Neprobojni ruski zid

Čak i oni kojima hokej na ledu nije baš blizak kao sport znaju ko je Vladislav Tretjak. Uostalom, boljeg golmana u istoriji ovog sporta, naravno na celoj planeti, nije bilo. Udarce protivnika je s lakoćom zaustavljao, ali je na drugoj strani neke stopostotne prilike propuštao. Između ostalog, i onu da se kao prvi hokejaš iz nekadašnjeg SSSR preseli u i danas čuvenu NHL ligu što bi, da se dogodilo, sredinom sedamdesetih izazvalo medijsku detonaciju na globalnom nivou.

Ponuda je bilo, mogao je čak da bira da li će da stane na gol nekog od 23 američka NHL ligaša ili možda jednog od sedam kanadskih iz istog ranga. Mogao je, ali nije hteo. Da je to uradio, moguće je da bi njegov bankovni račun danas bio prepun dolara kao i da bi njegov život imao neku sasvim drugu dimenziju. Ali onda Tretjak ne bi bio Tretjak.

Povezane vesti - Mera patriotizma

Bio je i ostao golman kakvog hokej nije nikada imao i teško da će skoro imati. Njegova samouverenost i neustrašivost, plus sigurnost kojom je zračio na ledu do ludila je dovodila protivničke napadače. Zvali su ga “ruski zid”. S neverovatnom lakoćom je zaustavljao sve udarce protivnika sprečavajući promenu rezultata, što je istovremeno bila ne samo neverovatna podrška već i motivaciona injekcija timu čiju je mrežu čuvao. Desetine najviših priznanja za ostvarene rezultate na takmičenjima pretvorena su tako u neprolazni dokaz i večni pečat veštine i vrhunskih ostvarenja izvanrednog sportiste. Na kraju karijere Vladislav nije napustio omiljeni sport. U hokeju se dokazao i kao uspešan trener.

Legendarni hokejaš je rođen 25. aprila 1952. u selu Orudevo u Moskovskoj oblasti. Njegov otac Aleksandar Dmitrijevič bio je pilot i prema zahtevima profesije dobru formu održavao je vežbajući i baveći se svakodnevno sportom. Mama, Vera Petrovna, radila je kao nastavnica fizičkog vaspitanja. Obožavala je bendi (hokej na ledu sa loptom) i čak je na nivou Moskve učestvovala u takmičenjima.

Povezane vesti - SLUČAJ NOVAK ĐOKOVIĆ: Pravda teža od nepravde

Nije, dakle, iznenađujuće što se Vladislav od detinjstva oprobao u raznim sportovima. Voleo je akrobatiku, gimnastiku, ronjenje, plivanje, ali je hokej na ledu, na kraju, zamenio sve druge ljubavi iz detinjstva. Obožavao je ovu mušku igru. Sa samo 11 godina postao je član prestižne škole hokeja širom sveta moskovskog kluba CSKA, što je zapravo bio njegov prvi korak na putu do ostvarenja velikog sportskog sna.

Dokazao se već na prvim treninzima. Strah od paka (gumene pločice kojim se igra) kod njega nije bio vidljiv. U početku je Tretjak bio napadač. Na treninzima je često igrao bez dresa jer dresova jednostavno nije bilo za sve igrače. Kad su treneri na jednom od treninga pitali da li postoji neko ko bi dobrovoljno stao na gol, Vladislav se javio, ali je postavio uslov – staće na crtu ispred mreže ukoliko dobije dres. I tako je počelo…

Tretjakov otac dugo nije blagonaklono gledao na veliku sportsku ljubav svog sina i čak se šalio da hokejaški golman podseća na domara sa metlom. Međutim, postepeno roditelji su se saglasili sa sinovljevim izborom, pogotovo kada je momak počeo da zarađuje.

U leto 1968. talentovani hokejaš privukao je pažnju Anatolija Tarasova, trenera CSKA i Vladislav je počeo da trenira sa igračima prvog tima. Tog leta je kao član omladinske ekipe CSKA osvojio titulu prvaka Moskve i laskavo priznanje najboljeg golmana lige. Ambicije talentovanog momka počele su da se ostvaruju. Sa samo šesnaest godina postao je jedan od golmana slavnog seniorskog tima.

Tretjak je debitovao u dresu CSKA 1969. na meču protiv moskovskog Spartaka. Sposobnosti i borbeni karakter ubrzo su ga promovisali u prvog čuvara mreže seniorske ekipe. Paralelno, Vladislav je branio na nekim međunarodnim šampionatima kao golman omladinske reprezentacije SSSR. Ali, ni to nije bilo dugog veka jer je meteorski brzo prekomandovan u A nacionalni tim SSSR.

Na prvom velikom takmičenju, svetskom šampionatu u Stokholmu 1970, Tretjak nije bio prvi golman reprezentacije, ali je često branio. SSSR se kući vratio s osvojenim zlatom, a Tretjak je za svoje savršene i neustrašive odbrane dobio bezbroj komplimenata. Napredovao je brzo i već na narednom velikom takmičenju imao je status prvog golman nacionalnog A tima.

Treneri, novinari, hokejaški hroničari i brojni navijači su smatrali Tretjaka fenomenalnim golmanom. Da su bili u pravu dokaz je stigao već 1972. Reprezentacija SSSR je trijumfovala na Zimskim olimpijskim igrama, a jedan od stubova ekipe i velikog trijumfa bio je upravo Tretjak, najbolji golman Igara i najmlađi učesnik hokejaškog olimpijskog turnira. Te iste 1972. dokazao se i u veličanstvenim okršajima reprezentacije SSSR i Kanade koje je pratio ceo svet. Odigrano je osam takvih mečeva, pravih poslastica za ljubitelje hokeja na ledu, a Tretjak je uz Valerija Harlamova i Aleksandra Jakuševa bio najbolji igrač sovjetskog nacionalnog tima. Kanađani su tada bili moćni. Legendarni Bobi Hal bio je strah i trepet. Njegovi šutevi opisivani su kao otrovne strelice. Koliko je brzo „odapinjao“ dokaz je i Tretjakova iskrena priča da u jednom trenutku uopšte nije video kada je Hal zapravo bacio svoju otrovnu strelicu ka njegovom golu.

Na Zimskim olimpijskim igrama 1976. pripala mu je čast da na otvaranju nosi zastavu SSSR. Na istom takmičenju osvojio je i svoju drugu zlatnu olimpijsku medalju u karijeri. Moguće je da se sve i ne bi dogodilo da nije briljantno branio na meču sa Čehoslovacima.

Povezane vesti - Lajoš Vermeš pre Kubertena

Na Zimskim olimpijskim igrama 1980. u američkom Lejk Plesidu doživeo je debakl. Reprezentacija SSSR zajedno sa Vladislavom je neočekivano izgubila od američke reprezentacije. Tretjak je napustio utakmicu još u trećoj četvrtini kada ga je trener Tihonov zbog očajno loših odbrana zamenio i na led je ušao rezervni golman Vladimir Miškin. Koliko je bio van forme jedan od dokaza je i taj što je Vladislav imao najlošiji procenat odbranjenih udaraca u konkurenciji golmana šest vodećih ekipa. Ali posle kiše uvek dolazi sunce. Već 1981. Tretjak je slavio trijumf na prestižnom Kupu Kanade. I, naravno, branio je odlično.

Treće olimpijsko zlato osvojio je na ZOI 1984. u Sarajevu. Ponovo je najveći rival SSSR bila reprezentacija Čehoslovačke. Sovjeti su bili maksimalno motivisani. Slavili su u Zetri baš kao i Tretjak koji je postao prvi golman u istoriji hokeja na ledu kome je pošlo za rukom  da osvoji tri zlatne olimpijske medalje. Poslednji nastup legendarnog sportiste bio je u decembru 1984. Hokej je napustio sa 32 godine iako je bio u punoj takmičarskoj i životnoj snazi uz mogućnost da pobeđuje još nekoliko sezona. Ali Tretjak je odlučio da umesto hokeju više pažnje posveti svojoj porodici, koja je dugo, zbog stalnih treninga i takmičenja, bila u senci njegove karijere.

Ostalo je zapisano da je u relativno dugoj karijeri bio više nego uspešan hokejaš. Njegovu vitrinu trofeja krase, između ostalih, tri zlatne medalje sa ZOI, 10 zlatnih odličja sa šampionata sveta i devet sa prvenstava Evrope, kao i zlatna medalja sa prestižnog Kupa Kanade u hokeju na ledu. Čak 13 puta bio je šampion SSSR…

Odmah nakon završetka igračke karijere posvetio se trenerskim poslovima. Ovog puta nije bežao od ponuda iz inostranstva. Kao trener radio je u Kanadi, zatim je bio i sportski učitelj golmana NHL kluba is Čikaga. Imao je i ulogu ličnog trenera Eda Belforta kome je zahvaljujući individualnom radu sa Tretjakom 1991. pripao trofej za najboljeg NHL golmana sezone. U dva navrata, 1998. i 2002,  trenirao je i najbolje golmane ruske reprezentacije. Takođe bio je i član stručnog štaba ruskog nacionalnog tima 2004. godine na šampionatu sveta. Bilo je to i vreme kada se ozbiljno počeo baviti politikom. Još 2003. izabran je za deputata Državne dume. Rukovodeći odgovarajućom komisijom posebnu pažnju posvetio je razvoju sporta i fizičke kulture. Kao član Ujedinjene Rusije još tri puta biran je na izborima za Državnu dumu.

Povezane vesti - Ja Tarzan, Lala iz Banata

Velika čast Tretjakovu ukazana je 2006. godine kada je izabran za predsednika Hokejaškog saveza Rusije. Tako je dobio priliku da sa pravog mesta na pravi način doprinese razvoju hokeja na ledu u svojoj zemlji.

Mnogi se sećaju i spektakularnog otvaranja ZOI u Sočiju 2014. Slavni hokejaš je 7. februara u društvu legendarne klizačice Irine Rodnjine upalio olimpijski plamen na stadionu u Sočiju. Prenos ovog događaja gledalo je nekoliko milijardi ljudi, a fotografije dve legende ruskog sporta krasile su posle toga mnoge naslovne strane novina i časopisa širom sveta.

Od 2016. godine Tretjak je poslanik Državne dume sedmog saziva. Njemu u čast od 2017. godine  održava se i Međunarodni kup Vladislava Tretjaka u ruskom gradu Orsku, na kome učestvuje osam najboljih hokejaških timova iz Rusije.

Vladislav Tretjakov se oženio vrlo mlad, još 1972. Godine. Njegova izabranica Tatjana je žena sa kojom i danas srećno živi. Ukras braka punog razumevanja je i dvoje dece: sin Dmitrij (1973) i ćerka Irina (1976). U međuvremenu deca su stekla i fakultetske diplome. Dmitrij je stomatolog a Irina pravnik. Tatjana i Vladislav s ponosom ističu i da imaju unuka Maksima kao i dve unuke, Anu i Mariju. Maksim je rešio da sledi stope svoga dede i postane hokejaš. Jedno vreme je igrao u Srebrnim ajkulama, a od 2011. član je CSKA, naravno kao golman.

Proslavljeni hokejaški as i njegova supruga danas žive u selu Zagorjanski u Moskovskoj oblasti. Vladislav deo slobodnog vremena posvećuje pisanju knjiga o sportu. U svojim delima deli iskustva igranja hokeja, govori o trenerima i rivalima i daje savete početnicima u hokeju. Dobitnik je i 17 društvenih priznanja od kojih su najvrednija: Orden “Zaslužni majstor sporta SSSR” (1970), Orden Lenjina (1978) i Orden “Zasluga pred otadžbinom” iz 2012. godine.