Posle Veleža u Evropu stiže i Radnički

Fudbaleri Radničkog 1923 blistaju u srpskom najelitnijem rangu i bez dileme najprijatnije su iznenađenje šampionata koji se bliži kraju. Umesto seobe u niži rang, na pragu su Evrope. U sezoni iz snova čeka ih i četvrtfinalni okršaj u nacionalnom Kupu.

Mnogi kažu da je za kragujevačko fudbalsko vaskrsnuće najzaslužniji Feđa Dudić, mladi bosanskohercegovački stručnjak. Za sebe kaže da je rođen pre 40 godina u Sarajevu, kao i sve prave Sarajlije u bolnici na Koševu, u godini kada je Sarajevo bilo domaćin Zimskih olimpijskih igara. Takođe i da je igrajući se sa vršnjacima rastao i izrastao u čoveka u kraju kod nekadašnjeg u mnogo čemu kultnog Doma JNA. Prava sarajevska raja.

“Volim Sarajevo, gde god da odem i ma koliko mi bilo lepo, nedostaje mi moj grad, ne krijem koliko sam nostalgičan“, govori uz širok osmeh.

Uprkos tome što se u Kragujevcu zaista oseća lepo i što uživa u poslu koji radi, ne krije koliko je privržen porodici. Brižan je suprug i otac dve kćerke i sina.

“Kad god ugrabim slobodan trenutak, odem do Sarajeva, puno nam znači kad smo na okupu, porodica smo koja je najsrećnija kad je zajedno. U Mostaru sam kao trener Veleža radio tri i po godine, tada se nismo razdvajali, deca su tamo išla u školu. Sad je druga priča, ali i to je deo sudbine svakog trenera profesionalca.“

U Kragujevac je stigao preko Bratislava Ristića, prijatelja i menadžera. Upoznali su se pre nekoliko godina u Stanišiću, malo je nedostajalo da kao trener preuzme Zvijezdu 09. Baš malo.

“Druženje i saradnju sa Bratislavom međutim nisam prekidao. Kad sam u Sarajevu ostao bez posla, pitao me da li bih možda radio u Srbiji. Rekao sam da hoću, čekalo se samo da se pojavi klub ili ponuda koja bi svima odgovarala.“

Sa Kragujevčanima je pregovarao još pre tri godine, dakle u trenutku kada je sa Veležom ostvario plasman u Evropu.

“Tad je moj odgovor bio da iz Mostara ne bih otišao ni da me zove Barselona. Shvatili su to ljudi iz Kragujevca, znali su i oni da je to bio veliki trenutak ne samo za mene kao mladog trenera, već i za klub sa slavnim imenom, da se Velež prvi put posle 33 godine zapravo plasirao u jedno evropsko klupsko takmičenje, da je grad na Neretvi zahvatila velika fudbalska euforija.“

Tada je prvi put sreo i Slavka Perovića, aktuelnog sportskog direktora Kragujevčana i jednog od najzaslužnijih što je Radnički 1923 danas to što jeste.

“Na prvu smo kliknuli, bilo mi je jasno da sam upoznao čoveka koji o fudbalu razmišlja kao i ja, koji hoće da sve radi pošteno, dostojanstveno.“

U Kragujevac je stigao u momentu kad se Radničkom stezala omča oko vrata.

“Nasledio sam Joksimovića, Radnički je imao pet vezanih poraza, zatim i pobedu protiv Javora da bi se onda dogodio novi poraz, ovog puta u duelu sa IMT-om. U drugim klubovima bi se možda već posle dva ili tri poraza oprostili od trenera ili bi ako ništa drugo razmišljali o njegovoj smeni. Međutim, taj manir nije važio za Radnički. Ispoštovali su Joksimovića do poslednjeg trenutka i tako još jednom potvrdili veličinu kluba. I kroz ovaj stav shvatio sam da ih krase sportski maniri, da imaju viziju, kao i da znaju šta hoće i kako hoće do cilja.“

Joksimović je trenutno na klupi niškog Radničkog. Feđa Dudić je bio među prvima koji su mu čestitali kad je dobio novi posao.

“Naravno da sam mu čestitao, nisam ja njemu ili on meni kriv, takav je naš posao, radiš ga uvek i u svakoj prilici najbolje što možeš, probaš da pridobiješ ekipu, da radiš one stvari koje misliš da treba da radiš, a ne posle kad odeš iz kluba da se kaješ, da kažeš možda bih sada nešto promenio. Ja nikad ništa ne bih promenio. U kom god da sam bio klubu radio sam onako kako ja mislim da treba. Dosta puta bilo je uspešno, ali i u mom Sarajevu sa Sarajevom i neuspešno.“

U njegovoj trenerskoj biografiji biće zapisano da je klubove napuštao i kad je imao i kad nije imao rezultat.

“Mene niko nikad nije oterao. U Veležu sam ostvario vredne rezultate, ali sam otišao jer je stigao poziv Sarajeva, poziv iz mog grada i mog kluba. Ali sve to ne bi puno značilo, mislim na poziv Sarajeva, da nisam shvatio da je došlo do malog zasićenja. U prvoj godini Velež se borio za opstanak, u drugoj je izašao u Evropu, u trećoj trijumfovao u Kupu BiH. U narednoj sezoni red je bio da osvojimo titulu. Shvatio sam da nemamo taj kapacitet, da nemamo čak ni finansije za tako nešto. Titula je bila jedini izazov, a njeno osvajanje nešto što bi zadovoljilo i mene i navijače. Kako je to bilo neizvodljivo, dogovorio sam se sa sobom da bi bilo najbolje da odem.“

Sinonim za fudbal u Mostaru oduvek je bio Velež. U međuvremenu mostarsku fudbalsku scenu zaposeo je Zrinjski. Dudić, međutim, tvrdi da je Velež i dalje taj fudbalski brend Mostara.

“Znam da je pre rata Velež imao ne samo poštovaoce, već i navijače širom one Jugoslavije. Uostalom, i navijači Zrinjskog su pre rata navijali za Velež, njima svima je Velež i danas u srcu. Kad smo ostvarili plasman u Evropu, nećete verovati koliko je poruka podrške stiglo od navijača Zvezde, Partizana, Dinama, Hajduka.“

Ima i onih koji se sećaju da je prošle sezone već sve bilo gotovo da Feđa Dudić sedne na klupu Novog Pazara, kluba čiji je dres u prošlosti nosio šest meseci. Dogovor je bio napravljen, čekao se samo potpis, a onda se dogodio “slučaj Kljajić“.

“Procenio sam da to nije pravi trenutak za početak saradnje. Video sam jedan strah u očima ostalih igrača, nisu se jednostavno osećali dobro posle napada na njihovog kolegu. Taj ružan događaj se nije mogao okarakterisati kao napad većine, svi znaju da je to bilo delo pojedinaca, ali i da je sve to loše uticalo na svlačionicu. Sada je to prošlost, Pazar voli fudbal, videlo se to i nedavno kad su se tribine posle isteka kazne napunile.“

Mogao je da bude i trener sarajevskog Željezničara. I ta ponuda je bila na stolu, za Želju je nekada i igrao...

“Prošao sam fudbalsku školu Sarajeva, igrao za oba kluba. Sarajevo je bilo prva ljubav, ali se negde usput ta ljubav nekako izgubila. Dogodi se to valjda kad shvatite da neke stvari prema vama nisu bile regularne, kad se uradi nešto na vašu štetu. Igrao sam za sve mlađe selekcije, bio kapiten juniorske reprezentacije BiH, napadač, najbolji strelac Sarajeva, ali uprkos svemu nikada nisam, pravi razlog ne znam, dobio pravu šansu da se dokažem kao prvotimac tima sa Koševa.“

U analima sarajevskog fudbala ostaće upisano da je u dva sarajevska derbija učestvovao kao igrač, prvo Sarajeva, a onda i Želje, takođe i da je za sada jedini trener koji je bio sudionik dva najveća bosanskohercegovačka derbija, onog sarajevskog (Sarajevo – Željezničar) a zatim i mostarskog (Zrinjski – Velež). Uskoro ga i u Srbiji čeka “mali bosanskohercegovački derbi“.

“O Vladi Gaćinoviću, treneru Napretka, rođenom Trebinjcu, zaista imam samo reči hvale. U Novom Pazaru je napravio vrhunske stvari, sada to čini i u Kruševcu, u oba grada navijačima je vratio veru u fudbal, čovek jednostavno zna da radi svoj posao. Kruna svega je nedavna pobeda nad Partizanom u Beogradu. Čestitke od srca. Nadam se da će Radnički i Napredak odigrati utakmicu po ukusu gledalaca.“

Govori i o tome da između bosanskohercegovačkog i srpskog fudbala ima dosta sličnosti, ali i različitosti.

“Ono što fali srpskom fudbalu jesu tereni, Srbija kao učesnik svetskih i evropskih šampionata ne može sebi da dozvoli da ima, što se trave tiče, samo tri ili četiri terena koji zadovoljavaju evropske standarde. Šta vredi što postoje sjajni tereni i objekti u Leskovcu, Zaječaru ili Loznici, kada se tamo ne igra superligaški fudbal.“

Kad poredi kvalitet dve lige, Feđa Dudić konstatuje da je uprkos tome što BiH napreduje prednost na strani Srbije.

“Zvezda, Partizan, TSC, Vojvodina i Čukarički kvalitetom odskaču u odnosu na timove u BiH ligi. Svi ostali su tu negde. Međutim, u Bosni je vidljiv napredak. Trenutno osam od 12 premijerligaša ima hibridne terene i to je dobro, utakmice su sve bolje i bolje. BiH je dočekala da Zrinjski ove godine igra i grupnu fazu Lige konferencija, trenutak da iz Mostara pognute glave ode jedan AZ Alkmar (4:3) ili da Zrinjski odigra nerešeno sa Aston Vilom, odnosno osvoji pet evropskih bodova.“

Nemoguće je bilo ne prokomentarisati i mogućnost neke zajedničke lige na prostoru eks Jugoslavije.

“Jugonostalgičar sam, voleo bih da se ponovo igraju te velike utakmice koje nisam gledao, ali o kojima su mi pričali. Međutim, to u ovom času jednostavno nije moguće, ne postoji plodno tlo za takve stvari. I kad se događa nešto lepo na ovim prostorima, kad se pojavi zračak nade, opet se iz ne znam kojih razloga spustimo na nivo nacionalizma i sličnih stvari, što naravno nije dobro.“

U Kragujevcu, kaže, uživa maksimalnu podršku i simpatije. I on i njegov stručni štab u kome značajnu ulogu ima pomoćni trener Adnan Jahić, stručnjak iz Tuzle.

“Upoznao sam mnoge sjajne ljude, divne saradnike. S radošću pominjem Milenka Marjanovića i njegove sinove, u toj porodici se osećam kao treći sin. Prisutna je dobrodošlica u celom gradu, kod ljudi iz kluba, navijača.“

Feđa Dudić i njegov stručni štab ugovor sa Kragujevčanima ima do kraja sezone.

“Već smo razgovarali o nastavku saradnje. Ponuda je i dalje u opticaju, ali sam se sa direktorom Igorom Konotarom, koji ispuni sve što obeća, dogovorio da sve stavimo na čekanje jer u ovom času želim maksimalno da se posvetim rezultatu. Dogovor je takođe da na tu temu pričamo mnogo konkretnije u maju.“

Dudić ističe i da kompletna rukovodeća struktura u klubu čini sve da ekipa ima minimalne uslove za funkcionisanje, da u ovom času svi u klubu, od spremačica preko fudbalera i stručnog štaba pa sve do generalnog direktora, dišu kao jedan. Otuda i vredni rezultati. Na pitanja da li postoji strepnja da se sve pretvori u neprimereno samozadovoljstvo Feđa Dudić iznosi iskustvo koje na najbolji način odslikava ovaj segment klupske atmosfere.

“To su pojave koje mogu da prepoznam. Pred meč u Pančevu imali smo najlošiji trening od kako sam ja u klubu. Igrači su bili nedopustivo opušteni, videlo im se u očima kako misle da će ono što ih čeka lagano odraditi. E to je trenutak kad trener mora da reaguje, da stvari malo zategne, ako treba i podigne ton.“

Posle uspostavljene dijagnoze Feđa Dudić igračima propisuje i terapiju.

“Moji igrači moraju da prate mene, mislim da sam ja čvrsto na zemlji, da sam i danas isti kao što sam bio kad sam prvi dan došao u Kragujevac, i da ću biti isti i za par godina, i zato uvek kažem igračima pratite trenera kako se ponaša, ako se on bahati i vi se bahatite, ako se on ponaša normalno, ponašajte se i vi normalno, ako se ponaša dostojanstveno u uspehu ili porazu ‒ budite i vi jednako dostojanstveni u istim situacijama, tako da za sada uspevamo, dobro sarađujemo.“

Nigde ne žuri, mudro i strpljivo i kao čovek i kao trener, utisak je, rešava svaki uočeni problem ili nedostatak. Na pitanje da li je bio zadovoljan kvalitetom igračkog kadra kad je stigao nudi zanimljiv odgovor.

“Ne mogu reći da nisam bio zadovoljan. Problem je bio na drugoj strani. Imali smo na raspolaganju više od 30 fudbalera i bili smo poslednji na tabeli. Nismo mogli da uđemo u svlačionicu, bila je prepuna, a broj igrača nije opravdavao poziciju na tabeli. Tako je bilo sve do zimske pauze kad smo napravili velik rez i zahvalili se na saradnji mnogima. Doveli smo nekoliko novih i sada zapravo na raspolaganju u takmičarskom pogonu imamo 22, odnosno 24 igrača, što je sasvim dovoljno. Kažem, puno se radilo na kvantitetu, a mnogo manje na kvalitetu, i to je bila jedna stvar koja mi se nije dopala.“

Među pojačanjima su i trojica fudbalera iz BiH. Mehmed Ćosić je desni bek, a Besim Šerbečić levi. Tomislav Dadić je Splićanin, ali je u Kragujevac došao na pozajmicu kao igrač Sarajeva.

“S obzirom na to da smo na pojačanja potrošili mnogo manje nego drugi i opet napravili rezultat, onda moramo da budemo zadovoljni. Generalno, volim da radim uvek i u svakoj prilici sa igračima koje sam već trenirao. I sad da odem u neki drugi klub sigurno bih voleo da ima tri ili četiri igrača iz Kragujevca naprosto zato jer već znam šta mogu da očekujem od njih. To je danas nešto nalik na normalnu pojavu. Vidite i sami, gde god da odu treneri, obavezno vode svoj stručni štab i, ako je to moguće, i dva ili tri igrača u koje imaju poverenje jer znaju da ga neće izdati, da će, kako se kaže, poginuti za njega, tako da svi mi treneri imamo taj neki sličan stav ili način razmišljanja.“

Oni koji iz ovog ili onog razloga prate Dudićev rad posebno ističu kvalitet treninga i hemije na njemu.

“Definitivno sve kreće od treninga. Navika da se reda radi dođe na trening i sve otalja u iščekivanje utakmice ne pije vodu. Igračima uvek kažem ‒ kako treniraš tako ćeš i igrati. Takođe, i da samo naporan i posvećen rad na treningu daje rezultate na utakmici. Igrači su vrlo brzo ukapirali to moje pravilo, to da na svakom treningu moraju da daju sto odsto jer, ukoliko to ne rade, neće konkurisati za sastav. To je svest koja se ne menja baš lako. U Kragujevcu su svi to, hvala bogu, brzo prihvatili. Za par dana, tačnije 24. marta, biće pola godine kako sam na ’Čika Dači’. Krvna slika se potpuno promenila, zato smo i puno toga napravili, moj moto i dalje je na snazi, za sve važi ‒ kako treniraš tako i igraš.“

Posle lošeg starta Kragujevčani su bili među kandidatima za ispadanje, a onda se dogodio fudbalski zemljotres i Radnički 1923 je trenutno na pragu Evrope i gotovo sigurno među onih osam klubova koji će igrati ovogodišnji plej-of.

“Svaka naredna utakmica za nas je na svoj način specifična, za svaku se pripremamo kao da igramo finale Lige šampiona. Kad sam došao, naš cilj bio je da ostanemo u ligi. Na polusezoni koju smo završili kao deseti krenula je druga priča. Rečeno je ‒ hajde da probamo da uđemo u plej-of, i sada, četiri kola pre kraja, imamo dovoljno bodova da taj cilj i ostvarimo, da svima kažemo kako smo opstali i sebi priuštili još sedam kvalitetnih utakmica. Međutim, sad smo na mestu na kojem jesmo, ne možemo da kažemo kako nemamo ambicije da pokušamo da izađemo u Evropu. Nismo, dakle, više iz priča da nas to ne interesuje, naravno da nas interesuje i probaćemo svaku utakmicu da dobijemo, naravno ako je to moguće. Očekuje nas paklen zadatak.“

Na pitanje da li u finišu trke više strepi od rivala ili suđenja Feđa Dudić ostaje dosledan sebi i svojim principima.

“Ne bih pričao o suđenju. Neka svi rade svoj posao.“

Pokazalo se i da je trener fajter. Takođe, i da je autoritet ne samo za igrače i saradnike, već i znatno šire.

“Svaku utakmicu bez obzira na to ko je protivnik vodim srcem, ne volim da otaljavam posao, već hoću da u svemu učestvujem jednako kao i moji igrači. Mislim i da sam u većini slučajeva fer i prema protivniku, sudijama i nekim drugim stvarima.“

Kako ovo poslednje izgleda videlo se u Ivanjici. U osmom minutu povredio se igrač Javora Milošević, ali je lopta i dalje bila u igri, kod golmana Ivanjičana kome je Dudić doviknuo da je izbaci kako bi domaćin mogao da napravi izmenu. Publika je to čula i nagradila ga gromoglasnim aplauzom svesna da ne glumi fer-plej jer je u tom trenutku rezultat bio 0:0, a ne 3:0.

Kao profesionalac igrao je fudbal od 2001. do 2016. i nosio dres 14 klubova iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Srbije. Sezonu 2009/10. završio je kao najbolji strelac (16 golova) Premijer lige Bosne i Hercegovine. Na pitanje da li je kao fudbaler imao idola kaže:

“Nisam imao idola, vera mi to ne dozvoljava, ali jesam uzore. Uživao sam da gledam Real Madrid i još više kako igraju i golove daju prvo Zamorano, a onda i Raul.“

I među trenerima nema idole, ali ne krije da voli fudbal visokog presinga, da je pre nekoliko godina uživao gledajući kako igra Atalanta ili kako to sada radi Lajpcig, odnosno Liverpul sa Klopom.

“Volim igru na gol više, odnosno trenere i timove koji igraju na gol više. Za mene je to na neki način i razumljivo, bio sam napadač, ali sam primetio da su i igrači koje treniraš neuporedivo zadovoljniji kad im kažeš danas napadamo, nego kada im saopštiš da nećemo prelaziti centar, da ćemo onoj dvojici koji su brzi nabijati loptu pa šta učine, odnosno da ćemo svoju šansu sačekati u nekom prekidu, korneru ili sličnoj situaciji. Kad im nudiš tu i takvu priču, onda ih faktički ponižavaš, govoriš im indirektno da su limitirani i da nisu u stanju da pariraju protivniku. Mi konkretno nemamo u ekipi velika imena, ali imamo tim koji na svakoj utakmici nekog izbaci u orbitu i uvek neko od naših igrača bude u timu kola. Ali to nikad nije isti igrač, već uvek neko drugi, što opet znači da smo napravili dobar tim, tim koji ima samopouzdanje i veruje u sebe.“

Optimista je, veruje u bolje sutra fudbala sa ovih prostora, priča i kako mu je u sećanju za sva vremena ostala jedna Osimova rečenica da u savremenom fudbalu nema mesta za igrače koji ne trče.

“Ovaj aktuelni fudbal ne poznaje više igru u mestu ili onu u jednom smeru. Izumrle su i klasične desetke koje su čekale kad će dobiti loptu i onda potezom rešiti meč. Danas svi igraju, od najisturenijeg napadača zapravo kreće odbrana. Svedoci smo i koliko danas golman učestvuje u igri, u izgradnji napada. Savremeni golman ukoliko ne zna da igra nogom ne može da brani u ozbiljnim klubovima.“

Iskren je i nepristrastan, kao takav i zanimljiv sagovornik na temu da li među mladim superligaškim fudbalerima vidi nekog zarad koga bi publika sutra dolazila na stadion i uživala u njegovom raskošnom talentu.

“Mali Mladinović iz Čukaričkog je zanimljiv igrač, neko ko uprkos naglašenim ofanzivnim karakteristikama igra u oba smera i može da napravi prevagu na terenu, kome je teško parirati u igri jedan na jedan i da ne nabrajam dalje. U konkurenciji tih mlađih igrača je korak ispred svih.“

Završio je Srednju mašinsku školu, posle je upisao i DIF, ali nije imao vremena da diplomira. Društvo ga pamti kao dobrog matematičara koji je učestvovao na mnogim takmičenjima.

“Da li se neki principi matematike mogu primeniti u fudbalu? I te kako mogu. Fudbaleri kojima je matematika jača strana plemenitiji su igrači s naglašenim smislom za igru i kombinatoriku. Naravno, to nije naučni postulat, već je neki moj zaključak iz prakse.“

Modrića doživljava kao najboljeg igrača u poslednjih 15 godina sa ovih prostora, a za fudbal u nekim budućim vremenima govori da će biti rob novca i kapitala.

“I FIFA i UEFA kao i veliki klubovi više i ne kriju koliko ih interesuje profit, čak ni to da sav novac žele samo za sebe.“

Ne krije ni to da je emotivac, da je zbog fudbala plakao i kao igrač i kao trener.

“Kad je Velež izbacio AEK-a iz Atine, suze su same krenule, bila je to emocija koja se ne kontroliše. Ja zapravo ne znam šta bih bez fudbala, ne znam kako da opišem tu čaroliju koju sam zavoleo sa četiri godine. Kad sam imao sedam, otišao sam na prvi trening. To jednostavno uđe u krv, za vikend ako treba mogu da gledam i 10 utakmica. Drugi ljudi to ne razumeju, mnoge žene fudbalera i trenera takođe, ali ja imam tu sreću da imam ženu koja je uvek uz mene i čije razumevanje imam u svakom trenutku.“

Život ga je, kako kaže, naučio da porodicu poštuje iznad svega, da su prijatelji najbrojniji kada ti dobro ide i da ih uglavnom nigde nema kad ti loše krene. Ne pije, ne puši, ne luta po kafanama i, kako kaže, ne šenluči.

“U veri nalazim spas, smiraj kad uđem u iskušenje, mir i odgovor kako dalje. Poštujem i podržavam sve vere i znam da čovek koji je vernik ne može biti loš čovek, naravno uz uslov je iskreni vernik.“

Nada se da će i njegova Bosna izboriti mesto na EP-u u Nemačkoj, veruje takođe i da se Srbija neće obrukati.

“Piksijev tim ima iskustvo igranja na velikim takmičenjima, sjajne pojedince i za mene neće biti iznenađenje ako u grupi sa Englezima, Dancima i Slovencima budu bar drugi. Ne govorim ovo iz kurtoazije, već iz uverenja da srpska reprezentacija ima snagu i kvalitet da prođe dalje.“

Čuda se u fudbalu događaju, a jedno od njih bi moglo biti i to da Kragujevčani već ove godine izađu u Evropu. Ukoliko bi se to dogodilo, pitamo Dudića šta će da traži od uprave kluba.

“Pod jedan, respektabilnu ekipu. Prodali smo skoro Činedua za male pare, mislim da to sebi više ne bismo smeli da dozvolimo. Ne možemo prodavati glavne igrače uz opravdanje hajde da preživimo. Druga je stvar ako dođe milionska ponuda, onda ok, ali za neke male pare nikako. Uostalom, ako želimo da gradimo klub, onda moramo da cenimo i sebe i svoje igrače. Mamić je rezervne igrače Dinama prodavao za sedam ili osam miliona.“

Dudić ima spreman odgovor i na pitanje ko bi iz ovog sastava Radničkog sutra mogao da bude zlatna klupska koka.

“Vlade Gluščević je dobio poziv za mladu reprezentaciju, a Milan Aleksić za juniorsku selekciju Srbije. Bojan Adžić je mladi reprezentativac Crne Gore, Bukumira je takođe neko ko obećava. Među njima treba tražiti igrača koji će klubu doneti pozamašnu sumu kada budu odlazili sa ’Čika Dače’.“

Kragujevčani, po nepisanom pravilu, bez obzira na to koji su rang igrali na tribinama, imaju sigurnih 300 navijača. Od kako je Feđa Dudić preporodio Radnički tribine su sve punije i punije. U proseku svaki meč prati više od 4000 navijača. Koja je posle svega Dudićeva poruka?

“Publika nam treba, njeno navijanje takođe. Ostalo je još 11 prvenstvenih kola i četvrtfinale u Kupu sa Novim Pazarom. Igra se jedna utakmica, mi smo domaćini, Pazar je dobra ekipa, ali nikad nećemo priznati i da je bolja. Plasman u polufinale bio bi uspeh jednako kao i četvrta pozicija na kraju prvenstvene trke. Zato i poručujem navijačima ‒ dođite da svi slavimo.“