Ogledalo srpskog sporta: Nole, pa svi daleko iza

Novak Đoković, teniski broj jedan, startovao je pobedom. Pedro Kačin mora još da uči, sasvim je moguće i da nikad neće naučiti, kako se pobeđuje najbolji teniser sveta. Ako mu je za utehu, nije jedini.

Na dan kada je izašao ovaj broj "Ekspresa“ (7. jula), ali 2013, Novak je poslednji put doživeo neuspeh pred publikom koja shodno tradiciji tenis gleda u tišini. Poražen je u finalu od Britanca Endija Mareja sa 6:4, 7:5, 6:4.

"Gordi Albion“ je tog trenutka proključao likujući u oblaku samozadovoljstva koga, mora se priznati, Englezi imaju u izobilju. Iz sportskog ugla sve bi se moglo podvesti pod stavku razumljivosti jer je Škotlanđanin Marej tog trenutka Velikoj Britaniji posle 77 godina posta doneo titulu na najprestižnijem grend slemu na svetu.

Posle toga, dakle punih devet godina, Novak je neprikosnoven. Ostvario je na Vimbldonu neverovatnih 35 pobeda u nizu. Poslednju, prošlog leta kada je osvojio sedmu titulu u Londonu, četvrtu zaredom. U finalu je preslišao goropadnog Australijanca Nika Kiriosa sa 3:1. Po setovima bilo je 4:6, 6:3, 6:4 i 7:6.

Srbi, oni koji vole Novaka, sve su doživeli na svoj način. Prkosno i inadžijski. Bogdan Obradović, teniski stručnjak i selektor reprezentacije kojoj je Novak darovao mnogo, povezao je na zanimljiv način dva velikana srpskog roda.

"Ono što je za nauku i čovečanstvo Nikola Tesla, to je i Novak za sport i čovečanstvo. I jako je lepo što je na 166. godišnjicu od rođenja najvećeg svetskog naučnika Đoković postao šampion Vimbldona“, govorio je Bogdan Obradović.

Englezi taj meč, i mnoge druge koje je Novak igrao na Vimbldonu, nisu gledali u tišini. I nisu bili ona fina publika s krunom ustoličenom na tradiciji ostrvskih, u biti perfidnih, manira. Izveštači iz sveta, pre svega oni kojima je objektivnost postulat posla kojim se bave, iskreno su konstatovali da sva ta ponašanja prema Novaku Đokoviću nisu bila korektna, ali da je on uprkos svemu uspeo da osvoji titulu.

Naravno, Englezi to nisu doživeli tako jer se engleska perfidnost zapravo temelji na uverenju da uvek i u svakoj prilici postupaju ispravno. Oni zapravo nikad ne greše, a i kada greše oni to rade u ime nekih principa, kako je to znao da kaže pakosni bard pisane reči Irac Bernard Šo.

Nije nikakva tajna da bi Englezi dali, i davali su, bogatstvo da je Novak njihov. Ali nije. Uprkos dobroj ponudi, misli se na milione funti, Novak jednostavno nije želeo da igra pod njihovom zastavom. Između ostalog, i zato su Englezi, utisak je, bez pravog sportskog i ljudskog razloga, ogrnuti plaštom osvete neprijateljski uz podosta neukusa nastrojeni prema čoveku u čijem srcu ne stanuje mržnja. On je drugačiji. Oni koji govore jezikom mržnje, to što je cela planeta trenutno negativna nije opravdanje, ne mogu naravno da razumeju one, u ovom slučaju Novaka Đokovića, koji koriste jezik ljubavi i razumevanja kako za sebe tako i za druge. Zato čak i oni koji ne vole Srbina kao tenisera zapravo beskrajno poštuju.

Novak je trenutno najbolji na planeti. Ostvario je ono što drugi nisu i teško da će neko uskoro u svetu tenisa imati taj niz vrhunskih ostvarenja. Sasvim je moguće da će o ovome teniski svet debatovati. Pogotovo da li je bolji čak i od onih najvećih koje je u karijeri više puta pobeđivao nego oni njega. U tom slučaju svaka rasprava na ovu temu mogla bi da se poistoveti sa doručkom na kome se služi paučina.

Istorija tenisa pamtiće Federera po elegantnom stilu, Nadala kao tenisera sposobnog da pobedi na bilo kojoj podlozi, Novaka po neverovatnoj mentalnoj snazi zahvaljujući kojoj je mnogo poraza pretvorio u veličanstvene trijumfe.

Ipak, sport je egzaktna kategorija čije ogledalo su pre svega rezultati. Zato se verovatno uskoro o svemu i neće voditi polemike jer Novak ovog leta u Londonu juriša ne samo na osmi vimbldonski grend slem, već u sve kreće i sa namerom da peti put u nizu upiše svoje ime na listu onih koji su trijumfovali na terenu Central parka. Takođe i da osvoji 24. grend slem u karijeri. Federer i Nadal, njegovi rođaci po sentimentalnosti, ovim ne mogu da se pohvale.

Ako se računa broj osvojenih turnira u Londonu, Rodžer Federer je i dalje ispred svih. Ima ih osam. Sasvim je moguće da će ga ove godine Novak dostići, možda već sledeće i prestići. Prvi put ova dva teniska velikana u finalu Vimbldona sastala su se 2011. Bila je to ona berićetna Noletova sezona u kojoj je zabeležio 50 pobeda u 51 meču. Istog rivala na istom mestu Novak je dobio i 2011, zatim i 2014, a onda i godinu dana kasnije. Poslednji put rekete su ukrstili 2019. i opet je Novak trijumfovao. Osim Federera, srpski teniser u finalu Vimbldona pobedio je i Andersona (2019), Bertinija (2021) i Kiriosa (2022).

Novaku se takođe smeši i treći grend slem u 2023. Ako ga osvoji, ima šansu da uradi i ono što niko u svetu tenisa nije, a to je da posle eventualnog trijumfa na USA openu kaže kako je jedini kome je upelo da osvoji taj čudesni kalendarski grend slem.

Na startu ovogodišnjeg Vimbldona pobedio je Kačina, u međuvremenu verovatno i Džordana Tompsona. U trećem kolu mogao bi na Stena Vavrinku ili Tomasa Ečeverija, a u osmini finala tu su Museti i Hurkač, koji odlično igraju na travi. Do kraja tu su i u četvrtfinalu Rubljov, Kirios, Ože-Alijasim ili Bublik. U polufinalu bi potencijalno mogao na Kaspera Ruda, Janika Sinera ili Tejlora Frica...

Tenis je ipak sport, a u sportu čak i najveći mogu da izgube. Čak i kad su najbolji. I Novak to zna. Uostalom, on tenis od prvog dana igra sa namerom koju ne krije, a to je da ne gubi, već da pobeđuje. Da nije tako razmišljao, jedan veliki dečački san nikada ne bi postao java. I Novak Đoković ne bi bio najveći majstor modernog tenisa.

U trenutku kada je puno toga oko njega negativno on i 2023. na travu Vimbldona silazi pozitivan i, utisak je, sa puno vere u sebe. Zato Vimbldon i Novaka Đokovića na Vimbldonu neizostavno treba gledati. S njim bi i početak leta, bar za one koji ga obožavaju, mogao da se pretvori u nezaboravan, sasvim je moguće i iz ugla tenisa, istorijski trenutak.

Vaterpolo: Sami sebe potopili 

Šta je sa nama? Ko je kriv? Šta da se radi? Može li se povratiti izgubljeni prestiž i ugled? Ovakva pitanja, ovih dana, struje među onima koji vole srpski vaterpolo. Sva ta pitanja trenutno i nažalost su bez odgovora.

U junu izabranici selektora Uroša Stevanovića uspešno su stavili tačku na kvalifikacioni turnir za prvenstvo Evrope. Mora se naglasiti, u konkurenciji nejakih rivala. I protiv takvih uočene su brojne slabosti srpskog nacionalnog tima. Selektor je poverovao da se sve može pretvoriti u lepu sliku već na Svetskom kupu u SAD. Ali nije. Srbija je na Svetskom kupu u Los Anđelesu zauzela sedmo mesto. Moguće je da bi bila i bolje plasirana da je bolje igrala. Ali, nije.

Bolni trn u oku je poraz od Rumuna. Oni koji sve dobro znaju tvrde da Rumuni Srbiji nikada nisu dali 17 golova. Ovog puta jesu. Ali, sve to ne bi bilo tako strašno kao što jeste da uz vest o porazu nije stigla i impresija o užasno lošoj igri "delfina“ uz konstataciju da su Rumuni favorizovanu Srbiju ponizili igrom i odnosom prema utakmici.

Zašto su Srbi bili favoriti? Zato što su od osamostaljenja, dakle od 2006, srpski vaterpolisti dva puta trijumfovali na Olimpijskim igrama (2016. i 2020), onda i zato što su na svetskim prvenstvima osvojili zlato 2009. i 2015, i to isto ponovili nekoliko puta na šampionatima kontinenta (2006, 2012, 2014, 2016. i 2018).

U Svetskoj ligi gubili su samo kad su to hteli jer iza njih su trijumfi iz  iz 2006, 2007, 2008, 2010, 2011, 2013, 2014, 2015, 2016, 2017. i 2019.

Osvajali su i taj famozni Svetski kup ‒ 2006, 2010. i 2014.

Ima i priča da je Srbija od 2018, kada je bila evropski prvak, osvojila zlato u Svetskoj ligi i na Olimpijskim igrama dok na dva vezana prvenstva Evrope i dva prvenstva sveta nije uspela da osvoji medalju.

Takođe i ona da su posle osvajanja zlata na Olimpijskim igrama u Tokiju reprezentativnu karijeru završili Filip Filipović, Andrija Prlainović, Milan Aleksić, Stefan Mitrović, Andrija Prlainović i braća Pijetlović, Gojko i Duško.

Za ideju totalnog podmlađivanja nacionalnog tima nije bilo strpljenja. Kada to niko nije očekivao, 1. oktobra 2022. trofejni selektor Dejan Savić podneo je ostavku. Niko nije pitao zašto je sve moralo da se dogodi, a trebalo je uprkos svemu naciji objasniti zašto kormilo napušta stručnjak koji je sa reprezentacijom za 10 godina, od 2010. do 2022, osvojio sve što se osvojiti moglo. Konkretno dva olimpijska, tri evropska i jedno svetsko zlato, šest zlatnih medalja u Svetskoj ligi i po jedno zlato u Svetskom kupu, na Mediteranskim igrama i Univerzijadi. Utisak je, takođe, i da je reprezentacija sa Savićem u ulozi selektora znala kuda ide. Za ovu sadašnju isto je teško konstatovati.

Ima još pitanja koja traže odgovor. Prvo je, zašto je vaterpolo porodica postala toliko razjedinjena, zašto su sujete pojedinaca upakovane u ljutnju pojedinaca nadvladale zajednički cilj, zašto Srbija više u ovom sportu nije velesila i da li će jednog dana možda opet biti, odnosno do kada će despotija orijentalnog tipa biti ogledalo ovog sporta.

Uspeh vaterpola temeljio se do juče na četiri stuba: talenat, rad, emocija i mašta. Danas, što je juče bilo nezamislivo, najbolji srpski igrač Dušan Mandić, ne igra za reprezentaciju. Takođe ni za klub. Na spisku selektora nema ni talentovanog Nikole Jakšića. Umesto u bazenu, momak se koprca u mreži afere.

Obojica su još kod Dejana Savića projektovani da postanu nosioci igre nove reprezentacije Srbije. Ono što im je bilo namenjeno očigledno im nije bilo i suđeno. Odlukom kluba Jakšić nije mogao na pripreme reprezentacije, a zatim je i levoruki bombarder (Mandić) iz teško objašnjivih razloga prvo odstranjen iz kluba, a onda i iz nacionalnog tima. U međuvremenu se preselio u Mađarsku, moguće je da više neće izostajati iz sastava selektora Stevanovića. Jakšić više neće igrati za Novi Beograd, a gde će, ne zna se. Ono što se zna ‒ klub za njega traži nezapamćeno obeštećenje, čak 150.000 evra. Zašto?

Ima još pitanja i još više nejasnih stvari. Iz ugla vaterpola, onog srpskog naravno, razlike između prošlog i sadašnjeg vremena su očigledne. Baš zato bi sportska Srbija morala ozbiljno da se pozabavi vaterpolo sportom. Već danas, jer sutra može biti kasno.

Fudbal: Dani transfera i afera

Fudbal, svetski i srpski, živi dane transfera. Kuda ide jasno je kad se pročita vest da će Lionel Mesi ubuduće u svom novom klubu, Inter Majamiju, zarađivati između 46 i 55 miliona evra godišnje. Podatak je saopštio suvlasnik Inter Majamija, biznismen Horhe Mas.

Jedan saudijski klub ponudio je nekadašnjem golmanu italijanske reprezentacije i najboljem golmanu planete Điđiju Bufonu dvogodišnji ugovor vredan neverovatnih 30 miliona evra. Zašto je to toliko mnogo kad u ovom izopačenom i maksimalno komercijalizovanom svetu fudbala zapravo nije?

Ko je zaboravio mora da zna da je Bufon ove godine napunio 45 godina života. Ono mnogo sada već postaje previše.

Na drugoj strani je vest koliko vredi neko čija je karijera na pragu blistavosti. Joško Gvardiol, hrvatski reprezentativac i član nemačkog Lajpciga, postaće novi član šampiona Evrope Mančester sitija. Ukoliko Englezi i zaista plate za njegove usluge 100 miliona evra, Hrvat (21 godina) će postati najskuplji odbrambeni igrač u istoriji fudbala. Jeste mnogo, ali je i malo više od mrve ili onog što bi madridski Real morao da izdvoji za francuskog reprezentativca Mbapea koji od "kraljevskog kluba“ traži za četvorogodišnji ugovor 240 miliona dolara.

Nagradno pitanje može da glasi: koliko na svetskoj fudbalskoj berzi trenutno vredni najbolji srpski defanzivac?

I dok drugi koračaju napred, srpski fudbal, tvrde bolje upućeni, povlači poteze koji ga vraćaju 20 godina unazad. Prva ovoletošnja frka podigla se oko kažnjavanja Kolubare. U međuvremenu je stigla vest iz Švajcarske da je Sud za sportsku arbitražu u Lozani zamrznuo odluku FSS-a kojom se Kolubari oduzima devet bodova zarad čega je klub iz Lazarevca stigao u rang niže.

Razlog kažnjavanja su navodi da je klub iz Lazarevca učestvovao u nameštanju utakmica.

Kažnjena je Kolubara, ali nisu ljudi koji su, uslovno rečeno, u sve uvukli Kolubaru. Ako se zna da su utakmice nameštene ili je bilo pokušaja nameštanja, i jedno i drugo je kažnjivo, zašto FSS nije kaznio i one koji su se bavili nečasnim i nesportskim radnjama. Konkretno, klupske funkcionere, možda trenere ili čak i igrače. Čemu dva principa "pravosuđa“?

Za isti prekršaj subotički Spartak i novosadska Mladost GAT kažnjeni su samo novčano. Da li ljudi koji su na ovakav način odlučivali i zaista poseduju moralni kompas razuma i savesti?

Zbog svega novi šampionat Srbije u fudbalu neće startovati 22. jula. Sve počinje sedam dana kasnije. Naravno, ako počne. Koliko će klubova imati Superliga, to ovog trenutka niko ne zna. Možda 16, moguće i 17, neće biti iznenađenje ako ih bude i 18. I to samo godinu dana posle želje većine da se u ime kvaliteta broj superligaša svede na razumnu meru ‒ 14 klubova.

Ako se Kolubara vrati među 16, u niži rang će Radnik iz Surdulice koji je sportski i pošteno na terenu izborio opstanak. Ako se to dogodi, da li će se Surduličani žaliti? I bez pitanja odgovor je ‒ da.

A ako se donese odluka da u Superligi igra 18 ekipa, ko će biti osamnaesti? Od ove sezone važi pravilo koje zahteva obavezan postupak licenciranja i za Super i za Prvu ligu.

Ako u FSS-u budu dosledni u potrazi za 18. superligašem, onda bi u eliti mesta bilo i za Dubočicu, doskorašnjeg trećeligaša. U igri je i jedan srpskoligaš. Misli se na Loznicu. Ako bi se tako nešto dogodilo, a nije nemoguće da se dogodi, bio bi to još jedan ironično suzdržani presedan uokviren u malograđansku idilu i novi trijumf zvanja u poređenju sa znanjem.

Naravno, postoji i još jedno rešenje. Pod lupom UEFA je i utakmica Napredak – Radnički Niš (1:2). Iz Superlige, dakle u niži rang, mogli bi i jedni i drugi. Iz Kruševca je ekspresno stigao demanti kako „njihov klub nije učestvovao u zakulisnim radnjama“. Da li to znači da onaj drugi jeste? Ako jeste, eto rešenja za Superligu od 16 ekipa.

Sva ova nagađanja su u najmanju ruku neozbiljna. Neozbiljnošću se može krstiti i sporovozno (ne)rešavanje svakog od "slučajeva nameštanja“. Da li je i taj način rada slučajan ili je nešto sasvim drugo u pitanju, brzo će se saznati. Takođe, i ko koga i u ime čega namešta. Ono što se zna jeste da sve ovo srpskom fudbalu ne treba.

Zbunjuje i odluka FSS-a od pre nekoliko dana koja se odnosi na pravo klubova da imaju maksimalno deset fudbalera na dvojnoj registraciji uz ograničenje da najviše petorica mogu biti angažovani iz jednog kluba.

FIFA u svojim pravilnicima ovako nešto ne podržava. Stručne službe FSS-a uprkos svemu imaju svoje tumačenje koje se svodi na uverenje da u celoj priči nema ništa sporno. Prvi utisak je da se o ovako kompleksnom pitanju ipak nije na pravi način razgovaralo i da je Izvršni odbor FSS-a o svemu više brzopleto odlučivao.

U srpskom fudbalu na snazi je i pravilo o pozajmici fudbalera. Pokazalo se kao korisno jer su mnogi koji nisu imali priliku u svojim klubovima dobili šansu da se dokažu u drugim sredinama. Povelik je spisak onih koji tvrde kako je to bio najbolji potez u njihovoj karijeri. Svi su zapravo imali koristi. Osim fudbalera, zadovoljno su dlanove trljala i oba kluba. Međutim...

U nekim ugovorima o pozajmici javljala se, i javljaće se, klauzula o zabrani igranja protiv matičnih klubova. Da li se ovom klauzulom krše elementarna prava fudbalera znaće se tek ako neko od njih pošalje žalbu u UEFA ili FIFA. Da li to srpskom fudbalu, i ovako na lošem glasu a opterećenom hiljadu i jednim problemom, i zaista treba ‒ najbolje je ne komentarisati.

Prvenstvo je na pragu. Kad će početi, ne zna se. Ko će u kom rangu igrati, takođe se ne zna. Ko će na kom terenu igrati, takođe je upitno. Novi superligaši, Železničar i IMT, nemaju svoje stadione. Biće domaćini na terenima rivala iz istog ranga – stadionu Voždovca i Čukaričkog.

Da li je Superliga i pre starta neregularna? Može biti, ali i ne mora.

Košarka: Ubistvo s predumišljajem

Šta li tek čeka srpsku košarku. Obelodanjeno je kako je pet, onda deset, neki kažu i malo više košarkaša pod istragom zbog nameštanja mečeva u Košarkaškoj ligi Srbije. Ili ligi besmisla u kojoj, gle čuda, beogradski Partizan, uprkos tome što je po pravilima obavezan, ne učestvuje. To što "crno-beli“ krše pravila nikog ne zanima. Najmanje one koji imaju obavezu, i koji su za to plaćeni parama naroda, da košarku oboje dostojanstvom i sportskim fer-plejom.

Ko su košarkaši koji su se bavili nečasnim radnjama Srbija još ne zna. FIBA zna. Svima njima izrečena je mera zabrane potpisivanja ugovora sa klubovima do konačnog završetka istrage.

Da li je moguće da se ovo događa u srpskoj košarci? Zar to koliko juče nije bio sport kojim se nacija pred svetom ponosila? Da li je i u košarci sunovrat koordinata budućnosti. I da li su ovoletošnji rezultati mlađih kategorija na međunarodnoj sceni potvrda ove užasne teze. Pitanje je i da li posle poraza U19 selekcije na Svetskom prvenstvu od Francuza (98:59) treba upaliti sva alarmna sveta i konačno priznati da se ne radi dobro ovo što se radi. Takođe, i da li srpsku košarku treba da brine to što su novi vladari evropske košarkaške scene Francuzi i Španci, nacije koje su koliko juče tražile za svoje škole košarke profesore u Srbiji.

Tema ženske košarke u Srbiji se ne otvara. Klupska je odavno u velikom deficitu uprkos talentu. Na reprezentativnom nivou samo A selekcija nudi nadu. Istina, sve zavisi od Marine Maljković koja uprkos tome što je sjajan „kuvar“ sve teže i teže pravi nešto iz ničega. Šta će biti sutra, niko ne zna. Ponor je na vidiku, mnoga velika takmičenja poput šampionata Evrope ili Olimpijskih igara koliko sutra biće samo velika želja srpskih košarkašica. Sasvim je moguće i za košarkaše, za koje se koliko juče postavljalo samo jedno pitanje, a to je da li će se kući vratiti sa zlatom, srebrom ili bronzom oko vrata.

Imidž srpskoj košarci stvarali su stručnjaci. Sa ovih prostora je i Aca Nikolić, Ranko Žeravica, na klupama srpskih klubova karijeru su započeli i oni najtrofejniji poput Željka Obradovića, Dušana Ivkovića, Božidara Maljkovića, Svetislava Pešića, nešto kasnije i Saše Đorđevića, Dejana Milojevića, Saše Obradovića...

Alfa i omega ženske košarke bili su Zoran Kovačić, Miodrag Vesković, Zoran Višić, Marina Maljković. Sigurno je neko i preskočen, ali ne i zaboravljen. I svi oni su izuzetna vrednost. Moguće i zato jer su radili u vremenu kada je u srpskoj košarci odlučivala struka, kada je jedan Branislav Rajačić, autoritetom znanja, vršio selekciju talenata u struci i pružao im šansu da uz iskusnije stasaju. Zato ako se sutra, možda, bude pravila strategija oporavka i razvoja srpske košarke, u temelju priče moraju biti struka i stručnjaci s pravom da kreiraju vreme koje dolazi.

I šta, u atmosferi bez dobre atmosfere, očekivati sutra od najbolje selekcije koju čekaju okršaji na Prvenstvu sveta. Selektor Pešić još ne zna na koga može da računa. Bilo bi dobro da to budu oni s kojima se može do vrha pa i na vrh. Bez Jokića, Mićića, Bogdanovića i njima sličnih tako nešto je teško ostvarivo. Istovremeno je i jasno da ukoliko neuspehe beleže oni najbolji teško je očekivati da u budućnosti to isto neće činiti i oni iz mlađih kategorija.

Košarci su krila potkresana. Koliko juče bila je umetnost koja je nadmašivala čak i granicu mašte. Danas je postala poligon netrpeljivosti i svađa, mesto trijumfa neukusa i malograđanštine. I na tribinama i još više u forumima.