Sport
22.11.2021. 17:47
Sport
24.11.2021. 06:05
Zoran Šećerov
Intervju
Nenad Peruničić: Sudije tražile novac pre utakmice
Svet ga pamti kao jednog od najboljih rukometaša planete u svojoj generaciji. Možda je bio i najbolji. Cepao je mreže, lomio stative, šutirao kao iz topa... Navijači su skandirali njegovo ime u Srbiji, Francuskoj, Nemačkoj i pogotovo u Španiji. Bio je igrač, trener, selektor i uvek u službi rukometa puna 24 časa.
Mašta o tome da nova dvorana u Inđiji bude u budućnosti epicentar rukometne Srbije. Okruženje zadivljuje čudesnom energijom i snažnom voljom. Neki misle da bi kao častan čovek, veliko i u svetu znano ime, bio idealan budući ministar sporta.
Vaš moto je da sportista mora svakodnevno da se usavršava. Kako ste Vi to radili?
"Kad sam bio najbolji na svetu i kad sam osvajao trofeje, događalo se da sa juniorima odradim trening i da sačekam prvotimce i nastavim dalje. Svako može da ima jednu ili dve dobre sezone, ali ako se ne usavršavaš i ne nadograđuješ, protivnici te brzo ukapiraju i ti onda staješ.“
U profesionalnom pogonu proveli ste gotovo 15 godina?
"Imao sam sreću da moja karijera na vrhunskom nivou traje više od decenije i da nije bilo povrede ramena 2004. verovatno bi bila još duža. Istina je da kad igraš uvek hoćeš i želiš više. S ove distance jasno mi je da je to bila jedna velika karijera sa puno priznanja i trofeja, mnogo uspešnija na klupskom nego na reprezentativnom nivou. Ali opet i ne toliko velika kakvom sam je u snovima zamišljao.“
Pored lepih, uvek su prisutna i tužna sećanja. Jedno od najtužnijih je...?
"Onaj trenutak kada smo 1992. izašli iz autobusa kojim smo dobro raspoloženi i sa saznanjem da možemo puno, krenuli na Olimpijske igre u Barselonu. Spremali smo se puna dva meseca, maštali o učešću na Olimpijskim igrama, unapred se radovali osvajanju medalje. Proklete sankcije.“
Kad je Vaša generacija otišla sa scene, i srpski rukomet je krenuo, čini se, nizbrdicom?
"Ubio nas je osećaj nepravde. Prvo Barselona, onda i sankcije koje su predugo trajale. Morali smo da čekamo da sve prođe, da ponovo izađemo na međunarodnu scenu. Sve to nas je emotivno užasno puno koštalo.“
Zlatna generacija, a da ironija bude veća, na kraju samo dve bronzane sa velikih takmičenja?
"Tri, s tim što ja nisam igrao u Francuskoj na šampionatu sveta 2001. I taj izostanak je takođe iz kategorije najtužnijih sećanja u karijeri. Za sve su kriva događanja sa Olimpijskih igara u Sidneju. O tome šta se tamo zaista dogodilo nikada nisam pričao, neću ni sada. Kad me ljudi pitaju samo kažem to da sam u sportskom i ljudskom smislu bio obezvređen.“
Bili ste u tom trenutku jedan od najboljih rukometaša sveta, kome je bilo u interesu da se prema Vama tako ponaša?
"Odgovoriću ovako. Tada sam bio u nemačkom Kilu, klubu koji je bio i ostao gigant svetskog rukometa. Svedoci svega što se događalo u Sidneju bili su menadžer i trener nemačkog kluba koji mi je posle jedne utakmice prišao i rekao – ti ideš sa nama u Nemačku, mi ovo nećemo da gledamo, ne možemo da dozvolimo da našeg igrača neko toliko degradira.“
Imali ste u džepu nemački pasoš, ali nikada niste zaigrali za nemačku reprezentaciju?
"Magdeburg je bio prvak Evrope, želeo je da sačuva vrh. Trebao im je neko ko ima težinu da dobije pasoš brzom brzinom kako bi se otvorila vrata za još jednog stranca. Dogovor je bio da to budem ja, u tom smislu sam bio najinteresantniji, igrao bih, planirali su, sa nemačkim pasošem i za Nemačku. Međutim, ja nisam mislio na isti način. Izdao bih sebe da sam to uradio. Nije me pokolebalo ni to što su drugi uzimali pasoše nekih zemalja, i danas ih uzimaju, ne kritikujem, to su odluke koje se svode na lično saznanje kako treba. Mnogi su mi rekli da sam pogrešio, da sam mogao igrajući za Nemce da sebi puno toga olakšam, pogotovo posle karijere. Mislim da nisam.“
Sport
22.11.2021. 21:05
Uroš Bregar: Neke stvari moramo da promenimo
Da li ste iz ovovremenske perspektive više razočarani stvarima koje niste uradili nego onima koje jeste?
"Ljudi koji me dugo poznaju znaju da sam uvek tražio nešto više. Čak sam i u utakmicama koje su svi hvalili tražio dlaku u jajetu. Na taj način sam sebe terao da budem uvek bolji. Tako sam funkcionisao kao rukometaš, tako se ponašam i danas u životu. Na kažem da sam sve dobro uradio, ali sam se uprkos svemu uvek trudio da dam maksimum u svemu što radim. Smatram da je to davanje jako bitno u životu svakog od nas.“
Prisetite se i prvog takmičenja posle sankcija?
"Bile su to godine velike euforije. Već na prvom takmičenju posle sankcija imali smo poziciju favorita za medalju. Pre toga igrali smo sporadično neke nezvanične prijateljske utakmice. A onda se dogodilo da nas ubace u pretkvalifikacije kvalifikacija za EŠ u Španiji. Prošli smo, igrali i kvalifikacije, bile su to one legendarne utakmice protiv Francuske, Belorusije i Belgije koje Beograd pamti. Rukometaši su bili sportske zvezde nacije, otišli smo na EŠ kao reprezentacija koja je važila za jednog od favorita za najviši plasman. Međutim, uvek kad nešto veliko želiš dogode se i veliki pehovi. Ja sam imao tešku povredu zgloba, Neđo Jovanović povredu meniskusa, jedva je funkcionisao. Na kraju smo ipak osvojili bronzu. Tada je to bio veliki neuspeh, a danas, iz ove perspektive, ispada da je ta bronza bila veliki uspeh.“
Utakmica sa Hrvatima na EŠ 1996. je danas mit i legenda?
"Igrali smo prvi put jedni protiv drugih, do juče smo bili kolege, cimeri iz soba. Nismo se gledali kroz ratnički naboj, nišan, bilo je to samo žestoko nadmetanje dojučerašnjih saigrača. Taj sportski kodeks negujemo i danas. Igrali smo i dobili utakmicu. Mi smo osvojili bronzu na šampionatu Evrope, a Hrvati samo dva meseca kasnije zlato na Olimpijskim igrama u Atlanti.“
Kao rukometaš na klupskom nivou imali ste mnogo više trofeja i uspeha?
"Bogu hvala što sam nagrađen za sve ono što sam davao svom sportu. Igrao sam i ostavio trag u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Mađarskoj...“
Gde ste bili svoj na svome?
"Španija mi je najviše odgovarala. Odnosno Bidasoa. Svi moji uspesi su vezani za Baskiju, iako mi je Pariz bio odskočna daska, bio sam i prvi strelac tamošnje lige, ali Bidasoa je u sećanju kao nešto posebno. Baskijci su slični nama, to su ponosni ljudi, kod njih je ruka ruci više od zakona. Oni kad te zavole dobićeš baš sve, i krvi ako treba. Imao sam sreću da me gledaju kao jednog od njih. Da je finansijski deo Bidasoe ostao isti kao kad smo bili prvaci Evrope i Španije, osvajači Superkupa i Kupa Evrope, pitanje je da li bih ikada otišao iz Baskije. Bio je to život baš onakav kakav sam zamišljao.“
Imali ste dugu i uspešnu karijeru, pretpostavka je da su sve pratile i finansije?
"O svojim ugovorima nikada nisam pričao, pričali su drugi. Istina je da sam bio dobro plaćen za jednog rukometaša. Zaradio sam mnogo, ali sam i bio neko ko je voleo da uživa i živi život punim plućima.“
Sport
03.11.2021. 16:48
Mladi rukometaši o tome kako su prihvaćeni u nacionalnom timu
U Kaću ste stasali i postali rukometno ime?
"Kać je rukometno mesto i sjajna sredina za razvoj igrača. Imao sam sreću da je tada tamo trener bio Branislav Zeljković. Posle je bio i selektor. Voleo je taj rad posle treninga sa mladim igračima. Igrao sam kao klinac sa 16,5 godina u prvom timu sa sjajnim rukometašima. Jugoslavija je tada imala najbolju rukometnu ligu u Evropi.“
Brat Predrag igrao je za Partizan, pred prepunim "Pionirom“ u velikom derbiju koji je odlučivao o tituli slavili su "crno-beli“?
"Bilo je to čuveno finale plej-ofa iz 1993. Dve moćne ekipe, naboj, tenzija. Pobedio je Partizan golom Jovanovića u poslednjoj sekundi, velika nepravda, sudije su dozvolile Partizanu da izvede šut sa mesta koje je bilo šest metara dalje od onog gde je faul zaista napravljen i odakle je bilo nemoguće postići gol. To je mnogima od nas obeležilo karijeru, nikada nismo prežalili taj gol.“
Rukomet je tada bio na vrhuncu?
"Tada se živelo za rukomet, bio je popularan sport, mi smo bili zvezde i u medijima i na ulici, naše utakmice na Banjici igrane su pred punom dvoranom.“
Zašto su Hrvati miljama ispred nas?
"Oni su se fokusirali na sport koji odgovara njihovom karakteru. Rukomet je u Hrvatskoj jedan od tri sporta po ulaganju, imaju ozbiljne rukometne akademije. Rezultat je vidljiv, 25 godina su u samom svetskom vrhu.“
Oprobali ste se i kao selektor Srbije, ali ste već posle prve sezone dali ostavku?
"Najveća ironija je što su protiv mene najviše bili oni kojima sam ja bio najveća podrška. Oni su bili moji najveći kritičari. Nikada nisam shvatio zašto je to tako. Ubi nas ljubomora, zavist.“
Sport
20.09.2016. 10:32
INTERVJU, NENAD PERUNIČIĆ: Rukomet mora od nule!
U obe srpske reprezentacije, muškoj i ženskoj, selektori su trenutno stranci. Koliko je to dobro rešenje?
"Ako dođu rezultati, onda je dobro. Još 2016. Manolo Kadenas, sjajan stručnjak i Španac koji je u duši pola Srbin, želeo je tada da preuzme Srbiju. Ideja je bila da pored njega i mi mlađi treneri stasavamo, učimo. Već dogovoreno je palo u vodu. Takvi smo mi.“
RSS je trenutno, čini se, više okrenut reprezentativnim selekcijama nego razvoju klupskog rukometa?
"Kad nema jakih klubova, nema ni jake reprezentacije. Danas je situacija više nego posebna, rukometaši sada premladi odlaze u inostranstvo, životno nezreli i sportski neizbrušeni. Rukometu treba podrška, to je sport iza koga bi morala da stane država. Vaterpolisti su primer kako se može u visine, sada imaju najjaču ligu na svetu, ja isto želim i rukometu. Bez obzira na to što ljudi pitaju šta će politika u sportu, ona mora biti tu jer je uvek bila deo sporta. I sportisti su deo politike. Zvezda, za razliku od Vojvodine, tu podršku nema, a kad bi imala.“
Kažu da nije bilo Vas i Vaše upornosti, Zvezda danas ne bi kao klub postojala?
"Zvezda je spasena zahvaljujući mom fanatizmu. Sekretar kluba Snežana Tufegdžić i ja prošli smo najveću golgotu u istoriji kluba i uspeli smo. I danas smo optimisti, verujemo da će biti bolje, rukomet karakterno pripada ovom narodu, narod voli taj sport, fajt, energiju.“
Vi ste u Zvezdi i predsednik i trener i ekonom i...
"Imali smo ekstremno lošu situaciju u klubu, ponosan sam što smo uspeli da se ova rukometna institucija ne ugasi. Nauštrb rezultata vraćali smo obaveze, za razliku od drugih nismo pričali ko je kriv, ko je napravio minus, nismo gasili klub i osnivali novi s istim imenom i drugim računom. Zbog duga su nam čak oduzimali i bodove. Pobediš na terenu, a oni ti uzmu za stolom dva boda. Nečuveno, napravio sam sebi pakao od života.“
Bilo je i drugih neverovatnih događanja?
"Imali smo i situaciju da treba da izađemo na teren, ali da to isto neće i sudije ukoliko ih unapred ne platimo. To osećanje nemoći je, verujte, užasno, to saznanje da ne možeš da utičeš na neke stvari. I onda umesto da se koncentrišeš na utakmicu, svoj tim i rivala, ti kidaš sebe. Uzimaš telefon, nazoveš suprugu i kažeš da donese novac iz kuće kako bi sudije bile isplaćene i utakmica počela.“
Danas se lakše diše, klub je finansijski konsolidovan, u Upravni odbor stigao je i Dragan Škrbić, klupska legenda. Da li ima mesta i za druge?
"Kad se Zvezda gasila, nigde nije bilo nikoga. Škrbić je ciljano stigao, medijski je zanimljiv, rešen da Zvezdi vrati sjaj. Žikica Milosavljević, takođe naša legenda, sada je trener. Vrata su otvorena za sve druge koji žele da doprinesu da Zvezda bude veliki klub.“
Komentari
