zato jer je tuđe.

Srpski sport je jedna od retkih oblasti u našoj zemlji u kojoj možemo ravnopravno da izađemo na megdan ozbiljnim svetskim sportskim velesilama i da im pariramo. Srbija ima Novaka Đokovića, košarkaše, odbojkaše i odbojkašice, vaterpoliste, u pojedinačnim sportovima dobre pojedince u tenisu, plivanju, rvanju, veslanju, streljaštvu i atletici. Srpski sport ima prošlost, mogao bi da ima i budućnost.

"Učinićemo sve da državni grb ubuduće bude svetinja za svakog fudbalera reprezentativca. Znamo i kako. Ovo dakle nije obećanje, vidimo se za par godina" - poruka je Vladimira Matijaševića, sportskog direktora FS Srbije.

Poštujemo odluku Matića

Razgovarao sam sa Nemanjom Matićem, njegovu odluku da ubuduće ne nosi reprezentativni dres poštujemo bez pogovora. S tom odlukom FSS ili bilo kakva događanja u reprezentaciji nemaju nikakve veze. Matić naprosto odlazi jer je napunio 32 godine i što iskreno misli da je pravi trenutak da njegovo mesto u reprezentaciji zauzme neko mlađi.

Priča se da uz sve izgovoreno postoji i razlog o kome ne želi da priča.

Postoji, i on zaista o tome ne želi javno da govori. I to poštujemo kao što i verujemo i znamo da je u pitanju lični razlog.

Vašim dolaskom u FSS, priča se, vidljiva su i pomeranja nabolje. Pogotovo kad su u pitanju odnosi u nacionalnim selekcijama.

U FSS sam tek godinu dana, do cilja se ne stiže preko noći. Bio sam prisutan na okupljanjima reprezentativaca. Atmosfera je za pohvalu, na treningu pružaju maksimum, ponašanje je takođe maksimalno odgovorno. Siguran sam da neće izostati ni rezultati.

Menjali ste selektore u mlađim selekcijama.

Bilo je onih koji su me kritikovali zbog Saše Ilića. Sada, kada su ga videli na delu, pričaju drugu priču. Bilo je i onih koji su tražili da se zahvalim i Iliji Stolici. Ne pada mi na pamet. On je došao da radi i ono što je zamislio to će verujem i ostvariti uz našu punu podršku. I ne samo on. Šansu da se dokažu dobiće svi oni za koje se uverimo da vrede. Uskoro bi trebalo da budemo prepoznatljivi i po tome što će sve nacionalne selekcije igrati isti sistem. Učinićemo sve da stvorimo atmosferu koja će oslikavati pripadnost naciji, da svi reprezentativci znaju himnu. U reprezentaciji se neće zarađivati novac, ali će se iskazivati nacionalni ponos - uverava Matijašević.