Sport
01.10.2021. 12:44
Sport
09.10.2021. 07:35
Zoran Šećerov
Fudbal
Pitali smo stručnjake: Da li je Piksijev tim dovoljno moćan da ispuni očekivanja nacije?
Katar 2022. je na vidiku. Preostala su još samo tri koraka, ravna onima od sedam milja, da bi se srpska fudbalska reprezentacija naredne godine našla među učesnicima predstojećeg i veruje se u mnogo čemu apsolutno posebnog šampionata sveta kome je domaćin ovaj prebogati emirat na Bliskom istoku.
Za sve one koji u zemlji Srbiji navijaju za svoju reprezentaciju, a njih u ovom trenutku baš i nije čini se mnogo, posebno zadovoljstvo predstavlja saznanje što je posle nedavnog škotskog šamara u kvalifikacijama za šampionat Evrope odlazak na SP nešto sasvim moguće.
Izabranicima selektora Dragana Stojkovića Piksija zapravo su neophodne tri pobede u tri preostale utakmice kvalifikacionog ciklusa. Ili stopostotni učinak. I to je upravo ono što svaki ljubitelj fudbala u ovoj zemlji, ali i dijaspori širom sveta, mora da prihvati ne samo kao matematičku mogućnost, već i kao fudbalsku istinu svih istina. A za istinu, uverava jedan aforističar, najgore je kad sve može postati istina. Zato se i ne sme relativizovati jer ona tada, misli se na istinu, postaje neuhvatljiva i stalno izmiče. Baš kao i dobar rezultat ili već opipljiva šansa da se srpska fudbalska reprezentacija još jednom domogne takmičenja na najvećoj sceni uz odmeravanje snaga sa svetskim fudbalskim gromadama uz bonus mogućnost, što je i te kako značajno u vremenu globalne komercijalizacije, da se od svega i dobro zaradi.
Sport
12.09.2021. 10:00
Piksijev počasni krug: Na korak od Šampionata sveta u Kataru
Dragoslav Stepanović, nekadašnji srpski fudbalski as i reprezentativac koji je udisao miris najvećih takmičenja, u to ime podseća i upozorava:
"Bojim se da nam se ne ponovi stara greška, a to je da pred veliku utakmicu ili utakmice u kojima bi trebalo da ostvarimo rezultat pojedini igrači ne zakažu. Kad se to dogodi, a nama se u prošlim vremenima često događalo, onda i najbolji sistem zna da zariba.“
To je jedna strana medalje. Svež primer je i neuspeh u odlučujućoj utakmici sa Škotima koja je pobedniku širom otvorila vrata kontinentalnog šampionata. Škoti su prošli, Srbi nisu. Ali to je bilo pa prošlo, fudbal se igra i dalje. Iskusnom fudbalskom vuku i dokazanom fudbalskom stručnjaku danas međutim ne promiče još jedna karakteristika koja polako postaje ukras srpskog nacionalnog tima.
"Sa Piksijem je stigla i nova klima u reprezentaciju. Povukao je nekoliko sjajnih a veoma jednostavnih i vrlo prostih poteza što je dovelo to toga da se ekipa smeje, da sa osmehom dolazi na okupljanje, da s puno pozitivne emocije nastupa u dresu sa nacionalnim grbom i da za Srbiju igra srcem. A to je više nego lep početak ili dobar temelj za optimizam. Međutim, što duže bude na kormilu reprezentacije, mislim na Piksija, biće mu teže. Istina koja je u neku ruku za njega i opasnost je i to da on kao selektor još nije uspeo da vidi i upozna drugo lice reprezentacije, odnosno svoje ekipe.“
Čemu priča o opasnosti? Možda zato što i Piksija, koliko sutra, može, po dobrom starom srpskom običaju, sačekati otkaz ukoliko ne prebrodi Portugalce ili baraž mečeve koji bi mogli da uslede posle toga. Ali, manimo se ćorava posla. U ovoj fudbalskoj predstavi scenario je malo drugačiji. Zato Vlado Čapljić, takođe nekadašnji reprezentativac, i primećuje ono što običnom oku možda izmiče na prvi pogled:
"S Piksijem je stigla ne samo ta toliko potrebna hemija, već i apsolutno pozitivna atmosfera unutar i oko reprezentacije. Nama koji sve to gledamo sa strane bar tako izgleda. A ako i ne vladaju dobri odnosi u reprezentaciji, kako se nekom možda čini, onda su oni dobri glumci. Ali, to je manje bitno, suština je nešto drugo. A to je da je Piksi smirio strasti, da je uspeo jednako da motiviše kako one na terenu tako i one na klupi. Taj timski duh uz naglašenu želju i htenje da na zelenom pravougaoniku ginu jedan za drugoga i te kako su vidljivi od kako je on preuzeo reprezentaciju.“
Put popločan dobrim namerama i još više željama koje nisu neostvarive je trasiran. „Orlovi“ u danima koji predstoje prvo igraju kao gosti u Luksemburgu 9. oktobara da bi onda tri dana kasnije, 12. oktobra, dočekali u Beogradu Azerbejdžan.
"I protiv Luksemburga i protiv Azerbejdžana Srbija će dati svoj maksimum“, obećao je fudbalskoj naciji selektor Dragan Stojković Piksi u svoje i ime svojih izabranika.
O Portugalcima i novembarskom meču u Lisabonu, koji bi trebalo selektoru da omogući da istrči počasni pobednički krug, Piksi Stojković, razumljivo, još ne priča. Rano je.
"Znamo da nas prvo očekuju dve utakmice koje moramo da rešimo u svoju korist. Uz naš stil, možemo da dođemo do rezultata“, bio je optimista u trenutku kada je saopštio imena igrača pred kojima je uprkos svemu u finišu kvalifikacija težak zadatak.
Sport
05.09.2021. 10:01
Piksi: "Kad nosiš dres svoje zemlje..."
Sport
01.07.2021. 07:00
Piksijeva nemoguća misija
Naši sagovornici na temu da li Piksijev tim dovoljno moćan i da li može ispuniti očekivanja nacije gladne uspeha gotovo da su istomišljenici. Dragiša Kovačević, sportski novinar i hroničar mnogih reprezentativnih padova, ali i dobrih letova, vrlo iskreno konstatuje:
"Posle svega što je urađeno do sada u kvalifikacijama, i na način kako je to urađeno, nekako je logično da dobijemo obe utakmice. Objektivno, Srbija ima i bolju i fudbalski vredniju reprezentaciju i od Azerbejdžana i od Luksemburga. I ono što je i te kako važno to je saznanje da je sa Piksijem u ulozi selektora u nacionalni tim stigao autoritet utemeljen na znanju, a ne funkciji. Mislim da u ovom trenutku ne postoji drugi čovek osim njega dovoljno sposoban da do uspeha vodi ovu generaciju.“
Za Milana Laneta Jovanovića "Luksemburg nije više iznenađenje jer su danas neuporedivo iskusnija reprezentacija u odnosu na prošla vremena i rival koji zna da bude neugodan“.
Vlado Čapljić u replici kategorično tvrdi:
"Oba ova rivala zaslužuju maksimalnu ozbiljnost. Međutim, naša reprezentacija je i individualno i kao tim jača i od Luksemburga i od Azerbejdžana. Mislim zapravo da Piksiju i njegovim izabranicima nije cilj da imaju problem sa ove dve selekcije. Tako nešto moguće je tek u duelu sa Portugalcima.“
Piksi ne krije, njegova fudbalska filozofija svodi se na opsesiju da u svakom meču i on i njegova reprezentacija idu na pobedu. A da bi se pobedilo mora se "gristi do kraja“ i igrati ofanzivno bez obzira na snagu protivnika i njegov trenutni rejting.
"Igra sa dva napadača najbolji je utisak od kada je Piksi selektor. To više nije taktički potez, to je, videlo se na svakoj utakmici, trajna orijentacija srpske A selekcije“, uverava Milan Lane Jovanović.
Iskusni as konstatuje i to da Srbija odavno nije imala toliko kvalitetnih pojedinaca u napadu.
"Gotovo svaki od njih ima sposobnost da individualnim potezom reši meč. Šansu su u poslednje vreme dobijali mnogi, ali 80 odsto golova koje je naša reprezentacija postigla ili namestila delo su Mitrovića i Tadića. Sada je tu i Vlahović koji više nije samo talentovan fudbaler, već je apsolutno ozbiljan napadač. Srbija ima i jednog Milinković-Savića čije umeće respektuju u jednoj jakoj ligi, zatim više nego ubedljivog Kostića koga inspirišu veliki mečevi, Jovića koji nosi dres Reala, na kraju i tog Radonjića koji je po gol protivnika opasnost uvek kada ima loptu u nogama. Očigledno je da ovom i ovakvom timu prija ta orijentacija da se igra ofanzivno“, uverava Lane Jovanović.
Dragoslav Stepanović vraća na trenutak priču unazad:
"I kad sam igrao fudbal, igrao sam ofanzivno. I kao bek i kao libero, takođe i kao zadnji vezni. Naprosto, voleo sam ofanzivu. Bilo je trenutaka kad sam trenerima koji su od nas tražili da igramo defanzivno želeo da kažem da ću se ja rado preseliti na klupu pa kada se odluče za ofanzivu da me vrate u tim. Fudbalerima je u krvi da vole da postižu gol. Piksi i na tu temu očigledno više nego dobro razmišlja.“
Ima, uverava Stepanović, i još jedan razlog zašto Piksi forsira igru na gol više.
"On kao selektor ima i malu sreću. Njemu je navala bolji deo tima i od odbrane i sredine terena. Zapravo, najbolji deo tima. Osim toga ima i lično iskustvo napadača koji je uživao da nadigra rivala. On i svi mi znamo da je jako bitno da napadneš, da oduzmeš loptu protivniku, napraviš šansu. Čak kad u takvoj igri promašiš gol, kod igrača protivničkog tima, ali i utakmici u celini, stičeš autoritet.“
Luksemburg i Azerbejdžan. Dve utakmice, dve pobede i novih šest bodova. To je sasvim moguća računica. Ukoliko isti učinak bude imao i Portugal, što je više nego izvesno, "orlovi“ o svojoj sudbini odlučuju u direktnom duelu sa Portugalcima na njihovom terenu. Treba im pobeda.
"I da nam treba nerešeno u Lisabonu, mi bismo išli na pobedu. To je sada naša filozofija i to tražim od naših igrača“, izjavio je nedavno srpski selektor.
I ovaj suludi ofanzivni pristup Piksija razlikuje od njegovih prethodnika. Većina je, za razliku od njega, kalkulisala i tražila danima pre utakmice kakav-takav alibi, čak i kada je protivnik bio fudbalski slabašan. On to ne čini, on ne kvari igru, već insistira na osvajanju terena, brzim akcijama i što konkretnijim prilikama koje se bez većih napora pretvaraju golgeterskom veštinom u gol.
"Sa ovakvim shvatanjem igre, odnosno ovakvim pristupom utakmici, smelo izjavljujem da se Portugalci mogu pobediti. U takvoj situaciji ni domaći teren nije neka posebna prednost“, uverava Dragoslav Stepanović.
Na pitanje kako zaustaviti moguće i osvetoljubivog Kristijana Ronalda kome su u Beogradu sudije poništile čist gol, iskusni stručnjak ne nudi konkretan odgovor:
"Za nas bi najbolje bilo da Ronaldo baš na toj utakmici ne bude u formi što je opet praktično nemoguće. On danas trenira kao da ima 20 godina. Kako je krenuo, nadmašiće i ser Stenlija Rausa koji je igrao u pedesetoj. Ronaldo je neverovatan, s neverovatnom lakoćom postiže i golove, on je opasan i kad nema loptu.“
Vlado Čapljić ukazuje pre svega na podatak da je ovojesenji klupski fudbal na međunarodnoj sceni potvrda da nepobedivih praktično nema bez obzira na ime ili slavnu prošlost. Kaže:
"Znam da je cilj da do kraja dobijemo sve utakmice. Optimista sam, verujem da možemo da se vratimo čak i iz Lisabona kao pobednici. To je utakmica u kojoj bi trebalo da se odluči ko ide direktno u Katar. Veliko breme i psihološki teret. Odlučiće trenutna forma i inspiracija jednako tima kao i nekog od pojedinaca.“
Na pitanje šta je to što bi se moglo nazvati opipljivom šansom Srbije u meču sa objektivno uspešnijim rivalom na njegovom terenu Čapljić kazuje:
"Oni su po mentalitetu slični nama. Kad nekog potcene, a to im se dešava i skloni su tome, teško se vraćaju u igru, teško pobeđuju. Uostalom, zar na svom terenu nisu izgubili i finale prvenstva Evrope. Treba dakle odigrati muški tu utakmicu, prvi dati gol.“
Utakmica nosi i dodatnu tenziju ogoljenu istinom da popravnog nema, da se mora pobediti. To je onaj trenutak kad pobeda znači baš sve. Čapljić se slaže i kaže:
"Igranje sa saznanjem da se nešto mora je za svaku selekciju opasnost, pa i za našu. Mislim, međutim, da je mentalni sklop naših reprezentativaca takav da momci mogu ponoviti utakmice koje su odigrali na visokom nivou. Ako sve bude po planu u prognozama, taj poslednji meč biće sličan onom koji je jugoslovenska reprezentacija igrala u Frankfurtu protiv Španaca uoči SP 1974. u Nemačkoj. Pobedili smo, sećate se, legendarnim golom Katalinskog koji se i danas vrti u najavnim špicama nekih sportskih emisija. Verujem da i ova generacija ima svog Škiju (Katalinskog).“
Milan Lane Jovanović novembarski meč sa Portugalom vidi pre svega kao veliki izazov za obe reprezentacije uz konstataciju da su domaćini samo matematički u prednosti jer je pretpostavka da će i uoči meča odluke imati dva boda više od srpske selekcije. Nekadašnji reprezentativac ukazuje, međutim, na nešto drugo:
"Protiv nas je tradicija. Mi više od 20 godina nismo u kvalifikacijama za SP ili EŠ pobedili nijednu od velikih reprezentacija. Ni kod kuće ni u gostima. Uglavnom smo dobijali šamare i trpeli neprijatne poraze. Velike jednostavno ne pobeđujemo ili ne znamo da pobedimo, a Portugal je uprkos svemu velika i fudbalski moćna reprezentacija. Ali, to je ipak samo tradicija koja će morati jednog dana da se prekine.“
A da li bismo to i kako eventualno mogli, to da pobeđujemo najveće, Jovanović pokazuje prstom na susednu Hrvatsku:
"Osim Brazila, Hrvati su tukli sve najveće svetske reprezentacije i to sa po tri gola razlike. Pogledajte statistiku i videćete da sam u pravu. I to nije slučajno, oni su radili i rade i danas na tome. Na drugoj strani mi 20 godina nismo pobedili nikoga sa liste velikih.“
Na pitanje šta nam osim nikada dokazanog ubeđenja da smo najbolji na svetu nedostaje da budemo kao Hrvati, ili čak i bolji od Hrvata makar svetske velikane pobeđivali i sa samo golom razlike, Lane Jovanović brzopotezno odgovara:
"Treba nam atmosfera, hijerarhija, poštovanje autoriteta, ambijent bez sujete. A mi sve to još nemamo.“
Iskusni as, uz malu šalu, uverava i sebe i druge i da nas onaj gore malo kažnjava.
"Grešni smo. Muslin nam je pokazao da zna, odveo je reprezentaciju na SP, a onda smo mu mi rekli da ne zna. I smenili smo ga. Objašnjenje je bilo on ne valja, valjamo mi. To je bilo nedelo jednog predsednika FSS-a. Idemo dalje. Setite se kako je otišao Antić s kojim smo se kvalifikovali i igrali SP u Južnoj Africi? I to smo zaboravili, a ne bi trebalo, jer na taj način povlađujemo bahatosti neznalica. Naš fudbal ne bi smeo više nikada da napravi takve greške.“
Srbija je samostalna od 2006. godine. I malo i puno godina je propalo od tada. Evropske šampionate srpska reprezentacija još nije doživela, na svetskim je igrala dva puta – 2010. u Južnoj Africi i 2018. u Rusiji.
"Problem našeg fudbala generalno je loš izbor ljudi. Takođe i nemogućnost onih pravih unutar fudbalskog pokreta da dobiju šansu i da se dokažu. Volim u ovakvim razgovorima da pravim komparaciju sa Hrvatskom u kojoj imam mnogo fudbalskih prijatelja. Njihova reprezentacija nam je ponudila metu i isturila cilj koji ćemo decenijama gađati i sa sigurnošću tvrdim teško dostići. I Dinamo je u poslednjoj deceniji i po postavio visoke standarde na klupskom nivou. I sve to, ponavljam, nije slučajno. Bio sam u Hrvatskoj i uverio se da oni puno, puno rade i da zahvaljujući tome prave rezultate. I na kraju skupo prodaju igrače.
Međutim, ja i danas i njima i svima drugim prijateljima kazujem da fudbalski trofeji stanuju u Srbiji. Zvezda je i prvak Evrope i prvak sveta, naše mlađe selekcije bile su takođe najbolje na svetu i u Evropi. Govorim o selekcijama koje su kao selektori vodili Drulović, Okuka, Pižon Petrović, Veljko Paunović. To je dokaz da možemo ili da bismo mogli. Uslov je da se što pre ratosiljamo raskoraka između stvarnog i mogućeg, odnosno toksične atmosfere koja je okupirala naš reprezentativni i klupski fudbal.“
U "si-viju“ aktuelnog srpskog selektora između ostalog piše i da je za nacionalni tim odigrao 84 utakmice i postigao 15 golova. Takođe i da je učestvovao na Mundijalima 1990. u Italiji i 1998. u Francuskoj. Dva puta je kao reprezentativac učestvovao i na šampionatima Evrope. Na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984. osvojio je bronzanu medalju.
U oktobru 2001. izabran je za predsednika FSJ. Nasledio je Miljana Miljanića. Za vreme njegovog mandata nacionalni tim nije uspeo da se plasira na SP 2002. u Japanu i Južnoj Koreji i Šampionat Evrope 2004. u Portugalu.
Reprezentaciju Srbije kao selektor zvanično je preuzeo 3. marta 2021. Ugovor sa FSS-om ima do 2024. Da li će na funkciji ostati do predviđenog roka zavisi, ubeđeni su mnogi, i od toga da li će uspešno prebroditi mečeve sa Luksemburgom, Azerbejdžanom i Portugalom.
"Možemo da pobedimo i Portugal. Oni su moćni, to je istina, ali ja se uprkos svemu ne bih iznenadio da u tom duelu mi budemo pobednici“, optimista je Dragiša Kovačević.
A ako uprkos optimizmu srpska reprezentacija ne pobedi... U toj situaciji pričaće se kako je izgubljena jedna fudbalska bitka, ali ne i rat. Poraženom se zapravo nudi mogućnost da se kroz baraž domogne vize za Katar. U baražu učestvuje, odredila je FIFA, 12 reprezentacija – deset drugoplasiranih iz kvalifikacionih grupa plus dve reprezentacije pobednice grupne faze UEFA Lige nacija za sezonu 2020/21. U ovom trenutku Srbija je najbolja među drugoplasiranim ekipama. Ali, to se do kraja kvalifikacija naravno može promeniti. To da ne budemo najbolji, već među najboljima. A i to nešto znači jer će 12 timova koji idu u baraž biti podeljeno u tri grupe po četiri ekipe.
U svakoj od grupa biće po dva povlašćena i dva nepovlašćena tima što opet znači da se povlašćeni neće sastati odmah u polufinalu novoformirane grupe, nego će biti na suprotnim stranama. Tri pobednika tri grupe, igra se po jedna utakmica, otvaraju sebi vrata šampionata u Kataru. U ovom času mogući rivali srpske reprezentacije u baražu su selekcije Rusije, Švedske, Škotske, Poljske, Švajcarske, Češke, Ukrajine itd. Naravno, i sve ovo se do kraja kvalifikacija može promeniti. Jedine sigurne reprezentacije u baražu su one koje dolaze iz Lige nacija, a to su Vels i Austrija.
"Baraž je opasnost. Ono što verujem u ovom času jeste da će mečevi sa Luksemburgom i Azerbejdžanom zapravo biti zagrevanje za najvažniji ispit, za utakmicu sa Portugalom“, mišljenje je Dragoslava Stepanovića.
Nekoliko je razloga zašto iskusni internacionalac Vlado Čapljić ne bi voleo da srpska reprezentacija igra baraž. Zaključuje:
"Lakše je dobiti Portugal nego igrati baraž. U takvim situacijama do izražaja dolazi taj naš prokleti mentalitet, čuveno emotivno pražnjenje posle kojeg se teško dižemo. Dokaz su i rezultati reprezentacija Srbije u drugim sportovima. Naše reprezentacije, bez obzira koji je sport u pitanju, pokazalo se to milion puta, lakše na Olimpijskim igrama osvajaju zlato nego bronzu."
Komentari
