Sport
20.08.2021. 10:39
Sport
23.08.2021. 08:10
Zoran Šećerov
Pomirimo se sa istinom
Razlozi zbog kojih su srpski fudbalski klubovi postali autsajderi
Ne postoji jedan, već sijaset razloga zbog kojih su srpski fudbalski klubovi postali autsajderi koje u Evropi svi protivnici zdušno priželjkuju.
Koliko juče sve je ličilo na priliku za uspeh. Skoro istorijski. Srbija je, što joj se nikad pre nije dogodilo, imala izvanredne izglede da se domogne 15. ili čak još bolje pozicije na rang listi UEFA i tako od sezone 2023/24. godine sebe i svoj fudbal promoviše sa dva kluba u kvalifikacijama za Ligu šampiona, odnosno jednim u Ligi Evrope. Međutim, kako sada stvari stoje, od svega neće biti ništa.
Propuštena je više nego povoljna šansa za uvek izazovno odmeravanje fudbalskog umeća među velikanima. Umesto u elitu, stiglo se do dna, među male i siromašne Evropljane. Pitanje koje se posle svega postavlja glasi da li su srpski klubovi zaista autsajderi na evropskoj fudbalskoj sceni. I ukoliko to jesu, zašto je tako. Dušan Duda Marović, srpski fudbalski globtroter sa silnim internacionalnim iskustvom, bio je već u prvoj rečenici sasvim precizan:
„Potonuli smo kao ʼTitanikʼ. Mislim, naravno, na srpski klupski, ali i reprezentativni fudbal. I to za samo 30 godina. Od zemlje koja je imala finalistu i pobednika Kupa evropskih šampiona, stigli smo do trećerazrednog evropskog ranga, do Lige konferencija. Strašno, nedopustivo.“„Crveno-bele“ je u kvalifikacijama za Ligu šampiona preslišao, koliko god je i dalje teško poverovati, moldavski šampion Šerif. Fudbalska Srbija, i ne samo Srbija, to je okarakterisala kao veliku bruku kluba kome se koliko juče klanjala Evropa i divio svet.„Ne pravdam, već naprosto samo konstatujem. Dakle, u neverovatnom sticaju okolnosti, u samo dve utakmice kvalifikacija za Ligu šampiona, na površinu su isplivale sve trenutne slabosti kluba, trenera i igrača ʼcrveno-belihʼ. Ne verujem da se isto Crvenoj zvezdi skoro može ponoviti“, uveren je Dragan Okuka, iskusni stručnjak internacionalac za koga odavno nema mesta u srpskom fudbalu.
Nova šansa za „crveno-bele“ je rumunski Kluž. Ukoliko ostvari želju navijača, naredne jeseni Zvezda će igrati utakmice grupne faze Lige Evrope. U suprotnom, spustiće se rang niže, u novoformiranu Ligu konferencija u kojoj mesto juri i drugi srpski velikan, tim Partizana. Protivnik „crno-belih“ je portugalski klub Santa Klara. U prethodnoj rundi momci sa Azorskih ostrva na kapitulaciju su naterali slabašnu i fudbalski nedorečenu ljubljansku Olimpiju. Da li Partizan može da ih nadigra?
„Zvezda i Partizan, uprkos svemu, imaju timove za veći domet nego što je to Liga konferencija. Ne zaboravite da u dva najveća srpska kluba igraju fudbaleri koji primaju 200.000, 300.000, 500.000 ili 700.000 evra po sezoni. Pola Bundeslige tako nešto nema, pola lige Italije, Portugala ili Španije takođe nema taj novac. To su dakle ogromni ugovori i s pravom se od Zvezde i Partizana očekuje da budu učesnici takmičenja koje je po rangu iznad Lige konferencija. Za ove ostale srpske klubove grupna faza Lige konferencija je ipak takmičenje po meri. Bar za sada“, kategoričan je Okuka.
Milorad Miša Kosanović, nekadašnji trenera Vojvodine, Crvene zvezde, Napretka, Borca, Radničkog i internacionalac s osvojenim titulama u Kini, na istu temu kaže:
„Pomirimo se sa istinom. Naši klubovi definitivno više nisu vrednost na evropskoj sceni. Zapravo su uistinu autsajderi. Kvalifikacije igraju sa evropskim muljem, klubovima sa dna kvalitetne liste i teško pobeđuju ili uopšte ne pobeđuju. Ako mislite da nisam u pravu, pitajte ljude oko vas ko su bili protivnici Zvezde, Partizana, Čukaričkog i Vojvodine u prvom kolu ovoletošnjih kvalifikacija. To su bili toliko veliki i moćni klubovi da su njihova imena, i ono što su pokazali, svi zaboravili već posle dva dana. I nije strašno što su oni tu gde jesu, zlo je što smo im se pridružili, što smo i mi dotakli dno Evrope.“
Pogrešna razmišljanja
Čukarički, sjajno organizovan klub i jedna od retkih svetlih tačaka srpskog fudbala, ovog je leta imao veliku šansu da napravi iskorak u Evropi. U prvom meču sa švedskim Hamarbijem, posle sjajne partije, slavio je sa 3:1, da bi samo sedam dana kasnije u revanšu, u Stokholmu, doživeo pravi brodolom – 5:1. Ceh je platio trener Dušan Đorđević. Podneo je ostavku. Ovo je, valjda, četvrti put da momke sa Banovog brda rivali zaustavljaju u drugom krugu evropskih kvalifikacija koji do sada nikada nisu preskočili. Posle Gabale, Videotona i Moldea, u listu onih koji su ih eliminisali upisao se i po kvalitetu skromni Hamarbi.
Sport
20.08.2021. 13:12
Mesi: Kralj, superheroj, titan... sada i na "novčanicama"
Nije se proslavila ni Vojvodina. Lale su prvo kod kuće izgubile 0:1 od austrijskog LASK-a iz Linca, da bi onda u gostima bile potučene do nogu – 6:1. Katastrofa. Da baš i nije moralo da bude kako se dogodilo, podsećaju nas radovanja koja su ne tako davno znala da uslede posle kvalifikacija u Ligi Evrope i pobeda Novosađana nad Sampdorijom, Hibernijansom, Honvedom, Bursom, Dinamom iz Minska i da ne nabrajamo dalje.
Okuka nerado konstatuje kako su srpski klubovi sad već treća evropska klasa i da je to ono što mora da brine:
„Igramo jedan dekadentan fudbal bez ritma, bez preuzimanja odgovornosti, bez duela. To nas vuče u rikverc iz koga je teško izaći. Objektivno, osim Partizana koji je odigrao dosta kvalitetno, svi ostali su u ovoletošnjim kvalifikacijama delovali beživotno. Šteta, nije LASK toliko bolji od Vojvodine, Čukarički je u rangu Hamarbija, Zvezda po kvalitetu iznad Šerifa, ali šta to vredi kad su dalje otišli drugi, a ne mi.“
Do dna, po mišljenju Okuke, postoji još jedan korak. Šta učiniti da se koliko sutra ne poredimo sa fudbalskim vrednostima Malte, Islanda, Gibraltara i sličnih. Okuka kaže:
„Mora se menjati razmišljanje i trenera i igrača. Fudbal se ne igra da bi se napravio rezultat 0:0 ili 1:0. Mora da se igra i malo za publiku, za gol više, brže i napadački. Ako treba neka se i izgubi sa tri ili četiri gola razlike, pa ako se to desi onda se mora i pobediti sa isto toliko golova. Ukoliko se ne budemo ponašali tako, naš klupski fudbal će sve više i više zaostajati za Evropom. Znači, pod hitno se mora menjati pristup i razmišljanje igrača i trenera.“
Najava onog što se danas događa nije od juče. Da će srpski klubovi kad-tad doživeti tužnu i ružnu sudbinu bilo je i ranije primetno, ali očigledno da ti neočekivani porazi i eliminacije iz daljeg takmičenja nisu bili i dobra opomena. Setimo se samo da je Zvezda, uprkos kvalitetu, eliminisana od anonimnog Sasuola ili Partizan od Zaglebja.
„Godinama radimo neke stvari pogrešno i sad smo tu gde jesmo“, podseća i objašnjava razloge srozavanja naših klubova na najniže grane Milorad Kosanović.
Nije slučajnost
Za razliku od prošlih vremena kada im se kao rivalu na žrebu niko nije radovao, Dušan Duda Marović napominje da su srpski klubovi danas za protivnike sve više poželjni rivali na međunarodnoj sceni:
„Sunovrat klupskog fudbala ne traje od juče. Poslednji čovek sa ovih prostora koga su Evropa i svet cenili bio je Miljan Miljanić. Kod njega su dolazili da uče čak i Englezi. Posle njega u srpskom fudbalu je sve improvizacija. Loša, jeftina i nedorečena improvizacija. Da zlo bude veće, danas u Srbiji fudbal vode ljudi koji naprosto ne vide sva ta silna poniženja koja doživljavaju ne samo srpski klubovi, već i reprezentativne selekcije. I, naravno, ne čine ništa da se ta ružna slika promeni. Fudbal se u Evropi menjao, doživljavao je svojevrsnu evoluciju. Mi to u Srbiji nismo znali da pratimo na pravi način. Dakle, sve ovo što nam se događa, ne događa se slučajno.“
„Jasno je da puno toga ne štima, da svi ti neuspesi nisu slučajnost, da se sunovrat nije dogodio zbog loše karme, već je posledica dugogodišnjeg nedostatka dobrog rada i planiranja“, uveren je Dragoslav Stepanović, nekadašnji srpski reprezentativac i trener internacionalac koji živeći u Nemačkoj pažljivo prati zbivanja u evropskom fudbalu.
Sport
19.08.2021. 16:21
Novi Pazar i Partizan kažnjeni za vređanje, bakljadu, gađanje igrača...
Sport
20.08.2021. 09:52
Jedina zdrava bolest zavisnosti
Zašto je tako kako jeste, za Milorada Kosanovića nije nepoznanica:
„Pod jedan, uništili smo sportske radnike. Gazdama koje danas vode fudbal u Srbiji entuzijasti i njihovo (ne)znanje ne trebaju. Fudbalu su, međutim, veoma potrebni. Drugo, devalvirali smo struku. Mi danas na superligaškoj sceni, ako se izuzme Aleksandar Stanojević iz Partizana, nemamo trenera sa ozbiljnim iskustvom ili proverenim fudbalskim stažom. Ulogu superligaških trenera preuzela su neka deca koja misle da sve znaju. Dobijaju licence šakom i kapom. Za ono šta i koliko zaista znaju niko ih ne pita. Dakle, na mesto trenera ne dolaze zato što su osposobljeni za veliki izazov ili što znaju više od drugih, već zbog pogubne politike klubova koja se graniči s nepromišljenošću, zatim burazerskog odnosa unutar fudbalske organizacije, partijskih i kojekakvih drugih veza i vezica. Zato fudbalske vrednosti ovog trenutka u Srbiji i jesu u drugom planu.“
I Dragoslav Stepanović uverava da je fudbalska struka u Srbiji izgubila na vrednosti i ugledu, ali ukazuje i na pojavu koja bi se mogla nazvati srpskim patentom:
„Bez dobrih trenera nema ni dobrog fudbala. Šta se događa u Srbiji? Patentirana je trenerska vrteška, u toku jedne sezone isti trener promeni dva, pa čak i tri kluba. Treneri posle prvog neuspeha daju ostavke jer znaju da će ih neki drugi klub, koji je na isti način ostao bez trenera, odmah angažovati. Niko u toj priči ne traži da mu se nadoknadi novac zagarantovan ugovorom, niko ne ide na sud što je u svetu sasvim normalna pojava u takvim situacijama. O tome koliko je fudbal kao igra ovakvim razmišljanjem i ponašanjem devalviran bolje je i ne govoriti. Opšti javašluk.“
Tehnika, ne taktika
Stepanović podseća na okolnost s kojom su upoznati čak i fudbalski diletanti:
„Da zlo bude veće, to su stručnjaci koji u klubu provedu par meseci, pola godine, najviše jednu sezonu. Verujte, ne postoji bilo gde u fudbalskom svetu genije među stručnjacima koji za tako kratak period može da uradi nešto vredno. Stvaranje tima je proces. A pošto mi to ne poštujemo, nemamo ni kvalitetne timove, igrače, uspehe na evropskoj sceni.“
Dževad Prekazi, nekadašnji internacionalac, naglašava da je zaposlen u Fudbalskom savezu Srbije i da nije siguran da li je korektno da sve komentariše. Međutim, pošto mu se dopalo pitanje, sa zadovoljstvom konstatuje:
„Kako se radi i da li se radi dobro, jedino merilo je teren. A tamo situacija, kao što vidite, baš i nije sjajna.“
Zašto je tako kako jeste, Prekazi objašnjava:
„Jedan od velikih problema zašto smo na dnu jeste i to što za počinjeni zločin nad srpskim klupskim fudbalom niko ne odgovara. I teško da će ikada odgovarati.“
Milorad Kosanović ukazuje na pogubnost okolnosti da su pogrešni ljudi na pogrešnom mestu:
„Pogledajte ko odlučuje u srpskom fudbalu. Ko su ti ljudi, kakve su im fudbalske biografije? Partija ili partije biraju i postavljaju predsednike saveza, regiona, klubova. Iza mase pogrešnih i pogubnih odluka stoji apsolutno neznanje nakaradno izabranih ljudi, dodatno upakovano u bahatost bez mere i dobrog ukusa. Još kad se svemu dodaju divlji menadžeri i njihove infantilne priče, onda i te famozne navijačke grupe koje su sve samo ne navijači, suludo je pitati šta se događa srpskom fudbalu. Ne samo onom klupskom na evropskoj sceni, već i sa fudbalom generalno.“
U tu generalnu sliku stanja u našem fudbalu uklapa se i sledeća opservacija Dževada Prekazija:
„Ono što uistinu boli jeste saznanje da smo definitivno uništili i poslednju vrednost koju smo imali. Mislim na škole fudbala. Da li, možda, postoji konkretan odgovor ko su ljudi koji vode škole, ko su treneri koji u tim školama rade, treniraju i fudbalu uče decu? I da li oni to uopšte znaju? Nisam siguran. Umesto da stvaraju fudbalere od talentovane dece koje ima u izobilju, oni talentovanu decu uništavaju. Bolje da ne pričam kakvi talenti su sve propali. A ko je odgovoran za to? Naravno, niko.“
Sport
19.08.2021. 16:07
Zvezda - TSC: Počela prodaja karata, deca - besplatno
Sport
18.08.2021. 12:03
Navijači vređali Mitrovića, a on im odgovorio poljupcima (VIDEO)
Gde se u radu sa mladima najviše greši? Prekazi ima jasan odgovor:
„Deca se, uprkos talentu, sputavaju. Taktika se ne uči sa 10 ili 12 godina. Naučite, dragi treneri, decu prvo onom što se zove tehnika. Posle se sve drugo lako dogradi. Gde su nam vezni igrači? Nekada smo ih imali da nismo znali šta s njima da radimo. Danas ih nema. Nema vica u igri, ideje, majstorluka. Strašno. Decu zato treba što pre izvaditi iz okova taktike i pustiti da se igraju, ali uz trenera koji zna da ih vodi.“
Bofl i originali
I Dušan Marović konstatuje kako opšte stanje ne bi bilo tako strašno da Srbija nije zapostavila sopstvenu školu fudbala. I Dragoslav Stepanović se u čudu pita da li je moguće da se fudbalska Srbija tako površno odnosi prema svemu, pogotovo prema brojnim talentima koji su najveća vrednost svakog, pa i srpskog fudbala:
„Srbija je uspela što niko u svetu nije, a to je da sa fudbalske mape izbriše imena i vrednosti reprezentacije do 21. godine starosti koja je trijumfovala na prvenstvu sveta, koja je u finalu pobedila jedan Brazil! Gde su ti momci, gde danas stanuju, gde fudbal igraju, zašto je i ko je njihov talenat uništio? Ušli su u istoriju i izgubili se. Neko, a jako je bitno ko je to odlučio, da ih što pre proda, da zaradi mrvicu od novca, umesto da ih strpljivo fudbalski afirmiše na pravi način i da na kraju umesto siće na tim istim momcima zaradi brdo novca.“
Iskusni i dobronamerni internacionalac možda ubada u srž problema kada kaže:
„Ne može neko sebe da ubraja u ozbiljnu fudbalsku zemlju ukoliko se odriče mladih, talentovanih igrača. Fudbalska Srbija upravo to radi i to je njen najveći greh. Koliko je samo primera da je neko iz Srbije otišao za malo novca, a onda su inostrani klubovi koji su u toj trgovini učestvovali te iste momke posle sezone ili dve prodali i na njima zgrnuli milione.“
Ima i onih koji se žestoko protive angažovanju stranaca u srpskom fudbalu. Miodrag Profa Radanović kaže:
„Ukoliko naši treneri žele da rade u inostranstvu, a naši igrači da tamo igraju, onda i mi moramo dozvoliti strancima da rade i igraju kod nas. Krucijalno pitanje je, međutim, koga angažujemo. Za mene svako onaj ko puno zna i ko na terenu donosi prevagu je dobrodošao.“
Da li takvi u Srbiju dolaze, da li je kvalitet onih koji su angažovani možda precenjen? Za Stepanovića kao da nema dileme:
„Drugo zlo je što Srbija prodaje kvalitet, a kupuje fudbalski bofl, strance koji, čast izuzecima, malo vrede i malo znaju. Treba biti iskren i reći da oni dolaze u Srbiju jer za njihove usluge niko drugi u Evropi nije zainteresovan. Takođe, Evropa retko koga od njih posle igranja u Srbiji kupuje. Kažite, na kome je od stranaca neki srpski klub nešto zaradio? Možda na jednom ili dvojici. A zbog njih takvih kakvi jesu, mladi i talentovani srpski igrači stagniraju, ne igraju, propadaju.“
Dušan Duda Marović ovoj slici lošeg poslovanja dodaje sledeće:
„Naši klubovi angažuju trećerazredne igrače, a ne kvalitet. Sve se to radi pod izgovorom kako nemamo novca. To je najobičnija glupost, loš izgovor. Da nije kako jeste, danas ne bismo konstatovali da su u ovom prostoru više nego retki klubovi organizovani po evropskim standardima. Na sreću, ima ih. Konkretno Čukarički.“
Ima i onih koji glasno uveravaju da je kvalitet srpskog fudbala rasut, da je liga od 16 klubova glomazna. Stepanović konstatuje:
„Nije problem broj klubova u Superligi. Zabluda je da će se smanjenjem broja nešto drastično promeniti. Kinezi su tako nešto pokušali i na kraju eksperimenta se ispostavilo da to nije bilo to. Prava mera bi mogla da bude 14 klubova, ali to je najmanji problem za srpski fudbal.“
Dobar život od lošeg rada
Mnogo je i onih koji uveravaju da je struka najveći problem. Zato i pitanje koliko su u Srbiji treneri zaista treneri. Dragan Okuka odgovara:
„Bojim se da su treneri u Srbiji sve manje treneri, da se kad je struka u pitanju svi ostali mnogo više pitaju. Na veliku žalost svih nas, u Srbiji se odomaćilo uverenje da ljudima u klubovima koji odlučuju nisu potrebni fudbalski obrazovani stručnjaci sa znanjem i vizijom, već treneri poslušnici. Na snazi je i linija manjeg otpora gde treneri ljudima koji odlučuju čine manje ili veće usluge, a to prvo profesiju trenera, a zatim i klubove, vodi u propast.“
Ivica Tončev, prvi čovek niškog Radničkog, misli da je jedan od ključnih problema nedostatak sportske kulture fudbalera:
„Mnogi olako shvataju svoj posao. U inostranstvu, zanimljivo je, ponašaju se kao vrhunski profesionalci, kod kuće su daleko od ozbiljne priče. Pored opšte, nedostaje im i sportska kultura. Koliko puta se dogodilo da nekog angažujemo, da mu damo sve što je obećano, a onda on dođe i kaže ’nisam spreman’. Šta to znači, kako neko ko je profesionalac može da bude nespreman? Kako rešiti taj problem? Prosto. Dok je nespreman, igrač ne prima platu. Takvo je pravilo kod nas na snazi.“
Kroz Niš i Radnički su prodefilovali mnogi treneri. Tončev naglašava:
„Da imamo bolje trenere, fudbal nam ne bi bio na ovom nivou. Oni su najbitnija karika. Ali, koga to interesuje. Pro licence se dele šakom i kapom. Olako. O tome se, kao i o mnogim drugim stvarima, mudro ćuti. Čak i ako hoćeš, ne možeš da se boriš protiv onog što ne valja i onih koji nisu dobri. Ako bilo šta kažeš ili uradiš, onda te određeni centri moći u fudbalu ocrne da gore ne može. Takođe, ti isti poštenog čoveka proglase kriminalcem, hohštaplerom koji namešta utakmice. Da se ne bi našli na stubu srama, ljudi ćute ili odlaze iz fudbala.“
Na pitanje ko su ti nevidljivi centri moći Tončev kaže:
„Oni koji žive od fudbala. Ja ne živim od fudbala. U FSS-u sede ljudi koji žive od fudbala. Imaju čak svoje novinare koji lansiraju lažne vesti. Jedna od takvih lažnih i smišljeno naručenih vesti jeste ona koja je osvanula pre neki dan na naslovnoj strani jednog tabloida. Pisalo je da su braća Tončev namestila 25 utakmica. Dobro, a šta je sa preostalih 70 i nešto više? Na toj listi je 106 sumnjivih mečeva. Prozvani su samo Radnički, koji je navodno kao namestio 15, i Radnik kome se pripisuje nameštanje 11 utakmica. Ko su drugi, zašto se o njima ne piše, zašto njih nema na naslovim stranama novina.“
Kombinacije, navijanje grupa koje to nisu, kladionice. Sve ovo i još puno toga srpski fudbal gura na dno kvalitetne lestvice.
„Kakve kladionice, kakve kombinacije. Sve te priče su najobičnije bacanje prašine u oči. Srpski fudbal, shvatite ljudi, nije interesantan za klađenje. To su gluposti, te se priče namerno lansiraju da bi se sakrila prava istina, to je priča za široke mase kako bi se ocrnio fudbal. I sve te prljave stvari rade, ne zaboravite, ljudi koji žive od fudbala. U FSS-u žive i rade ljudi koji imaju platu od po 10.000 evra. Da li je to normalno?“, pita Ivica Tončev.
Srpski fudbal je u ogromnom problemu. Rezultati klubova na evrosceni su bolni, ali to neće zaustaviti loptu da se i dalje kotrlja. Igraće se fudbal u Srbiji i dalje. I sve ovo koliko sutra biće juče. Bolno je trenutno stanje, ali i saznanje da nam je fudbal godinama hronični bolesnik. Sam sebi da pomogne ne može. Ali, ako iza svega stane država, onda je puno toga moguće. Trebalo bi prvo srediti infrastrukturu, zatim rešiti bolna pitanja struke i suđenja, zahvaliti se kvazinavijačima i pre svega ljudima koji ne rade na ozdravljenju i afirmaciji fudbalskih vrednosti, već na svojim interesima. Sa onima koji vole i poznaju fudbal vrlo brzo će se uspostaviti zdrav sistem selekcije i projektovati mnogo kvalitetnija budućnost.
Komentari
