Sport
27.02.2022. 15:36
Sport
27.03.2022. 01:16
Zoran Šećerov
Političke igre
Sport – prljavi poligon politike
U komplikovane i složene političke igre ovih dana uključio se i sport. Naravno, bez svoje volje i saglasnosti. Ali, to nije prvi put. Primera iz istorije sporta je bezbroj.
Zapravo sve počinje još u antičkim vremenima. U novijoj eri ljubav iz interesa koja, utisak je, čvrsto vezuje sport i politiku i te kako je naglašena. Čak i Olimpijske igre, najveći planetarni sportski događaj s milion poruka mira, tri puta nisu održane. Razlog je uvek bio političke, a ne sportske prirode (Prvi i Drugi svetski rat – 1916, 1940, 1944).
Krajem šezdesetih godina prošlog veka, ako se sećate, dogodio se i takozvani fudbalski rat. Trajao je stotinak dana iako tadašnje oružano odmeravanje snaga između Hondurasa i El Salvadora nije imalo nikakve veze sa fudbalom.
Politika, a ne sport, bilo je i ono što se 1990. dogodilo na zagrebačkom Maksimiru. Zvonimir Boban, fudbaler Dinama, umesto lopte na zelenom tepihu šutirao je policajce najavljujući ovim vandalskim gestom brzi raspad Jugoslavije.
Fudbal je bio nebitan i na nedavnom odmeravanju snaga reprezentacija Crne Gore i Kosova.
"Za ono što se događa oko sporta nije kriv sport, već sistemi koji ga upotrebljavaju ili zloupotrebljavaju“, konstatuje uvaženi profesor dr Dragan Koković.
Sociolozi sporta ističu da je privlačnost sporta za politiku, kao svojevrsnog opijuma za narod, više nego očigledna. Takođe, i da se ne može govoriti o sportu kao ideološkoj – neutralnoj pojavi.
"Sport je postao prijemčiv za sve vrste ideološke i političke isključivosti, za manipulaciju i komercijalizaciju“, ističe na svojim predavanjima profesor Koković.
Na primer, u onim ne tako davnim komunističkim vremenima kada su, između ostalih, mnogi sportski, a posebno fudbalski klubovi (moskovski CSKA, istočnonemački Dinamo iz Drezdena, bukureštanska Steaua), korišćeni kao propagandni pamfleti. Kroz njihove uspehe, ne u ime sporta, već politike, politika je želela da pokaže nadmoć komunizma. Nije baš i da je uspela.
Posebna priča su Olimpijske igre. Naravno, zarad onog čime ih je osenčilo zlo politike. One u Minhenu ostaće upamćene po terorističkom napadu na sportiste iz Izraela. Tada je, valjda, srušen i mit o sportu kao igri. Za istoričara Nikolu Mijatova „bio je to ogroman poziv za buđenje čitavom čovečanstvu i pokazatelj da je sport daleko ozbiljniji nego što se mislilo“.
Olimpijske igre u Moskvi, u ime politike velikih sila, bojkotovali su sportisti iz Amerike. I ne samo oni, učinili su to sportisti i iz mnogih drugih zemalja naklonjenih političkoj opciji SAD. Igre u Los Anđelesu, četiri godine kasnije, održane su bez takmičara iz „istočnog bloka“. Razlog zašto su odsustvovali sa takmičenja nije imao nikakve veze sa sportom.
Na OI u Barseloni 1992. naši takmičari zbog sankcija nisu mogli da učestvuju u ekipnim sportovima, a oni koji su sa svetom odmeravali snage u pojedinačnim morali su da se takmiče bez nacionalnih obeležja. Bile su to prve Igre posle Minhena 1972. na kojima su učestvovale sve zemlje članice MOK-a. Ali, bez prisustva politike ipak se nije moglo.
Nedavno, samo nekoliko dana pre početka starta Paraolimpijskih igara, Međunarodni paraolimpijski odbor odlučio je da izbaci sa takmičenja ruske i beloruske sportiste s invaliditetom zato što je Rusija započela invaziju na Ukrajinu. Zanimljivo je i to što je samo nekoliko dana pre isti odbor odlučio da se Rusi i Belorusi mogu takmičiti, ali pod neutralnim nazivom i paraolimpijskom zastavom.
"Ovo je težak udarac za Olimpijske igre i ceo olimpijski pokret jer se sport koristi kao mehanizam za kolektivnu odgovornost što dovodi do gubljenja autoriteta i nezavisnosti tih organizacija koje u isto vreme krše i olimpijske norme. Zaboravljaju takođe i ključnu tezu Igara, a to je da je ovo takmičenje u kojem učestvuju sportisti, ne država“, bio je komentar Vladimira Putina.
Putin je takođe kazivao i da je "izbacivanje ruskih i beloruskih takmičara sa Paraolimpijskih igara u Pekingu vrhunac cinizma“.
Druga strana, misli se na MOK, svoju odluku pravdala je „kršenjem olimpijskog primirja“ od strane Rusije. MOK koji rado i od kako zna za sebe koketira sa politikom podsetio je svet da su se u decembru prošle godine 193 zemlje članice UN, dakle i Rusija, složile da se prekinu sva neprijateljstva sedam dana pred početak ZOI u Pekingu 2022. i sedam dana posle zatvaranja Paraolimpijskih igara. Dakle, od 4. februara do 13. marta.
I u ovom primeru makijavelistički princip politike "cilj opravdava sredstvo“, koji drastično može biti primenjen u sportu, pokazuje odsustvo poštovanja pravila.
Irina Rodnjina, trostruka olimpijska pobednica u umetničkom klizanju, danas članica ruske Dume, podseća na jedno ne tako davno vreme. "Kada su NATO zemlje bombardovale Srbiju, sve zemlje su mirno učestvovale na takmičenjima. Ne pričam o SAD koje su vodile tolike ratove, već o istini da niko tada, a ni u celoj istoriji olimpijskog pokreta, nije pokrenuo pitanje o uklanjanju američkih sportista. Ovo još jednom pokazuje selektivnost i bolan odnos prema našim odlukama.“
Sport
14.03.2022. 18:10
"Sportisti moraju da budu spremni na uvredljivo navijanje"
Još tada bilo je jasno da u ime politike i opšteg licemerja mogu biti srušena sva pravila i svi snovi sportista. Sankcije su, uveravaju analitičari sporta, najbolji primer takvog lišavanja.
"Oni koji se zalažu za autonomiju sporta smatraju da je svaki prodor politike u sport štetan“, podseća profesor Koković.
Na početku vojne intervencije Rusije u Ukrajini pretilo se ekonomskim sankcijama, ali je konkretna primena mera ozvaničena u sportu. Počelo se zabranom korišćenja nacionalnih obeležja na međunarodnim takmičenjima da bi se stiglo do definitivne eliminacije timova i sportista Rusije sa takmičenja. Treći stepen odmazde bio je oduzimanje Rusiji domaćinstva i organizacije međunarodnih takmičenja.
Ko je zaboravio, MOK, kao politički neutralna organizacija, doneo je odluku da svim sportskim federacijama preporuči da ruskim i beloruskim sportistima i zvaničnicima bude zabranjeno učešće na takmičenjima. U to ime je ruskim sportistima na ZOI u Pekingu bio zabranjen nastup sa nacionalnim obeležjima.
Pre mesec dana Formula 1 saopštila je da otkazuje Veliku nagradu Rusije koja je trebalo da se održi u Sočiju u decembru 2022. Aktuelni svetski šampion Maks Verštapen, izražavajući zabrinutost, u ulozi glasnogovornika svetu je saopštio:
"Kad je neka zemlja u ratu, nije u redu da se takmičite u njoj.“
Istim motivima, čini se, rukovodili su se i zvaničnici UEFA koji su po hitnom postupku doneli odluku da Sankt Peterburgu oduzmu domaćinstvo Lige šampiona, najprestižnijeg klupskog fudbalskog takmičenja na kontinentu. Umesto u rodnom gradu ruskog predsednika Putina, dva najbolja evropska kluba 28. maja snage će odmeriti u Parizu. UEFA je takođe odlučila i da eliminiše Spartak iz Moskve iz fudbalske Lige Evrope, tako da se Red Bul iz Lajpciga bez borbe plasirao u narednu rundu takmičenja.
Preti se trenutno i Tirani oduzimanjem domaćinstva finalne utakmice Lige konfederacija. UEFA sve obrazlaže navodnim sukobima unutar FS Albanije, ali ne ističe "ko je UEFA otvorio prozor tuđe kuće“ da sve to vidi.
UEFA je, sećate se, 1992. donela odluku o eliminaciji fudbalera Jugoslavije sa Šampionata Evrope. Umesto nas, političkom odlukom u takmičenje je uskočila reprezentacija Danske i, zahvaljujući političkoj odluci, a uprkos tome što se nije plasirala, postala prvak Evrope.
Zube je ovih dana pokazala i FIFA. Ruska fudbalska reprezentacija odstranjena je iz baraža za predstojeći Mundijal u Kataru.
Sport
06.03.2022. 17:05
Novak Đoković ukrajinskom kolegi: "Stako, kako si čoveče? Jesi li na ratištu?"
Život
22.03.2022. 19:05
Ruski Nobelovac nudi medalju na aukciju za pomoć ukrajinskim izbeglicama
Usledile su takođe i dve vesti koje potvrđuju tezu da sport nije samo obična igra, već je više nego ozbiljan partner politike i biznisa.
Prva je glasila: posle 14 godina sjajne saradnje, "Adidas“, sponzor ruskih fudbalera još od 2008, odlučio je da prekine partnerstvo sa Ruskom fudbalskom federacijom. Oglasila se i UEFA saopštenjem da raskida sponzorski ugovor sa ruskom kompanijom "Gasprom“, vredan više od 40 miliona dolara godišnje.
Prateći ovaj put, u igru je utrčao i slavni Mančester junajted. Krajem februara u klubu su odlučili da raskinu svaku saradnju sa ruskom avio-kompanijom "Aeroflot“ i otkazali sponzorski ugovor vredan takođe 40 miliona dolara.
Sledeća vest bila je uistinu bomba, pravi fudbalski zemljotres. Roman Abramovič, ruski milijarder kome je zbog vojne operacije njegove zemlje u Ukrajini zabranjen ulazak u Veliku Britaniju, doneo je odluku da posle 20 godina napusti londonski Čelsi, klub koji je s njim ostvario najveće uspehe u istoriji. Britanci mu kao olakšavajuću okolnost nisu uzeli čak ni to što je trenutno u vezi sa gotovo 20 godina mlađom Ukrajinkom. Zanimljiv je i podatak da se navijači londonskog kluba nisu libili da pokažu podršku Ukrajini. Činili su to tako što su na utakmicama isticali zastave ove zemlje.
I stav poljskog napadača Roberta Levandovskog, najboljeg fudbalera sveta u 2021. i prvotimca minhenskog Bajerna, zaslužuje pažnju. Na svom tviter nalogu napisao je kako ne može da zamisli da igra meč sa reprezentacijom Rusije u trenutku kada se događa oružana intervencija u Ukrajini. Dodao je i sledeće:
"Ruski fudbaleri i navijači nisu odgovorni za ovo, ali ne možemo da se pretvaramo da se ništa ne dešava.“
Međunarodna košarkaška federacija (FIBA) takođe je suspendovala rusku reprezentaciju i klubove iz takmičenja pod svojim okriljem. Na drugom kraju sveta Sindikat NBA košarkaša tvitovao je poruke podrške uz saosećanje sa ukrajinskim NBA igračima Aleksom Lenom i Svijem Mihailijukom, kao i njihovim porodicama.
Na tek završenom dvoranskom atletskom šampionatu sveta u Beogradu, na kome nije bilo političara čak ni u trenutku svečanog otvaranja što je do juče bilo nezamislivo, ruski i beloruski takmičari nisu učestvovali. Nisu jer to nije dozvolila Svetska atletska federacija. Ukrajinci su se takmičili. Beograd je aplaudirao onima koji su osvojili medalje bez obzira na rasu, naciju ili bilo koju drugu pripadnost. Jaroslava Mahučik, kojoj je pripalo zlato u skoku uvis, na pobedničkom postolju ogrnuta ukrajinskom zastavom pustila je suzu iz plavog oka čiji su kapci bili obojeni žutom bojom, baš kao što su to boje ukrajinske zastave. Dirljiv intimni trenutak doneo joj je dodatni aplauz sa tribina.
Sport
23.03.2022. 09:32
Dobila medalje za takmičenje od pre 10 godina
Sport
02.03.2022. 10:57
Odlučila da novac osvojen na turniru pokloni ukrajinskoj vojsci
"Sećam se kada sam se probudila 24. februara, probudile su me dve eksplozije. Zvala sam roditelje, trenera, nisam znala šta se dešava, razumela sam da su Rusi započeli rat sa Ukrajinom. Bilo je teško, pobegli smo u selo na jednu nedelju, nismo pomišljali na trening, kao ni na to da ćemo učestvovati na SP. Federacija nas je zvala i rekla da moramo da idemo u Beograd, da se borimo za Ukrajinu. Četiri dana sam putovala u Beograd iz Ukrajine. Idem u Nemačku posle takmičenja, nadam se da ću moći da se vratim u Ukrajinu što je pre moguće.“
"Za malu zemlju sportista postaje heroj i oličenje nacije, dok se u razvijenim zemljama smatra običnim proizvodom“, podseća profesor Koković.
Dok se jedni takmiče i na taj način bore, drugi uzimaju pušku u ruku. Konkretno su to uradili ukrajinski teniser Sergej Stahovski i bokser Vasilij Lomačenko.
I sportisti u smutnim i njima čini se nerazumljivim odnosima jedni druge prozivaju. Vitalij Mikilenko, ukrajinski fudbalski as i prvotimac Evertona, žestoko je isprozivao ruske kolege što „mudro ćute“, a ponajviše Artema Dzjubu, kapitena ruske fudbalske reprezentacije.
U prljavu igru uključene su i glasine. Da u sportu mogu biti rezultat smišljenih propagandnih akcija, dokaz je i sledeći primer. Ugledni "Tajms“ objavio je da je Vladimir Putin poslao više od 400 plaćenika u Kijev sa zadatkom da ubiju 23 lidera Ukrajine. Na listi su se pored Volodimira Zelenskog našle i dve bokserske legende, braća Vitalij i Vladimir Kličko.
BBC je preneo deo teksta u kome je naglašeno da su "braća zaštitna lica otpora ruskoj agresiji i okupaciji zemlje“. U ovoj vesti zapravo je najzanimljivije to da "Tajms“ i BBC imaju "ekskluzivu“ bez obzira u kome delu sveta se rat vodi.
"Jedan od koncepcija sporta je apolitičnost, odnosno želja da sport bude izvan politike“, konstatuje profesor Koković.
Da li je to u ovim suludim vremenima kada se politički ciljevi ostvaruju nepolitičkim sredstvima uopšte moguće? Tim pre što u poslednje vreme, pogotovu u veku čije su prve dve decenije obojene jarkom bojom licemerja, sport za politiku postaje sve interesantniji, odnosno kada je sport sve više politika i biznis, a sve manje sport. Pokazalo se takođe da sport nije samo sredstvo spajanja i zbližavanja, već i da je alat za razdvajanje naroda, rasa, regiona. I što je najgore, da je sve više u funkciji konflikta.
Mere zabrane učešća ruskim sportistima donela je i svetska teniska federacija. Istina, uz jedan izuzetak. Svi ruski teniseri izbačeni su iz takmičenja pod okriljem ITF-a s tim što su ATP i WTA odlučili da neće oduzeti šansu Danilu Medvedevu, do juče svetskom broj 1, da se takmiči na ATP turniru, ali ni on ni ostali teniseri iz Rusije neće moći da na turnirima igraju pod zastavom i sa obeležjima svoje države.
Svet nije bio iznenađen ni kada je stigla vest da je Međunarodna odbojkaška federacija (FIVB) odlučila da Rusiji oduzme organizaciju Svetskog prvenstva koje je trebalo da se održi u avgustu i septembru 2022.
Planeta umorna od gluposti političara, ali i njihovih poltrona iz sveta sporta, slatko se nasmejala kada je nedavno saznala da je Aleksandar Putin, predsednik Rusije, ostao bez pojasa u tekvondou zbog napada na Ukrajinu.
Uprkos svemu sve češće se čuje i priča o "neutralnosti sporta“. Sociolozi sporta tvrde da zagovornici ove teze naglašavaju da sport nije zainteresovan za politiku, već politika za sport. Da li je baš tako? Čini se da nije jer je sve više primera koji dokazuju da se sportisti, čak i kad su deklarativno protiv prisustva politike u sportu, opredeljuju za učešće u politici.
Irina Rodnjina je članica ruske Dume, brazilski fudbalski as Romario senator u Brazilu. Kažu da je u istoj priči ništa manje slavni Bebeto. Bokserski as Vitalij Kličko je bio gradonačelnik Kijeva, košarkaš Kevin Džonson je to bio u Sakramentu. Sasvim je moguće da gradonačelnik Beograda uskoro bude vaterpolo as Aleksandar Šapić. Žorž Vea, liberijski fudbaler, 2018. postao je, zahvaljujući blistavoj sportskoj karijeri, predsednik svoje zemlje. Beskompromisni Gruzin Kaha Kaladze, koji se proslavio u dresu Milana, po završetku fudbalske karijere uključio se takođe u politiku. Vrlo brzo postao je zamenik premijera Gruzije i ministar energetike.
Silvio Berluskoni bio je predsednik FK Milan punih 18 godina. Sport i uspehe kluba iskoristio je i u političke svrhe. U dva navrata obavljao je funkciju premijera Italije. Izbore je dobio navodno i zbog toga jer je imao podršku Italije naklonjene sportu.
Kod nas košarkaš Vladimir Cvetković bio je ministar sporta, šahistkinja Alisa Marić takođe, danas je to vaterpolista Dejan Udovičić. Vaterpolisti Slavko Gak i rukometašica Dragana Pešić Belojević su u gradskoj vladi Beograda, Mitar Mrkela, sportski direktor Crvene zvezde, obavljao je i funkciju gradskog sekretara za sport.
Vuk Jeremić, svojevremeno ministar inostranih poslova, bio je na čelu Teniskog saveza Srbije, a Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda, predsedavao je u Košarkaškom savezu Srbije. Niko iz međunarodnih sportskih foruma, čak ni MOK, nije imao reakciju na ovakva događanja u srpskom sportu.
Ivica Dačić obavljao je funkciju predsednika KK Partizan, ali i Fudbalskog kluba Palilulac. Od ljudi iz sveta politike u sportu su bili i Rasim Ljajić, Petar Škundrić, Aleksandar Antić, Dušan Mrakić, Aleksandar Vlahović, danas Ivica Tončev, a pre puno godina Mirko Marjanović. Profesor Koković upozorava i na još jednu pojavu.
"Političari i politika rado koriste popularnost sportista i uspešnih sportskih stručnjaka. Pogotovo pred izbore. Njihovim prisustvom podiže se rejting političkih strana.“
Iz te priče su fudbaler Savo Milošević, košarkaši Gurović i Miličić, rukometaš Nenad Peruničić, automobilista Dušan Borković. Danas su politički aktivni fudbaleri Ognjen Koroman i Nenad Lalatović, vaterpolista Danilo Ikodinović, košarkaš Goran Grbović, teniski stručnjak Bogdan Obradović, košarkaški trener Duško Vujošević...
Istina, ovo nije naš patent. Kada se malo zagrebe po površini iste pojave, čak i u mnogo žešćem obliku mogu se pronaći i u sportu zemalja poput Hrvatske, Poljske, Mađarske, Grčke, Slovačke, Ukrajine, Rusije, Italije, Francuske... Zanimljiva je i jedna storija iz Turske. Hakan Šukur, fudbalska legenda koja hoda i jedan od najboljih ako ne i najbolji fudbaler Turske svih vremena, skupo je platio izlet u politiku. Proteran je iz domovine, a sva imovina koju je stekao već godinama je zamrznuta i to zato što je koristeći svoja demokratska prava govorio protiv Erdoganovog režima.
"Erdogan me je prvo zamolio da uđem u njegovu stranku da dobije više glasova, a onda me je pretvorio u državnog neprijatelja jer nisam delio njegove stavove. Sve su mi uzeli, porodicu proterali, oca uhapsili... Svi koji su digli glas i tražili demokratiju sada plaćaju cenu. Fudbalerima poručujem da se ne bune jer će završiti kao ja i nikad se više neće moći vratiti u Tursku“, ispričao je Šukur.
Šukur, iako se nudio, ne može da dobije posao bilo gde u svetu. Da bi preživeo, danas taksira u Americi. Njegova nesreća nije probudila čak ni svest ljudi iz UEFA, krovne fudbalske organizacije koja na stadionima širom kontinenta maše zastavama demokratskih vrednosti, ali i okreće leđa onima koji se za te principe bore.
"Sport, očigledno u dijalogu ili sukobu sa politikom, nije uspeo da izbori istinsku autonomiju. Možda i zato što nikada nije temeljno ušao u tegobno raščišćavanje zapetljanog odnosa“, konstatuje profesor Dragan Koković.
Na svako zašto postoji i jedno zato. Profesor Koković upravo na to i ukazuje:
"Zaboravlja se da se procvatom grčke civilizacije sport javlja u svom najčistijem obliku, nezatrovan i neuprljan politikom. Sa pojavom nasilja, varanja i podvala sport je kompromitovan. Postao je zapravo poligon za mnoge vrednosne i političke poruke koje po svojoj plemenitoj, univerzalnoj humanističkoj naravi ne bi trebalo da promoviše.“
Komentari
