Vreme čuda i fudbala

Bilo je to još lane, a zapravo počelo je tek juče. I još traje i trajaće sve do 11. jula 2021. Tog dana u hramu fudbala, na legendarnom londonskom „Vembliju“, s godinu dana zakašnjenja a posle mesec dana takmičenja, biće kako to dolikuje promovisan fudbalski šampion kontinenta sa prvenstva pečatiranog kao Euro 2020.

Možda i zato ceo evropski šampionat, otvoren ovih dana utakmicom Turska–Italija u Rimu, bar na početku, a drugi put sa 24 ekipe u završnici, najviše liči na neodigranu utakmicu s podužim zaustavnim vremenom.

Oni koji sve prate i pamte istomišljenici su da zapravo nikad nije igran neobičniji turnir. Takođe i da Evropa, zarad 11 zemalja u kojima se sve događa, nikad nije bila veća fudbalska pozornica nego što je to danas. 

I okolnosti pod kojima se sve dešava, bar za fudbal koji uveliko imitira život, u najmanju ruku su neobične. Počev od pandemije koja je proizvela zakašnjenje pa sve do polupraznih tribina, opet zbog pandemije, što fudbalsku predstavu uprkos svemu čini siromašnijom.

Istina, u zavisnosti od zemlje i grada u kojoj se igra neka od utakmica i broj gledalaca biće različit, što je takođe unikatna pojava kada je u pitanju fudbalski evropski šampionat. Negde će tribine biti popunjene sa najviše 25 odsto od ukupnog kapaciteta, a u nekim gradovima biće to i do 50 odsto. Na „Vembliju“, u velikom finalu, možda i svih 100 odsto. Možda. 

Ima i drugih stvari koje se na 16. šampionatu kontinenta dešavaju prvi put. Konkretno, VAR tehnologija „debituje“ na evropskom prvenstvu, a prvi put na završnom turniru selektori će imati pravo na pet izmena.

Korona i organizatori

Ništa nije slučajno. Oni koji su doneli ovu odluku kažu da je to u ime zdravlja fudbalera, a zarad virusa korona. Utisak je međutim da je povod za sve nevolja što je u današnjem sportu, u fudbalu posebno, postizanje vrhunskih rezultata u nesrazmeri sa stvarnim mogućnostima organizma takmičara. 

Takmičenje planirano da traje iscrpljujućih mesec dana odvija se po ideji nekadašnjeg predsednika UEFA Mišela Platinija. Istorija evropskih šampionata pamti Francuza i kao najboljeg strelca završnih turnira. Na pet mečeva postigao je devet golova. Ovaj sistem takmičenja u kome su pre svega takmičari izloženi maksimalnim fizičkim naporima, a ekipe učesnice nisu ravnopravne u mnogo čemu liči na Platinijev autogol. 

Različitost u odnosu na prethodne završne turnire je u tome što se ne igra u jednoj zemlji, već u više gradova i zemalja. Tačnije, u 11 gradova i isto toliko zemalja što, istina, samo pojedine učesnike izlaže dodatnim naporima i maloj golgoti. Igra se čak i u gradovima, odnosno zemljama čije selekcije nisu izborile plasman na Euro 2020. Konkretno u Bakuu (Azerbejdžan) i Bukureštu (Rumunija). Fudbal je očigledno oblast u kojoj su proizvođači zabave, čitaj fudbaleri, prepušteni na milost i nemilost kapitalu i politici.

Kada bi se ponovo glasalo za istu ideju, uz napomenu da klubovi učesnici bar u prvoj fazi takmičenja na Euro 2020. nisu u ravnopravnom položaju, mnogi bi, a najviše Švajcarci, zasigurno bili protiv. S razlogom. Momci iz zemlje najukusnije čokolade i najpreciznijih satova u kojoj se igra sve bolji fudbal voljom žreba za deset dana moraće dva puta da putuju na relaciji Rim–Baku i nazad. 

Dakle, hiljade kilometara. Na drugoj strani, Italijani koji su sa njima u grupi, sve utakmice igraju u svom večnom gradu. I ostale zemlje domaćini uglavnom igraju kod kuće i pred svojim navijačima ili odlaze na kraća putovanja. Konkretno Mađari koji su u „grupi smrti“ mečeve protiv Portugalije i Francuske zakazali u Budimpešti, a onaj protiv Nemačke (23. juna) u Minhenu. Do centra Bavarske mogu i biciklom ako zatreba.

Reprezentacije učesnice Euro 2020. podeljene su u šest grupa. Dalje idu po dve prvoplasirane i još četiri trećeplasirane sa najboljim učinkom. Nekada su završnicu igrale samo četiri najbolje ekipe iz kvalifikacija. Bio je to produženi vikend, ali pun takmičarskog i emotivnog naboja turnir, uglavnom je trajao pet dana, ali i u vreme najvećih uspeha tada jugoslovenske reprezentacije izuzetno respektabilne u evropskim okvirima.

„Plavi“ su bili finalisti na prvom šampionatu, odnosno finalu Kupa nacija 1960. i osam godina kasnije kada je Kup evropskih nacija preimenovan u šampionat Evrope. U kvalifikacijama za prvi Kup evropskih nacija učestvovalo je 17 reprezentacija. Za završni turnir kvalifikovale su se selekcija SSSR-a, Čehoslovačke, Jugoslavije i domaćina Francuske. U finalu tada moćni SSSR savladao je Jugoslaviju sa 2:1. Domaćin trećeg nadmetanja najboljih reprezentacija Evrope bila je Italija pored koje su pravo učešća još stekli zvanični šampion sveta Engleska, SSSR i Jugoslavija.

U prvoj utakmici Italija i SSSR odigrali su bez golova, da bi onda novčić, takva su bila pravila, odlučio da u finale ide domaćin. Jugoslavija je savladala u Firenci Englesku. Strelac jedinog, ali i istorijskog gola bio je Dragan Džajić na centaršut Vahidina Musemića. U finalu, Italija–Jugoslavija, prvi meč je završen bez pobednika – 1:1. 

U Jugoslaviji trijumf Čehoslovačke

Pravila su predviđala da se sutradan odigra i drugi kako bi se dobio pobednik. Uz obilatu pomoć sudije trijumfovao je lošiji tim, odnosno svežija Italija za koju su tada igrali Zof, Burgnič, Faketi, Đani Rivera, Domengini, Macola, Liuiđi Riva... Jugoslavija im se suprotstavila u sastavu: Ilija Pantelić (FK Vojvodina), Mirsad Fazlagić (FK Sarajevo, kapiten), Milan Damjanović (FK Partizan), Miroslav Pavlović (FK Crvena zvezda), Dragan Holcer (FK Hajduk), Blagoje Paunović (FK Partizan), Ilija Petković (OFK Beograd), Dobrivoje Trivić (FK Vojvodina), Vahidin Musemić (FK Sarajevo), Jovan Aćimović (FK Crvena zvezda) i Dragan Džajić (FK Crvena zvezda).

Peti šampionat Evrope održan je 1976. u Jugoslaviji. Utakmice su se igrale u Zagrebu i Beogradu. Prvak je postala selekcija Čehoslovačke koja je na opšte iznenađenje u finalu, posle boljeg izvođenja jedanaesteraca, savladala izabrani tim Nemačke. 

Plavi su iako domaćini bili poslednji, četvrti. U prvoj utakmici, na prepunoj „Marakani“, posle 2:2 u regularnom toku, posle produžetaka slavila je Nemačka 4:2 zahvaljujući najviše ubitačnom Diteru Mileru. Bilo je to 17. juna 1976. 

Dva dana kasnije, u Zagrebu, u utakmici za treće mesto Holandija je savladala Jugoslaviju 3:2. Naravno, posle produžetaka jer je i meč za treće mesto završen nerešeno 2:2.

Na 16. šampionat Evrope uprkos velikim nadanjima Srbija nije uspela da se plasira. Čak ni iz drugog puta. Đak ponavljač okliznuo se u baražu posle pobede nad Norvežanima u duelu sa Škotima. Izabranici Ljubiše Tumbakovića pali su u penal ruletu. Promašio je Aleksandar Mitrović. 

Ali, on je najmanje kriv što srpska reprezentacije nije stigla tamo gde je fudbalska nacija priželjkivala. Da su uspeli, što zarad tragikomičnih situacija i ego-tripa pre svega rukovodstva FSS-a nisu, danas bi za rivale na 16. šampionatu Evrope imali Engleze, Čehe i Hrvate koji uz Makedonce brane ugled Balkana. Kako sada stvari stoje, Srbi, bar ona polovina fudbalske populacije čijim venama teče „crveno-bela“ krv, navijaće za Austriju u čijim redovima je Aleksandar Dragović, ovoletošnje kapitalno pojačanje u odbrani Crvene zvezde pred okršaje na evropskoj sceni. 

Diskretna najava

Mađari, koji su posle višedecenijske pauze ponovo na šampionatu Evrope, nalaze se u grupi F koju još zovu i „grupa smrti“. Zašto? Zato što Mađari imaju za rivala samo one reprezentacije koje su već osvajale Euro i što svaka od tri reprezentacije pripada grupi favorita za osvajanje velikog pehara. 

Portugalci na ovogodišnjem evropskom fudbalskom samitu zapravo brane titulu iz 2016, Francuzi su bili prvaci Evrope dva, a Nemci čak tri puta. Sasvim je moguće da zbog izjednačenosti baš iz ove grupe trećeplasirani, mada je trenutno u grupi favorita za konačan trijumf, neće otići dalje. Greh na dušu onih koji su ovaj besmisao promovisali.

Zanimljivo je i da su svi osvajači laskave titule na šampionatima koji se igraju još od 1960. godine prisutni na 16. prvenstvu kontinenta. Svi, osim Grka. Jednako interesantan je i podatak da samo dve zemlje domaćini prvenstva Evrope nisu bile i šampioni. Reč je o nekadašnjoj Jugoslaviji i još uvek nepodeljenoj Belgiji. Da li je ovo diskretna najava uz blago favorizovanje domaćina samo potvrda kuloarskim glasinama da se na 16. šampionatu Evrope titula smeši Englezima, koji će 6. i 7. jula biti domaćini polufinalnih mečeva, a 11. jula i velikog finala na „Vembliju“. Englezi su do sada odigrali 31 utakmicu na šampionatima Evrope i nikad nisu stigli do finala. Polufinale je bilo poslednja stepenica.

Gol koji možda nije bio gol

Podsećamo, ne slučajno, jedinu titulu svetskog šampiona, onu iz 1966, Englezi su osvojili kao domaćini posle dramatičnog finala sa Nemcima završenog posle produžetaka i pobedonosnog gola Hartsa za koji i danas mnogi veruju da nije bio gol. Valjda je tada i rođena ideja da se osmisli i VAR tehnologija koja se eto sada prvi put pojavljuje na jednom šampionatu Evrope. 

Kladionice i fudbal su danas isto što i petak i subota. Francuzi su favoriti u kladionicama. Ukoliko trijumfuju fudbaleri iz Zemlje galskih petlova, objediniće evropsku i svetsku titulu. Nije nemoguće. Izazov je veliki. Velike su i njihove fudbalske vrednosti. U sastavu imaju malog fudbalskog genijalca Kilijana Mbapea, tu je i sjajni Kante, odlični Upamekanon i Varan. Vraćen je i Benzema, što je garancija da će lopte završavati u mrežama rivala.

Oni koji se klade, a ne traže iznenađenja, šanse sa gotovo istim izgledima daju Englezima i Belgijancima. Ovog puta Nemci, Italijani, Španci i Hrvati nisu u prvom planu. Bar kod kladioničara. Koeficijent da će Francuska osvojiti titulu je oko pet, a iza nje slede Engleska s koeficijentom šest i Belgija s koeficijentom sedam.

„Mislim da neće biti tako. Uveren sam zapravo da će trijumfovati reprezentacija iz druge grupe favorita ili neko ko uopšte nije favorit. Ono, kao što su uradili Grci 2004. u Portugaliji“, mišljenje je Jovana Kuleta Aćimovića, koji je na završnom turniru prvenstva Evrope debitovao 1968. godine.

Učešće 24 ekipe u završnici ima finansijski efekat, ali onaj sportski je ugrožen ponajviše zato jer je razlika u kvalitetu učesnika i te kako vidljiva. Za nekadašnjeg asa „crno-belih“ Miodraga Živaljevića početak priče graniči se sa očajem.

„Prve utakmice bile su čista dosada i bez poteza koji fudbal čine igrom miliona. Nema driblinga, igre jedan na jedan, dobrog pasa, na šansu se čeka 15 do 20 minuta. Fudbal za pare i zbog para nije ono u čemu uživam.“

Za ovaj i ovakav turnir na kojem igra pola Evrope, a ona druga polovina navija, UEFA je obezbedila nagradni fond od 377 miliona evra. I svi će, bez obzira na plasman, nešto zaraditi. Čak i reprezentacije koje, hipotetički, prvenstvo završe bez postignutog gola ili osvojenog boda. Njima pripada zagarantovana suma od 9,25 miliona evra. Toliko dobija zapravo svaka reprezentacija koja se plasirala na završni turnir. Onda slede bonusi. 

Za svaki osvojeni bod dobija se 750.000 evra, za svaku pobedu milion i 750.000 evra. Posebno se nagrađuje plasman u svaku narednu rundu. Pobednika grupe čeka zarada od milion i 750.000 evra, za plasman u osminu finala dobija se još dva miliona, učesnika četvrtfinala čeka dodatnih tri miliona i 250.000 evra, dok se plasman u polufinale nagrađuje sa po pet miliona. Plasman u finale nagrađuje se sa sedam miliona, a osvajanje šampionata sa 10 miliona evra.

Čast i novac

U prevodu, reprezentacija koja stigne do finala i izgubi potražiće utehu u ukupnoj zaradi od 31,75 miliona evra. Šampion, ukoliko grupnu fazu prođe sa tri trijumfa, imaće za slavlje na raspolaganju sumu od čak 34 miliona i 750.000 evra.

Ali to je priča za kraj. Sada su zanimljivija viđenja onog šta se još događalo na početku 16. šampionata Evrope. Utisak internacionalca Ivana Golca svodi se na sledeće:

„Turci su na startu bili tragikomični, Italijani su ih i bukvalno demolirali, razlika u kvalitetu bila je više nego vidljiva.“

Na skeneru Ivana Golca našli su se i Rusi, odnosno reprezentacija koja je daleke 1960. kao SSSR osvojila prvi šampionat Evrope.

„Raspad sistema i kod Rusa, kao i kod nas. Oni usput troše godinama unazad ogroman novac, ali i uništavaju fudbal. Uprkos enormnim ulaganjima, oni danas nemaju ništa. Ni igru, ni struku, ni igrače. Takođe ni ozbiljne klubove, moćnu reprezentaciju. Pare su bačene u vetar. Poslednji fudbalski velikan iz ove zemlje, u pravom smislu te reči, bio je Slava Metreveli (P.S. igrao od 1958. do 1980).“

Da lepota fudbala, uprkos dominaciji novca i kapitala, još uvek postoji, fudbalsku Evropu uverili su Holanđani i Ukrajinci. Uz dobar fudbal i silna uzbuđenja praćena rezultatskom klackalicom koja ja počela od 0:2 do 2:2 i na kraju 3:2 za Holanđane, fudbal je slavio ime. Ostali su pokazali mnogo manje nego što se od njih očekivalo. Prijatno je iznenadio Vels, njihovo skromno znanje nije ih sprečilo da odigraju nerešeno sa Švajcarcima.

„Škoti i Velšani imaju zdrav odnos prema reprezentaciji. Igranje u dresu sa nacionalnim grbom za njih je neverovatno velika čast. Užasno su motivisani. Kad pričaju o svojoj zemlji ili pevaju himnu, njima kao da sijaju oči. Nemaju kvalitet za velika dela, ali imaju hrabro srce“, objašnjava fanatičnost fudbalera dva naroda Ivan Golac uz napomenu da Škoti koji su, podsećamo, eliminisali Srbiju, nisu imali sreće sa Česima.

Hrabro srce bilo je i zaštitni znak Slovaka u duelu sa favorizovanim Poljacima, jednako kao i Makedonaca, debitanata na šampionatima Evrope, u meču sa Austrijancima uprkos tome što su na kraju i poraženi. Svet je nestrpljivo čekao duel Engleza i Hrvata. S fudbalskog aspekta bez većeg opravdanja jer je na kraju od puno očekivanog viđeno malo. Jednako kao i u meču Španaca i Šveđana. Ipak, sve ovo je samo početak. Prava uzbuđenja, čini se, tek dolaze. 

Start šampionata, na veliku žalost fudbala, protekao je u znaku „slučaja Eriksen“. Danski as, prvotimac Intera i nekadašnji igrač Ajaksa i Totenhema, u toku meča njegove reprezentacije sa Finskom iznenada je pao na terenu. Kolabirao je. Mučna scena pretvorila se u strepnju za život ovog fudbalera koga su lekari 10 minuta reanimirali na terenu da bi posle toga u svesnom stanju bio prebačen u bolnicu. Eriksen je na kraju utakmice sa životom pobedio, a njegova Danska je doživela neplanirani poraz. Prva informacija bila je da je Eriksonu srce stalo na pet minuta i da je posle tretmana, masaže srca i za prvu pomoć vešte reakcije kapitena Kjera i medicinskog osoblja, spasen.

Životna utakmica Eriksena

„Ne može sportista iznenada da umre. Postoje razlozi zašto se nešto dogodilo. Kardiovaskularni pregledi vrhunskih sportista danas su do te mere precizni da je svako iznenađenje praktično nemoguće“, uverava dr Miljko Ristić.

Posle svega jasno je da će Kristijan Eriksen, koji je pre nekoliko nedelja osvojio Skudeto u dresu milanskog Intera, u narednim danima biti podvrgnut ispitivanjima kako bi se saznalo šta se zapravo desilo i kako bi mu bila određena terapija. Sasvim je moguće da ovo bude i kraj njegove karijere, pogotovo ukoliko se ustanovi da ima oštećen srčani mišić. Profesor Ristić ukazuje na još nešto.

„Osim onoga što se desilo Eriksenu, videli smo u uvodnim utakmicama i neke fudbalere s čalmom na glavi, zatim i situacije da su pojedinci zbog povrede morali sa terena još u prvom poluvremenu. Nekada se fudbal u toku godine igrao samo nedeljom. Onda se prešlo zarad novih takmičenja na ritam sreda–subota. Trenutno na šampionatu Evrope imate i fudbalere koji će ove godine odigrati i svih 100 mečeva. Vrlo ozbiljna istraživanja UEFA potvrđuju da se fudbaleri koji u toku godine odigraju 50 utakmica ređe povređuju, oni sa brojem utakmica između 50 i 75 su opet neuporedivo više izloženi povredama.“

Šta je uzrok onome što se dogodilo danskom reprezentativcu još se ne zna. Bar ne u ovom trenutku. Doktor Ristić međutim upozorava na još nešto gde su medicina i medicinsko osoblje nemoćni.

„Sportisti često, mimo konsultacije sa strukom, uzimaju sredstva koja im prave problem. Na ovu temu, a u ime preventive, UEFA je napravila i studiju sa više od 300 strana i sa nazivima oko 400 lekova koje sportisti ne bi smeli da uzimaju.“

Profesor Ristić podseća i na primer jednog fudbalera Crvene zvezde koji je godinama uoči utakmice koristio efedrin kapi za nos. Najmanje jednu bočicu, a ponekad i dve. Ristić naglašava:

„Ove kapi deluju stimulativno, ali i prave nervozu koja se kod pomenutog fudbalera manifestovala tako što je stalno bio u sukobu, odnosno otvorenoj svađi sa rivalom ili sudijom.“

Gladijatori ili roboti

Stimulansi su za napore kojima su izloženi fudbaleri čini se neophodni. Tu su i drugi zahtevi. Nepisano je pravilo da ako sportista ne pobeđuje – on i ne postoji. Danas je zapravo osnovni cilj da se od takmičara naprave roboti koji će izvršavati nečije fantazije. Oni najmlađi, najtalentovaniji, istina je, bukvalno su sirovina koju stručnjaci treba da obrade i da stvore takmičara sposobnog da ostvari zamišljeni cilj i vrhunski rezultat. 

Sportisti se naravno u sve dobrovoljno uključuju i svesno prihvataju da sebe, ukoliko im to fizičke mogućnosti dopuste, pretvore u moderne gladijatore koji se takmiče za slavu i novac. Oni koji plaćaju ovu zabavu i u svemu bahato uživaju iz svečanih loža takođe sanjaju o slavi, mestu u klubu poznatih i podebelom bankovnom računu. Za njih sportisti nisu ljudi, već sredstvo, neko ko je plaćen da igra pa makar na kraju i crkao. Uostalom, i „slučaj Erikson“ će uskoro prekriti zaborav.

Možda se sve to ne bi događalo da kod nas ili u bilo kojoj zemlji sveta postoji, ukoliko ste čuli javite, zakonski osnov za sprečavanje zloupotrebe sportista u stvaranju profita i ostvarenju političkih ciljeva. Nameće se i pitanje da li postoje pravila kojima se ograničava vreme treninga ili izloženost sportiste naporima. Naravno da ne postoji. Postoje u nekim zemljama samo zabrane da sportisti nastave karijeru ukoliko se ustanovi da imaju srčane poremećaje. 

Žalost je utoliko veća i što se sve ne podvodi pod stavku nasilja u sportu. Suština je da se što pre stigne do profita, novca i enormne zarade. U današnjem sportu generalno za uspeh su nedovoljni talenat i naporno treniranje. Pod jedan, sve više se insistira na brutalnoj spremnosti koja nadmašuje mogućnost organizma sportiste.

Šta u uvodnim danima šampionata nismo videli, a možda smo očekivali? Izostala je eksplozija fudbalske lepote. Magija u nogama, ideji... Ali, možda je za sve još rano. Bez obzira na to što je kvalitet šampionata uz učešće 24 ekipe poprilično razvodnjen, dogodiće će se potez ili utakmica koju Evropa neće zaboraviti. Ili finale poput onog iz 2012. kada je Španija sa svojim kraljevima fudbala bila u svemu bolja od Italije čiju su mrežu bukvalno izrešetali David Silva, Žordi Alba, Fernando Tores i Huna Mata. Evropa i danas priča da je to bio zadivljujući trijumf sistema koji zapravo kao sistem ne postoji, ali uprkos svemu fascinantno funkcioniše.

Zahvaljujući svemu, španski selektor Vinsent del Boske postao je tog trenutka prvi stručnjak u istoriji fudbala koji je osvojio Ligu šampiona, svetsko i evropsko prvenstvo. Imao je zaista moćnu reprezentaciju, selekciju s kojom je planirao zlato na Euru. I uspeo je. Njegova selekcija s lakoćom je davala golove, predvođena Čavijem gospodarila je sredinom terena i bila nesavladiva u odbrani, toliko da punih 990 minuta ili 16 sati Iker Kasiljas nije primio gol. Da li se nešto slično može ponoviti i na Euru 2020