Piksijeva nemoguća misija

Lopta se kreće sve brže i brže. Trči se sve više i više. Favoriti uglavnom pobeđuju, u drugi krug Eura 2020 su uprkos nekim možda i iznenađujućim rezultatima otišli upravo oni za koje se i pre početka šampionata, čak i kroz kvote u kladionicama, verovalo da mogu više od ostalih. Aleksandar Trifunović, nekadašnji reprezentativac Jugoslavije i dokazani internacionalac Partizana, posle svega uverava:

„S najviše pažnje gledao sam utakmice onih reprezentacija od kojih se najviše očekivalo. Nemci su još jednom pokazali da su uvek Nemci, Francuzi na Euru 2020 potvrđuju da su baš moćni, dok posebna zrelost karakteriše Italijane. Belgijanci još uvek nisu pokazali da imaju tim za sam vrh, ali bez žurbe. Ono pravo na Euru 2020 tek dolazi...“

Dragan Okuka, takođe bivši fudbalski as, nekadašnji prvotimac mostarskog Veleža, zatim i trener sa zavidnom reputacijom kod nas i u svetu, konstatuje:

„Nikad se na šampionatu Evrope nije igrao tako dobar fudbal kao što je to slučaj danas. U ovoj prvoj fazi odigrano je mnogo dobrih utakmica. Ono što mi posebno prija jeste napadačka orijentacija skoro svih selektora. Nemam preciznu statistiku, ali siguran sam da nikada na startu jednog šampionata Evrope nije bilo toliko golova.“ 

Kao rukomet

Dragan Okuka insistira i na još jednom detalju zahvaljujući kome je fudbal ponovo postao fudbal.

„Posebna dimenzija priče o prvim utiscima sa Eura 2020 je publika. S publikom na tribinama i fudbal je neuporedivo lepši, a ceo doživljaj upečatljiviji. Bez publike, sada je valjda svima jasno, fudbal nema ne samo smisao, već i onu draž kao što je ima kad su tribine pune.“

Ali vratimo se viđenom od fudbala na Euru 2020, formatu sa 24 reprezentacije u završnici. Ljubiša Tumbaković, dojučerašnji selektor Srbije, pre toga i Crne Gore, ne krije dobre startne utiske.

„Na porodičnom sam odmoru, ali naravno pratim sve što se događa na Euru 2020. Priznajem da sam prijatno iznenađen, da je sve, počev od organizacije pa do samih utakmica, na višem nivou nego što sam očekivao.“

Ima međutim i onih koji tako ne misle. Milorad Miša Kosanović, dokazani srpski fudbalski stručnjak, nekadašnji trener Vojvodine, Crvene zvezde i mnogih drugih naših, ali i kineskih klubova, vrlo ubedljivo kazuje:

„Razočaran sam onim što vidim, što gledam u prvoj fazi takmičenja. Sve ovo je dosta slabo, nekako bledunjavo. Euro 2020 samo potvrđuje da je fudbal i definitivno krenuo u pogrešnom pravcu.“

Kosanović ne krije da je utakmice na velikim takmičenjima nekada gledao sa velikom radošću. Danas to ne čini. Zašto?

„Svi igraju na isti način, što znači da je dosadno gledati utakmice. Nekada se znalo da Englezi igraju dugim loptama, da Italijani forsiraju vrhunsku odbranu, da Francuzi rade to i to. A sad – svi isto. Dosadno, brate, dosadno.“

Na pitanje ko je generalno zaslužan za tako nešto Kosanović iskreno kazuje:

„Pre svih, onaj veliki trener kome se mnogi dive, a koji je s fudbalom napravio skretanje u ambis, stručnjak koji je učinio da ova magična igra na bude fudbal, već da liči rukomet. Da, baš tako. Mislim kada ovo govorim na Pepa Gvardiolu i njegovu ideju o velikom posedu, o beskorisnom držanju lopte, kao i igri koja nije igra. I šta iz toga sledi? Odgovor je – ništa dobro za fudbal jer niko više ne igra fudbal.

Šta je onda ovo što gledamo, zašto u ovom i ovakvom fudbalu nema lepote, više driblinga i majstorija velikih majstora? Kosanović kaže:

„Ovo je, ponavljam, fudbal koji liči na rukomet. Takođe je i fudbal u kome mora mnogo da se trči, da se igra čvrsto i prljavo. Ovako nešto mogu da izdrže samo vrhunski igrači ili timovi poput onih koje trenutno imaju Italijani, Nemci, Francuzi, malo i Englezi... Španci se definitivno muče, Portugalci takođe. Belgijanci ako ne igra De Brujne, koji pet godina peče zanat u timu kod Gvardiole u Mančester sitiju, ne liče na ozbiljan tim, odnosno reprezentaciju iz kruga favorita za osvajanje šampionata. I još nešto. Majstori fudbala nisu nestali, ali jeste igra u kojoj bi njihova majstorija bila čarolija.

Kosanović kazuje i da je format sa 24 reprezentacije u završnici čist promašaj.

„Prvi minus je što sve dugo, predugo traje. Vidljiva je i ogromna razlika u kvalitetu učesnika. Italijani, Nemci Francuzi i još neki drugi su jedna kvalitetna liga, Turci, Rusi i da ne nabrajam dalje neka su sasvim druga. Nekima jednostavno tu gde su nije mesto. Kvalitet jedne grupe reprezentacija i nedostatak kvaliteta kod nekih drugih je nešto što jedno s drugim ne ide, pogotovo ne u završnici tako velike fudbalske predstave kao što je Euro 2020, ali i svaki drugi sličan šampionat.“ 

Dragan Okuka ne misli tako. Nudi argumente koji su zanimljivi za priču i debatu o 24 ekipe na završnim turnirima.

„I igre i rezultati prvenstva Evrope kazuju da se nije pogrešilo s odlukom da u završnici igraju 24 reprezentacije. Istina, malo je nezgodno što sve dolazi posle naporne klupske sezone, ali taj umor gotovo i da se ne primećuje kod većine fudbalera. Nema ni velikih razlika u kvalitetu reprezentacije, nema onih selekcija koje bi bile topovsko meso, što opšti utisak o šampionatu čini vrednijim.“

Ove koje danas gospodare Evropom Jugosloveni su nekada „jeli za doručak“. Misli se na fudbalere i fudbalsku reprezentaciju. Sada, kad nigde nema ni Jugoslavije ni Jugoslovena, oni caruju. Zato ponekad, zarad saznanja šta nas možda čeka u budućnosti, treba pogledati i u prošlost i prisetiti se ljudi koji su fudbal na ovim prostorima učinili najpopularnijom igrom. Takođe i šampionate Starog kontinenta događajem koji se nestrpljivo čeka.

Sve zapravo i nije bilo toliko daleko jer je počelo pre šezdesetak godina. Na Kupu nacija, prvom prvenstvu Evrope, odigranom 1960. u Francuskoj, u prvom polufinalnim meču sastali su se Jugoslavija i domaćin Francuska. Prepune tribine „Parka prinčeva“ i 22 majstora na zelenom tepihu... Datum 6. juni 1960. Selektorska komisija (Dragomir Nikolić, Aleksandar Tirnanić, Ljubomir Lovrić) ukazala je poverenje jedanaestorici koje su u Srbiji tada svi, pa i retki primerci papagaja, znali napamet.

Šoškić (Partizan), Durković (C. zvezda), Jusufi (Partizan), Žanetić (Hajduk), Zebec (C. zvezda), Perušić (Dinamo), Knez (Borac, Banjaluka), Jerković (Dinamo), Galić (Partizan), Šekularac (C. zvezda), Kostić (C. zvezda).

Bio je to, pamti istorija, jedan od najdinamičnijih susreta ikad odigranih na šampionatima kontinenta. Slavila je Jugoslavija 5:4. Poveli su Jugosloveni golom Milana Galića, onda su Francuzi postigli tri gola, kasnije i četvrti, ali vođstvo od 4:2 nije bilo dovoljno. Posle Galića u golgetere su se još upisali Žanetić, Knez i dva puta Jerković. Jugoslavija je ponajviše snagom volje, ali i sa neba vidljivim fudbalskim umećem slavila 4:5.

U finalu, u završnici tada su igrale samo četiri reprezentacije. Posle Francuza Jugoslovene su u finalu čekali tada strašni Rusi. U utakmici koja je bila više od igre opet je Galić doneo prednost Jugoslovenima. Izjednačio je Metreveli da bi u drugom produžetku finalnog meča, u 113. minutu, legendarni Ponedeljnik obezbedio Rusima trijumf. Uprkos svemu, ime fudbalske Jugoslavije se u Evropi izgovaralo s poštovanjem. Pre svega zarad igre koju je prikazala, ali i majstorija majstora koji su tada igrali.

Prvi remi

Dogodilo se te 1960. i to da je u maju Jugoslavija u Londonu, na Vembliju na kome se igra finale Euro 2020, odigrala 3:3 sa Englezima. Bio je to prvi remi u istoriji fudbala koji je neka reprezentacija zabeležila na Ostrvu. Na toj utakmici rođen je i „Veliki Vladimir“ ili neustrašivi Vladimir Beara. O njegovim veličanstvenim odbranama i svemu što je tog dana pokazala jugoslovenska fudbalska mašinerija je biranim rečima pisala i svetska štampa.

Samo 10 dana kasnije posle Vemblija, na Stadionu JNA pred 43.000 gledalaca, Jugosloveni su preslišali Portugalce (5:1) u poslednjoj kvalifikacionoj utakmici za odlazak na prvi završni turnir Kupa nacija koji se tada igrao u formatu današnjeg fajnal fora.

Vreme čuda i fudbala

Evropsko prvenstvo

Evropsko prvenstvo

Sport 20.06.2021. 08:05

Vreme čuda i fudbala

UEFA ukinula jedno od najvažnijih pravila u fudbalu

Ništa neće biti isto

Ništa neće biti isto

Sport 24.06.2021. 16:41

UEFA ukinula jedno od najvažnijih pravila u fudbalu

U kvalifikacijama za drugi Kup nacija, odigranom 1964, Jugoslavija nije uspela. U konkurenciji Belgijanaca i Šveđana dalje su otišli Šveđani. Lepa sećanja upućuju na to da su Jugosloveni i u Belgiji i kod kuće savladali Belgijance, danas jednog od favorita na Euru 2020, ali su posle remija u Beogradu doživeli neuspeh od Šveđana u Malmeu i tako ostali bez završnice. Šveđani su tri puta vodili, Jugosloveni su preko Zambate i Galića dva puta izjednačili, prvo na 1:1, a onda i na 2:2. Za treće izjednačenje nisu imali snage. 

Greška nije ponovljena četiri godine kasnije. Igralo se u kvalifikacijama dobro sa dobrim fudbalerima, ali ni to nije bila garancija uspeha i sigurnog plasmana. Istina je da su nas tada zapravo spasli Albanci koji su našoj selekciji širom otvorili vrata četvrtfinala kvalifikacija u kome su nas čekale dve žestoke utakmice sa starim znancem.

Sve je počelo 3. maja 1967. pobedom nad Nemcima (Majer, Fogst, Bekenbauer, Miler, Overat...) od 1:0 golom Skoblara. Bio je to treći dan velikog praznika rada zvanog 1. maj koji se zajedno sa proleterima svih zemalja sveta na ovim prostorima nekada i te kako praznovao. Posle utakmice sa Nemcima, put Nemačke krenuli su i naši brojni gastarbajteri kako bi tamo u tuđini, u njihovoj zemlji, zaradili neku marku za život. Sebi i onima kojima su za 1. maj doneli marke da bi živeli kao Nemci.

Zatim je pobeđena i Albanija 2:0 u gostima, a onda je usledio bolan poraz od Nemaca (3:1) u revanšu. I to pred onima koji su se Nemcima u brk smejali da Jugosloveni igraju bolji fudbal nego oni. Ali...

Kad je ovdašnja fudbalska nacija poverovala da od završnice Kupa nacija neće biti ništa, Nemcima su se dogodili Albanci. Odigrali su, na opšte zaprepašćenje fudbalske Evrope, 0:0 u Tirani i tako nama širom otvorili vrata četvrtfinala gde su Jugoslaviju čekali Francuzi (ako trijumfuju na Euru 2020 objediniće evropsku i svetsku titulu).

Ali tada Francuzi nisu bili ono što su danas. Jugosloveni takođe. U Marseju je bilo 1:1, a u Beogradu, verovali ili ne, 5:1 za Jugoslaviju. Bio je to dan Ilije Petkovića (dvostruki strelac), ali i ekipe koju je s klupe predvodio legendarni Rajko Mitić. Iz puno razloga vredi podsetiti na taj tim koji je igrao u sastavu:

Pantelić (Vojvodina), Fazlagić (Sarajevo), Holcer (Hajduk), Belin (Dinamo), Ramljak (Dinamo), Mihajlović (Partizan), Petković (OFK Beograd), Trivić (Vojvodina), Musemić (Sarajevo), Osim (Željezničar), Džajić (C. zvezda).

Na finalnom turniru igranom u Italiji Evropa se u polufinalu poklonila Draganu Džajiću, strelcu jedinog gola u prvoj utakmici. Poklonila mu se i Engleska, tog trenutka zvanični svetski šampion. Prva finalna utakmica, u kojoj su se neočekivano sastale Jugoslavija i Italija, završena je 1:1. U onoj ponovljenoj, takva su tada bila pravila, bilo je 2:0 za domaćine. Bila je to nezaslužena pobeda domaćina uz više nego vidljivu naklonost sudije, Španca Ortiza. Ipak, i pored poraza, momci su bili nacionalni heroji. 

Najvrednije sličice

Najvredniji album sa sličicama fudbalera te godine bio je onaj sa 11 plavih reprezentativaca, vicešampiona Evrope: Pantelić (Vojvodina), Fazlagić (Sarajevo), Damjanović (Partizan), Pavlović (C. zvezda), Paunović (Partizan), Holcer (Hajduk), Petković (OFK Beograd), Trivić (Vojvodina), Musemić (Sarajevo), Aćimović (C. zvezda), Džajić (C. zvezda).

U godinama ili decenijama posle Italije sve ono što nam se događalo u kvalifikacijama i šampionatima Evrope bilo je daleko od onog o čemu se sanjalo. Naši su se poslednji put na EŠ pojavili pre 20 godina. Sećate se one bruke i onog debakla u Belgiji i Holandiji 2000. godine. 

Posle pobede nad Norvežanima (1:0), usledila su dva bolna poraza, prvo od Španaca (4:3), a onda i Holanđana (6:1). Srbija, od kako je samostalna, još nije igrala na prvenstvu kontinenta. Moguće je da jednog dana hoće. Čak je i bila na pragu ovog velikog takmičenja ali... Zato je i naše pitanje šta bi bilo kad bi bilo, odnosno šta bi se dogodilo da se nekim čudom Srbija plasirala na Euro 2020.

„Ne bismo se obrukali. Imamo dobru ekipu i igrače koji uprkos svemu mogu da se mere sa većim od sebe. Da igraju na Euru 2020 siguran sam da bi to i dokazali“, tvrdi Mitar Mrkela.

I Aleksandar Aca Trifunović misli da je Srbija imala kvalitet za šampionat Starog kontinenta.

„Da smo otišli, sigurno je da ne bismo bili najbolji, ali definitivno ni najgori. Još uvek nismo zaboravili da igramo fudbal, mi smo danas kad je kvalitet u pitanju ta neka evropska sredina. U prevodu – ni najbolji ni najgori.“ 

Dragan Okuka slično zbori uz ubeđenje da bi srpski reprezentativci imali šta da pokažu.

„Da smo tamo gde nismo, ubeđen sam da bismo igrali zapaženu ulogu. Fudbalski više vredimo od Škota koji su umesto nas na Euru 2020. I ne samo od njih. Ali šta se može, tako je kako jeste i trebalo bi sve učiniti što se može da se ovako nešto ne ponovi.“

„Nije dobro što nismo otišli jer da smo otišli nešto bismo verovatno naučili. Mislim čak da je u ovom trenutku neozbiljno nas upoređivati sa drugima, konkretno sa učesnicima Eura 2020. Mi smo treća evropska kategorija, čak i slabija reprezentacija od one koju imaju Rusi ili Turci. Ako je tako, a jeste, šta onda da tražimo na završnici šampionata kad ni oni, mislim na Turke i Ruse, ne mogu ništa“, pita glasno Milorad Kosanović.

Fudbal je za ovaj prostor ne tako davno bio magija, ali i magnet, sajam snova, škola života, radost za one koji ga igraju i možda još veća za one koji su navijajući sve gledali. Danas tom istom fudbalu, slaže se većina naših sagovornika, nedostaje uz još mnogo toga i puno strasti. Možda je i to jedan od razloga zašto srpske reprezentacije nema na Euru 2020. Ili možda grešimo.

„To što nismo u društvu kojem objektivno pripadamo je druga i duga priča. Do juče moćni Španci, danas su daleko od onog što su bili, ali to ne znači da sutra neće biti ponovo najbolji. Taj put treba da se sledi, to kad padneš da što pre ustaneš“, mišljenje je gospodina Ace Trifunovića.

Srpski fudbal, onaj reprezentativni, trenutno tone. Strmoglavo. Na pitanje zašto srpske reprezentacije nema na Euru 2020 i zašto smo uprskali u kvalifikacijama sportski direktor Crvene zvezde Mitar Mrkela kaže: 

„To je kompleksno pitanje. Odigrali smo dosta loših utakmica prvo u kvalifikacionoj grupi, a onda posle i nekoliko dobrih da bismo na kraju doživeli neuspeh u odlučujućoj utakmici protiv Škota. To što nas nema na EŠ naravno da nije dobro, tolike godine odsustva sa kontinentalnog šampionata iskrenim prijateljima fudbala ne prijaju, to je malo ko očekivao. A zašto nas nema tema je koja zaslužuje podrobnu analizu. Ne mogu sebi da dozvolim da na tako ozbiljno pitanje ponudim samo odgovor radi odgovora. Bilo bi to s moje strane nekorektno jednako prema funkciji koju trenutno obavljam u fudbalu, kao i fudbalskoj javnosti u celini.“

Ljubiša Tumbaković je čovek koji je zbog neuspeha reprezentacije u kvalifikacijama prvo brutalno prozvan, a onda je i smenjen sa funkcije selektora.

„Zašto nas nema na Euru 2020? Postoje stvari koje se glasno govore, ali i one o kojima se javno ne priča, ono nešto što treba da ostane među nama u kući. Zato možda i neću ovom prilikom ponuditi odgovor koji se očekuje. Bio sam selektor, hteli smo i želeli najbolje, zašto nismo uspeli ja sam to rekao i napisao ljudima kojima sam kao selektor morao da ponudim tačnu i preciznu analizu onog što se događalo“, kaže Tumbaković. 

Zanimljivo bi bilo čuti i šta sve u toj analizi piše bez obzira na to što je očigledno ceo fajl za internu upotrebu. Zanimljivo je i takođe kakav odnos Ljubiša Tumbaković danas ima prema vrednostima selekcije koja nije izborila plasman na šampionat Evrope.

„Imamo reprezentaciju, pojedinačni kvalitet u reprezentaciji i još puno toga zarad čega je trebalo da igramo na završnom turniru. Ko ovo što govorim hoće da shvati razumeće šta sam hteo da kažem. Za uspeh je potrebno vreme, ozbiljan tim se ne pravi preko noći. Kad sam u sve ušao, Vlahović i Pavlović su bili daleko od reprezentacije, danas su njen pečat vrednosti. Njihova mladost, i mladost nekih drugih reprezentativaca, trebalo bi da bude garancija nekih budućih uspeha srpske reprezentacije i srpskog fudbala u celini“, naglašava gospodin Tumbaković.

„Sami smo krivi, nismo izostali sa šampionata Evrope u poslednjih 20 godina zato što nas neko mrzi, već zato što su nam se događale neobjašnjive stvari za koje smo jedini i isključivi krivci. Imali smo ovog puta čak i dve šanse. Prvu da se direktno kroz kvalifikacije domognemo završnice, a onda i popravni ispit preko Lige nacija. Oba puta bili smo neuspešni i to jedino i samo zato što u fudbalu i oko fudbala imamo nesređenu situaciju. 

Prošlost nas podseća da i kad nešto napravimo mi zabrljamo. Nismo uspevali da se domognemo šampionata Evrope, ali jesmo svetskih šampionata. I šta se onda dogodilo kad smo se plasirali? Proradila je sujeta, dogodili su se problemi“, podseća na skoru prošlost Dragan Okuka.

Sumnjiva poznanstva

Pričati ili pisati o srpskom fudbalu danas isto je što i kopati po gomili prljavštine. Zato i nisu daleko od istine oni koji tvrde da je u zemlji u kojoj je toliko voljen, fudbal zapravo izneveren. Unakazili su ga i na niske grane gurnuli oni koji su od ove igre pravili biznis. Naravno, i u većini slučajeva, na pogrešan način. Zato i ne treba bežati od istine, već treba glasno reći da u srpskom fudbalu postoje ljudi koji se javno hvale poznanstvima sa kriminalnim miljeom, ljudima iz vlasti, policijom, sudskim organima i da ne nabrajamo dalje, što samo upućuje na još jednu za ovo društvo poraznu istinu da je sve ovo u sredini ogrnutoj bahatošću i primitivizmom postalo čak i statusna stvar. 

„Velika reprezentacija pravi se tako što igra velike utakmice, velike turnire. Nama se to ne događa. Istina je i to da kad nemaš velike reprezentativce – nemaš ni veliku reprezentaciju. Zemlja smo sa milion i jednim fudbalskim promašajem. Nemamo puno toga, a mislimo da imamo. Nemamo dobre škole fudbala, a pričamo o tome da smo najveći izvoznici mladih fudbalera u Evropi. Nemamo takođe ni trenere koji bi trebalo da uče decu fudbalu. 

Danas u našem fudbalu rade stručnjaci početnici koji bi takođe trebalo da uče. U stvari, istina je da nama i ne trebaju treneri. Mislim na srpski fudbal i srpske klubove u kojima o svemu, pa i onom što je u normalnom fudbalskom svetu u isključivoj nadležnosti trenera, odlučuju nadobudni vlasnici klubova, nadmeni sportski direktori i kvazi fudbalski menadžeri. E zato smo tu gde jesmo, zato smo treća evropska kategorija sa tendencijom da se vrlo brzo spustimo i stepenik niže“, kategoričan je Milorad Kosanović.

Da li sutra srpskog fudbala može biti lepše, da li će Srbija za tri godine igrati na šampionatu Evrope, da li je pred Draganom Stojkovićem Piksijem, novim selektorom, nemoguća misija ili će i dalje tragati za rešenjem kako da se izađe iz reprezentativne krize i loše navike fudbalskih polupismenih predsednika da se posle prvog neuspeha ili čak i uspeha selektori menjaju kao na traci?

„Ima rešenja, naravno da postoji. Treba nam sve novo. Piksi Stojković je novi selektor, ali i autoritet. Ukoliko počisti prljavštinu od najnižeg do najvišeg nivoa u FSS-u i generalno fudbalu, budućnost ove čudesne igre u Srbiji biće neuporedivo lepša od trenutne sumorne sadašnjice“, mišljenje je Dragana Okuke.