Košarka

Počinje nova Evroliga i kreće nerviranje: Milioni, stranci i večita nada

Evo ga opet. Septembar se još nije ni završio, a Beograd ponovo ulazi u ono poznato stanje košarkaške napetosti koje će, ako sve bude po starom, trajati do proleća. Ponovo se analiziraju pripremne utakmice kao da su plej-of. Ponovo se od jednog lošeg poluvremena pravi dijagnoza sezone, a od dve pogođene trojke novog Amerikanca zaključak da je pronađen čovek za poslednji napad u Madridu. Ponovo se prebrojavaju centri, plejmejkeri, minuti, ugovori, povrede i milioni. Drugim rečima – kreće nerviranje.

Crvena zvezda je 24. septembra dočekala Žalgiris. Partizan dan kasnije u „Beogradskoj areni“ igra protiv Olimpije iz Milana. Počinje nova Evroliga, možda najbogatija i najskuplja do sada, a dva beogradska kluba ulaze u nju sa rosterima čija imena pre desetak godina ovde gotovo niko ne bi smatrao realnim. Kris Džouns, Nik Vajler-Beb, Džonatan Motli, Džordan Nvora, Čima Moneke, Džered Batler, Semi Odželej na jednoj strani. Karlik Džouns, Luka Vildoza, Alesandro Pajola, Itan Tompson, Lamar Stivens, Kevarijus Hejs, Derik Vilis, Žofri Lovernj, Tonje Džekiri na drugoj. Zvuči moćno. Problem je samo što Evroliga više ne impresionira lako.

Novac koji se poslednjih nekoliko godina slio u evropsku košarku potpuno je promenio tržište. Klubovi koji su nekada predstavljali finansijsku elitu danas samo pokušavaju da ostanu u trci. Panatinaikos, Olimpijakos, Hapoel, Dubai, Fenerbahče, Real, Efes i Milano mogu da plaćaju pojedinačne igrače iznosima koji su nekada bili dovoljni za dobar deo kompletne evroligaške ekipe. Prema zvaničnim podacima Evrolige, prosečni definisani prihod klubova sa dugoročnom licencom dostigao je 22,3 miliona evra, čak 14 odsto više nego godinu ranije. Novo finansijsko pravilo postavlja osnovni nivo neto trošenja na igrače na deset miliona evra, uz izuzetke za najvažnije igrače i još nekoliko kategorija.

Nezvanične procene plata još slikovitije pokazuju gde je stiglo tržište. „Eurohoops“ navodi da Vasilije Micić u Hapoelu prima oko 5,6 miliona dolara neto godišnje, Kendrik Nan oko 5,3, Geršon Jabusele pet miliona, Najdžel Hejs-Dejvis oko 4,5, a Saša Vezenkov oko 4,2 miliona. Brojke nisu zvanični klupski podaci, ali dovoljno dobro opisuju smer u kojem je otišla Evroliga. I u takvoj ligi Zvezda i Partizan više ne žele da budu simpatični autsajderi. Žele plej-of, žele da pobeđuju Real, Olimpijakos, Panatinaikos i Fenerbahče, žele da maj i april ne budu period u kojem se ponovo sabira šta je sve moglo drugačije. A za to više nije dovoljno dovesti dobra imena. Potrebno je napraviti tim.

Petorka bez Srbina

Postoji jedna slika koju ćemo ove sezone gotovo sigurno videti, možda već u prvim kolima. Pet igrača Crvene zvezde stoje na parketu – nijedan nije iz Srbije. Pet igrača Partizana prekoputa njih – ista stvar. Kod Zvezde je sasvim moguća kombinacija Kris Džouns, Vajler-Beb, Nvora, Moneke i Motli. Kod Partizana Karlik Džouns, Vildoza, Tompson, Stivens i Hejs. Moguće su desetine drugih varijanti, ali suština ostaje ista: u utakmicama dva najveća srpska kluba ključne minute vrlo lako mogu da igraju petorke potpuno sastavljene od stranaca.

To samo po sebi nije ni dobro ni loše. Evroliga odavno nije takmičenje nacionalnih reprezentacija pod klupskim imenima. Real nije španska reprezentacija, Panatinaikos nije grčka, Fener nije turska. Najbolji evropski klubovi kupuju najbolje igrače koje mogu da plate i pasoš je uglavnom sekundarna stvar. Ali Beograd nije baš obična evroligaška sredina. Tu nastaje zanimljiv problem. Kako nekome ko je do juče igrao u NBA razvojnoj ligi, Španiji, Turskoj ili Francuskoj objasniti da poraz od Žalgirisa u oktobru neće biti tretiran kao tek jedan od 38 rezultata? Kako mu objasniti zašto će se dan posle poraza analizirati da li se dovoljno radovao posle trojke, da li je potrčao za izgubljenom loptom, da li je pozdravio tribinu i kako je izgledao dok je izlazio iz igre? Kako objasniti da ovde publika može da oprosti promašaj, ali teško oprašta ravnodušnost? I, što je možda najvažnije, ko će to da im objasni?

Zvezda i Partizan imaju domaće igrače. Ognjen Dobrić je kapiten Zvezde. Dejan Davidovac godinama zna svaki ugao tog kluba. Tu su Nikola Đurišić, Stefan Miljenović i mladi igrači. Partizan ima Vanju Marinkovića, Marija Nakića, Arijana Lakića, Nikolu Tanaskovića i druge domaće igrače. Ali hijerarhija kvaliteta i potrošnje lopte govori nešto drugo. Glavne odluke će u ogromnoj meri donositi stranci. Tu dolazimo do možda najvećeg pitanja sezone za oba večita rivala. Ne da li su stranci dovoljno dobri, nego da li će postati Zvezdini i Partizanovi igrači. To nije isto.

Pasoš ne igra odbranu

Naravno, veoma je lako skliznuti u jeftinu priču da samo domaći igrač „razume dres“, dok stranac razmišlja samo o plati. Istorija oba kluba pokazuje da to nije tačno. Beograd je imao strance koji su za nekoliko meseci postajali ljubimci publike upravo zato što su igrali kao da su u klubu odrasli. Imao je i domaće igrače kojima navijači nikada nisu poverovali. Problem nije pasoš. Problem je odnos.

Navijača neće zanimati da li je igrač rođen u Čikagu, Buenos Ajresu, Berlinu ili Beogradu ako u petom minutu baci telo na reklamu pokušavajući da spasi aut. Neće ga zanimati ni maternji jezik ako igrač posle izgubljene lopte sprinta nazad i spreči kontru. Ali će vrlo brzo primetiti onoga koji spusti glavu kada ne dobije dovoljno šuteva. Upravo tu počinje posao trenera. Ibon Navaro i Đoan Penjaroja ove sezone ne moraju samo da smisle akcije. Moraju da naprave unutrašnju hijerarhiju timova sa mnogo igrača koji su navikli da imaju loptu, ulogu i status.

Evroliga promenila pravila igre za novu sezonu

Košarka

Sport 16.09.2026. 17:16

Evroliga promenila pravila igre za novu sezonu

Navaro u tome možda ima i najzanimljiviji zadatak. On je u Unikahi izgradio sistem koji je počivao na dubokoj rotaciji, velikom intenzitetu i ideji da utakmicu ne igra pet ili sedam ljudi nego praktično čitav roster. Zvezda ga je i predstavila kao trenera čiji timovi igraju brzo, agresivno i koriste veliki broj igrača. Sa Unikahom je osvojio sedam trofeja. To na papiru zvuči kao savršeno rešenje za Zvezdin roster. U praksi može da bude i izvor problema. Jer jedno je imati 14 dobrih igrača. Drugo je imati 14 zadovoljnih dobrih igrača.

Zvezda: ko će dobiti loptu?

Crvena zvezda ovog leta nije napravila potpunu revoluciju. To je možda njena najveća prednost u odnosu na prethodne sezone. Ostali su Dobrić, Miljenović, Batler, Davidovac, Tajson Karter, Izundu, Nvora, Odželej i Moneke. Na to jezgro dodati su Kris Džouns, Dejvid Kramer, Džonatan Motli, Patrik Boldvin Junior, Vojin Medarević, Nik Vajler-Beb i Andrej Bjelić. Na papiru – ogromna dubina.

Kris Džouns donosi kontrolu pik-en-rola i iskustvo. Vajler-Beb donosi veličinu, odbranu, mogućnost preuzimanja i sekundarnu kreaciju. Džered Batler može da napravi poene iz individualnog kvaliteta. Tajson Karter daje još jednu loptu u rukama. Na krilu Nvora poseduje ono što se u Evroligi plaća najskuplje – sposobnost da sam napravi koš kada akcija propadne. Protiv Arisa je u poslednjoj proveri ubacio 25 poena i još jednom pokazao koliko lako može da preuzme napad. Moneke daje energiju, skok, tranziciju i emocionalnu temperaturu. Odželej fizičku snagu. Kramer odbranu i šut. Boldvin širinu i potencijal koji tek treba pretočiti u evropsku konstantu. A pod košem – Motli.

I tu počinje i prva dilema. Zvezda ima mnogo kvaliteta, ali i mnogo igrača koji su najbolji kada nešto rade sa loptom. Džouns mora da organizuje, Batler mora da napadne, Karter mora da kreira, Nvora mora da dobije dovoljan broj situacija jedan na jedan, Moneke nije igrač kojeg treba parkirati u ćošak, Motli traži lopte unutra i pik-en-rol, Vajler-Beb može da radi bez lopte, ali ako se svede samo na to, gubi se deo njegove vrednosti. Navarov zadatak će zato biti manje da pronađe pet najboljih, a više da pronađe petorke koje u datom trenutku najbolje funkcionišu zajedno. To je ogromna razlika.

Najveća snaga ovog tima mogla bi da bude upravo činjenica da ne mora svake večeri isti čovek da ubaci 20. Najveća slabost mogla bi da postane ista stvar – niko ne zna čija je lopta kada je minut do kraja i rezultat 78:78. Ko tada odlučuje? Kris Džouns? Nvora? Batler? Moneke? Motli iz pika? Veliki timovi odgovor na to pitanje znaju pre nego što sezona počne. Zvezda ga tek mora pronaći.

Navarovi „vodovi“

Možda zato Zvezdin roster izgleda kao da je pravljen baš za Navara. U Malagi je Španac mogao da menja čitave talase energije. Nije mu bilo neophodno da jedan bek provede 34 minuta na parketu ili da centar igra do iscrpljenosti. Ideja je bila da protivnik 40 minuta oseća pritisak svežih nogu. Zvezda sada ima materijal za nešto slično.

Može da izađe sa visokom bekovskom linijom Vajler-Beb – Kramer. Može da igra nisko i brzo sa Džounsom i Batlerom. Može da spoji Monekea i Odželeja i fizički napadne protivnika. Može da traži poene Motlija unutra. Može čak i da menja identitet iz četvrtine u četvrtinu. Ali Evroliga će odmah proveriti jednu stvar – skok i zaštitu reketa. Motli je napadački izuzetno ozbiljno oružje, ali Zvezda iza njega nema beskonačnu sigurnost. Izundu može da donese atletiku i energiju, Medarević je dodatna opcija, a različite niske postave svakako će biti deo Navarovog sistema. Protiv većine rivala to može da radi. Protiv ekipa koje imaju ogromna tela na petici – priča postaje drugačija.

Zato je moguće da ćemo tek tokom jeseni dobiti konačan odgovor da li je Zvezdin roster zaista završen. Najvažnije će, međutim, biti nešto drugo. Zvezda ne sme ponovo da provede pola sezone tražeći samu sebe. Prošlu Evroligu završila je kao deseta u regularnom delu i ponovo otišla u plej-in, gde ju je Barselona pobedila 80:72. To je bio rezultat dovoljno dobar da sezona ne bude neuspeh, ali nedovoljno dobar za ambicije kluba i količinu ulaganja. Ove godine više nema mnogo prostora da se deseto mesto predstavlja kao veliki iskorak. Sledeći korak mora da bude plej-of.

Partizan: tim koji još nije završen

Ako je Zvezdin problem kako rasporediti previše opcija, Partizan ima drugačiju muku. Njegov roster još nema konačnu tačku. Đoan Penjaroja je samo dve nedelje pred početak Evrolige javno rekao da mu je potreban još jedan ili dvojica igrača. To nije novinarsko nagađanje niti analiza sa društvenih mreža. Rekao je trener.

A to je prilično neobična situacija za klub koji je u novu sezonu ušao sa ukupnim budžetom od 28 miliona evra, prema rečima predsednika Ostoje Mijailovića. Važno je naglasiti: 28 miliona je ukupan klupski budžet, ne iznos namenjen samo platama košarkaša. Ipak, sama cifra dovoljno govori koliko je Partizan narastao kao poslovni i sportski projekat.

Sastanak vlasnika Evrolige biće održan 5. oktobra

Komo

Sport 09.09.2026. 13:49

Sastanak vlasnika Evrolige biće održan 5. oktobra

„Crno-beli“ su tokom leta doveli osmoricu novih igrača: Alesandra Pajolu, Luku Vildozu, Itana Tompsona, Lamara Stivensa, Kevarijusa Hejsa, Derika Vilisa, Nikolu Tanaskovića i Kajla Olmena. Ostali su Karlik Džouns, Žofri Lovernj, Tonje Džekiri, Mario Nakić, Arijan Lakić i povređeni kapiten Vanja Marinković. To je već veoma ozbiljan roster, ali nije potpuno jasan roster. Ko je prva dvojka? Ko je startna trojka? Da li je Stivens krilo ili četvorka u najvažnijim postavama? Da li je Vilis dovoljno dobar da bude početni krilni centar ekipe koja želi plej-of Evrolige? Koliko će Lovernj moći da izdrži? Ko zatvara utakmice? Pajola i Karlik? Karlik i Vildoza? Karlik i Tompson? Tri beka? Penjaroja ima mogućnosti. Ali još nema sve odgovore.

Karlik i tri generala

Ako postoji jedan čovek oko kojeg ne bi smela da postoji dilema, onda je to Karlik Džouns. Partizan je prošle sezone imao mnogo problema, ali je Džouns ostao igrač oko kojeg može da se gradi napad. Brzina, promena ritma, ulaz, pik-en-rol, sposobnost da proizvede poene kada se struktura raspadne – sve je tu.

Ovoga puta oko sebe ima mnogo više kreatora. Vildoza je plej koji može da igra i bez lopte. Pajola je možda potpuno druga vrsta beka – čovek odbrane, discipline, čitanja i kontrole. Tompson dodaje još jednu dozu kreacije i fizičke snage. Olmen može da napada sa strane i otvara prostor. Na prvi pogled, Partizan ima odgovor na ono što ga je ranije mučilo – preveliku zavisnost od jednog ili dvojice bekova. Ali sada se pojavljuje suprotna opasnost. Koliko lopti postoji? Karlik mora da ima loptu. Vildoza je najbolji kada može da odlučuje. Pajola nije veliki potrošač, ali mora da upravlja. Tompson nije došao iz NBA okruženja da stoji u ćošku. Nije dovoljno sabrati individualni kvalitet. Evroliga je puna ekipa koje su potrošile desetine miliona upravo zato što nisu uspele da odrede ko radi šta. Partizan je prošle sezone naučio koliko skupo može da bude kada se tim tokom zime još pita šta želi da postane. Ove godine to mora da zna mnogo ranije.

Vanja čeka novembar

Situaciju dodatno komplikuje povreda Vanje Marinkovića. Kapiten Partizana pokidao je Ahilovu tetivu u januaru. Prema njegovim poslednjim procenama, povratak bi mogao da usledi krajem oktobra ili početkom novembra, pod uslovom da kontrolni pregledi i povratak u kontakt prođu kako treba. To znači da Partizan ulazi u najosetljiviji deo sezone bez čoveka koji najbolje razume unutrašnji kod kluba.

Vanja možda neće biti najbolji strelac ovog Partizana. Možda neće biti ni među prva tri igrača po broju šuteva. Ali u timu sa toliko novih lica njegov značaj je veći od statistike. Neko mora novim igračima da objasni šta znači kada „Arena“ zaćuti posle dve izgubljene lopte. Neko mora da im objasni razliku između normalne evroligaške utakmice i „večitog derbija“. Neko mora da bude veza između svlačionice i tribine. Dok njega nema, deo tog posla pašće na Lovernja, koji je Partizan već živeo, i na Vildozu, koji Beograd poznaje možda bolje nego što će se nekim navijačima Partizana dopasti. To je, inače, još jedan dokaz da priča o „strancima koji ne razumeju klub“ nije tako jednostavna. Vildoza razume Beograd. Lovernj razume Partizan. Moneke razume temperament evropske košarke. Motli zna šta znači igrati pod pritiskom. Pitanje nije mogu li da shvate. Pitanje je koliko brzo.

38 testova karaktera

Evroliga nema strpljenja. Dvadeset klubova igra 38 kola. Posle toga sledi plej-in za poslednja dva mesta u plej-ofu, zatim serije na tri pobede i Fajnal-for. Format ostaje isti kao prošle sezone. To zvuči kao maraton. U Beogradu se, međutim, često ponašamo kao da je sprint. Tri poraza zaredom i počinju pitanja o treneru. Četiri poraza i počinje potraga za pojačanjem. Pet poraza i već se računaju kombinacije za plej-in u januaru.

Zato početak sezone za oba kluba ima neobično veliki psihološki značaj. Zvezda prva tri meča igra kod kuće – Žalgiris, Hapoel, Efes. Tek potom ide u Dubai. To je ogromna šansa i ogromna zamka. Ako Navarov tim počne sa 3-0, „Arena“ će odmah poverovati da je ovo „ta sezona“. Ako krene 1-2 ili 0-3, upravo činjenica da su svi mečevi odigrani kod kuće proizvešće paniku.

Partizan ima potpuno obrnut raspored. Prvo Milano u Beogradu, a onda tri gostovanja – Pariz, Minhen, Madrid. To znači da „crno-beli“ vrlo brzo mogu da se nađu u situaciji u kojoj dobar tim ima loš skor. Ako izgube od Milana i potom padnu u Madridu i još jednom od dva gostovanja, biće 1-3 ili 0-4, a da možda uopšte nisu igrali lošu košarku. Objasniti navijačima da tabela „laže“ posle četiri kola nikada nije lako. Posebno u Beogradu. A prvi evroligaški „večiti derbi“ zakazan je već za 22. oktobar. Dakle, nema dugog perioda upoznavanja. Do kraja oktobra već ćemo dobiti prve ozbiljne odgovore.

28 MILIONA NIJE 28 MILIONA ZA IGRAČE

Kada je Ostoja Mijailović početkom septembra rekao da budžet Partizana iznosi 28 miliona evra, cifra je očekivano izazvala veliku pažnju. To ne znači da Partizan na plate igrača troši 28 miliona. U ukupni budžet ulaze troškovi stručnog štaba, putovanja, organizacije utakmica, hale, administracije, poreza i čitavog sistema kluba. Ali i uz tu ogradu, reč je o iznosu koji pokazuje koliko se finansijska realnost srpske klupske košarke promenila. Pre samo nekoliko godina takav broj bi delovao potpuno nestvarno. Danas nije dovoljan ni da garantuje plej-of Evrolige.

DVA POTPUNO RAZLIČITA STARTA

Zvezda prva tri kola igra u Beogradu, protiv Žalgirisa, Hapoela i Efesa, pa tek onda putuje u Dubai. Partizan počinje kod kuće protiv Milana, a zatim gostuje Parizu, Bajernu i Realu. Raspored zato može veoma brzo da oblikuje atmosferu oko oba kluba. Zvezda ima priliku da odmah napravi zalihu pobeda, ali svaki domaći poraz nosiće dodatnu težinu. Partizan može da igra dobro, a ipak posle četiri kola ima negativan skor. Prvi „večiti derbi“ dolazi već 22. oktobra.

Srbija ima selektora, ali ne i reprezentaciju koju želi