Sport
02.06.2023. 15:30
R. E.

Put do NBA, pa istorija

Jokićeva priča koju morate da pročitate

1
Izvor: Beta / FR42408 AP / Jack Dempsey

Nikola Jokić već je ostavio pečat u NBA ligi, a naročito ove sezone kada se sa Denverom bori za prvu šampionsku titulu, ali ko je zaista verovao da će Somborac dostići te košarkaške visine?

On je već dvostruki MVP lige i dolaskom u najjaču ligu sveta srušio je mnoge teorije, predrasude i ulio nadu nekim "netipičnim" dečacima da se u NBA može uspeti.

Nikola Jokić nije imao uobičajeni košarkaški put, ali uprkos tome, radio je, pre svega voleo košarku, razmišljao trezveno i išao napred. I isplatilo se.

I on sam, čini se, bio je iznenađen kada su mu se 2016. otvorila vrata NBA lige. Zato, objavljujemo njegov autorski tekst pre sedam godina napisan za portal "The Player’s tribune".

"Za mene se uvek sve vrtelo oko konja", počinje Nikolina priča koju je preneo portal nova.rs.

"Uvek sam voleo košarku, ali kad sam bio mali – čak i dok sam imao 13 ili 14 godina – išao sam na trke konja. Nisam čak ni trenirao toliko. Išao sam u štalu, bio dečak iz štale. To je bio moj život. Trkao sam se. Ne profesionalno, ali amaterski. Čak sam jednom bio četvrti. Bio je lep hobi.

Košarku sam ozbiljno počeo da treniram svakog dana tek u svojoj poslednjoj godini u rodnom Somboru. Lepo mesto, možete da ga izguglate. U severnoj Srbiji. Shvatio sam da mogu da živim od košarke. Može da mi bude posao i ljubav u isto vreme. Znao sam da mogu da budem dobar - nisam znao da mogu da dođem do NBA, možda u Evropi.

Tokom odrastanja, gledao sam reprezentacije, jer kad ste dete u Srbiji, to vam je cilj. Nisam toliko pratio NBA jer su te utakmice u tri ili četiri sata ujutru. Kada je Jutjub postao popularan imao sam oko 15 godina, gledao sam Medžika (Džonsona) zbog njegovih pasova, i Hakima (Abdul-Džabara) zbog njegovih kretnji u reketu, i Džordana jer je Džordan.

Ali kad sam bio dete, najviše sam gledao svoju braću. I oni su igrali košarku. Imali smo neke terene u našem gradu. Kad god su igrali, ja bih gledao još dok sam bio beba, sa cuclom u ustima. I mešao sam njihove stilove. Jedan je talentovan, drugi je veoma snažan. Ja sam i malo talentovan, i malo snažan.

Naš stan je bio veoma mali. Imali smo dve sobe, kuhinju, kupatilo. Bili su tu moji mama, tata, dva brata i baka. Uvek je bila puna kuća. Moja braća – rođaci, zapravo, ali u Srbiji ih zovemo braćom – su takođe dolazili. Uvek je bila puna kuća ljudi, i uvek smo se izmotavali okolo. Bili smo luda deca. Pravili smo dosta buke.

Čak smo imali mali koš u našem stanu, i moja braća su igrala sa mnom dok sam bio mali. Komšija koji je bio u stanu ispod je uvek dolazio da se žali zbog buke.

Kada sam počinjao da igram, bio sam veoma debeo, a nisam bio toliko visok. Igrao sam i centra, i plejmejkera. Driblao sam loptu preko celog terena. Igrao sam iz zabave, znate? Ali kad sam napunio 16, osetio sam da zaista mogu da igram. I tada sam otišao iz svog malog grada Sombora u veći grad, Novi Sad.

1
Izvor: Beta / AP / David Zalubowski

U Srbiji, igrate za klub i idete u školu, razdvojeni su. Nije kao u Sjedinjenim Američkim Državama, gde igrate za tim vaše škole. Ali, svake godine sve škole u Srbiji imaju jedan turnir. Igrao sam za svoju školu u Novom Sadu, i osvojili smo turnir.

Svoje prve dve utakmice u većoj, juniorksoj ligi odigrao sam dobro. Klub iz Beograda Mega me je video i pozvao me, i ostali su u kontaktu te polusezone. Sledeće sam već otišao u Megu.

Evropa i NBA su totalno različita košarka. Kad vidite rezultat u Evropi, on je tipa 50-58. Ovde imate po utakmici 100 ili 120 poena. U Evropi se igra veoma jaka odbrana. Ako tim ubaci 80 poena, to je loša odbrana.

Mi samo želimo da igramo dobru odbranu. U napadu imaš slobodu da napadneš ako si slobodan. Svako može da šutira. Ako je do kraja napada ostalo 20 sekundi, možeš da šutiraš ako si otvoren. Trener je želeo da igramo odbranu i onda trčimo, trčimo, trčimo… Ali… Nismo bili toliko dobri u odbrani. Bili smo veoma talentovano i mogli smo da postižemo poene, ali nismo mogli da branimo.

Prošle godine, bili smo u finalu Kupa Radivoja Koraća protiv Crvene zvezde. U Evropi, pogotovo u Srbiji, navijači su ludi, pogotovo na utakmicama protiv Zvezde i Partizana. To su dva najveća kluba ogromne istorije u Srbiji. Kad igraju jedni protiv drugih, to je derbi. Igrao sam u Ouklandu, San Antoniju, Oklahomi, i Juti. Juta Džez ima dobar domaći parket. Ali, u Evropi ima više strasti, ja mislim. To je njihov život, biti navijač nekog kluba.

Protiv Zvezde, cela dvorana je bila protiv nas. U tunelu si, čuješ samo 'dum, dum, dum' sa bubnjeva i baš je intenzivno. Bila je neka izmaglica u dvorani, navijači su vrištali, navijali celu utakmicu.

To je bilo ludo, jer smo bili najmlađi tim. Nisu nas znali. Svi su nas prozivali, a ja sam bio u fazonu 'Čak nas ni ne znate! Ubeđen sam da ne znate naših 12 igrača na parketu'.

Čak sam promašio šut za pobedu. U tom trenutku, pomislio sam 'Au, čoveče! Promašio sam šut za trofej! Prvi u istoriji kluba'. Bio sam neraspoložen, ali nisam o tome razmišljao nakon te večeri.

Pogodiću sledeći.

Svaki mladi igrač iz Evrope, to je poput tradicije - moraš da igraš dve godine u Evroligi, pa da ideš u NBA. Ali ja nisam razmišljao o NBA prvo. U drugom delu moje poslednje sezone, razgovarali smo nešto sa Nagetsima. Mislio sam da mogu da prođem jer sam mlad. Mogu da se razvijam kao NBA igrač, ne kao igrač iz Evrope.

Mada, zapravo, spavao sam dok su ne Nagetsi draftovali.

Moja braća su slavila uz šampanjac i zvali su me, javio sam se, ali nisam slušao. Samo sam mu rekao 'Daj, čoveče, spavam', i spustio sam slušalicu. Tako da sam saznao ujutru.

Nisam mislio da će to da bude velika stvar. Mislio sam da su me draftovali i da ću ostati još godinu dana u Evropi. Nisam mislio da ću odmah ići u NBA.

Barselona, jedan od najboljih timova Evrope, je dolazio da me gleda, i odigrao sam najgoru utakmicu karijere. Mislim da sam ubacio tipa četiri poena, i možda je to bio znak da Evropa nije za mene. Na kraju sezone, Nagetsi su me pozvali i rekli da me žele u timu.

Iznenada, sve se promenilo. Sve.

Svlačionice, treninzi, teretane, ljudi. Imamo fazon deset trenera. Tip igre sa mnogo trčanja. Pogotovo za velike igrače, ako trčiš brzo, bićeš dobar u ovoj ligi.

Najbolji deo su putovanja. U Megi, putovali smo autobusom i po deset sati. To nije dobro za velike momke poput mene.

Sad, sve se svodi na avione.

Čak i igra je drugačija. U Evropi se igra četiri puta po deset minuta. Ovde četiri puta po 12 minuta. Praktično, imamo jednu četvrtinu više nego u Evropi.

Ono što se kod mene nije promenilo je strast.

Videli ste nekoliko puta da me drugi igrači povuku ili uhvate za nogu. Volim taj tip igre na košarkaškom terenu. Tako igramo u Srbiji. Prošle godine, postigao sam koš uz faul, i počeo sam da urlam od uzbuđenja. Protivnik me je gurnuo, pao sam, napravio kolut. Moji saigrači su uleteli i počela je tuča zbog mene. To želim da nastavim da radim. Ne da se bijem, već da unesem tu strast u igru. Ne želim da košarka bude samo posao. Samo želim da zadržim tu strast.

Bolja je od trkanja konjima", napisao je Nikola Jokić u aprilu 2016, kada je počeo da živi velike snove "preko bare".

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
23°C
21.06.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Euro 2024

Vidi sve

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve