Svet
13.07.2020. 16:00
Vojislav Tufegdžić
Bitka za profit od ekološke katastrofe
Po vodi, koja pokriva dve trećine planete, danas plovi više od 55.000 velikih brodova i tankera koji prevoze oko 80 odsto proizvoda u ukupnoj svetskoj trgovinskoj razmeni. Naravno, savremeni pirati su u toj činjenici odavno namirisali ogroman plen.
Piraterija na moru je samo krajem prošlog i početkom ovog veka porasla za gotovo 200 odsto, a napadi na moru su postali sve nasilniji. U tom segmentu se po bezobzirnosti posebno ističu dva napada na brodove koji su prevozili pomoć žrtvama cunamija u Indoneziji.
Pirati 21. veka su prvenstveno Azijci koji plove po svim morima. Najviše ih ima u moreuzu Malaka, koridoru širokom 800 kilometara, koji odvaja Indoneziju od Malezije, gde se događa 42 odsto svih napada pirata na svetu, zatim slede napadi u Arapskom moru, u južnoj Kini i kraj obala zapadne Afrike.
Moderni pirati koriste najnaprednija tehnološka dostignuća. Piratski brod koji je uhvaćen još 1999. godine u Indoneziji, pored najnovijih uređaja za komunikaciju i satelitsko lociranje mesta, bio je opremljen i lažnim migracionim pečatima i instrumentima za falsifikovanje dokumenata brodova. Sve nabrojano potvrđuje da su moderni nasilnici na morima ujedno i „preduzetnici“ koji se bave međunarodnom trgovinom ukradene robe, sa zaradom koja se procenjuje na oko 20 milijardi dolara godišnje, a najveći plen dolazi iz Azije. Ono što se desilo sa brodom „Tini“ koji je prevozio teret za japansko tržište, objašnjava ko su novi pirati i kako koriste visoku tehnologiju.
"Tini", brod dugačak 85 metara, otisnuo se iz Indonezije s tovarom aluminijumskih šipki vrednih tri miliona dolara. Nikada nije stigao na odredište u Južnoj Koreji. Dan posle isplovljavanja njegovi vlasnici izgubili su radio-vezu s brodom. Posle tri meseca „Tini“ je uplovio u zapuštenu kinesku luku pod novim imenom i sveže ofarbanim pramcem.
Posada broda je bila iz Indonezije, a brod je prevozio palmino ulje. Pretpostavlja se da je svih 14 članova bivše posade ubijeno.
Istražni organi su došli do zaključka da su aluminijumske šipke iskrcane i prodate u Burmi i da su prodate kineskim kupcima. Prema mišljenju stručnjaka, u otmici broda „Tini“ učestvovali su južnokorejski planeri, indonezijski kriminalci, burmanska lučka radna snaga i operatori na kineskom crnom tržištu, uz pomoć brojnih saučesnika. Svi oni pripadaju istoj mreži koju vlasti u ovim zemljama nisu uspele u potpunosti da otkriju. Policija ne zna kako da se bori protiv savremenih pirata koji deluju na potpuno istovetan način kao multinacionalne kompanije, sa filijalama i službenicima u celoj regiji.
U 21. veku piraterija se ne odnosi samo na pljačkanje ribe, krađe brodova i otmice funkcionera naftnih kompanija za koje se traži otkup, ili na istovarivanje tovara na otvorenom moru.
Multinacionalne kompanije i vlasti pojedinih država često koriste te brodove i za odvoženje toksičnog otpada daleko od svojih teritorija. Oko 47 odsto evropske šljake je toksično, kao što je veoma štetan i elektronski otpad od starih kompjutera i mobilnih telefona. Taj problematičan teret prevozi se morem iz razvijenih u nerazvijene zemlje brodovima sumnjivog porekla. Godišnje se u svetu proizvede između 30 i 50 miliona tona elektronskog otpada. Ovaj veoma toksičan materijal razvrstava se na onaj koji se može reciklirati i na onaj koji to ne može.
Prvi kreće, uglavnom, za Indiju i Kinu gde se reciklira, a drugi završava u Africi, na takozvanom otpadu sveta. Nevladine organizacije ustanovile su da 75 odsto elektronskog otpada koji stiže u Nigeriju ne može da se reciklira i postaje izvor zagađenja za životnu sredinu. I Somalija prihvata tone elektronskog i radioaktivnog otpada. Koristeći nepostojanje precizne zakonske regulative i kaznene politike u mnogim zemljama u Africi, savremeni pirati izbacuju ovaj smrtonosni teret u more.
Otvorena anarhija
Zbog zagađenja mora remeti se ravnoteža morskih struja koje utiču na globalnu klimu jer deluje na zagrevanje okeana. Topljenje svetskih zaliha leda je jedna od posledica haosa koji vlada na otvorenom moru gde je državna intervencija slaba, ili gotovo nikakva.
Međuvladin odbor o klimatskim promenama Ujedinjenih nacija je veoma jasno obrazložio uzroke globalnog zagrevanja, pripisujući najveću krivicu gasu s dejstvom staklene bašte i ugljen-dioksidu u atmosferi. Gasove sa dejstvom staklene bašte najviše emituju SAD i Evropska unija, a odmah za njima slede Kina i Indija.
Povećanje ugljen-dioksida je praćeno naizgled blagim porastom temperature, što je dovelo do topljenja ledenika. Rast nivoa mora, za sada nekoliko centimetara godišnje, veoma je važna tema iz više razloga. Jer, anarhija na otvorenom moru može se preneti i na kopno, a morska prirodna sredina nije do kraja zakonski uređena i često se menja. S druge strane, neke države otkrile su nove ekonomske mogućnosti na sve toplijoj planeti.
Na svetu će biti sve manje leda i više ogromnih okeanskih površina.
Političari koriste klimatske promene u propagandne svrhe, a države koje mogu da imaju koristi od toga shvatile su da bi iz ekoloških katastrofa mogle da izvuku korist.
Povezane vesti - NAUČNICI: Visoke temperature u Sibiru su alarmantan znak
Zbog zagrevanja planete Afrika i jugoistočna Azija postaju žrtve velikih suša i poplava ogromnih razmera, dok s druge strane zemlje na severu planete računaju na korist od takve situacije. Neke severne zemlje manje strepe zbog globalnog zagrevanja. Nestanak ledenika oslobodiće nove površine na zemlji i biće novih voda za eksploataciju. Kako se ledenici tope, Sibir i kanadska tundra vremenom će postati zemlje prikladne za poljoprivredu. Takođe, predviđaju stručnjaci, peščane plaže zapadne Škotske mogle bi da postanu nova Azurna obala. Takav nadrealni scenario potvrđuje razmišljanja da ekonomija može da procveta zahvaljujući mogućnostima koje „nudi“ beskrupulozni pristup problemu zaštite životne sredine.
Rusija je 2001. godine napravila prvi korak, ispoljavajući pretenzije na polovinu Arktičkog ledenog mora, uključujući i Severni pol. Osećajući pretnju drugih zemalja, među kojima i SAD, Rusija je pokušala da ojača svoje pravo na ovaj deo teritorije slanjem broda koji je trebalo da utvrdi dotad nepoznate geografske podatke. Brod je stigao na Severni pol 29. avgusta 2001. bez pomoći ledolomaca i bio je prvi uspešan u takvoj misiji. Sasvim je očekivano bilo što i SAD, odnosno Aljaska koja joj pripada želi da proširi svoju teritoriju.
Ledeni turizam
U ovom trenutku SAD, Rusija, Norveška i Kanada se bore u Međunarodnom sudu za kontrolu nad bogatim akvatorijumom u polarnim područjima koja bi mogla da budu eksploatisana posle topljenja leda. Rusija zabada svoju zastavu u morsko dno na Severnom polu avgusta 2007. godine, dok druge arktičke zemlje iskazuju neslaganje. Međutim, već u oktobru iste godine Velika Britanija objavljuje svoje pretenzije na jednu četvrtinu Antarktika, kao bedema Foklandskih ostrva. Ribolov je samo jedna od trgovinskih aktivnosti koje bi se mogle dodatno razviti posle topljenja santi leda. I rečni transport bi, na primer, mogao da postane izuzetno unosan.
Ako se ostvari san o otvaranju prolaza ka severozapadu i severoistoku, kao prečica između Atlantika i Pacifika, od toga će imati velike koristi sve arktičke države. Rusija i Kanada su potpisale trgovinske sporazume o gradnji prolaza ka severoistoku, to jest ka ledenom arktičkom moru. I kompanije za plovidbu imaće koristi, jer bi se putovanja koja danas traju 17 dana skratila na osam.
Ukoliko se Severni pol istopi, to će doneti pravu revoluciju u oblasti trgovine i Kina je toga prva postala svesna. Posle otvaranja istraživačke stanice na ostrvu Spitsbergen, Peking je sa Antarktika vratio ledolomac „Snežni zmaj“ najavljujući istraživanja klime u toj zoni. Zapravo, posada broda tražila je naftu i nove, brže trgovinske puteve za vezu sa bogatim zapadnim tržištima.
U poslednje dve decenije povećana je tražnja za ribarskim brodovima koji mogu da plove Arktikom. U januaru 2006. godine ogromno brodogradilište iz Helsinkija otvorilo je posebnu filijalu koja gradi isključivo brodove otporne na led kako bi zadovoljilo sve veću tražnju. Jedna finska elektrodistribucija je platila za dva takva broda oko 90 miliona dolara, a druge zemlje su podnele zahteve za izdavanje dozvola za gradnju takvih brodova. Ova plovila se ujedno koriste i u turističkoj industriji koja je u velikoj ekspanziji.
Poznata kompanija iz Murmanska tako je pre dve decenije pokrenula organizaciju krstarenja starim ruskim ledolomcima po Severnom polu po ceni od 15.000 do 20.000 dolara po osobi.
Trka ka Severnom polu, uveravaju stručnjaci, podseća na kalifornijsku zlatnu groznicu. Pokretač je, naravno, zarada. Preduzetnici sa vizijom potpisuju ekstravagantne ugovore praktično se kladeći oko vremena potrebnog za otapanje ledenika. To je učinio i Amerikanac Pet Bro koji je 1997. godine za sedam dolara kupio „Port of Churchill“ u Kanadi.
Ova luka, koja je do 2006. godine bila potpuno neupotrebljiva jer je bar devet meseci godišnje bila zaleđena, sada je, zbog otapanja leda, postala velika usputna stanica za brodove. Prognozira se da bi godišnje mogla da prihoduje i do 100 miliona dolara. U septembru 2007. godine prvi brod koji je prevozio đubrivo iz Murmanska stigao je u ovu luku, gde je posle isporuke tereta utovario kanadsko žito namenjeno Italiji.
Povezane vesti - Glečer na Novom Zelandu se otopio i osigurao pijaću vodu celom stanovništvu
Svojevrsni haos na morima mnoge podseća na anarhiju koja postoji u virtuelnom svetu, jer se i vodena prostranstva i krstarenje internetom u dobroj meri nalaze u rukama „gangstera globalizacije“.
Trka ka bogatstvima na Arktiku potvrđuje da je za sada nemoguće kontrolisati anarhiju iz koje se rađaju nove realne ekonomske mogućnosti korisne za čitave nacije. Planeta kakvu poznajemo, izvesno, uskoro više neće bita ista. Ako su predviđanja s početka ovog veka tačna, a neka su se uveliko obistinila, poplave i suše pogodiće ekvator i područja sa umerenom klimom, dok će na Severnom i Južnom polu procvetati nov život, što podrazumeva i promenu društvene geografija naše planete. Ekstremni pesimisti to nazivaju
klimatskim genocidom, najavljujući nestajanje celokupnog stanovništva sa pojedinih geografskih područja. Ni pojedinci, ni grupe za vršenje pritisaka, ni nevladine organizacije, pa ni Ujedinjene nacije nemaju neophodnu snagu da se bore protiv zagađivanja. Za spas planete od velikih klimatskih promena potrebne su volja i politička odlučnost koji do sada nisu pokazani. Moć multinacionalnih kompanija nije jedini uzrok takve inercije. Štaviše, često su i same kompanije žrtve. Nesposobnost država da se suoče sa ključnim pitanjima kao što je zaštita prirodne sredine, glavni je uzrok nezainteresovanog ponašanja savremenih vlasti prema ekonomiji koja ne poštuje ni zakonske, a kamoli etičke principe poslovanja. Uostalom, savremeno ropstvo i eksploatacija često su pratile velike promene u prošlosti.
Industrijska revolucija obogatila se na beskrupuloznom izrabljivanju radnika i na zagađivanju planete. Pa ipak, uprkos svim potvrđenim tragedijama, ekonomski rast je drugima donosio napredak i modernizaciju. Ekonomija kakva danas postoji uskoro bi mogla da iscrta novu mapu sveta stvarajući neku novu civilizaciju. Nezavisno od toga da li će pre toga svetom zavladati haos, anarhija, poplave i oskudica.
Lažne kazne
More je najveće mesto za bacanje otpada i savremeni pirati su svakako najodgovorniji za uništavanje prirodne sredine. Potrošači, uzgajivači i multinacionalne kompanije svakog dana zagađuju mora i reke, tek donekle svesni nesagledivih posledica. Zagađivanje mora pogađa pojedince i čitavu planetu, jer se trovanje planete i ljudi najlakše širi preko vode. A zagađivanja su u tesnoj vezi sa globalnom ekonomijom van ikakve kontrole. U industrijskom i poljoprivrednom otpadu, koji se redovno baca u reke i mora, nalaze se fosfor i azot koji, naročito u Mediteranu, dovode do bujanja makroalgi koje u morskom ekosistemu gutaju kiseonik. Promenjeni sastojci vode su fatalni po floru i faunu.
I otpaci iz gradova preko reka zagađuju mora. Državne agencije mnogih zemalja još nisu utvrdile standarde za mnoge zagađujuće materije, ili se standardi razlikuju od države do države. Mnoge vlade se ponašaju po principu „ignorisati problem“. I dalje su glavni izvori zagađujućih supstanci tekstilne i elektronske industrije, zatim poljoprivreda, naročito uzgoj stoke, potom otpadne kućne i komunalne vode.
Trovanje ribe snažno remeti ravnotežu u lancu ishrane, a prehrambeni konzervansi su izvor zabrinjavajućeg zagađenja. Moćni lanci hrane i prehrambeni lobiji zaustavljaju sve pokušaje ograničavanja upotrebe konzervansa u namirnicama, dok se u nerazvijenim zemljama taj problem čak i ne pominje, pa su prihvaćeni svi konzervansi.
More se, takođe, zagađuje bušotinama na morskom dnu i vađenjem nafte, oštećenim podvodnim gasovodima i naftovodima, što dovodi do tragičnih posledica. Zapravo, naftne kompanije su najveći zagađivači mora u celom svetu. Nafta se crpi zajedno sa vodom koja se potom vraća u more.
Naftne multinacionalne kompanije plaćaju naknade za štete koje nanose prirodnoj sredini, ali samo u slučaju ekoloških
katastrofa. Često su ova plaćanja kazni samo delimična, pošto ih država u takvim situacijama oslobađa od naknade drugih dažbina.
Primera radi, kada je presuđeno da „Ekson mobil“ ribarskim zajednicama i stanovnicima Aljaske isplati oko pet milijardi dolara kao odštetu za katastrofu izazvanu izlivanjem nafte u julu 2005. godine, američki Kongres usvojio je zakon koji naftnim kompanijama oprašta četiri milijarde dolara oslobađajući ih plaćanja drugih obaveza.
Istovremeno, gotovo je nemoguće otkriti krivce za najveće ekološke katastrofe na moru, kakva je bila ona koju je prouzrokovala naftna kompanija „Ekson Valdez“. Kompanije za plovidbu nisu dužne da otkriju svog poslodavca. Posle tragedije sa „Ekson Valdezom“ međunarodno zakonodavstvo je promenjeno, ali pravi krivci za najveću ekološku katastrofu koje su izazvale naftne kompanije nisu otkriveni.
Otrovne ribe
Kisele kiše nastale zbog izduvnih gasova automobila, brodova i aviona, kao i zbog korišćenja nafte u industriji i poljoprivredi, takođe zagađuju mora. Najveće privatne naftne kompanije proizvode toliko nafte da u atmosferu cele planete emituju 10 odsto ukupne količine ugljen-dioksida. Ovo makrozagađenje naftne industrije, nažalost, nije jedino. Jer, one istovremeno zagađuju i lokalne aktivnosti u moru poput uzgajanja ribe.
Poznata i kao "plava revolucija", uzgajanje ribe je postala veoma unosna i uspešna delatnost. Jedna od tri pojedene ribe na svetu, što je još pre dvadesetak godina bila količina od 55 miliona tona, uzgajana je. U Čileu se uzgajanjem lososa godišnje zarađuje više od milijardu dolara, u Škotskoj i 100 miliona dolara više. Ova delatnost ne zahteva velika ulaganja, a predstavlja alternativu zloupotrebi ribolova i eksploataciju morskih vrsta kao što je losos koji bi zbog toga mogao da bude istrebljen. Međutim, izuzetan porast globalne potražnje za ribom postao je ogroman problem.
Da bi se zadovoljili globalni apetiti, prema proceni organizacije FAO, proizvodnja ribe će 2030. godine biti veća za još 40 miliona tona. Tražnja neće biti zadovoljena samo povećanim obimom ribolova, već i dvostruko većim uzgojem ribe. Kolateralna šteta ove strategije po životnu sredinu mogla bi da bude mnogo veća nego što se trenutno procenjuje. U ribnjacima se koriste ogromne sintetičke mreže za uzgoj od 15.000 do 80.000 riba. Ribnjaci imaju najčešće desetak kaveza, svaki sa osnovom od 30 puta 30 metara. Dakle, u mnogim ribnjacima na veoma malom prostoru ima čak i 700.000 riba. Zbog korišćenja mreža prirodni i veštački otpaci zagađuju more. Ribnjaci se po pravilu nalaze u vodama sa brzim odlivom kao što je ušće reka u morski zaliv. Ispod kaveza u kojima se gaje ribe gomilaju se razne zagađujuće materije, od izmeta do ostataka hrane. Sem toga, more zagađuju antibiotici, sredstva protiv rasta bilja i lekovi protiv morskih vaši koji se daju ribama kako bi se izbegle epidemije u kavezima.
Uzgajanje ribe je veoma štetno i po riblje vrste koje se ne gaje u kavezima, a one se veoma često nalaze blizu mesta prirodne reprodukcije. Gajene vrste kao što su tuna i losos hrane se manjim ribama poput sardina i haringi. Da bi se proizveo kilogram lososa, potrebno je pet kilograma masne ribe takvih vrsta. Hrana se baca u kaveze i privlači divlje vrste koje mogu da se zaraze bolestima od gajenih riba, a njih je nemoguće lečiti. Ukratko, u poslednjih nekoliko decenija epidemije su prepolovile broj divljih lososa, a česta upotreba antibiotika u ribnjacima učinila je bakterije otpornim kod svih divljih vrsta.
Podjednako opasan problem je bežanje uzgajanih riba, jer ukrštanje s divljim vrstama proizvodi genetske promena kod budućih generacija.
Uzgajanje ribe na različite načine utiče na ekosisteme uništavajući i prirodne predatore, naročito u regijama kao što su delovi Kanade i Čile. Da ne bi napadali ribnjake, tamo se gone i ubijaju kitovi, delfini, foke i morski lavovi.
Komentari
