Patriotski zadatak
Trijumf nacionalnog tima: "Piksi je svoje ludilo preneo na ekipu"
Fudbal je trenutno u Srbiji, zahvaljujući Draganu Stojkoviću Piksiju, kako neki kažu gospodaru strategija, imenica uz koju idu veliki pridevi. I igra čije se ime slavi. S razlogom. Peca Popović, znan kao muzički kritičar, ali i kao neko ko je decenijama opčinjen lepotom čudesne fudbalske igre, stvar pojednostavljuje kad kaže: "Ko je voleo fudbal, voleo je Piksija.“
Japanci su mu podigli spomenik, jedan ulaz na "Tojota stadionu“ zove se "Pixi gate“, a nekadašnja ulica Tošin u Nagoji od 2011. nosi Piksijevo ime. Nije tajna, takođe, da je čuvena fabrika automobila "Tojota“ napravila ekskluzivnih 600 automobila modela "Pixis“ što je, kako kažu, samo još jedna nagrada i zahvalnost za lojalnost koju je pokazao.
Na stadionu Crvene zvezde u Beogradu više ne postoji loža sa njegovim imenom. Neki kažu, takođe u znak zahvalnosti...
"Još kad je 1988. došao u Zvezdu videlo se da ima u njemu nešto pobedničko. Krasila ga je ta čudesna sportska drskost koju smo zaboravili i koju danas od naših sportista još ima košarkaš Nikola Jokić. Danas reprezentacija pod njegovim rukovodstvom igra kao što je on, Piksi, igrao nekad. Setite se, on je jedini fudbaler u istoriji Zvezde koji je stiskao pesnice kad krene u napad. Igrao je za gol više. Tako danas, uslovno rečeno, igraju i njegovi reprezentativci“, kazuje Peca Popović.
Piksi je ono što njegovi prethodnici nisu bili. Igračka gromada i stručnjak koji uživa respekt. On je dovoljno bogat da nema potrebu da se pogađa, dodvorava okruženju ili fudbalerima, oseća inferiorno u bilo kojoj fudbalskoj priči. Ima više novca nego svi reprezentativci, ali i neuporedivo više fudbalskog znanja nego bilo ko od njih. Ili svi oni zajedno. Zato autoritet očigledno gradi na znanju, a ne na zvanju. S druge strane, oni, reprezentativci, očigledno su dovoljno pametni i mudri da znaju da cene to što pored sebe imaju istinsku fudbalsku veličinu. Možda i zbog toga, a na radost Srbije, Piksijeva reprezentacija konačno izgleda i kao ekipa koja s ljubavlju, respektom i nacionalnim nabojem nosi dres sa nacionalnim obeležjima.
Fudbalski analitičari i znalci tvrde da je Piksi, zahvaljujući trenerskoj intuiciji, fine niti pojedinaca povezao u skladnu celinu. Razbio je, između ostalog, i predrasudu prethodnih selektora da Tadić i Milinković-Savić ne mogu igrati u istom timu, da bez straha od rivala u napad mogu, kad to igra zahteva, i dva a kad zagusti i tri napadača koji opet u Piksijevoj ideji nisu jedan drugom konkurencija već su najbolji saradnici na terenu, takođe da u sastavu bez obzira na zasluge ne postoje igrači čije je mesto zagarantovano. Dokaz je Aleksandar Mitrović koji se na opšte iznenađenje nije našao među starterima u Lisabonu.
Drugog selektora Mitar bi verovatno "ubio na licu mesta da mu je tako nešto saopštio“, Piksija je međutim razumno saslušao i poslušao, prihvatio njegove argumente kao teško oborivu taktičku činjenicu iskazujući usput vrhunsku profesionalnost da bi na kraju izrastao u heroja utakmice. Šta bi se tek Piksiju dogodilo da Mitar nije dao gol bolje je i ne pretpostavljati.
Zoran Slavnić, proslavljeni košarkaš i nekadašnji selektor košarkaške reprezentacije, kaže:
"Ranije smo imali selektore koji su imali ovo, a nisu ono. Sada se potrefilo da imamo selektora koji ima sve: i znanje, i muda, i autoritet. I njegova filozofija igre je nešto što zaslužuje apsolutni respekt i igrača i navijača. Kapa dole, majstore. I to nije sve. Piksi je i svakom igraču našao pravo mesto u timu, dokazao i pokazao da ovaj i onaj mogu zajedno, a to opet mogu da urade samo oni selektori koji nose u sebi talenat za posao kojim se bave i zahvaljujući tome vide ono što drugi ne vide.“
Slavnić je, kaže, posle dugo, dugo vremena konačno uživao u igri našeg nacionalnog fudbalskog tima.
"Portugalci su napravili dve greške. Prvu što su igrali na nerešeno i drugu što nisu verovali da smo kapacitet koji može da ih pobedi. Bili su i ostali šibicari“, kazuje Slavnić.
Nisu, čini se, računali ni na hrabrost selektora Stojkovića koji nije vrebao šansu iz kontranapada, već je od prvog minuta njegov tim bio u napadu.
"Piksi je poseban. Uspeo je ono što drugi nisu, a to je da svoje ludilo prenese na ekipu“, misao je Pece Popovića.
Ekipa u kojoj posle izborenog plasmana na SP svaki pojedinac vredi bar pet miliona evra više. A koliko će vredeti ukoliko nastave s uspesima u kontinuitetu tek će se pričati.
"Sad je valjda svima jasno da je Milinković-Savić bolji igrač od Pogbe i da nije slučajno trenutno jedan od najskupljih igrača Evrope“, misli Peca Popović.
Profesor Vladimir Koprivica čije bogato iskustvo u radu sa brojnim sportskim selekcijama i klubovima nema cenu ukazuje i na još nešto jako bitno a dovoljno ilustrativno da bi se potvrdila priča o pravom čoveku na pravom mestu.
"Svaki selektor ima dva tima: stručni štab i igrače. Stojković je, očigledno, napravo dobar izbor i u jednom i u drugom slučaju. Uvezao ih je u homogenu celinu, stvorio dobru hemiju između njih, atmosferu poverenja i poštovanja. Zato Piksijeva reprezentacija i izgleda kao tim. Šta to znači dokaz su upravo Portugalci. Oni su jači, ali ti igrači nisu u meču sa Srbijom bili tim. Zato su i izgubili.“
Ima još nešto što profesora Vladimira Koprivicu čini posebno dobro raspoloženim. Jedan gest reprezentativaca obradovao ga je više možda nego sama pobeda.
"Njihova odluka, nije bitno da li ih je neko savetovao ili su to uradili samoinicijativno, da nagradu od milion evra koju su dobili od države daruju u fond za lečenje bolesne dece govori izuzeto puno o njima i zrelosti njihovih ličnosti. Suvišno je reći – momci svaka čast.“
Danas srpska reprezentacija, možda i zbog ovog humanog gesta, nije ono što je bila juče. A koliko juče bila je samo grupa sa nekoliko kvalitetnih, ali i razmaženih igrača koji su se rado odazivali na poziv selektora da bi se odmorili od drila u evropskim ekipama čije boje brane i usput, ne razmišljajući ozbiljno o reprezentativnim obavezama, uživali u provodu na beogradskim splavovima. Sada, u sticaju nekih drugih vrednosti, navijači uživaju u njihovim igrama.
"Piksi je reprezentativcima objasnio, čini se, i to da je nacionalni tim između ostalog i ono najbolje što zemlja ima i da je njihov patriotski zadatak da se u skladu s tim i ponašaju. I na terenu i van terena“, konstatuje profesor Koković.
Srbija je najveće iznenađenje kvalifikacija za SP u Kataru 2022. Reprezentacija koja je godinama unazad bila u kategoriji onih koje su gubile kada se to od njih najmanje očekivalo polako izrasta u selekciju na koju će svet i Evropa gledati s respektom. Na utakmicama koje je vodio Piksi, pogotovo na onoj u Lisabonu, primećeno je i još nešto, a to je da srpska selekcija više nije reprezentacija s nedostatkom sportske kulture. Jednako pre, za vreme i posle utakmice. Imbecilnost pojedinaca, prostačko ponašanje, razulareno i nevešto glumatanje, jeftine rasprave sa sudijama, kao i slične budalaštine koje su u skoroj prošlosti mnoge opravdane ambicije obrušavale u bljuzgavicu nepoštovanja danas nisu odlika srpskog tima.
Utisak je takođe da je Piksi uspeo još nešto. Pre svega da od nacionalnog tima i svakog pojedinca u njemu udalji prepoznatljive majstore kvarenja dobre atmosfere i unošenja klica nemira. Na tu temu Peca Popović konstatuje:
"Čovek kome su data sva prva, mislim na Piksija, ulazi u rizik da kao selektor uništi svoju legendu. U ovoj ulozi on reskira mnogo svoje biografije. Za sada funkcioniše u skladu sa garancijom koju mu je neko dao, nije bitno ko, da mu navijači i menadžeri neće sastavljati tim. Koliko je to dobro za Srbiju pokazuju rezultati, ali da li će tako i ostati, a bilo bi dobro da ostane, veliko je pitanje.“
Profesor Vladimir Koprivica takođe s podosta rezerve gleda na ono što se može dogoditi sutra.
"Katar i plasman na svetsko prvenstvo nije samo izazov za selektora, njegove saradnike i reprezentativce, ako hoćete i naciju, već je i više nego dobra prilika da u igri koja je više od igre prepoznatljive interesne grupe ostvare svoje ciljeve. Fudbaleri su za njih roba, vredna roba koja donosi profit. Iskustva nam govore da te i takve interesne grupe ne biraju sredstva na tom svom putu. Koliko je to juče bilo pogubno za mnoge naše selekcije, pogubno za početak na atmosferu, a zatim i u rezultatskom smislu, suvišno je i podsećati. Sada se euforija zbog uspeha u Lisabonu polako stišava pružajući priliku dušebrižnicima sa lošim namerama da konačno stupe na scenu. Počinje, dakle, igra pojedinaca s licencom nevidljivih prava za ostvarenje ličnih interesa i stvaranje profita kad su i pitanju reprezentativci i reprezentacija.“
Da je fudbal mnogo više od fudbala kao ilustracija može da posluži i podatak da za pojedine srpske reprezentativce nikada na svetskoj pijaci nije vladalo toliko interesovanje kao što je to slučaj danas. Piksijev tim sada mnogo više vredi nego ranije i kad se sve sabere zvanično je 11. najskuplja selekcija na svetu. Zaposleni u "Transfermarketu“ procenili su vrednost "orlova“ na sumu od 342 miliona evra.
"Jedanaesta najskuplja reprezentacija na svetu ne može fudbalski da bude slaba. Sad sve ovo samo treba potvrditi na takmičenjima u 2022, a ponajviše na SP u Kataru. Ukoliko ne izostane uspeh, i cifre će biti neuporedivo veće“, tvrdi nekadašnji as Vlado Čapljić.
U ovakvim situacijama mnogima prija poređenje sa Hrvatima. Oni su od kako smo se razišli neuporedivo bolji, više su uradili na sportskom polju i više ostvarili. Srbija to što su komšije fudbalska sila poštuje kao što i Hrvati danas uvažavaju istinu da je srpska reprezentacija za 26 miliona skuplja od njihove. Naravno, sve ove procene nisu baš i sto odsto validan dokaz vrednosti, ali su zato više nego idealne za bezvredno nadmudrivanje pojedinaca s obe strane što je takođe jedan od fenomena fudbala.
"Nije samo fudbal fenomen, jednako su i fenomeni ljudi koji su u njemu. Jedan od njih je i Piksi“, konstatuje sociolog sporta profesor dr Dragan Koković.
"Piksi je odigrao 84 utakmice za reprezentaciju Jugoslavije i samo jednu loše. Onu protiv Francuske 1984. kad mu je neozbiljni selektor poverio ulogu čuvara Mišela Platinija. Piksi je fudbaler koji voli da igra, a kad to radi onda i fudbal slavi svoje ime“, uverava Peca Popović.
Nije loše, kaže Popović, podsetiti i na onu njegovu fantastičnu igru protiv Španaca i nezaboravnu fintu u šesnaestercu posle koje je zatresao mrežu. To je zaista lepa prošlost, ali i drugo fudbalsko vreme. Danas je dobro što srpski selektor podržava ideju američke košarke čija je bitna odlika brza igra sa mnogo akcija. On to može jer ima igrače koji to mogu.
"U ovoj priči fenomen je Mitrović, a ne samo srpska reprezentacija koja je napravila izuzetan rezultat podižući se iz pepela velikih nadanja. Projektovan u glavi selektora da bude igrač odluke, on je u pravom trenutku poslao loptu na pravo mesto i zemlja Srbija se zatresla od radosti. Njegovi golovi trasirali su put reprezentaciji do svetskog šampionata kad je selektor bio Slavoljub Muslin, sada je isto ponovio i pod komandom Dragana Stojkovića Piksija. On je fenomen nad fenomenima“, kaže Zoran Moka Slavnić, proslavljeni košarkaški as.
"Ne bih se iznenadio ukoliko u narednim danima roditelji novorođenoj muškoj deci daju ime Aleksandar. Ja ne znam koliko je dece dobilo ime Stanislav posle onog mog gola u Atini protiv Grčke u poslednjim minutima utakmice koji nas je odveo u majstoricu sa Špancima uoči SP u Nemačkoj, ali znam da i danas susrećem neke sada već sredovečne ljude koji mi kazuju da su po meni dobili ime“, priča Stanislav Karasi ilustrujući i na ovaj način fenomen fudbala kao igre.
Lopte pred golom, lopta u golu. Uzbuđenje plus beskrajna radost. Sociolozi sporta uveravaju da je i to jedan od razloga zbog čega je fudbal jedan od najvoljenijih sportova na planeti. A kad je tako, onda je razumljivo kako je moguće da jedna pobeda, u svemu velika, gurne u zaborav desetine bolnih poraza.
"Ovaj uspeh je nedostajao narodu koji voli fudbal i zato je svako slavlje koje sa dogodilo na ulicama apsolutno razumljivo“, uverava profesor Vladimir Koprivica.
Mnoge je iznenadila odluka kad je Piksi Stojković, nije bitno na čiji nagovor, odlučio da prihvati ulogu selektora reprezentacije. On je, takođe, i jedini srpski selektor koji je obećao uspeh i pre nego što je seo u selektorsku fotelju. Danas je junak, heroj nacije. Da li će sutra ili neki dan kasnije negde osvanuti i rečenica tipa "ko je voleo Piksija, voleo je reprezentaciju Srbije“?
Moguće je i da hoće, ali uz uslov da se konačno sazna zašto Srbija ne voli svoju fudbalsku selekciju, svoj fudbalski nacionalni tim, zašto Srbija hoće da gradi i izgradi nacionalni fudbalski stadion kad nacionalnu fudbalsku selekciju nema ko da gleda i za nju navija?
"Izgubljena je vera u reprezentaciju, mnogo puta u skoroj prošlosti navijači su bili iznevereni, puno puta su gubili kad se to nije očekivalo, nesloga je carevala najboljom selekcijom, čudne stvari su se događale u FSS-u. Šta mislite koliko bi ljudi bilo na utakmici Srbija–Katar da je odigrana tri dana posle meča Portugal–Srbija“?, glasno pita profesor dr Vladimir Koprivica, dekan Fakulteta za sport u Beogradu.
Istina je i ovo: Srbija je protiv Portugala u Lisabonu imala više navijača nego protiv Katara u Beogradu. Na tribinama Marakane čak nisu bili ni svi oni koji su dva dana kasnije, u ko zna kakvim šemama, bili u avionu za Lisabon. Da li je ovo pre ironija nego fenomen ili je i jedno i drugo. Ili nije ni jedno ni drugo, već je naprosto neobjašnjiva drskost pojedinaca.
"Mislio sam da je himna jedan od razloga zašto navijači ne dolaze na stadion i zašto ne bodre Srbiju. Sad znam da to nije razlog“, kaže Peca Popović.
"Fudbal je zabava, igra sa konstantnom smenom utisaka, tanka nit je između euforije izazvane uspehom i očaja koji nastaje u glavama navijača kada se gubi. Ali, fudbal je i institucionalizovana igra, trajni obrazac kulture i društvene strukture, oblik društvenosti“, kazuje profesor Koković.
Fudbal je i opijum, magnet za politiku i političare. Mnogi su zamerili predsedniku Vučiću kad je reprezentativcima obećao pare.
"Da ne ulazimo u detalje. Bio je to, pokazalo se, šmekerski potez. Obećao je milion, a znao je da ako pobede momci u kasu donose 12. Onda su, kad su pare za uspeh uplaćene, šmekeri ispali i reprezentativci preusmeravajući taj novac u humanitarne svrhe“, kaže Vlado Čapljić.
Kolika je moć fudbala i šta sve mogu da proizvedu porazi ili pobede nacionalnih selekcija kao dokaz može da posluži i ovo malo podsećanje na neka prošla vremena.
Kada su Italijani 1934. osvojili titulu svetskog prvaka u fudbalu, bili su gosti Musolinija na njegovoj jahti, a kad Nemci nisu osvojili titulu prvaka sveta (1938) Hitler je smenio saveznog kapitena Sepa Herbergera.
Parlament je posle neuspeha italijanske fudbalske reprezentacije 1954. u Švajcarskoj ocenio da je to "nacionalna sramota“.
Laburisti su izgubili izbore u Engleskoj najviše zbog neuspeha fudbalske reprezentacije na prvenstvu sveta u Meksiku 1970. godine, zaključili su politički analitičari.
Predsednik Medisi, kada su Brazilci 1970. osvojili titulu, naredio je da ceo Brazil stane mirno u času kada se avion sa fudbalerima bude spustio na aerodrom u Riju. Nacija je poslušala predsednika, a 94 građanina Brazila tog časa pala su na zemlju i nikada više nisu ustala.
Dakle, i događanja posle trijumfa reprezentacije u Lisabonu, slavlja do jutra na ulicama Beograda i mnogih drugih srpskih gradova nisu slučajnost. Očigledno je da Piksi kao selektor i njegova reprezentacija s načinom kako igra vraćaju veru u vrednost srpskog fudbala, ali i nadu, što je takođe jedan od fenomena srpskog fudbala, da je moguće pomirenje navijača dva najveća kluba koji bi sutra bili jedna armija na tribinama kada igra Srbija.
"Direktan plasman na svetsko prvenstvo je veliki uspeh. I sve to me silno obradovalo. Između ostalog, i zato jer je sad postalo jasno da Srbija zapravo nikada nije imala bolju reprezentaciju. Mislim na Srbiju, ne na Jugoslaviju“, tvrdi Peca Popović.
A ta i takva reprezentacija zaslužuje podršku srpskog naroda. I ovde i u dijaspori. Tim pre što će od sada, zahvaljujući svemu onome što ima, i Piksija i sjajne pojedince ukomponovane u dobar tim, važiti za favorita na svakom velikom takmičenju. Misli se na svetska i evropska prvenstva. Ne sme se, međutim, zaboraviti još jedno, a to je da su Srbi u svemu, pa i u fudbalu, sami sebi najveći protivnici.