Bitka za Arktik

Zato Kanada pokušava da formira koaliciju država sa ciljem da se “suprotstave osovini Rusije i Kine na Arktiku‟. Pored Danske i Norveške, u koaliciju su uključene Finska i Švedska, koje ne učestvuju u deobi Arktika, ali Severnomorski put prolazi kroz njihove teritorijalne vode.

Iako se u ovoj koaliciji za sada ne pominju SAD, nema nikakve sumnje, imajući u vidu da su sve pomenute zemlje stare i novopečene članice NATO-a, da su Amerikanci ovo aminovali, ako ne i sami inspirisali.

Antagonizmi velikih sila oko Severnog pola dovode i do oružanih tenzija. Pre nekoliko dana nad Aljaskom je američki lovac F-16 presreo ruskog Su-35. Incident je okončan bez većih posledica.

Krajem jula u zoni američke PVO nad Aljaskom našla su se četiri strateška bombardera, dva ruska Tu-95 i dva kineska ksian H-6, modernizovana kopija sovjetskog Tu-16, za koga su Kinezi pedesetih godina prošlog veka kupili licencu. U njihovo presretanje, pored američke, bila je uključena i kanadska avijacija.

Tenzije na Arktiku sigurno neće dovesti do trećeg svetskog rata, bez obzira na to što pored Rusije tamo SAD i Norveška grade vojne baze. Međutim, u ovaj region lako se može preneti sukob iz Ukrajine, ukoliko se u njega uključi NATO.

Bilo kakva borbena dejstva na Arktiku, imajući u vidu krhkost i ranjivost tamošnjeg ekosistema, imala bi nesagledive posledice po celu planetu. Da se politička napetost iz Ukrajine prenosi i na ovaj region najbolje ilustruje prošlogodišnji potpuni prekid saradnje u oblasti ekologije arktičkih članica NATO-a sa Rusijom.

Potrebe svetskog stanovništva za novim resursima konstantno rastu. Poslednjih godina potraga kreće ka Severnom polu i sve otvorenije govori se o početku njegove kolonizacije. Pored rizika od novih antagonizama velikih sila, koji su pratili i kolonizaciju Novog sveta, eksploatacija resursa Arktika donosi i druge izazove, pre svega u vezi sa ekologijom.

Procene pojedinih stručnjaka iz SAD govore da se u regionu Arktika nalazi oko 22 odsto svetskih rezervi nafte i prirodnog gasa, od čega je čak 17 procenata u zaleđenim prostranstvima Severnog ledenog okeana, a samo pet odsto na teritoriji država koje se nalaze unutar polarnog kruga.

Po paritetima uspostavljenim u međunarodnom pravu mora, Rusiji pripada oko polovine vodenog prostranstva Arktika, dok ostatak dele Kanada, Danska (na osnovu suvereniteta nad Grenlandom), SAD i Norveška.

Nafta koju Rusija plasira svetu velikim delom crpi se iz prostranstava iza polarnog kruga, onih delova teritorije nad kojima je njen suverenitet nesporan. Region Arktika je i značajan izvor ruda boksita i gvožđa. Ovde se kopaju i dijamanti, kao i retki metali poput nikla i paladijuma. Najveća arktička nalazišta dijamanata nalaze se takođe u Rusiji, u regionu Jakutije, dok je većina svetskih rezervi nikla i paladijuma pod kontrolom ruskog koncerna “Nornikelj”.

Na teritoriji Ruske Federacije smeštene oko polarnog kruga živi oko 2,5 miliona ljudi. Tamo su i gradovi Murmansk, Arhangelsk, Noriljsk i Severodvinsk sa populacijom većom od 150.000 stanovnika. Rusi su u poslednjih nekoliko godina formirali specijalnu arktičku brigadu i izgradili najmanje tri strateški važne vojne baze u regionu, gde su između ostalog smešteni i PVO sistemi, avijacija i delovi Severne flote.

Stoga nećemo preterati ako kažemo da Rusija iskustvom, ljudskim resursima, infrastrukturno i vojno najspremnija ulazi u proces kolonizacije Arktika, to jest širenja svog suvereniteta na do pre tridesetak godina nedostupna zaleđena mora i predele.

Pored prirodnih resursa, kroz region Arktika prolazi i najkraći plovni put između Evrope i Azije, pa je zbog toga posebno važan za Rusiju. Daleke 1959. godine SSSR je porinuo prvi ledolomac na nuklearni pogon. Do danas nijedna druga zemlja nije proizvela ništa slično.

Za razliku od nekih drugih “svetskih čuda‟, čija proizvodnja staje nakon kraha komunističke imperije, sa atomskim ledolomcima situacija je drugačija. Trenutno je aktivno osam plovila. Do kraja 2024. flotu bi trebalo da pojača i ledolomac “Čukotka‟, dok se u narednih šest godina očekuju još tri nova atomska broda.

Dominantna kontrola nad koridorom Severnog morskog puta, pored strateškog značaja u budućnosti, Rusiji može doneti i znatne finansijske prihode poput naplate usluga, kako njenih luka i atomskih ledolomaca, tako i navigacije.

Međutim, u julu je objavljeno da je Kanada, zajedno sa SAD i Finskom, inicirala stvaranje zajedničkog konzorcijuma s ciljem izgradnje ledolomaca.

Inače, zanimljivo je da je Severni morski put čak 9.000 kilometara kraći od alternativne maršrute koja prolazi kroz Suecki kanal, duge 23.000 kilometara. Pored toga, kretanje alternativnom maršrutom nosi rizik od zastoja zbog havarija i drugih ispada unutar Sueckog kanala, čega nema na Severnom morskom putu.

Ovo je jedan od dva ključna razloga zašto u arktički region polako ulazi i jedna velika sila čija teritorija ne dopire do Severnog ledenog okeana. Reč je o Kini, koja pored smanjenja troškova transporta svoje robe do Evrope, na Arktiku ima interes i da investira u ruska nalazišta nafte, ruda i minerala. Dakle, realni interesi i trenutne napetosti u međunarodnim odnosima i ovde zbližavaju Rusiju i Kinu.

Arktik postaje novi front sukoba SAD i Rusije

Ledeni putevi

Ledeni putevi

Biznis 22.03.2023. 15:35

Arktik postaje novi front sukoba SAD i Rusije

Komentarišući situaciju na Arktiku Biljana Šahrimanjan Obradović iz Centra za stratešku analizu kaže da nordijska regija oko Arktičkog kruga ne predstavlja novo žarište i podseća da se još u periodu Hladnog rata govorilo o militarizaciji i demilitarizaciji Arktika.

“Kompletan spektar bezbednosnih, vojnih, ekonomskih i trgovinskih pitanja otvara se oko ovog hladnog i nenaseljenog ili simbolično naseljenog prostora. Atraktivnost Arktika leži u geografiji. Amerika, Kanada, Danska, Norveška, Švedska, Finska i Island, sve članice

NATO-a, priznaju strateški značaj ovog prostora i u svojoj terminologiji nazivaju ga ’visokim severom’. Rusija decenijama ističe svoja neosnovana prava na Arktik pozivajući se na princip ekskluzivne ekonomske zone, jer smatra da se kontinentalni deo Rusije prostire desetinama i stotinama kilometara na sever. Kineska zainteresovanost leži u potrebi kineskog ekonomskog ekspanzionizma, dok ozbiljne analize ukazuju da ovaj nearktički igrač zapravo želi da uspostavi monopol na određenim koridorima i resursima“, objašnjava Šahrimanjan Obradović.

Naglašava i da je Arktik razmatran i kao vektor mogućeg napada u slučaju rata NATO-a i Varšavskog pakta što je logično jer je to najkraća udaljenost između SAD i Evroazije.

Ističe da to, koliko je ovaj region značajan, pokazuju i kineske doktrine koje Kinu vide kao bliskoarktičku državu što je politička geografija na tankim nogama.

“Nuklearna pretnja koja se prelama na Arktiku dodatno pritiska potrebu za strateškom stabilnošću. Naivno je poverovati da će preraspodela prirodnog bogatstva, raznih minerala i energenata, okončati u skladu sa reciprocitetom i međunarodnim pravom‟, kaže Šahrimanjan Obradović.

Dodaje da je dovoljno uzeti za primer svu kompleksnost Svalbarda sa svim njegovim komplikovanim ekonomskim, teritorijalnim i bezbednosnim složenostima.

“Kada se odlučivalo o pitanju Svalbarda, Rusija nije bila uključena  zbog građanskog rata koji je vođen na početku 20. veka. Danas je u potpunosti opravdano očekivati da će Rusija kroz neki oblik alternativne realnosti početi da ističe svoje pravo na Svalbard. Koliko je to pitanje ranije bilo osetljivo govori i činjenica da su sovjetske kompanije i istraživači uživali određenu vrstu gostoprimstva na ovom ostrvu tokom perioda Hladnog rata“, objašnjava Šahrimanjan Obradović.

Ističe i da je ruska geografija takva da se njenih sedam flota nalazi pod nekom vrstom strateškog šahmata.

“Crnomorska flota izgubila je 2/3 svojih brodova u ratu sa Ukrajinom, na severu zavise od prolaza kroz Finski zaliv, dok su na Arktiku luke iz meteoroloških uslova pola godine blokirane. Dakle, Rusija ima opravdani interes da u partnerstvu sa Kinom razvije alternativni plovni put koji bi bio prohodan tokom cele godine“, naglašava Šahrimanjan Obradović.

Kaže i da će, poznajući Kineze, ovaj zahtevni finansijski poduhvat doći po ceni eksploatacije prirodnih resursa i više neće biti ruski severni put nego kineski ledeni put svile.

Ona podvlači i da se u novom Strateškom konceptu NATO-a iz Madrida navodi da Rusija ima sposobnost da poremeti saveznike na visokom severu, naročito slobodu plovidbe u severnom Atlantiku i da predstavlja strateški izazov za Alijansu.

“Prema procenama Centra za strateške i međunarodne studje ukazuje se na potrebu 70 do 90 ledolomaca koje saveznici moraju da naprave i skreće se pažnja na nedovoljne proizvodne kapacitete. Druge analize govore o tome da je 60 odsto proizvodnih kapaciteta u Finskoj i Norveškoj. Problem je jasan, nema dovoljno ledolomaca. Amerikanci imaju osam ili devet operativnih komada od čega je najbolji ledolomac star 40 godina u službi obalske straže. Kanadska flota raspolaže polarnim ledolomcima kojih je sedam u operativnoj upotrebi, plus dva teška ledolomca. Finska raspolaže sa 12 ledolomaca“, ističe Šahrimanjan Obradović.

Kaže i da na ovom mestu dolazi do sudara različitih koncepcija.

“U slučaju članica NATO-a i njihovog koncepta slobodnog tržišta država ne može naterati privatne kompanije da se upuštaju u nekomercijalne poslove, a to nije slučaj sa Kinom i Rusijom“, naglašava Šahrimanjan Obradović.

Podvlači da se, kada je reč o globalnoj potražnji za strateškim sirovinama, dominantan geopolitički fokus usmerava na globalan jug, kao geografsko-političku odrednicu.

“Međutim, ne treba ignorisati globalni sever“, kaže Šahrimanjan Obradović.

Ističe da postoje teoretičari koji ukazuju da su bogatstva ispod debelog višemilenijumskog leda zapravo dobra čitavog čovečanstva.

“Borbu za globalne resurse na severu odrediće tehnološka nadmoć, finansijski kapacitet i odbrana i odvraćanje. Za razliku od globalnog duga gde je uvek lakše bilo organizovati po koji puč, instalirati huntu na vlasti, započeti građanski rat i na kraju jeftino oteti prirodne resurse. U slučaju severa to će ići znatno teže. Za resurse se sudaraju supersila (SAD) sa saveznicima, bivša velika sila (Rusija) i velika sila u usponu (Kina)“, objašnjava Šahrimanjan Obradović.

Kaže i da bi čovek pre ili kasnije pokorio Arktički led, kao i da u ovom trenutku svedočimo geopolitičkim procesima i fenomenima.

Procesi su sporo ali odlučno raskidanje uzajamne međuzavisnosti po pitanju tehnologije i strateških sirovina. Fenomen je u tome što to zahteva finansijska ulaganja bez presedana. Članice NATO-a od kojih su neke i članice EU uveliko debatuju i podižu budžete za kritične sektore od odbrane do industrije. Postoji samo jedan problem, na Arktiku ne živi treći svet, već se konfrontiraju geopolitički rivali. Na Arktiku se ne mogu izvoziti ideje, već se moraju praviti ledolomci i vojno braniti teritorijalne vode i čuvati sloboda plovidbe. Činjenica je da ćemo u godinama pred nama prisustvovati arktičkim krizama, blokiranim brodovima sa posadom, raznim manevrima“, zaključuje Šahrimanjan Obradović.

Amerikanci stali u odbranu Aljaske

Bušenje nafte

Bušenje nafte

Svet 21.03.2023. 04:05

Amerikanci stali u odbranu Aljaske