Čajna gastosi

Kina je nova meka za mlade Srbe koji tamo sa, ili bez diplome, odlaze da predaju engleski za platu i od nekoliko hiljada evra. Već sutra Nemačka nije prvi izbor

Nemoj lava, stavi gipsanog zmaja na ogradu. I ne zaboravi, ostavila sam ti "huavej" na stolu, ponesi ga i uparkiraj Land Wind X7 u garažu, leba ti. Nemci, doviđenja!
Ono što je Nemačka nekad bila Jugoslovenu, to je danas Kina Srbinu. Malo, malo pa pukne po čaršiji da je nesvršeni student, ali i onaj sa završenim fakultetom, otišao da drži časove engleskog u kineskoj zabiti, u malom selu sa tričavih šest miliona stanovnika. Kažu nije teško, ne treba ti ni diploma Filološkog, a plata dobra, nekima i po nekoliko hiljada evra. I tako dok Kinezi izvoze jeftinu radnu snagu nama, mi izvozimo mlade i obrazovane ljude njima. Spoljnotrgovinska razmena velika. Ali u čiju korist?
- Preko drugara sam čuo za mogućnost rada u Kini i on me je povezao sa agentom koji mi je našao posao. Tamo sam već četiri meseca, a ugovor sam potpisao na godinu dana. Imam studentsku vizu, a radnu bi trebalo da dobijem u julu. Inače radim sa decom u školi engleskog, samo se igramo po ceo dan i učimo jezik. Početna plata mi je 1.200 evra, ali mi je rečeno da će sa svakim ugovorom biti sve veća, pa će najviše skočiti sa radnom vizom - ispričao je za Ekspres student Učiteljskog fakulteta u Beogradu Branko Gligorijević (26), koji je odlučio da ode u Baoding blizu Pekinga, jer u Srbiji ne može da nađe posao.
Na talasu slave Valtera koji brani Sarajevo, kinesko oduševljenje našim ljudima ravno je egzaltiranošću pred holivudskim zvezdama.
- Gledaju me ponekad kao vanzemaljca, jer je u malim mestima u Kini retkost videti stranca. Neću da se vraćam nazad. Dolaziću u posetu, naravno, ali samo jedanput godišnje. Ovde su mi radni uslovi odlični, sve su mi pružili, a moje je samo da radim. Ne brinem ni oko čega. Radim sa decom od tri do 12 godina i nemam težak posao. Stan je obezbeđen, računi plaćeni, i svi se trude maksimalno da me ispoštuju i udovolje na poslu. Bitno im je da sam opušten, odmoran i zadovoljan na poslu pre svega. Ljudi su sjajni i nemam problem u komunikaciji. Svi su izuzetno ljubaznjakalnai i svaki dan mi po neko poželi dobrodošlicu u Kini - naglasio je Branko, dodajući da naših ljudi u Kini ima dosta, ali najviše u obrazovnom sistemu.
A otkud ta mani potreba Kineza da nauče jezik zapada? Da li komunistička zemlja ima dugoročnu državnu strategiju kako da ostane ekonomski nadmoćnija nad SAD i istovremeno zadrži poziciju najbrže rastućeg giganta kojeg još nazivaju "anakonda u lusteru"? I da li u tu svrhu uče engleski jezik, znajući da će retko koji Amerikanac ili Britanac da se uhvati u koštac sa kineskim pismom od 20.000 karaktera.
Bivši ambasador Srbije u Kini Slobodan Unković ističe za naš list da je fenomen učenja engleskog jezika u Kini postao masovna pojava.
- Tamo je u svim hotelima, recimo u Šeratonu, Hiltonu, i uopšte u ugostiteljskom sektoru neophodno znanje engleskog. Pored toga, Kinezi mnogo putuju, a samo prošle godine su utrošili više od 300 milijardi dolara na putovanja. U Kini je poplava učenja jezika s obzirom na to da mnogo mladih Kineza ide na studije na zapad. Otuda i taj novi talas naših mladih koji tamo odlaze da predaju. Ali, Kina nije za Srbe, kao što je nekad bila Evropa. U evropske zemlje su išli dobro pripremljeni i visoko kvalifikovani radnici i zanatlije - naglašava Unković.
On napominje da mora postojati sistem kvalifikacija kako se ne bi narušili dobri kinesko-srpski odnosi, ojačani investicijama iz Kine i sve većim ulaganjima u našoj zemlji.
- Ne sme se baciti senka na našu zajedničku saradnju, jer mladi koji nisu stručni za jezike, ne mogu mnogo da pomognu Kinezima. Pre nije bilo toliko naših građana u Kini i u suštini je dobro što sada više njih bira tu zemlju. Ali, moramo imati rigorozniji sistem provere znanja osoba koje predaju engleski. Ukoliko tamo idu nepripremljeni ljudi, onda to nije afirmacija za zemlju. Moraju postojati neka merila - podvlači Unković.
Za sada provere ne postoje, a pored preporuke prijatelja, postoje i sajtovi preko kojih se ugovaraju poslovi. B. M. (28) ističe da je na jednom od njih napravio profil i to tako što mu je odgovaranjem na pitanja, sajt izbacio koje zanimanje mu odgovara.
- U prva tri najtraženija zanimanja su predavači, IT, arhitektura... Meni je izašlo da sam predavač i sajt mi je ponudio škole u Kini. Potom su mi poslali ponudu na mejl, preko we-chata sam kontaktirao škole, a potom smo dogovorili intervju. Na prvom su mi proveravali znanje engleskog, a na drugom razgovoru se razmatraju tačke ugovora. Zanimljiva je ta aplikacija koju koriste svi Kinezi za komuniciranje, jer imaju ograničen pristup internetu. Inače, skoro svi nude smeštaj i platu. Za one koji imaju diplomu plata se kreće od dve hiljade evra, pa na više - navodi on, dodajući da je dobio studentsku vizu na šest meseci i da uskoro putuje za Mančang:
- Ko ima dve godine radnog staža u Srbiji posle fakulteta, može da dobije radnu dozvolu. Uglavnom traže ljude za neke manje gradove. A to je dobro, jer tamo nemamo gde da potrošimo novac. Nije me strah, uzbuđen sam. Još uvek ne znam šta će mi tamo biti zanimljivo.
I dok u komšiluku, kako pišu hrvatski mediji, poslodavci zatvaraju prodavnice, jer nema ko da im radi, a na kineskim radnjama u Beogradu, svako malo osvane oglas za posao, naši mladi hrle na rad na drugi kraj sveta. Šta će, nego da pale kući... Za Kinu...