Sport
11.03.2025. 17:10
Sport
17.03.2025. 18:40
Zoran Šećerov
INTERVJU
Vladimir Gaćinović: "Nekada su fudbaleri bili umetnici igre, a danas..."
Postojan, nepromenljiv, nepopustljiv. Zatim i istrajan, uporan, čvrst, nepokolebljiv. Iza svega nabrojanog se zapravo ne krije ništa drugo osim pojam doslednosti kao naglašene karakterne crte lika Vladimira Gaćinovića, nekadašnjeg fudbalera, a danas fudbalskog trenera.
Za njega, Hercegovca dušom i telom, čoveka sa naglašenim vrednostima utemeljenim na porodičnom poreklu za ponos, sve ovo, misli se na doslednost, istinska je ali i u mnogo čemu čudesna vrlina uz pomoć koje godinama unazad, pa i danas, uspeva ne samo da postigne ciljeve, već i da ostane veran svojim ubeđenjima uprkos preprekama koje prate svaki, pa i njegov život.
Direktni je potomak Vladimira Gaćinovića, uostalom po njemu je i dobio ime, mladobosanskog revolucionara i srpskog rodoljuba, začetnika i ideologa revolucionarne organizacije Mlada Bosna.
"Upokojio se u 27. godini posle školovanja u Ženevi, Bernu, Lucernu, Pragu. Družio se sa Pikasom, Lavom Trockim, Tinom Ujevićem. Nosio je u sebi bezbroj gospodskih manira, ali je u duši bio hajduk u kome buntovni duh ne miruje“, govori o svom slavnom pretku i imenjaku Vlado Gaćinović.
Da su Gaćinovići u Hercegovini bili što mnogi drugi nisu, dokaz je i kula u Kačanju koja nosi njihovo ime, što je potvrda da su važili za moćno pleme koje se poštovalo u narodu i šire.
"Imao sam odavno želju da odem na njegov grob, u Kačanj u kojem je rođen. Kačanj je ne samo selo, već i istoimeno brdo između Bileće i Berkovića, do kojeg se i danas ne dolazi lako. Na vrhu omeđenim hercegovačkim kamenom unedogled je i Gaćinovića česma. Pešačio sam do gore puna dva sata i doživeo neku vrtu katarze, eksploziju potisnutih osećanja kroz koja sam prepoznao genetiku samog sebe, spoznao i konačno shvatio zašto sam ovakav kakav jesam, konkretno buntovnik bez razloga, jer tu gore u Kačanju i nema šta drugo da se radi, već da se dižu ustanci.“
A dokaza je bezbroj. U jednom zapisu o ovom "brdu spomeniku“ može se pročitati da tu gore, pored vode iz česme, izvire i još nešto, vrednije od života, a to je "nepokor svakom tuđinu i izrabljivaču“.
"Na svakih 100 metara je neko obeležje tipa ovde je podignut ustanak, ovde je poginuo taj i taj, dušu ispustio heroj ovog ili onog rata. Tu je i spomen-ploča hrabrim ’soluncima’ sa imenima Gaćinovića, ali i Čorlija, Milojevića. I kad sve to vidite i doživite, shvatite da ste i vi, ne slučajno, na neki način deo svega toga i neko ko ima dušu hajduka sa buntovnim duhom koji nikad ne miruje.“
Ne krije da obožava Hercegovinu u kojoj većina odrasta u kamenjaru i među zmijama, na zemlji u koju se ništa ne može posaditi jer i "kad pokušaš da kopaš pijuk odskače od tvrdog kao kremen kamena koji se ispod sakrio“.
"Igrom slučaja rođen sam u Dubrovniku jer se baš tada porodilište u Trebinju renoviralo. Ali ja sam uprkos svemu samo i jedino Trebinjac, to je grad u kome sam odrastao, prvi put potrčao, proplivao i lopte zaigrao, zaljubio se i doživeo mnoge lepe trenutke.“
U centru Trebinja, sakrivena u senci platana, i danas postoji kuća Gaćinovića koja više nije njihova.
"Pokojni otac bio je profesor fizičkog vaspitanja, a majka, koja je i danas živa, nastavnik istorije i geografije.“
Bio je Vlado Gaćinović odličan đak, posle osnovne završio je i Građevinsko-tehničku školu, mnogi su mu zarad kreativnosti koja ga je krasila predviđali karijeru arhitekte.
"Lako sam učio, brzo kontao što bi rekli moji Hercegovci, ali me građevina i arhitektura kao profesija nisu zanimale. Ni danas ne znam šta je statički momenat. Ipak, tu lozu nastavio je stariji sin“, govori uz osmeh otkrivajući stranu karaktera usmerenu da radi isključivo i samo ono što voli, odnosno ono u čemu uživa.
Da nije takav, moguće je da bi se danas bavio nečim što nije deo njegovog zadovoljstva. Konkretno muzikom.
"Ne verujem. Istina je da sam završio nižu muzičku školu, odsek gitare. Očeva sestra radila je u muzičkoj školi i ona me je u sve uputila. Bio sam, međutim, antitalenat za gitaru, moguće je da bih na nekom drugom instrumentu bio bolji.“
Sport mu je bio mnogo draži i bliži od muzike. I ne samo od muzike.
"Otac je bio trener trebinjskih rukometaša i rukometašica, takođe i plivača. Na njegovo insistiranje kao klinac završio sam u bazenu. Bio sam dobar plivač, među tri najbolja u BiH u generaciji. Možda bih bio i bolji da sam veštije plivao prsno. Kasnije taj plivački trening u trajanju od nekoliko godina poprilično mi je odmogao kao fudbaleru jer sam plivajući razvijao kontramišiće. Da nisam, možda bih bio bolji fudbaler.“
Trebinje je oduvek bilo grad fudbala i dobrih fudbalera. Na teren Leotara prvi put je utrčao sa 14 godina.
"Danas je sve to smešno, ali u to vreme da bi neko postao član pionirske ili juniorske ekipe morao je prvo da pokaže i dokaže da može bez problema da istrči tri kruga atletskom stazom.“
Kad poredi vreme svog fudbalskog odrastanja i ovo danas, s lakoćom objašnjava zašto su fudbal i fudbaleri postali nešto nalik na uniformisane kategorije.
"Mi smo se formirali na ulici, svako je svoje sposobnosti razvijao na tim nekim terenčićima i svi smo bili različiti. Danas kada pogledate fudbalere svi su isti i svi igraju isto. Oni koji se baš razlikuju, a takvih je malo, jesu megazvezde i zarađuju velike pare. Ostali igraju na isti kalup, isto treniraju i isto se ponašaju. Ako je fudbal na neki način umetnost, a jeste, onda su oni iz tamo nekih generacija bili fudbaleri naivci, ali i autentični umetnici igre. Kad bih mogao da utičem na neke stvari, fudbal bih vratio u ta neka prošla vremena.“
Kao fudbaler, nosio je dres trebinjskog Leotara, zatim kratko i dubrovačkog GOŠK Juga, na kraju i Bečeja. Za prvi tim Leotara debitovao je sa samo 17 godina.
"To je čudna priča. Bio sam priključen prvom timu, ali tada se znalo 10 godina unapred ko će igrati. Odlučio sam da odem na matursku ekskurziju, ipak to se događa jednom u životu, i gore na Bledu čitam da se na utakmici Vrbas‒Leotar dogodila opšta tuča. Po šest igrača iz svakog tima posle je žestoko kažnjeno. Zbog svega priliku da zaigram za prvi tim dobio sam već na prvoj utakmici po povratku sa ekskurzije. Igrao sam levu polutku, kažu da sam imao dobru levu nogu, smisao za igru, kreaciju. Nisam bio brz, ali sam 100 odsto bio posvećen treningu i igri.“
Priču je nastavio u Dubrovniku, bio je, kako kaže, lepo prihvaćen, ali te 1990. već su napravljene prve barikade umotane u mržnju i posle samo godinu dana odlučio je da ide dalje.
"Po prirodi nisam avanturista, uvek sam išao na sigurno. Tako sam 1991. i stigao u Bečej, tamo je trener bio Dušan Radoje koji mi je pružio šansu da kao klinac zaigram u prvom timu Leotara.“
Vrlo brzo njegovo prezime našlo se u naslovima i na prvim stranama sportskih novina. Uradio je što pre i posle njega nikom nije uspelo. Postigao je na "Marakani“ het-trik protiv Crvene zvezde u četvrtfinalu Kupa. Jedini je on, Vlado Gaćinović, u istoriji fudbala koji je Crvenoj zvezdi na njenom terenu dao tri gola.
"Kad se sve dogodilo nisam bio ni svestan šta se dogodilo. Bila je to moja valjda treća utakmica u dresu Bečeja. Zvezda je u maju postala prvak Evrope, a mi smo u Beogradu igrali 28. avgusta. Tačno se sećam jer je moja pokojna baka Velika rođena na Veliku Gospojinu i ja sam na taj dan tri puta zatresao mrežu Zvezde za koju su igrali Belodedić, Savićević, Pančev, Jugović. Izgubili smo 4:3.“
Revanš je za sedam dana igran u Bečeju, Zvezda je tri dana provela u karantinu u čuvenom "Fantastu“. Okupilo se više od 10.000 ljudi. Tad i nikad više u Bečeju na jednoj utakmici.
"Na istočnoj strani je montirana skela sa pet-šest redova i ta skela, zapravo montažna tribina, ostala je na istom mestu narednih 15 godina. Kasnije su pravili šalu na moj račun uz priču da sam ako ništa drugo u Bečeju ostavio skelu. Izgubili smo i revanš.“
Sport
24.02.2025. 18:25
Ko su NAJBOGATIJI SPORTISTI i koliko Srba je na toj listi
Ne krije da je odmah posle utakmice karijere bilo i poziva da pređe na "Marakanu“. Nije prihvatio.
"Zvezda je imala baš moćnu ekipu, rezerve su bili sjajni igrači poput Ilije Ivića, Momčilovića, Vladana Lukića, Tošića. Dobro sam razmislio, nije mi se sedelo na klupi. S druge strane, u Bečeju je bilo dobro, bili smo na platnom spisku ’Sojaproteina’, solidno zarađivali, a ja sam igrao standardno, što je meni lično bilo najvažnije. Bečej je bio jak industrijski grad, ali i sportski. Vaterpolisti su postali prvaci Evrope, a fudbalski klub sjajno organizovan je takođe izašao na međunarodnu scenu. Imao sam i poziv iz Vojvodine, Miša Kosanović je zvao, ali nisam hteo da menjam komfor Bečeja za nesigurnost u nekom drugom klubu.“
Osam godina proveo je u Bečeju, čak je bio i nameren da živi u ovom gradu na Tisi, ali kada su došle godine opšteg propadanja velikih firmi pa i "Sojaproteina“, odlučio je da se preseli u Ravno Selo kako bi ih uveo u viši rang i za nagradu stekao garsonjeru u Novom Sadu. Dogovor do kraja nije ispoštovan.
"Vratio sam se u Hercegovinu go kao pištolj, sve pare sam dao za tu garsonjeru. Pola godine igrao sam za Gacko, onda i još šest meseci za Leotar. Više povređen nego zdrav, odlučio sam da stavim tačku na karijeru igrača i posvetim se trenerskom poslu.“
Počeo je u Leotaru, već prve godine bio je pomoćnik Miodragu Profi Radanoviću.
"Lepo smo sarađivali, osvojili Kup i prvenstvo. Naredne sezone Profu je nasledio Mile Jovin. Pokupili smo najbolje iz Zvezde, dres Leotara nosili su Purke Stojanović, Musović, Pavle Delibašić, Mulina, Krunić, Kerkez. Osvojeno je prvenstvo BiH, u finalu Kupa izgubili smo od Sarajeva“, priseća sa Vlado Gaćinović.
U narednoj sezoni nije bilo trofeja, ali četvrta pozicija garantovala je Leotaru izlazak na međunarodnu scenu.
"Nije bili para, odustali smo od Intertoto kupa.“
Polako je stasavao i sin Mijat. Videlo se, tvrdi Vlada, da ima u sebi nešto specifično. Istovremeno je shvatio i da kao trener vidi neke stvari koji drugi ne vide. Nekoliko godina radio je kao šef fudbalske škole Leotara, učio i usavršavao se.
"Jedan od mojih mnogobrojnih trenera bio je i Dule Radoje. Kod njega sam prepoznao šta je esencija fudbala i kako fudbal funkcioniše. Uvek mi je govorio ‒ nije isto znati i prepoznati. Ogromna je razlika. Kao klinac to nisam shvatio, ali vremenom jesam. Ako ne prepoznaš, govorio je, šta je u fudbalu problem, ako ne znaš da prepoznaš suštinu, esenciju, šta u kojoj utakmici da promeniš ili šta da poboljšaš u treningu, odnosno kako da igrača staviš u funkciju igre, da iz njega izvučeš skrivene rezerve koje svaki fudbaler poseduje, nećeš daleko dogurati.“
Danas je iza njega iskustvo sazidano na temeljima maksimalne posvećenosti poslu, kojim uz kreativnost i te kako vidljivu strpljivost gradi svoj put kao neko ko je u mnogo čemu različit od drugih.
"U Novi Sad smo se preselili kada je Mijat napunio 15 godina. Bilo je dilema, nisam hteo ni da ode u novu sredinu prerano, ali ni prekasno.“
U turnirskim utakmicama sa vršnjacima iz Zvezde, Partizana, Dinama, Hajduka i drugih videlo se da je Mijat prerastao Trebinje.
"Odlučili smo se za Vojvodinu. Ja sam u omladinskoj školi dobio mesto trenera, supruga posao u svojoj struci, a i stariji sin se vrteo oko fudbala.“
Posao u Novom Sadu počeo je sa generacijom rođenom 1997. da bi godinu dana kasnije dobio dve godine mlađe, generaciju njegovog sina.
"Pored ostalih, zatekao sam i Sergeja Milinkovića Savića, ali kao tridesetog igrača jer ga prethodni treneri nisu videli ni na mapi. Bilo mi je od prvog dana jasno da dečko ima nešto o čemu drugi mogu samo da sanjaju. Stavio sam ga u prvi plan i pored mnogih otpora. Nisam poklekao, iz te generacije čak je 11 momaka potpisalo profesionalni ugovor sa Vojvodinom.“
Kad je shvatio da Mijat dalje može sam, da će o njegovoj karijeri dalje brinuti Milan Kosanović, prihvatio je poziv da se vrati kao prvi trener u Leotar.
"Imali smo dobru ekipu, prvenstvo smo završili kao osmi, ali je Leotar sa Stojkovićem, Grubješićem, Cimirotom i ostalima možda te godine igrao najlepši fudbal u Premijer ligi BiH.“
Sport
05.03.2025. 20:10
Mbape – kornjača sa turbo pogonom
Nova destinacija Vlade Gaćinovića bio je Gradačac. Na poziv Mustafe Peštalića preuzeo je tamošnju Zvijezdu. Ostao je kratko, nekoliko meseci.
"Naišao sam na neki čudan zid, razlog je bio Mijatova odluka da igra za reprezentaciju Srbije. Pre toga nosio je dres U15 i U17 BiH, ali se sa tih okupljanja vraćao nezadovoljan.“
Vreme je pokazalo da nije pogrešio. Sa srpskom selekcijom U19 Mijat Gaćinović je nešto kasnije osvojio šampionat Evrope u litvanskoj Sudovi, a sa selekcijom U20 titulu svetskog šampiona na Novom Zelandu.
Ali, nije sve išlo kao po loju uprkos činjenici da je Mijat debitovao i u prvom timu Vojvodine. Neka klupska trvenja lomila su se i preko leđa mladog fudbalera, počeo je da igra lošije nego što može. U poslednjoj utakmici sezone mladi Gaćinović je postigao gol protiv Čukaričkog i odveo Vojvodinu u Evropu.
"Ne volim da pričam o tim stvarima, bilo je svega, puno pretnji i neukusa. Na kraju sve se završilo tako da je napustio Vojvodinu i potpisao za Ajntraht. Nisam bio za to, sebi sam zamerao što sam dozvolio da ode na tako visok nivo. Trebalo mu je pola godine da počne da igra u Bundesligi, a onda ga je i bog nagradio. U baražu protiv Nirnberga odigao je sjajno i postao zvezda grada. Bilbordi s njegovim likom bili su na svakom koraku u Frankfurtu. Karijera mu je krenula uzlaznom putanjom, a kad je klub kao trener preuzeo Niko Kovač dotakao je vrh. Bio je zvezda Ajntrahta, mnogi klubovi iz Evrope dolazili su da ga gledaju, zaigrao je i za A tim Srbije, na poziv Muslina debitovao je protiv Gruzije. Bio sam naravno ponosni otac, ali i trener, utoliko više jer je uvek govorio da je sve što je naučio o fudbalu naučio od mene.“
Podugačak je spisak klubova koje je Vladimir Gaćinović vodio kao trener. Radio je u četiri države (Litvanija, BiH, Crna Gora i Srbija) i doživeo sve i svašta. Ipak, iz svake sredine je odlazio uzdignuta čela i bez rušenja mostova, što mu je omogućilo da se uz osmeh vrati nešto kasnije i u svoj Leotar, Spartak, Novi Pazar...
"Poznajem sebe, osoba sam koja voli da se vezuje za ljude, gradove, klubove. Dobro, poznat sam i po tome što odlazim iz kluba kada se to najmanje očekuje, ljudi su to prepoznali u meni i ja to ne poričem. Ukoliko bih uradio suprotno, onda to ne bih bio ja. Nateraju me okolnosti, lične ili neke druge, dugo i trpim, ali kada dođe ona moja žuta minuta onda je to kraj.“
"Žuta minuta“ u slučaju Vlade Gaćinovića je kršenje dogovora druge strane ili sada već prepoznatljiv manir okruženja u stilu "neću ja ništa da radim, ali neću dozvoliti ni tebi da ti radiš“. Zato mu treba i verovati kad kaže da takvih ljudi ima u svakom klubu, ali na sreću i onih drugih.
"Volim da radim sa ljudima koji su otvoreni. Ima sredina u kojima vam ljudi daju srce na dlanu, u kojima su odnosi maksimalno korektni. Događalo mi se da klubovi iz kojih sam otišao žale što nisam i dalje sa njima, ali to je zato jer su prepoznali da sam neko ko hoće da radi, da sam došao da nešto uradim u fudbalu, da silno želim da publika dolazi na tribine i navija. Gnušam se bahatosti bilo koje vrste, uvek i u svakom klubu razmišljam fudbalski.“
Sport
18.02.2025. 17:25
Goran Plavi Stevanović: "Uspeo sam samo onoliko koliko mi je savest dozvoljavala"
U pet navrata bio je trener subotičkog Spartaka. Uz osmeh, priča kako je sve počelo.
"Bio sam pomoćnik Aleksandru Veselinoviću koji je uoči plej-ofa preuzeo Vojvodinu. Zvao je i mene, ali kako sam u ugovoru imao klauzulu oko tri izlazne plate, odlučim da ostanem i prihvatim ponudu da kao prvi trener vodim klub do kraja sezone. Bili smo peti. U plej-ofu dobijemo Voždovac, zatim Vojvodinu u Novom Sadu, onda i Napredak. Četvrtu utakmicu izgubili smo od Čukaričkog, petu dobili Radničkog iz Niša u onoj utakmici kada je Obradović svirao onaj čuveni penal i završimo prvenstvo kao četvrti, uđemo u Evropu.“
U prvoj utakmici protivnik Spartaka bio je iz Severne Irske. Govorili su da im u goste dolaze ribari. Odigramo u Novom Sadu 1:1, mene razapnu na krst. Odemo u goste i dobijemo 2:0. Novi rival Sparta iz Praga. Mi dobijemo kod kuće 2:0, ali posle svakog kola odlaze igrači. U revanšu oni bolji, igra pola reprezentacije Češke, pucaju stative. Na kraju 2:1 za Spartu, ali mi idemo dalje, gol smo dali iz penala. Odmah posle prodaju mi tri igrača iz prve postave, ali ne posustajemo uprkos činjenici što nismo definisali strateški cilj. U prvenstvu nam ne ide, pre evropskog duela sa Brondbijem imamo samo jednu pobedu. Ispadnemo iz Evrope, u Superligi 15. na tabeli. Šta da radim, pokupim stvari i odem.“
Početkom juna 2020. preuzeo je Novi Pazar. Mnogi su bili iznenađeni, međutim dogodilo se ono što možda niko nije očekivao. Sa novim trenerom u novom prvenstvu Novopazarcima se dogodio niz od sedam uzastopnih pobeda. Redom su padali Partizan, TSC, Radnički Niš, Napredak, Mladost GAT, Spartak, Radnički Kragujevac. Posle sedam kola Novopazarci su bili prvi na tabeli Superlige.
Gaćinović je Novi Pazar vodio na ukupno 15 utakmica sa skorom od osam pobeda i pet poraza od čega su tri doživljena u prva tri kola Superlige. Posle 15. kola Gaćinović se ovog puta zbog porodičnih razloga povukao sa funkcije.
U Novi Pazar vratio se pre malo više od mesec dana nameren da nastavi započeto. Na pitanje da li je menjajući često sredine uspeo i da zaradi tvrdi da nije.
"Ne naplatim ni peti deo onoga što bih ili sam mogao da naplatim. Loš sam pregovarač, idem na sentimentalnu varijantu s razmišljanjem ‒ ako nešto napravim, doći će i pare. Suština je zapravo u tome da volim da činim ljude oko sebe srećnim i da imam prijatelje na svim meridijanima. To mi je veća satisfakcija nego novac.“
Kao klinac oduševljavao se onim kako i na koji način fudbal igra Krojf. Posle se divio Maradoni. Danas je kao trener najsrećniji kad iz nekih razloga zaboravljenima i zapostavljenima otvori vrata uspešne karijere. Poslednji primer su momci is Spartaka.
"Kad sam došao u klub, Lukić i Tomović bili su 25. igrači. Zašto, ne znam, ali znam da sam za četiri meseca sa njima i jednom i drugom vratio veru u fudbal. Lukić je, pokazalo se, igrač koji daje ritam, koji puno zna i zato nije slučajno što je za 600.000 evra otišao u Filadelfiju. Tomoviću sam takođe pronašao žicu, znao sam da je majstor, ali nisam znao da toliko zna. Dao sam mu vetar u leđa i sada je jedan od najboljih igrača Superlige.“
Ne krije da kao trener ima takozvani talenat predviđanja, da zna kome treba individualni trening, a kome iskren razgovor, takođe i kako da napravi trening da pojedinca učini boljim.
"Puno toga sam naučio radeći sa mlađim kategorijama, konkretno da pravim trening za najbolje igrače, što se pokazalo kao dobro. U seniorskom fudbalu jako je bitno da znate kako svakog igrača da stavite u funkciju igre, da im priče o avionima i kamionima izbijete iz glave, da nezadovoljne učinite zadovoljim. Nije to baš tako lako. Jednim očima te gledaju kad gubiš, drugim kada pobeđuješ, treba sve to držati pod kontrolom.“
Ima i odgovor kako prevazilazi sukobe ili nesporazume sa ljudima koji vode klub.
"Sukob se prevazilazi onog trenutka kada ljudi u vašoj ličnosti prepoznaju trenera koji je sto odsto u fudbalu, kada ih dovedete u poziciju da vam veruju. Ja sam fudbalski fanatik, neko ko je jednostavno maksimalno posvećen onom što radi. Danas radim tri puta više nego kad sam bio trener početnik, ali sam zato i non-stop pod stresom. Od dolaska u Novi Pazar do danas smršao sam osam kilograma.“
Nesrećan je kada ga fudbalsko okruženje, uglavnom fudbalski diletanti, proglase krivim za ono što je njihova krivica.
"Nisam ja lak za saradnju bez obzira na to što uvek i u svakoj prilici tamo gde radim ostavljam srce. Naučio sam takođe da ljudi kod nas brzo sude i još brže osuđuju. Zaboravljaju, međutim, da su u fudbalu i porazi sastavni deo predstave, da strpljenje i vredan rad na kraju donesu i željeni rezultat. U takvim situacijama eksplodiram, rano presečem, ne znam da sačekam sutra. Ne menjam stav čak i kad znam da ću u krajnjem ishodu jedino ja imati štetu. Možda i zato što sam neko ko u sebi nosi ne samo dozu ponosa, već i stida. Uostalom, da nisam otišao na grob Vladimira Gaćinovića, nikada ne bih saznao zašto sam takav kakav jesam.“
Komentari
