Sport
07.08.2021. 14:00
Zoran Šećerov

Nagrađivanje sportista

Sportske penzije: Treba li ih oduzeti onima koji su reprezentaciji rekli ne?

Novak Đoković
Izvor: EPA / RUNGROJ YONGRIT

Srbija ima više od 500 sportista i trenera starijih od 40 godina, osvajača medalja kojima pripada doživotno novčano priznanje u narodu zvano "sportska penzija“. Da li su svi baš zaslužili tu penziju? Da li treba oduzeti stečeno onima koji su reprezentaciji rekli ne? Zoran Slavnić se slaže s tim.

Sve je bilo lepo zamišljeno, ali se nije dogodilo. Bez medalje je među našima u dalekom Tokiju ostao čak i najbolji među najboljima. Misli se naravno na Novaka Đokovića. Zastao je u istom danu čak dva puta pred vratima trijumfa. Za nekog bi dva četvrta mesta na skupu najboljih sportista planete bila uspeh, za sportistu čije je ime odavno ne samo teniski mit ovaj plasman je ipak daleko od toga. Zbog svega na Novaka niko nema pravo da se ljuti osim njega samog. U Tokiju, ne zaboravite, nije igrao za sebe, već za Srbiju. Srbija mora da bude srećna i ponosna što ga ima.

Posle svega, samo on, Novak Đoković, zna kako mu je. Narod ne izgovara slučajno ono "teško pobeđenima“. Pogotovo im nije lako, misli se na poražene, kad im sude i presuđuju oni čija je sportska i ne samo sportska kultura u suprotnosti sa zdravim razumom. Ovaj prostor zapravo još nije shvatio da se bez poraza ne može stići ni do pobede. I sve ovo nije ništa novo. Priča se ponavlja. Pre Novaka ogovarali su se neki drugi, posle Novaka na red će doći neki treći. Ovde je oduvek svaki poraz, pa i sportski, nalik na tamni vilajet u kojem piruju isprazne taštine s ustima punim kletve.

Na svu sreću, na trenutak neuspeha sportisti reaguju uglavnom sasvim suprotno. Svesni su, uprkos lošem raspoloženju pa čak i iskrenim suzama minut posle neostvarenog sna, da čak i najbolji moraju povremeno da osete ukus gorčine i progutaju čašu žuči zbog neuspeha i da sve to nije nikakva katastrofa ili potvrda njihove manje vrednosti. Uostalom, zar u svakom porazu ne postoji i gram uspeha. Postoji i te kako. Oni, patriotski nadahnuti, mogu se čak i pohvaliti kako je u porazu čak "slatko i slavno za domovinu mreti“. Ili je i to samo varka, mala laž onih koji često teatralno i prenaglašeno iskazuju ljubav prema domovini.

Kako domovina uzvraća onima spremnim da za nju ginu? Misli se na sportsko polje. I da li možda vlast manipuliše likovima, delom i na kraju popularnošću onih koji na sportskim terenima širom sveta nose majice sa nacionalnim obeležjima.

Preciznog odgovora nema. Ono što se zna jeste da zemlja Srbija, nije jedina u Evropi i svetu, svojim sportskim velikanima i osvajačima medalja dodeljuje novčane nagrade. I to pozamašne. I ne po principu "dođem ti“, već odmah, samo nekoliko dana posle ostvarenog uspeha. Da država Srbija takvo obećanje poslednjih godina u potpunosti i bezrezervno ispunjava, primera je dosta.

Neki kažu da u svemu ima i politike, da država na ovaj način podilazi sportskim velikanima, da tako vladajuća koalicija sebi obezbeđuje glasove na izborima. Može biti, ali ne mora da znači. Oni koji su izmislili davanja sportistima mimo veće potrebe su izgubili izbore. Dakle, ovo ne pije vodu, ali ono što sledi je zato guta.

Srbija se poslednjih godina na sportskom planu dokazuje i kao zemlja koja ne hrani prase uoči Božića. Oni koji sve znaju kazuju da se trenutno izdvajaju "nikad veća sredstva kako bi se srpski sportisti na najbolji mogući način pripremili za sva iskušenja na najvećim takmičenjima“. Naravno, ukoliko se kroz kvalifikacije za njih izbore.

Kada je odluka o nagradama na Igrama u Tokiju bila doneta, srpski ministar sporta Vanja Udovičić se u medijima i pred svetom pohvalio da će premije za osvojene medalje biti znatno veće nego što je to bio slučaj u Rio de Žaneiru pre pet godina. Nije slagao. Država je pripremila novac za sve one koji se iz Tokija vrate sa osvojenim medaljama.

Za zlato nagrada je 70.000 evra, za srebro 60.000, a za bronzu 50.000. To je, opet su ponosno konstatovali srpski zvaničnici, najviše od svih država u regionu. Istina je, nije laž. Više doduše daje samo tzv. država Kosovo. Ali, Kosovo nije država. Uprkos tome, to i takvo Kosovo nije sprečilo da džudistkinje Distriju Krasnići i Noru Đakovu za osvojenu zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Tokiju nagradi sa po 100.000 evra. Njihovom treneru Dritonu Kuki pripala je upola manja nagrada. I kad ponestane daha, novac očigledno ne smrdi.

Olimpijske medalje
Izvor: EPA-EFE/JOE GIDDENS

Kosovari su svojom uredbom čak odlučili i da svi mladi sportisti koji na juniorskim svetskim i evropskim šampionatima osvoje medalju dobijaju novčanu nagradu u vrednosti od oko 25 odsto od ukupne zarade za starije sportiste. Na Kosovu veruju da je to više nego dobar podsticaj za mlade ljude koji teže nečemu što se zove uspeh. Znaju i to da je između sportskog uspeha i afirmacije zemlje na međunarodnom planu oduvek i znak jednakosti. Kosovari očigledno igraju i na tu kartu. Srbi i njihovi sportisti sve manje.

U Hrvatskoj ovenčani slavom na Olimpijskim igrama dobijaju manje nego u Srbiji uprkos tome što u regionu, i ovog puta, imaju (naj)više medalja. U "lijepoj njihovoj“ zlato vredi 200.000 kuna ili preračunato 27.600 evra. Srebro tek 17.300 evra, a bronza samo 12.200. Crnogorci su malo manje cicije. Kod njih osvajaču olimpijskog zlata, prema odluci vlade, pripada 35.000 evra (srebro 30.000, bronza 25.000). Zemlja u okruženju u kojoj se ne isplati biti osvajač olimpijske medalje, bar kad su novčane nagrade u pitanju, zove se Bosna i Hercegovina. U našem komšiluku svaka osvojena olimpijska medalja nagrađuje se sa 2.300 evra. Da ne bude zabune, evo kako to izgleda ispisano i slovima: dve hiljade i tri stotine evra. Sramota i blamaža. Ne za onog ko će eventualno primiti nagradu, već i jedino za onog ko je daje.

Olimpijske igre 2021
Izvor: EPA / RITCHIE B. TONGO

U svim ovim zemljama, osim Bosne i Hercegovine, postoji i nešto što se u narodu zove nacionalna sportska penzija. U Srbiji se dobijaju kada osvajači medalje napune 40 godina života, u Hrvatskoj kada postanu četrdesetpetogodišnjaci. Svet to tumači kao patent siromašnih zemalja koje isplatama kroz mesečna primanja posle navršene 40. ili 45. godine zapravo zasluženu nagradu isplaćuju na rate.

Šveđanima nacionalne penzije nisu strane, ali se kriterijumi za njihovo dobijanje ne stiču pukim osvajanjem medalja. Dobijaju ih isključivo oni koji su zadužili zemlju, ali samo onda ukoliko ne primaju penziju iz radnog staža.

Sportisti iz SAD, Nemačke ili Francuske osvajanjem medalja na najvećim takmičenjima ne stiču pravo doživotne nadoknade. Za osvojenu medalju pripada im znato veća nagrada nego onima koji primaju „penzije“. Dobro obavešteni tvrde da Amerikanci svoje osvajače olimpijskog zlata nagrađuju sa minimum 150.000 dolara, dok ekonomski moćni Nemci isti uspeh valorizuju sumom od 130.000 evra. Instituciju nacionalnih penzija ne poznaju ni Rusi. Sportistima u ovoj mnogoljudnoj zemlji ukoliko osvoje medalju na Olimpijskim igrama pripada nagrada u visini od 100.000 dolara, ali i pravo na sportski penzioni dodatak u visini od 10 evra mesečno koje počinju da dobijaju kad odu u starosnu penziju.

U ovom času Srbija ima više od 500 sportista i trenera starijih od 40 godina, osvajača medalja na olimpijskim i paraolimpijskim igrama, odnosno svetskim i evropskim prvenstvima, šahovskim olimpijadama. I svima njima pripada doživotno novčano priznanje u narodu zvana "sportska penzija“.

Dve Tijane, tekvondistkinja Bogdanović i odbojkašica Bošković, imale su samo 18 godina kada su stekle pravo da kao osvajačice olimpijske medalje steknu pravo na uživanje nacionalne penzije.

Vaterpolista Nikola Jokić bio je godinu dana stariji od pomenutih dama, košarkašica Aleksandra Crvendakić postala je penzionerka sa 20, a košarkaš Nikola Jokić sa 21 godinom... Da li će doživeti trenutak da im "poštar zazvoni na vrata“? Možda i neće jer je "nacionalna sportska penzija“ jedna vrsta odlikovanja koje država dodeljuje vrhunskom sportisti. Sve dakle nije zakon ili zakonski regulisano davanje, već je zapravo uredba vlade koja se u zavisnosti od političke volje može ukinuti. Možda već sutra. Takođe, novac za ove penzije se ne zahvata iz bunara Republičkog fonda za penziono i invalidsko osiguranje, već ide na teret budžeta države. Narod mora da zna i da su ova primanja neprenosiva, za razliku od onih koja se vode pod stavkom penzija, regulisanih radnim stažom.

Ipak, neka poređenja su neminovna. Obelodanjen je podatak da je najveća penzija u Srbiji koja se dobija na osnovu 45 godina radnog staža oko 100.000 dinara. Nacionalna sportska penzija sve ovo premašuje. Osvajačima zlatne medalje na Olimpijskim igrama pripada 198.000 dinara. Za bronzu se dobija oko 115.000. OK, tako je regulisano uredbom i niko se ne buni.

Ostaje međutim pitanje da li su ih svi i zaslužili, da li možda pojedinci među sportistima sa plemenitom namerom države i kalkulišu, koliko igranje u nacionalnoj selekciji časno i patriotski doživljavaju i da li državi i narodu, od čijih para su sportske penzije obezbeđene, sportski i ljudski uzvraćaju.

Povod za ovo i niz drugih pitanja je između ostalog i to što mnogi smatraju da bi Srbija u Tokiju bila neuporedivo uspešnija da su u Tokio stigli svi oni na koje se računalo. Medalje u dalekom Japanu osvajali su oni kojima se između dva olimpijska ciklusa baš i ne poklanja neka pažnja, njih nema na naslovnim stranama novina i magazina ili gledanim televizijskim emisijama. Iz Tokija su, čast izuzecima, medalje doneli sportski trećepozivci.

Narod pita da li bi tako bilo da pojedinci nisu otkazali učešće u reprezentaciji kada su reprezentaciji bili najpotrebniji i da li su među njima i oni koji su stekli pravo na nacionalnu penziju od četrdesete pa do kraja života.

Tijana Bogdanović
Izvor: EPA / RUNGROJ YONGRIT

Zbog svega i dalje ostaje dilema da li možda treba oduzeti stečeno onima koji reprezentaciji kažu ne. Mišljenja sagovornika na ovu temu su različita. Ima u njima i iskrene namere da se nekad nezamislivo opravda, ali i pravdoljubivosti i sebičluka, lažnog patriotizma, čak i licemerja. Zato i nije čudo što se uzburkala javnost kada je selektor trofejnih odbojkašica Zoran Terzić glasno i jasno pre dve godine izjavio da bi "trebalo napraviti reviziju nacionalnih penzija“. Govorio je bez zle namere i o tome "kako bi trebalo oduzeti nacionalne penzije onima koji su učestvovali samo na jednom takmičenju, a kasnije nisu igrali za državni tim“, odnosno da bi trebalo propisati da se "nacionalna penzija ne dobija za uspeh na jednom takmičenju, već za celokupan rad“. Čini se da bi to bilo mnogo pravednije, ali problem je u tome što već ako nekom nešto darujete teško je taj dar tražiti nazad.

"Država može da oduzme sportisti stečeno prvo na nacionalno priznanje ukoliko se dotični neprimereno ponaša. Takva mogućnost regulisana je vrlo precizno jednim od članova uredbe, kojim tačno ne znam. Da li u nedolično ponašanje spada i odluka sportiste da se ne odazove pozivu selektora, stvar je tumačenja. To je zapravo pitanje svih pitanja. Bilo bi zato najbolje da se napravi dopuna Uredbe o nacionalnim priznanjima u kojoj bi se precizno navelo da se stečeno pravo oduzima ukoliko se neko ko se aktivno bavi sportom ne odazove pozivu selektora“, govori Ljiljana Stanojević, pravnik i nekadašnja reprezentativka u košarci koja kao osvajač medalje koristi nacionalnu penziju.
 
Milica Mandić
Izvor: EPA / RITCHIE B. TONGO

I Zoran Slavnić je među onima koji uživaju blagodeti nacionalne sportske penzije, ali je i jedan od retkih koji bez zadrške izgovara sledeće:

"Kao osvedočeni demokrata, glasam za to da se tim i takvim sportistima odmah oduzmu stečena nacionalna priznanja. Priznajem, rigidan sam u tom pogledu i bojim se kad bih sve rekao šta mislim na tu temu da bi novine izgorele, a mali ekran eksplodirao. Znam da kad o ovome pričate aludirate na Jokića i ja kao košarkaš i treba da govorim o Jokiću. Ne, ne prihvatam izgovor da je bio umoran i da zbog umora nije mogao da se odazove pozivu selektora uoči kvalifikacija za Olimpijske igre.“
 

Slavnić tvrdi i da pripada generaciji koja je vaspitana tako da joj je bila čast da igra za nacionalni tim. U njegovo vreme nije bilo otkaza.

"Uvek kada se povede priča o učešću NBA igrača u nacionalnim timovima ja se setim Tonija Parkera i Dirka Novickog. Oni nikada nisu bili umorni. Znam i da je Garbahosa raskinuo milionski NBA ugovor samo da bi igrao za reprezentaciju. Sećam se i reči veličanstvenog Džordana koji je uoči Igara u Barseloni 1992. rekao kako je srećan što je dočekao da mu se ostvari sportski san da postane olimpijski šampion. I onda posle svega ja treba da komentarišem Jokića i slične. Posle dolaska iz Amerike prva njegova fotografija iz Sombora bila je ona kako na salašu vozi sulke, lake dvokolice koje su smrt za vozačeve ruke i butine. Kad sam to video, morao sam glasno da kažem – majstore, ako si umoran što se ne odmaraš.“
 

Ima i onih vrhunskih sportista koji smatraju da bi svaka revizija nacionalnih penzija unela pometnju i napravila zlu krv. Znaju, po sopstvenom iskustvu, da je u postupku dobijanja nacionalnog priznanja možda bilo čak i laži i prevare pojedinaca, da su zbog onih koji su se bavili nečasnim radnjama i falsifikatima i nacionalne penzije na neki način iskompromitovane, ali su uprkos svemu na strani branše iz prostog razloga što bi među onih 500 i više bilo i onih koji bi umrli od gladi da nije nacionalnih penzija.

„I vi novinari snosite odgovornost. Sve znate, a ćutite. Lakirovka svakodnevice i skrivanje istine jednako je (ne)moralna radnja kao što su to i laži zarad kojih se neko ne odaziva na poziv selektora. Ne, takvima ne treba oduzimati stečeno pravo, ali zato treba insistirati na pravu selektora da ih ubuduće više nikada ne pozove pod zastavu. Razumem da neko ko je patriota ne može da ide u rat jer u ratu može da pogine, ali da ne igra se reprezentaciju i da se uprkos tome busa u prsa kako voli svoju zemlju, e to već ne mogu i neću da razumem“, kaže Zoran Moka Slavnić.
 
„Nije dobro što su uredbom izjednačeni oni koji su se sportom bavili amaterski i oni koji su karijeru završili ili završavaju, zahvaljujući profesionalnim ugovorima, sa milionima dolara na bankovnom računu. Sve je na neki način i pitanje morala onih koji su uprkos kroz sport stečenom bogatstvu pristali da svoju tortu dodatno ulepšaju sitnim šećerom s ukusom novca od nacionalne penzije. Čula sam da samo jedan sportista koji ima novac ili brdo novca, kako to narod kaže, svoju penziju usmerava u humanitarne svrhe. Reč je valjda o jednom košarkašu. Zašto to ne bi činili i ostali?“, pita se bivša istaknuta reprezentativka koja je bezmerno zahvalna onima koji su doneli Uredbu o nacionalnim priznanjima za sportiste jer da nije toga od sramote ne bi smela na ulicu.
 

Možda je i to što nemaju ili bi imali jako malo da ne postoje nacionalne penzije razlog što se, bar do sada, nijedan od bivših sportista koji su stekli pravo na penziju nije odrekao tog prava.

„Nije tačno. Memet Bogujevci, sjajni bokser iz Prištine, odrekao se posle par godina srpske nacionalne sportske penzije koja mu je zasluženo pripala. Treba takođe znati da su neki bokseri sa Kosova odustali od prava da je koriste što takođe treba pozdraviti. Konkretno Salihu, Peci, Redžepi“, podseća najbolji srpski bokser 20. veka Tadija Kačar.
 

Za Tadiju Kačara, sjajnog boksera, nacionalne penzije su više moralna nego materijalna kategorija. Kaže:

„Meni je nacionalna penzija dokaz da je neko priznao, makar se taj neko zvao i država, da sam nešto dao za svoju zemlju. To je ono što meni mnogo više znači od samog novca.“
 

On je i svedok tome kako su sportske nacionalne penzije ugledale svetlost dana 2007. godine.

„Sve su inicirali ljudi iz Vaterpolo saveza Srbije na čelu sa proslavljenim asom Đorđem Perišićem. Želeli su da na taj način reše pre svega svoj problem kao sport u kome se postižu veliki rezultati, a zarađuju male pare. Uspeli su, istina je da su tada gledali samo sebe, ali su na kraju, ispostavilo se, uhlebili i mnoge druge. Znate, postoje sportovi u kojima su ljudi puno sebe dali, puno medalja osvojili, i na kraju ne samo da nisu ništa zaradili, već su zbog zahtevnosti sporta kojim su se bavili čak i zdravlje izgubili. Kad ovo pričam, prvi koji mi pada na pamet je sjajni džudista Slavko Obadov. I nije on jedini koji je u karijeri lomio sopstvene kosti“, kazuje Tadija Kačar.
 

I Kačaru se ne dopada što je Jokić, koji će kad napuni 40 godina steći pravo da koristi nacionalnu penziju, odustao od igranja u nacionalnom timu.

„Mi nemamo mnogo takvih. Za Srbiju je zato sreća što ima takvog košarkaša kakav je Jokić, ali je on iz samo njemu znanih razloga odlukom da ne igra za reprezentaciju doneo skandaloznu odluku. Država je izdvojila velike pare da organizuje kvalifikacioni turnir u Beogradu, uradila je to da bi se naša košarkaška selekcija lakše izborila za mesto na Olimpijskim igrama u Tokiju, a onda su nas u sastavu u kome smo igrali, dakle nije samo Jokić izdao, preslišali košarkaški u ovom trenutku ne baš moćni Italijani. Sve to za mene je velika sramota. Obrukali su se i novinari, morali su na sve kritički da se osvrnu. Ali nisu. Zaboravili su da je njihovo mišljenje zapravo mišljenje javnosti“, kaže Tadija Kačar.
 

Novinari su međutim pisali kako je Bogujevci kazivao da ne prima nacionalnu penziju jer je Albanac. Kad je penziju dobio ne zato što je Albanac, već što je prihvatio lojalnost Srbiji, penziju je dobio, ali prethodnu laž nije demantovao. Arpad Šterbik, nekadašnji reprezentativni golman, svetski velikan među stativama, nije dobio nacionalnu penziju, ali ne zato što je Mađar iz Ade, već zato što nije ispunjavao propisane uslove. Država, odnosno njeno Ministarstvo za sport, treba to naglasiti, nije se ogrešila o bilo kog sportistu ili trenera. Čak ni provere onog što je napisano nisu bile rigorozne jer se verovalo u fer-plej i pre svega moral podnosilaca zahteva.

Država je uložila i ulaže mnogo novca u infrastrukturu, prave se centri za rukomet, vaterpolo, atletska borilišta i stadioni. U igri je mnogo novca, a da li je i pravilno raspoređen drugo je pitanje. Uoči Tokija sportisti su ostvarili sva svoja prava, a da li su bili na visini zadatka kada su u pitanju njihove obaveze najbolje je da presudite sami. I da kad to činite ne zaboravite da su najviše dobili oni koji su najmanje uradili i da su najviše uradili oni koji su najmanje dobili.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

"Volela ih da svi mogu sa mnom na postolje"
Milica Mandić, 27. 7. 2021.

Milica posle pobede

27.07.2021. 19:06

"Volela ih da svi mogu sa mnom na postolje"

Najlepše je stajati na pobedničkom postolju i slušati himnu svoje zemlje. To uvek budi posebne emocije, tako je bilo ju Londonu, tako je i sada. Volela bih da je ceo tim mogao sa mnom na postolje, izjavila je nova-stara olimpijska šampionka u tekvondou Milica Mandić.
Foto
Close
Vremenska prognoza
clear sky
9°C
28.10.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve