Navijači u odorama đavola

Ove i ovakve želje, uprkos dobrim namerama onih koji ih smišljaju, uglavnom se završavaju konstatacijom trud uzalud. Nasilje na tribinama i globalno u sportu ne jenjava. Bar ne u Srbiji ili srpskom sportu. Zato oni koji sve prate i analiziraju u svojim saopštenjima uz gram licemerja i naglašavaju: "Poslednjih godina i decenija svedoci smo neželjenih pojava na tribinama sportskih borilišta i načina navijanja koji nije u duhu sporta i fer-pleja."

Samo pre nekoliko dana moglo se pročitati i ovo: "Zvezda osvojila ABA ligu, majstoricu obeležio haos i izbacivanje publike iz dvorane."

Utisak o svemu onom što se događalo u odmeravanju snaga večitih rivala za titulu najbolje ilustruju reči najtrofejnijeg srpskog košarkaškog stručnjaka Željka Obradovića. Njegov komentar zapravo je bilo pitanje:

"Zar mislite da posle svega treba da pričamo o košarci."

 

Košarkaš "crveno-belih" Nikola Kalinić je svoj utisak sveo na sledeće reči: "Okej navijanje, skandiranje, sve to mogu da razumem, ali ugrožavanje bezbednosti učesnika..."

Sublimacija svega, a o svemu bi se moralo pričati i za sve tražiti rešenje, jesu reči Luke Mitrovića, jednog od aktera finalne serije ABA lige:

"Grozno je biti deo najlepše igre sa publikom kakvu imaju Zvezda i Partizan."

 

I pogled unazad je više nego zastrašujući. Samo pre dve decenije (30. 10. 1999) "navijači Partizana su na derbiju večitih rivala (fudbalskom) smrtno ranili navijača ’crveno-belih’ Aleksandra Radovića". Godinu dana kasnije (14. 10. 2000) jedna vest, brzinom munje, obišla je svet: "Zbog upada navijača na teren i masovne tuče prekinut večiti derbi na Marakani, a batine pri ulasku u tunel dobili igrači i funkcioneri Partizana."

A onda su počeli da sevaju noževi. Novine su 2004. pisale: "Dobrica Dimitrijević izboden nožem na severnoj tribini za vreme meča Crvena zvezda – Vojvodina." Zatim je mogla da se pročita i ova vest: "Navijači Partizana izboli noževima u Rakovici fanove Zvezde Milana i Nebojšu Grijića, kao i maloletnog F. D." Treća vest u istoj godini glasila je: "Navijači Zvezde, Milo Ramić i Srđan Tilevski, pretučeni i izbodeni noževima u Čumićevom sokačetu."

"Partizan naneo veliku štetu srpskoj košarci"

Košarkaška liga Srbije

Košarkaška liga Srbije

Sport 09.06.2022. 23:51

"Partizan naneo veliku štetu srpskoj košarci"

Godinu 2005. obeležila su ubistva navijača. Krenimo redom:

"Navijač Partizana Mirko Radovanović izboden nožem na smrt zbog sukoba oko navijačkog šala." Onda je stigao i avgust, a u avgustu i vest "da su pristalice Rada napale navijače u vozu na liniji Beograd‒Bar i pri tom nožem ubile Bojana Majića". U oktobru se priča ponovila: "U tuči u autobusu između navijača Bežanije i Čukaričkog nožem ubijen Golub Balević."

I danas se prepričava događaj iz 2007. na koji podsećaju u brojni grafiti širom srpske prestonice. Tada su mediji nadugačko i naširoko pisali: "Tuča navijača Zvezde i policije, Uroš Mišić optužen za pokušaj ubistva policajca Nebojše Trajkovića…" U 2009. ono što se 19. jula dogodilo u srpskoj prestonici bila je udarna vest u svim vestima i naslovnim stranama širom Evrope. Glasila je, podsećanja radi: "Navijači Partizana u centru Beograda nasmrt pretukli simpatizera francuskog Tuluza Brisa Tatona."

Zajednički imenitelj ove priče glasi da ružne scene, bakljade, lomljenje i paljenje inventara, tuče i pogrdna skandiranja, sportske prijatelje odavno pretvara u neprijatelje. Ljubav je zamenjena mržnjom, a ostrašćenost se pretvorila u otvoreni rat sa smrtnim posledicama.

Ognjen Dobrić: "Samo mi znamo kroz šta smo prošli"

Košarka

Košarka

Sport 07.06.2022. 00:29

Ognjen Dobrić: "Samo mi znamo kroz šta smo prošli"

Sve ovo, naravno, nije izum Srbije. Slične vesti, gotovo svakodnevno, bile su po nepisanom pravilu prisutne na jednako udarnim mestima u brojnim medijima širom sveta. Počelo je u Engleskoj, nastavilo se u Francuskoj, Italiji, Španiji, mnogim državama Južne Amerike. Iz mora vesti sa slikom zdravom razumu neprihvatljivih posledica pažnju, s razlogom, privlači i ona pristigla iz Poljske 2011. godine. Uz sve drugo, istovremeno je bila i ilustracija navijačkih strasti u kojima brutalnost nema granicu.

"U Krakovu se dogodilo ubistvo mačetom nasred ulice. Navijači Visle naleteli su na pristalicu gradskog rivala Krakovije. Posle jurnjave, kraće tuče, došlo je do krvoločne egzekucije."

Način navijanja koji nije u duhu sporta i fer-pleja teoretičari sporta podvode pod termin bezobzirnosti, atribut koji dobijaju oni ljudi koji misle samo na sebe, koji pokazuju da im nisu važni ni drugi ljudi niti kako se ti drugi ljudi osećaju zbog njihovih postupaka.

Kako to izgleda na sportskim borilištima više nego ilustrativan primer suludog razmišljanja je i "Slučaj Adebajor" iz 2011. godine. Sjajnom tamnoputom fudbaleru, koji se iz Arsenala stazom profesionalca preselio u Totenhem, u prvom međusobnom susretu dva rivala navijači Arsenala poslali su brutalnu poruku: "Trebalo je da pogineš u Angoli."

To se odnosilo na tragediju selekcije Togoa za koju je igrao Adebajor. Na nju je izvršen teroristički napad pred start Kupa Afrike u Angoli 2010. Razbojnici su napali autobus sa reprezentativcima, ali Adebajor nije povređen. Drugi jesu...

"Pošto sam u Angoli preživeo metke, verbalne uvrede na mene nemaju uticaj. Ružno je to što se dogodilo. Razočaran? Da, jesam. Iznenađen? Ne! Sve je očigledno trebalo da me iznervira i uvredi, ali nisu uspeli. Tužno je za roditelje koji su dozvolili da se njihova deca tako ponašaju“, ispričao je Adebajor predstavnicima medija.

Nedavno je sličan monolog imao i srpski fudbalski reprezentativac Dušan Vlahović pošto je bio izložen beskrupuloznim uvredama do bola razjarenih navijača Fjorentine posle prelaska u Juventus. Bilo je to više i na svu sreću verbalno nego fizičko nasilje, ali i užasno neprijatno, takođe i brutalno zastrašujuće. Ovakvih primera je u svetu sporta bezbroj i to je ono što normalan svet mora da brine. Ili bar zebrine.

Selektor Srbije Dragan Stojković Piksi, u trenutku najveće trenerske slave, takođe je bio izložen verbalnim porukama nimalo prijatne sadržine od strane državljana države koju je odveo na SP u Katar. I to onih "navijača“ za koje je juče predstavljao fudbalsku ikonu i istinsku "Zvezdinu zvezdu“.

Sa fudbalskih tribina neukus navijanja preneo se i na košarkaške na kojima je postalo sasvim normalno da se čuju topovski udari, ispaljivanje raketa ili gađanje policije i obezbeđenja kesama punim mokraće. Prostačko skandiranje s brdom uvreda upućuje se u srpskim košarkaškim dvoranama i na adresu protivničkih igrača, trenera, funkcionera, sudija i, što je najneukusnije i najmorbidnije, na članove njihovih porodica. Takođe i pretnje, od banalnih do onih kojima se igračima preti smrću. Ko je kriv?

"Nasilje na sportskim stadionima postalo je rentabilan medijski proizvod. U tom smislu i masovni mediji snose odgovornost za ukupnost onog što se dešava na sportskim stadionima ili dvoranama. Nakon erupcije nasilja oni ga žestoko osuđuju i čude se kako je to uopšte moglo da se desi. Ljudi iz senke, sportski i politički funkcioneri takođe se slično ponašaju“, naglašava profesor dr Dragan Koković.

Šta je zapravo nasilje u sportu? Teoretičari koji se bave ovom problematikom nude sledeće objašnjenje: "Pod nasiljem u sportu podrazumevamo svaku reč ili postupak sportiste, trenera, sudije, roditelja, gledaoca ili drugog učesnika u sportskoj priredbi kojim nanosi povredu onima koji su uključeni u sportski događaj.“

U nomenklaturi vrsta nasilja, nasilje navijača je poslednje koje se dogodilo svetu sporta. Prethodila su mu nasilja među samim sportistima, nasilje prema sudijama, nasilje između trenera i sportista, nasilje roditelja prema deci koja se bave sportom.

Neprimereno ponašanje, za koje u sociološkim istraživanjima postoje validna objašnjenja, sa ulice se sve više seli na tribine. Ali, da li je baš tako. Sociolozi tvrde da je to ipak i pre svega kulturološko pitanje.

"Sedamdesetih smo imali najezdu panka, osamdesetih huliganizam, a devedesetih je došao ekstazi“, podseća u svojoj knjizi "Fudbalom protiv neprijatelja“ Sajmon Kuper, sportski novinar kome istraživanje pojava u sportu predstavlja izazov.

"Svoju ulogu u nasilju u sportu imaju i sportski novinari i politički funkcioneri. Umesto da smiruju strasti, novinari ih još jače raspiruju doprinoseći time pojavi nasilničkog ponašanja. Rečnik koji koriste sportski novinari nalik je jeziku ratnih izveštača“, piše u udžbenicima sociologije sporta koje potpisuje profesor dr Dragan Koković.

Razvijajući ovu tezu, profesor Koković ne propušta da istakne:

"Mediji često govore o utakmicama visokog rizika koje mogu da budu povod za kavgu. Nekritičkom porukom ’oni protiv nas’ često podstiču da se stvara ratna atmosfera praćena hipertrofijom identiteta, grupne pripadnosti i gubljenja sopstvenog ja.“

I još jedno zapažanje zaslužuje da se apostrofira jer se kao konstanta ponavlja uprkos jalovim pokušajima da mu se stane na put.

"Naročito su zanimljivi, ali i opasni, sukobi između grupa koje imaju česta neprijateljstva iza sebe. Takva vrsta sukoba podložna je određenom scenariju. Uglavnom se odigravaju izvan stadiona, a akteri su manje grupe ekstremnih navijača.“

Da bi neke stvari postale jasnije, nije zgoreg podsetiti i na etimologiju reči huligan, odnosno huliganizam. Rečnici kažu da vodi poreklo iz engleskog jezika i u vezi s njenim nastankom postoji više objašnjenja. Dva su najprihvatljivija. Jedno ističe da se na osnovu policijskog izveštaja iz 1898. u Engleskoj reč huligan vezuje za ime kriminalca iz ozloglašene bande "Huligan-Hudlum-Larkin“. Drugo objašnjenje kazuje da ova reč potiče od imena irske imigrantske porodice koja je terorisala grad. Ova ulična banda imala je naziv "Huli“, a kako se na engleskom banda kaže "gang“, pretpostavka je da je reč huligan zapravo kovanica reči huli i gang.

Bilo kako bilo, huliganizam je danas reč za ponašanje koje podrazumeva upotrebu nasilja. Kako ga sprečiti i eliminisati sa sportskih borilišta i sporta generalno? Englezi su prvi povukli nogu. Po hitnom postupku izglasali su gotovo pre tri decenije zakon za borbu protiv nasilja na sportskim priredbama. U takozvanom Tajlerovom izveštaju koji su bezrezervno prihvatili članovi tamošnjeg Parlamenta, izglasano je: ulazak navijača na teren kažnjava se sa godinu i po dana zatvora; izgredniku sledi višegodišnja zabrana ulaska na stadion; kažnjeni navijači podnose policiji pasoš četiri nedelje pre gostovanja reprezentacije u inostranstvu; istražni sudija dežura na stadionu; tribine nadziru redari koje nasilnika privode istražnom sudiji; ograde između terena i publike se ukidaju; visoke kazne nasilnicima; deportacija stranih izgrednika iz zemlje.

Upalilo je. Država nije dopustila selektivnost u primeni zakona i na tribinama engleskih stadiona, ali i na ulicama oko stadiona i u legendarnim pabovima, sve je vrlo brzo dobilo drugu dimenziju. Da li je baš tako?

Već pomenuti autor knjige "Fudbalom protiv neprijatelja“ Sajmon Kuper ukazao je na istinu da ovi i ovakvi zakoni nisu bili presudni da se reši (rešen jeste, ali nije iskorenjen) problem sa huliganima koliko je to bilo kulturološko pitanje.

"I narkotici su protivzakoniti, pa se ljudi drogiraju. I pljačkanje banke je protivzakonito, pa ljudi pljačkaju banke. I porodično nasilje je protivzakonito, pa ima onih koji biju svoje žene ili decu. Zakoni jesu pomogli, ali ključna je bila promena u kulturi.“

Francuzi su se takođe dokazali na ovom polju. Analitičari podsećaju da je krajem osamdesetih u Francuskoj uspostavljen model represije kao sredstvo borbe protiv huligana. Za početak promovisani su zakoni sa visokim kaznama za huligane, ali se pokazalo da to ne daje rezultate.

Onda je uspostavljen model balansa represije i prevencije, odnosno mera koja podrazumeva drakonske kazne za one koji počine nešto protivzakonito i mera koje podrazumevaju sprečavanje takvih dela. Sve ovo ostvareno je kroz kontinuirano razvijanje dijaloga klubova sa navijačima. Istovremeno problemom huligana počeli su da se bave klubovi, a ponuđena rešenja država je implementirala u zakonske odredbe. Jedna od prvih mera bila je popis navijača, što je u međuvremenu postala obaveza svih klubova u Francuskoj. Razlog zašto je to tako više je nego prost: svaki navijač ima ulaznicu sa imenom što omogućava organizatoru priredbe da na licu mesta sankcioniše one čije je ponašanje izvan okvira sporta i fer-pleja.

Sajmon Kuper je u svojim kazivanjima vrlo precizno odvojio bitno od nebitnog kako bi neke stvari čak i neupućenima bile jasne na prvu.

"Za razumevanje problema huliganizma najvažnije je razumeti izvorište nasilja, koje se po pravilu nalazi negde na liniji između socijalnih problema i kulturološke uslovljenosti. U Britaniji, kolevci huliganizma, na primer, na nasilje su uticali oni sa društvenih margina, gubitnici kapitalizma iz siromašnih krajeva, ali su često dominantni bili huligani koji su to radili jer je bilo dopadljivo ‒ kako drugačije objasniti da su najsuroviji huligani bili iz ne tako siromašnih krajeva Londona. U Francuskoj je izvor nasilja uglavnom u socijalnim sukobima, domicilnog, da ne kažemo belog stanovništva, sa imigrantima iz francuskih kolonija i iz Severne Afrike. Oni su i na tribinama stadiona, prvo u Parizu, a onda i u ostalim gradovima, bili podeljeni.“

Svaka podeljenost, bilo na kojoj osnovi, za posledicu ima sukob. I to na "terenu“ gde se ljubav prema klupskoj boji ili pojedincu u nečijem dresu izražava kroz podršku i korektno bodrenje bez nereda na tribinama i izvan njih.

I Srbija je bez obzira da li se može poistovetiti sa gore navedenim, uz napomenu da je u velikom minusu kad je u pitanju sportska kultura, zaplovila talasom pokušaja sprečavanja nasilja u sportu. Zakonom o sportu vaspostavljena je Nacionalna strategija za borbu protiv nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama. Dodatak na sve bili su i mnogi zakonski akti koji su vrlo precizno definisali kako bi trebalo da izgleda borba protiv huliganizma. Između ostalog, i to da će klubovi ubuduće biti dužni da dostave policiji ime i prezime odnosno JMBG broj lica koje je kupilo ulaznicu. Ista odredba važi i za vlasnike sezonskih ulaznica ili propusnica. Da ne bi sve došlo pod udar odredaba Zakona o zaštiti prava građana, predviđeno je da po završetku utakmice ili nekog drugog događaja MUP obriše sve ove podatke.

Pokazalo se, međutim, da je u našem slučaju teorija jedno, a praksa drugo. Čak je i Aleksandar Vučić, predsednik države, znan kao navijač, nedavno bio prinuđen da izgovori rečenicu u koju, moguće je, ni sam ne veruje.
"Država nema snage da se obračuna sa huliganizmom.“

U jednoj teoretskoj raspravi naglašava se da nasilje na sportskim utakmicama u Srbiji ima korene u događajima u vezi sa političkim tenzijama i raspadom SFR Jugoslavije. Citiramo: "Ulazak u tranziciju, građanski rat i opšta kriminalizacija društva u uslovima međunarodne izolacije i sankcija uticali su na porast nasilja uopšte, a na sportskim terenima posebno.“.

Jedna od teza opšteg sunovrata zasnovana je i na konstataciji da je devedesetih godina došlo do opšte politizacije sporta kroz uključivanje navijača u uprave klubova, ali i do manipulacije navijača od strane političara. Deo navijača uključuje se i u ratne sukobe prihvatajući nacionalističke i druge ekstremne ideologije, a razni politički povodi koriste se za izazivanje nereda od strane navijača. Takođe dolazi i do tesnih veza sporta i kriminala. Klubovi se uključuju u pranje novca, nameštanje rezultata, nezakonitu trgovinu igračima, a vođe navijača u ucene, iznude i trgovinu drogom.

Javna je tajna, tvrde mediji, da su pojedini navijači u Srbiji, pogotovo koji mašu zastavama dva najveća kluba, na platnim spiskovima uprave ili pojedinih članova uprave. Kod nas je tako zanimanje navijač postalo unosno zanimanje. I navijačke vođe, dokazala je policija, uglavnom su "navijači“ s podebelim kriminalnim dosijeima.

"Navijači su stasali u autonomni subjekat, organizovanu snagu s kojom, nažalost, treba najozbiljnije računati. Stvorena je institucija kvaziprofesionalnog ili lažnog navijača koga klubovi vode organizovano na utakmice. To je i razlog zašto su navijači poverovali da su postali neko“, ističe sociolog sporta profesor dr Dragan Koković.

Od dvanaestog igrača u fudbalu odnosno šestog u košarci postali su prvi. Upravo zato je i Srbija u poslednje vreme sve češće svedok licemernih pokušaja klubova da se izmire ili da budu u što je moguće boljim odnosima s onima "koji klub najviše vole“ i koji su zahvaljujući izopačenoj stvarnosti dobili priliku da preko tribina postanu poznati, uspešni, pa i bogati.

Navijači, čiju dinamiku i obrasce mišljenja nameću tabloidi, definitivno su shvatili svoju poziciju i zato sve češće diktiraju pravila igre. U toj priči, do zlo bude veće, nisu sami. Navijači i navijanje, nasilje i huliganizam, kao i njihovo delovanje, mogu se, utisak je, podvesti pod stavku namernog stvaranja problema. Zapravo reč je o metodu koji se naziva "problem‒reagovanje‒rešenje” čiji su najbolji izvođači upravo oni kojima je na tribinama sve dozvoljeno. U prevodu namera je, kad to zatreba, stvoriti problem, da bi deo javnosti reagovao na njega. Na primer, izazvati i prenositi nasilje s namerom, da okruženje lakše prihvati možda ograničavanje slobode, ekonomsku krizu ili nešto sasvim treće. Sve ovo je, naravno, deo teorije iz lekcije manipulacije ljudima posredstvom medija zarad uslovno rečeno političkih ciljeva, ali i sa uporištem u srpskom sportu čija dijagnoza nije nimalo blistava.

Evropa nam priznaje, i to je ono čime se Srbija s pravom ponosi, da imamo jedne od najvatrenijih navijača na kontinentu, ali samo do trenutka kada je navijanje i zaista to. O onome što nije navijanje, a jeste velika bruka nerado se komentariše i brzo zaboravlja. Vratimo se na trenutak u 2010. Tada se moglo pročitati i sledeće:

"Fudbalska reprezentacija Srbije doputovala je noćas u Beograd iz Đenove, gde zbog nasilničkog ponašanja dela srpskih navijača nije odigrala kvalifikacionu utakmicu za Evropsko prvenstvo protiv selekcije Italije.
Posle jurnjave koja je trajala do tri sata ujutro, italijanska policija uhapsila je 138 izgrednika, ali je u pritvoru zadržano 17, uključujući i navodnog vođu divljačkog pohoda navijača ulicama Đenove. Konačni bilans haosa je 16 povređenih, 17 uhapšenih.

Zamenik ministra inostranih poslova Italije Alfredo Mantika nazvao je događaje u Đenovi "skandaloznim autogolom Srbije“ i ocenio da će "zbog svega ulazak Srbije u Evropsku uniju biti otežan“.

Dogodilo se tada i to da su se Italijanima izvinili kapiten reprezentacije Dejan Stanković i ambasadorka u Italiji Sanda Rašković Ivić koja je rekla da izgrednici ne predstavljaju srpski narod i da žali zbog događaja u Đenovi.

Svi u sportskoj stvarnosti Srbije primetni pokušaji da se đavolu stane na rep vrlo brzo su padali u vodu jer je jedan incident, nasilje ili huliganizam proizvodio drugi. Srbija nikad nije saznala ko je zapravo u njeno ime i u ime kojih ciljeva brukao zemlju i narod u Italiji. Verbalni i zakonski pokušaji da se neke stvari dovedu u red ostali su samo pokušaji, a neki novi incidenti proizvodili su isti efekat nalik onome kad se ulje dolije na vatru. Zbog njih Evropa danas Srbiju doživljava kao zemlju varvara uprkos istini da iste pojave krase i svakodnevnost mnogih zemalja na Starom kontinentu.

Košarkaši Zvezde i Partizana su na dobrom putu da od jeseni igraju Evroligu. Šta bi to značilo za srpsku košarku suvišno je pričati, ali… Posle svega što se događalo minulih dana postavlja se pitanje kako će izgledati njihovo odmeravanje snaga u najelitnijem kontinentalnom takmičenju i da li će Evroliga kad sve zna, a zna, dopustiti sebi glavobolju bez koje može.

Huligana i ljudi kojima kulturni obrazac ponašanja nije u skladu s lepim ponašanjem i naravno fer-plejom u poslednje vreme sve više ima i na tribinama u vreme igranja teniskih mečeva. Svet sporta očigledno ulazi u sferu apsolutnog (ne)poštovanja i mržnje nadgrađene neukusom zavidnih ljudi koji pokušavaju da diskredituju šampione tamo nekih malih naroda kako bi svojim ljubimcima prisvojili šampionske pozicije i dostignuća. Sve ovo zapravo ukazuje da pojava huliganizma i nesportskog navijanja nije slučajna niti je odvojena od ukupnog društvenog ponašanja.

Da sve ne bude kako jeste, rešenje je u traženju rešenja uz napomenu da za sve ovo ne postoji univerzalno pravilo ili zakon, odnosno da se tuđa iskustva mogu samo delimično iskoristiti. Ipak...

"Postoje u celoj priči tri bitna faktora. Za rešenje problema jako je bitno da klubovi, savez i država na otklanjanju ovog kancera rade s istom energijom i maksimalno sinhronizovano“, uverava Sajmon Kuper.

Bitno je takođe i da svi akteri priče o boljem sutra konačno skinu maske. Ser Edmunt Burke jednom je izgovorio:
"Jedina stvar koja je potrebna za trijumf đavola jeste da dobri ljudi ne preduzmu ništa.“