Dabogda ti dete bilo talentovani fudbaler

Sa 69 fudbalera "crno-beli“ su na poziciji šest, dok je Crvena zvezda na 11. mestu sa 56 fudbalera. Među prvih 100 u konkurenciji nekoliko stotina evropskih velikana su još tri srpska kluba: Vojvodina, OFK Beograd, koji jedva da postoji, i Čukarički.

Podatke je objavio Međunarodni centar za sportske studije (CIES).

Ista kuća saopštila je i da su fudbaleri iz Srbije šesti po rasprostranjenosti širom sveta, odnosno da skoro 550 fudbalera iz Srbije igra u jednoj od prvih liga širom planete.

Da li je sve ovo razlog da se Srbija ponosi ili strepi? I da li je sve u srpskom fudbalu i zaista toliko bajkovito, odnosno da li svi svoje snove na prostoru od Dragaša do Subotice i ostvaruju? Milorad Miša Kosanović, dokazani srpski stručnjak s međunarodnim iskustvom, tvrdi:

"Siguran sam da oni koji vole fudbal strepe za budućnost srpskog fudbala jer i ono malo kvaliteta koji kao fudbalska zemlja imamo polako nestaje. Momci odlaze, ali tamo gde odu mnogi ne napreduju. I to je zlo, njihova nesreća. Koristeći jeftinu demagogiju kao opravdanje za učinjeno nedelo, prodaju ih fudbalske neznalice sa zvanjem direktora klubova, nabeđeni menadžeri pristigli iz miljea polusveta, kriminalci.“

Kosanovićevo mišljenje dele i mnogi drugi, ali se u javnosti glasno ne izjašnjavaju. Strah je čudo, pogotovo kad je u pitanju egzistencija. Uprkos svemu, Srbija i danas ima što drugi nemaju. Kosanović se slaže i konstatuje:

"Jeste, Srbija ima talentovanu decu, ali nema jednako kvalitetne trenere, selekciju, organizovan rad, projekciju budućnosti i još puno toga što bi je činilo ozbiljnom fudbalskom zemljom. Dokaz, našu decu na međunarodnoj sceni pobeđuje ko stigne. Ali ni to nije važno koliko saznanje da oni najtalentovaniji u Srbiji ne odigraju ni jedan jedini minut. A kad je tako i kad se sve podvuče, jasno je da smo kao fudbalska zemlja na pragu kraja.“

Mirko Ivanić: Igranje u inostranstvu je škola života

Intervju

Intervju

Sport 01.11.2021. 08:05

Mirko Ivanić: Igranje u inostranstvu je škola života

Partizan i Zvezda u evropskom vrhu po izvozu igrača

Ajaks na prvom mestu

Ajaks na prvom mestu

Sport 25.10.2021. 15:53

Partizan i Zvezda u evropskom vrhu po izvozu igrača

A nekad smo i ne tako davno sve gore nabrojano imali. Istina, u malim količinama – ali smo imali. I talente i rezultate, publiku na tribinama. Takođe, i ugled u svetu fudbala. Zašto danas Srbija sve to nema? Možda i zato što se srpska fudbalska svakodnevica i definitivno vrti oko novca koji zvanično služi da bi klubovi preživeli, a nezvanično da bi pojedinci u fudbalu i oko fudbala napunili sopstveni džep ili dodali nekoliko nula na nekom tajnom bankovnom računu. Jedino su u minusu, očigledno, oni sa terena. Zašto? Zato što i transferima s nekoliko miliona ne dobiju ni "m“ jer podosta tog novca mora da dele s previše individua i vampira iz ličnog okruženja koji im piju krv sve dok su sredstvo uz pomoć kojeg se stiže do novca.

Ok, fudbal je i u Srbiji sve više biznis. Istina, s predznakom prljavih poslova i uz sve naglašeniju tendenciju dobre zarade na kvalitetnoj sirovini odnosno mladim igračima uz zanemarivanje opšteg interesa zvanog kvalitet i prosperitet srpskog fudbala.

Talentovani dečaci su, tvrde u srpskim klubovima, najtraženija roba na tržištu, za njih pristiže najviše ponuda i najbolje se plaćaju. Zato se za taj fudbalski uzrast i bukvalno svakodnevno otimaju brojni tapšači ramena, korumpirani klupski rukovodioci, menadžeri s kriminalnim dosijeima. U ovom prljavom plesu su i roditelji koji u sopstvenoj deci vide robu u koju su uložili jedino spermu, odnosno izlaz iz bede, svetla velegrada, bolji život. Ali, sve to na kraju zna da postane i velika muka, da izazove gorčinu u stomaku, napravi pakao od života. Kad roditelji, dobrovoljno, stave paraf na ugovor koji su sastavili menadžer ili klub, deca više nisu njihova jer njihovim životima sada raspolaže neko drugi. Otuda i kletva "dabogda ti dete bilo talentovani fudbaler“.

Pitali smo stručnjake: Da li je Piksijev tim dovoljno moćan da ispuni očekivanja nacije?

Fudbal

Fudbal

Sport 09.10.2021. 07:35

Pitali smo stručnjake: Da li je Piksijev tim dovoljno moćan da ispuni očekivanja nacije?

Carstvo nezamislivih zarada

Fudbalska industrija

Fudbalska industrija

Sport 21.10.2021. 09:44

Carstvo nezamislivih zarada

Zvuči kao šala, ali je istina da na utakmicama pojedinih srpskih superligaša na tribinama ima više menadžera, skauta i prodavaca magle nego istinskih navijača. Ljubitelji fudbala u Srbiji očigledno više fudbalu koji se igra u Srbiji ne veruju.

Sve ovo zapravo i nije ništa novo. Ni s navijačima ni sa igračima. Događalo se i pre, pogotovo kad su fudbaleri u pitanju, s tim što se sada sve više spušta granica kod prodaje i kupovine. Nekada su bili interesantni oni od 18 ili 19 godina, danas se uz blagoslov gramzivih roditelja prodaju fudbaleri u pokušaju ili oni koji su napunili tek 14 ili 15 godina. U Južnoj Americi lovci na talente bacaju mreže i na one koji su napunili 10 ili 12 godina.

Sociolozi sporta smelo konstatuju i to da je fudbal postao vrlo specifična zabava kojoj nije potrebna samo određena vrsta talenta, već i određena vrsta čoveka kojim je lako manipulisati, pogotovo ako poveruje da je fudbal idealan izbor i da se učešćem u toj igri može dobiti baš sve što se poželi. Zbog toga i jeste teško zaustaviti nekog mladog igrača kome je pristigla bajkovita ponuda nekog inostranog kluba, pogotovo ako ta ponuda finansijski zadovoljava i igrača i sve one oko igrača, a pre svega i na kraju njegov matični klub.

Zarad korumpirane bulumente u fudbalu i oko fudbala, svet Srbiju doživljava i kao zemlju u kojoj se visokokvalitetna roba kupuje za male pare ili po duplo nižim cenama nego u okruženju. Konkretno, kada je mladi i aktuelni srpski reprezentativac Strahinja Pavlović na tržištu vredeo 8.500.000 evra (februar 2020), Hrvat Josip Brekalo, koji takođe nosi dres s nacionalnim grbom, imao je u isto vreme na evropskoj fudbalskoj pijaci cenu od je 16 miliona evra. I Partizan i Dinamo dobili su ono što su tražili za svoju decu, ali...

U martu ove godine prestižni portal "Goal“ saopštio je kako je 19-godišnji defanzivac zagrebačkog Dinama Joško Gvardiol prodat Lajpcigu za 19 miliona evra, dok je za supertalentovanog krilnog napadača Filipa Stevanovića Partizan od Sitija dobio šest miliona funti.

Treba znati i to da je Stevanović (Gvardiol je kao pozajmljen igrač ostao u Dinamu) odmah prosleđen u Holandiju na pozajmicu i da to nije ništa novo kad su u pitanju "građani“. Prošlog leta Siti je Slobodana Tedića, mladog srpskog reprezentativca iz selekcije U21 koji se dokazao u dresu Čukaričkog, prosledio u Zvole. U istom košu su i braća Ivan i Luka Ilić koje je Mančester sitiju ne tako davno prodala Crvena zvezda. I oni su naravno morali na pozajmicu uz sasvim izvesnu mogućnost da se niko ili baš niko od ovih dečaka, bez obzira na dobre igre, sutra ne vrati na Ostrvo i u krilo Pepa Gvardiole. Najveća prepreka za sve njih mogla bi da bude dobijanje radne dozvole. Za ovaj papir koji u Velikoj Britaniji život znači jedan od uslova je i taj da za dve godine odigraju 75 odsto utakmica za A reprezentaciju Srbije. Tako nešto teško da će se dogoditi, a ako se ne dogodi, sve njih čeka tužna sudbina koja će se svesti na to da karijeru talentovanih fudbalera neće moći na pravi način da razviju u definitivno ne baš atraktivnim holandskim, italijanskim ili kojim već klubovima u koje su poslati na pozajmicu.

Sve ovo na neki način nameće i pitanje koliko je prodaja svakog talentovanog srpskog dečaka opravdana i da li je "za robu“ izuzetnog kvaliteta sa rokom višegodišnje upotrebe dobijena i adekvatna cena, odnosno koliko su na njima i zaista zaradili njihovi matični klubovi, a koliko evropski prilikom preprodaje? Primera u korist srpske štete je bezbroj.

Zvezda je prodajom Luke Jovića fondu menadžera Zahavija za 70 odsto njegovog ugovora dobila 1,4 miliona evra. Momak je posle preko kiparskog Apoela stigao do Benfike, a onda i do Ajntrahta iz Frankfurta koji je prodajući srpskog asa madridskom Realu inkasirao 63 miliona evra.

Srbija je jedna od retkih zemlja u Evropi kojoj je pošlo za rukom da u intervalu od dve godine bude šampion Evrope (U19 – 2013) i prvak sveta (U20 – 2015). Gde su ti igrači danas? Takođe, i da li je i koliko tačno da je većina njih napravila ozbiljnu karijeru što bi bilo prihvatljivo s obzirom na rezultate koje su napravili.

Podsetićemo, evropsku titulu osvojili su: Predrag Rajković, Stefan Čupić, Petar Golubović, Slobodan Urošević, Nikola Antić, Aleksandar Filipović, Miloš Veljković, Sergej Milinković-Savić, Dejan Meleg, Marko Pavlovski, Andrija Luković, Mijat Gaćinović, Milan Vojvodić, Nemanja Maksimović, Ognjen Ožegović, Uroš Đurđević, Aleksandar Mitrović i Aleksandar Čavrić.

Šampioni sveta bili su: Predrag Rajković, Milan Gajić, Nemanja Antonov, Saša Zdjelar, Miloš Veljković, Nemanja Maksimović, Staniša Mandić, Mijat Gaćinović, Andrija Živković, Filip Manojlović, Stefan Milošević, Vukašin Jovanović, Miladin Stevanović, Marko Grujić, Radovan Pankov, Filip Janković, Stefan Ilić, braća Sergej i Vanja Milinković-Savić.

Pažljivom posmatraču i znalcu upada u oči podatak da su petorica igrala i u jednoj i u drugoj selekciji. Golman Slobodan Rajković danas je prvi čuvar mreže srpske A reprezentacije čiji dres su nosili ili još uvek nose i Miloš Veljković, Sergej Milinković-Savić, Nemanja Maksimović i Mijat Gaćinović. Pitanje je i to da li je ovo slučajnost ili je sve samo potvrda njihovog vanserijskog talenta, dobre selekcije i vrednog rada selektora. Bože, šta bi bilo kad bi neko drugi u svetu ovako nešto imao?

Međutim, nisu svi postali igrači ili veliko ime u fudbalu. I to je na neki način i normalno, kao i to da je samo nekolicina njih, uprkos što su početak karijere obeležili fantastičnim uspehom, na kraju napustila fudbal. Najdrastičniji primer je Milan Vojvodić, momak iz Subotice koji se dokazao u dresu Spartaka, kasnije nešto malo i u majici nižerazredne subotičke Bačke da bi posle toga nestao sa fudbalske scene. A nije da nije bio igrač koji obećava. U selekciji koja se okitila titulom prvaka kontinenta ulazio je u igru sa klupe, na meču protiv Francuza bio je čak i starter, ali sve to nije bilo dovoljno da ostane u fudbalu.

Tužna priča vezana je i za ime neuporedivo poznatijeg Filipa Jankovića, fudbalskog vunderkinda beogradskih "crveno-belih“, i danas drugog najmlađeg debitanta u istoriji Crvene zvezde, projektovanog da bude as. Krahu zvezdane karijere ovog dečaka nisu toliko kumovali navalentni menadžeri koliko, navodno, njegova majka koja je uprkos tome što je po zanimanju advokat potpisivala ugovore sa nekoliko menadžera u isto vreme. Zbog svega, posle odlaska iz Zvezde, Janković je bez zapaženije uloge nosio dres nekih nižerazrednih klubova u Italiji, igrao je i malo na tlu Španije da bi na kraju završio u slovenačkom Triglavu. Za njegovu karijeru vezana je i jedna mala anegdota koja se prepričava u fudbalskim krugovima. Imao je, kažu, u ono vreme dobru ponudu iz Engleske, ali njegova majka nije htela sve da prihvati uz obrazloženje da je na Ostrvu loše vreme.

Stefan Ilić, momak koji je igrao na Novom Zelandu, svojim unucima jednog dana prepričavaće priču kako je u igru ušao samo jednom na prvenstvu sveta i to u finalu protiv Brazila. Međutim, i tih 10 minuta bilo je dovoljno da asistira Maksimoviću koji je postigao pobedonosni gol za "orliće“. Posle ove sjajne epizode iz Spartaka je prešao u Partizan, onda se izgubio da bi se nedavno saznalo kako trenutno igra u Indiji. I njegova karijera očigledno nije išla željenim putem ili paralelnim kolosekom kojim bi ispratila njegov vanserijski talenat. Takav je fudbal.

Zanimljivo je da je u reprezentacijama koje su bile rival našoj selekciji na Novom Zelandu više fudbalera koji nisu uspeli nego onih koji su stigli do nacionalnog A tima. Iz Portugala, koga su naši dobili u polufinalu, dokazao se na pravi način samo Martins koji danas igra za Monako. U Nemačkoj karijeru je napravio Julijus Vajgl, trenutno jedan od asova Borusije iz Dortmunda.

I kod nas je bar u priči bitno da kroz selekcije dobijemo igrače. Rezultat je u drugom planu. Tako su ispričali rukovodioci FSS-a priču i Aleksandru Stanojeviću koji je preuzimajući selekciju U19 pitao "staf“ šta se od njega očekuje. Kad su mu rekli da na pravi način selektira tim i kroz selekciju stvara asove nije mogao a da ne pita zašto su mu kad nije bitan rezultat ponudili ugovor na šest meseci, odnosno do kraja kvalifikacija. Odgovor nije dobio.

Obavešteni tvrde da je pravilo šestomesečnog ugovara sa selektorima mlađih selekcija u FSS-u navodno i dalje na snazi.

"Fudbalsku Srbiju definitivno ubi neznanje. Ljudi koji vode fudbal zaboravljaju istinu da navijač jedino može da prepozna dobru igru ili dobrog igrača, ali kako se pravi igra i dobar igrač taj isti navijač to već ne zna“, uverava Milorad Kosanović.

Iz generacije koja je igrala u Litvaniji zanimljiv slučaj je u vezi sa Francuzima koje su "orlići“ dobili u finalu. Od 18 igrača "galskih petlova“ trojica su dotakli zvezdane fudbalske visine. Rabio je standardni reprezentativac Francuske i velika zvezda Juventusa, Bendžamin Mendi je bek Mančester sitija, a Antonio Marsijal s dosta uspeha igra za Mančester junajted. S "orlićima“ je na svu sreću malo drugačija priča.

Sergej Milinković-Savić, prvotimac Lacija, na dobrom putu je da realizuje jedan od najvećih, ako ne i najveći transfer u istoriji srpskog fudbala. On je jedan od onih fudbalera koji je igrao i u Litvaniji i na Novom Zelandu. Golman Rajković posle Izraela gradi karijeru u Francuskoj, Miloš Veljković i Mijat Gaćinović u Nemačkoj, dok je Nemanja Maksimović nezamenljiv u španskom klubu Hetafe. Vratio se na veliku scenu posle bezbroj peripetija i pogrešnih angažmana takođe i povremeni reprezentativac Andrej Živković, danas jedan od bitnih šrafova u mašineriji solunskog PAOK-a.

Posle Litvanije verovalo se bez zadrške da će dečačke snove ispuniti i neki drugi. Pre svih Dejan Meleg. Bio je jedan od značajnijih igrača u Litvaniji s nemerljivim zaslugama za veliki uspeh. Još pre odlaska na šampionat Evrope U19 potpisao je ugovor sa velikim Ajaksom u kome je imao sjajan tretman uz projekciju da postane klupska zvezda, ali uprkos talentu i fudbalskom umeću nije uspeo. Vratio se u Srbiju, igrao za Vojvodinu, Crvenu zvezdu, Radnički iz Niša. Danas je prvotimac banjalučkog Borca. Primer dobrog dečka i sjajnog fudbalera koji sticajem okolnosti nije uspeo jeste i Marko Pavlovski, kapiten u Litvaniji. Posle sjajnih partija u U19 selekciji, OFK Beogradu se žurilo da ga što pre proda i što više zaradi. Međutim, menadžeri su izabrali pogrešan klub. Otišao je u Porto, igrao je godinu i po dana za mladi tim šampiona Evrope uz napomenu da ni minut nije proveo među prvotimcima. Ali Porto je bio samo prvi u nizu pogrešno izabranih klubova. Igrao je posle gde nije, čak i u Splitu iz Splita, da bi sada nosio dres jednog kluba u Litvaniji koji je trenutno peti na tabeli. Priča kazuje i to da je u trenutku velikog neraspoloženja odlučio, svestan velike prevare, da prekine saradnju sa svim mogućim menadžerima. Sada je u fazi da sam sebi juri klub što takođe nije lako i gotovo je nemoguće.

Dakle, bez menadžera se ne može uprkos istini da su nužno zlo. Takođe su u svetu fudbala uticajna i ozbiljna grupacija. Bolji poznavaoci prilika tvrde da danas u srpskom fudbalu nema talentovanog deteta od 14 ili 15 godina koje nema menadžera. U njihovom poslu važi samo pravilo da je dobar samo onaj put koji vodi do cilja. A na tom putu se ne biraju sredstva. I ne broje žrtve. U toj igri menadžeri ili oni koji sebe tako zovu naravno nisu sami. Ljudi iz klubova koji bi trebalo da štite interes mladih igrača i pre svega kluba zapravo su i te kako u bliskoj sprezi s menadžerima. Dokazano, u ime sopstvenog interesa.

Menadžeri su na smetnji i selektorima. Nije nikakva tajna da zajedno s klupskim funkcionerima vrše pritisak da se u reprezentaciju pozove ovaj ili onaj igrač. Danas sve zvuči kao urbana legenda, ali ima onih koji su spremni da se zakunu kako je priča koja sledi apsolutno istinita. Aleksandar Stanojević, koji je sa srpskom U19 selekcijom bio treći na Evropskom šampionatu u Ukrajini, na prvom okupljanu izgovorio je pred dečacima rečenicu koja je dobila mitsku vrednost: "Neki su ovde slučajno i neće igrati osim ako neko od onih koji igra umre.“

Priča iz Litvanije takođe je zanimljiva. Dva napadača, Aleksandar Mitrović i Uroš Đurđević, konkurisali su za jedno mesto u špicu jer se Drulović opredelio za formaciju 4-2-3-1. Kako su obojica zasluživala da igraju, selektor je našao, činilo se, pravo rešenje: Mitrović je bio najistureniji dok je, da bi se iskoristila njegova brzina, Đurđević trebalo da igra po boku. Međutim, Đurđević je samoinicijativno čim počne meč preuzimao ulogu drugog špica. I dok je Drulović sa klupe vikao "širi, širi“, neki drugi, ali sa drugog kraja klupe, kasnije prepoznati kao pridruženi članovi stručnog štaba, govorili su "suzi, suzi“. Šta je poenta?

Đurđević je dobijao savete od svojih dušebrižnika, a preko menadžera da igra drugu poziciju zato što je u Litvaniju došao Anderleht rešen da kupi špica iz Srbije. Dvoumili su se između Đurđevića i Mitrovića. Odlučili su da angažuju onog ko na prvenstvu bude bolji. Informacija je došla i do igrača, u tom nadmetanju koje je direktno uticalo na ideju selektora, ali i kvarilo atmosferu, malo je nedostajalo da se izgubi utakmica od Portugala u polufinalu. I to sve samo zato što se igrač potrudio da ne sluša selektora nego menadžera. Za kraj i mala digresija, ugovor sa Belgijancima potpisao je Mitrović.

Da se s vatrom ne valja igrati, odnosno biti razuman roditelj u svetu fudbala, kao ilustracija može da posluži i priča danas jednog reprezentativca Srbije koji uprkos fantastičnoj ponudi jednog evropskog velikana nije želeo po svaku cenu da ode iz matičnog kluba koji je opet po svaku cenu a na insistiranje menadžera hteo da ga proda. I igrač i roditelji su rekli ne. Onda je tata dobio poruku u vidu lakše saobraćajne nesreće. Već sutra transfer je realizovan.

Pokušavajući da slikovito objasni šta je zapravo snašlo srpski fudbal, srpski fudbalski bard Milan Živadinović svojevremeno je upozoravao:

"Pravila igre su naravno u svetu svuda ista, ali ono što srpski fudbal razlikuje od drugih jesu nepisana pravila van terena.“

Da li je bio u pravu i da li ga je neko čuo, ostaće tajna uz večnu sramotu koju srpski fudbal živi već nekoliko decenija.