EKSPRES NA LICU MESTA: Šta sve možeš kad si Srbin u Makedoniji

U političkoj krizi u Skoplju, Srbi su dobili veću ulogu nego što bi, po svojoj brojnosti, trebalo da imaju. To je posledica nametnutih zakona i socijalnog inženjeringa kojim Brisel nastoji da obezbedi suživot Makedonaca i Albanaca

„Prvi put Srbima ne može da se pripiše nikakva krivica!" U ovu oporu šalu na račun aktuelne političke krize, lider najjače srpske partije u Makedoniji Ivan Stoilković efektno smešta sve tenzije balkanskog karakazana. A one nisu male, naprotiv - neki analitičari smatraju da njihova eskalacija preti da zapali čitav Balkan.
O istorijatu krize pisaće se knjige, ovde samo o njenom poslednjom činu, vrlo kratko: pobednik poslednjih izbora, partija Makedonaca VMRO (predsednik Nikola Gruevski) nije uspela - kao što je to činila ranije - da se dogovori sa Albancima oko formiranja vlade. Po nalogu Tirane, oni su ovog puta prišli Zoranu Zaevu i njegovom SDSM, ispostavivši maksimalne zahteve: promenu imena, zastave, grba i himne države, uvođenje albanskog jezika kao zvaničnog na celoj teritoriji zemlje (znači i tamo gde Albanaca uopšte nema), povećanje kvota za učešće u državnoj službi, zajedničke, odnosno „integrisane" prelaze na granicama s Kosovom i Albanijom (zapravo „omekšavanje" te granice)... Tvrdeći, ne bez osnova, da bi to dovelo do federalizacije, a zatim i do raspada zemlje, predsednik države Đorđe Ivanov odbio je da SDSM poveri mandat. Odbija to i dalje uprkos ogromnom pritisku koji na njega vrše EU i SAD, zalažući se za „poštovanje demokratske procedure". Kako to na Balkanu uvek biva, drugu stranu, VMRO, podržala je Rusija... pa Makedonija sada nema vladu. Albanci za sada ćute i čekaju da zapadne diplomate odrade šta treba, a Makedonci su se podelili pa demonstriraju, ali su njihove podele složenije od svrstavanja za Albance i protiv Albanaca. VMRO, stranka Nikole Gruevskog, koja je do sada bila na vlasti, debelo se iskompromitovala korupcijom i zloupotrebom policije i sudstva u partijske svrhe, pa mnoge Makedonce ni realna pretnja raspada države ne može da natera da joj pokloni poverenje...
A gde su tu Srbi?
Pitanje ima posebnu težinu jer je još na početku krize plasirana - i nikad uverljivo demantovana - vest da su Albanci svoju podršku Zoranu Zaevu, između ostalog, uslovili zahtevom da se po formiranju vlade u Sobranju usvoji „rezolucija o osudi genocida nad Albancima u Makedoniji u periodu 1912-1956. godine", koji su, navodno, počinili Srbi.
Kako se, dakle, Srbi ponašaju u aktuelnoj makedonskoj krizi?
„Mi smo uz VMRO. Jer ako se usvoji ova deklaracija, Srbija će svakako povući svoje priznavanje Makedonije pod sadašnjim imenom, što će dovesti do pogoršanja ili prekida diplomatskih odnosa, a mi, Srbi u Makedoniji, ostaćemo bez ikakve zaštite. Neka naša naselja na Skopskoj Crnoj Gori postaće enklave u albanskom okruženju...", kaže Ivan Stoilković, predsednik Demokratske partije Srba u Makedoniji (DPSM).
Ali on nema iluzija ni kad je reč o drugoj strani: „I VMRO bi prihvatio deklaraciju o genocidu kao albanski uslov, samo da je period naznačen u njoj završen sa 1941. godinom. Ovako nisu smeli zbog Rusa...", kaže ilustrujući isprepletane međunarodne uticaje i suštinu politike kao ogoljene trgovine interesima.
U takvoj politici, Srbi za sada prolaze dobro. I prava koja sada uživaju stekli su zahvaljujući činjenici da je njihov glas u jednom trenutku bio vrlo važan...

Kratka istorija pisanja i brisanja

Nacionalnu sujetu Srba svakako vređa činjenica da se uopšte govori o „davanju" i „sticanju" prava poslednjih decenija, jer je njihovo prisustvo na ovim prostorima mnogo, mnogo duže.
Još u doba Stefana Nemanje (12. vek), Skoplje je izvesno vreme bilo priključeno srpskoj državi, a stotinu godina kasnije, u doba Milutina, ono je u njenom stalnom sastavu, da bi brzo postalo i glavni grad. Milutinov unuk, Dušan, u Skoplju se krunisao za cara...
Tragovi ovih dana stare srpske slave vidljivi su i danas: u mestu Staro Nagoričane je Milutinova zadužbina, crkva posvećena Svetom Đorđu, čije su freske po lepoti poznate širom sveta; a pored Vardara je skorašnji spomenik caru Dušanu...

Sećanje na staru slavu, Srbi su vekovima ljubomorno čuvali i kad su nosili turski jaram - teritorija oblasti Stare Raške, Kosova, Metohije, sliv Binačke Morave i severno Povardarje sa Skopljem do gradova Ohrida, Prilepa i Štipa na jugu... ono što je držao kralj Milutin, nazivane su „starom Srbijom".
Taj će izraz dobiti nešto određeniji sadržaj tek kada je Austrougarska, u dogovoru s Rusijom, za sebe uzela Bosnu, a Kneževini Srbiji za utehu dala pravo da se proširi „ako može" na jug. Isto pravo, međutim, sebi su dali i Bugari pa su nastale decenije otimanja o makedonske duše, ali i zemlju. Trag: spomen-kosturnica izginulima u Kumanovskoj bici 1912. na Zebrnjaku.
Posle balkanskih ratova, teritorija današnje samostalne Republike Makedonije našla se u sastavu Kraljevine Srbije, a zajedno su ušle i u novorođenu Jugoslaviju. Greše pomalo oni kad Skoplje smatraju skorojevićem zato što ubrzano gradi monumentalne spomenike i lažne antičke fasade da bi se stvorio utisak o plemenitom poreklu. Manje-više isto to u Skoplju radila je i srpska vlast: posle 1918, ulaz na Kameni most bio je ukrašen konjaničkim figurama kralja Petra i regenta Aleksandra na visokim postamentima; sazidan je Oficirski dom s kolonadama, a podignuto je 1913. pa docnije obnovljeno - zarad širenja srpske kulture u Vardarskoj banovini - i Narodno pozorište (nazvano po kralju Aleksandru I Karađorđeviću), u kojem su igrali beogradski glumci, na srpskom... Tragova ovih građevina nema, osim dva gigantska lustera od češkog kristala iz Oficirskog doma - jedan u bitoljskom Talijinom hramu, drugi u bugarskom manastiru Rila.
Tek posle Drugog svetskog rata, u socijalističkoj Jugoslaviji, Makedonci su konačno priznati za punopravne posednike teritorije na kojoj su živeli, ali su im - ispostavilo se - ostali duboki ožiljci. Posle raspada SFRJ, jedino Srbi uopšte nisu bili pomenuti u ustavu nove samostalne države!

U nedostatku bratstva i jedinstva

Republika Makedonija (kako stoji u tamošnjem ustavu) ili Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija (kako je upisana u UN) danas ima dva miliona stanovnika. Najviše je Makedonaca - 1,3 miliona, ili 64 odsto, zatim Albanaca - pola miliona, odnosno 25 odsto, pa Turaka, Roma, Srba (36.000), Vlaha... čije se učešće u ukupnom broju stanovništva kreće od 3,8 do 0,5 odsto.
U proleće 2001. godine, deo zemlje bio je zahvaćen ratom između pobunjenih Albanaca i regularnih snaga bezbednosti, a okončan je tek intervencijom NATO snaga. Ishod, međutim, nije bio nerešen - mirovnim sporazumom potpisanim u Ohridu, između ostalog je dogovoreno da albanski jezik postane zvanični jezik u državi svuda gde Albanaca ima više od 20 odsto. Prekrajanjem granica opština, odnosno administrativnim „prelivanjem" stanovništva, to je pravo praktično prošireno na polovinu države!
Ohridskim sporazumom i Srbi su vraćeni u makedonski ustav, iz čega su proistekla njihova osnovna manjinska prava, ali je podjednako važna tekovina tog sporazuma bilo i utemeljenje „Badenterovog principa", koji propisuje da je za sve odluke o ključnim pitanjima, i na državnom i na lokalnom nivou, osim skupštinske većine potrebna i većina poslanika iz manjinskih zajednica. U praksi, to izgleda ovako: da bi odluka prošla u Sobranju, za nju treba da glasa 61 od 120 poslanika, ali i 18 od ukupno 35 poslanika nacionalnih zajednica!

„Na izborima 2006. godine", priča za „Ekspres" Ivan Stoilković, „mi smo učestvovali sa SDSM, a pobedio je VMRO... ali su imali samo 17 glasova manjina. Predstavnici Evropske komisije pomagali su im da nađu taj nedostajući glas, ali im nije išlo. Dolazili su i kod mene, i ja sam u jednom trenutku prelomio... Odem kod Gruevskog, on pita: koji su tvoji zahtevi, i ja iz glave izdiktiram: Sveti Sava da bude državni praznik, zakon o pravima manjina, agencija koja će se starati o pravima manjina, promena izbornog zakona... a on prihvati sve! Samo kaže da povodom tog praznika pažljivo formulišem obrazloženje..."

Svoji na svome, a opet...

Danas se 27. januar, Sveti Sava, slavi u Makedoniji kao praznik srpske zajednice. Albanci obeležavaju dan kada je 1908. uobličena njihova abeceda, Bošnjaci sećanje na 1993, kada je u Sarajevu usvojena odluka da se Muslimani ubuduće nazivaju Bošnjacima, Turci - Dan nastave turskog jezika... a Srbi svog svetitelja.
Iako Srba u Kumanovu nema 20 odsto - što je ustavni uslov - srpski je u ovoj opštini zvanični jezik. U opštini je na vlasti SDSM, ali se poštuje istorijska činjenica da se tu oduvek govorio i makedonski i srpski!
Srpski jezik je u zvaničnoj upotrebi još i u opštinama Staro Nagoričane i Čučer Sandevo, obe u severnom delu zemlje, uz granicu sa Srbijom. U ovim mestima su i dve srpske osnovne devetogodišnje škole. Sve udžbenike obezbeđuje makedonska država... Udžbenici istorije „poravnati" su po instrukcijama iz Brisela pa nema ni pobednika ni poraženih u mnogim sukobima i bitkama, ali se tu i tamo provuku sitna podmetanja kao što je ono u udžbeniku iz likovnog da je na poznatoj slici Uroša Predića, Kosovka devojka obučena u albansku narodnu nošnju!

Od 2007. godine Srbi imaju mesto pomoćnika ministra kulture u vladi (Stoilković kaže da je to, zapravo, rang ministra), zatim direktora republičkog preduzeća za snabdevanje gasom, i dva predsednika opština, učešće u državnoj službi malo čak prevazilazi broj koji im sleduje prema procentu stanovništva. U zdravstvu, administraciji, policiji... ima oko dva odsto Srba, dok ih u ukupnom broju stanovnika ima 1,78. Procenti su, međutim, varljivi: od sedmorice policajaca poginulih u obračunu s teroristima u Kumanovu - trojica su bili Srbi!
Kao i ostalim nacionalnim zajednicama, i Srbima sleduje emisija na maternjem jeziku na javnom medijskom servisu, ali kao što ni u onoj Jugoslaviji niko u rano popodne nije gledao „Lajmet" na albanskom, i ove vesti samo su puka forma. Istina, moglo bi biti drugačije kada bi Srbi u Makedoniji mogli da se dogovore. Klasika: u ovoj državi, u kojoj, rekosmo, živi 36.000 Srba, registrovano je nekoliko njihovih političkih partija. Demokratska partija Srba u Makedoniji jedina je parlamentarna stranka, njen predsednik Stoilković (55) je poslanik s najdužim stažom u Sobranju, još od 2002, a na drugoj strani političkog fronta, u koaliciji sa SDSM na izborima je bila Srpska napredna stranka Makedonije. Iako joj se ime podudara s nazivom vladajuće stranke u Srbiji, veze među njima ne postoje... Sa zvaničnom politikom Beograda, podudaraju se stavovi DPSM.

Mi smo uz VMRO jer, ako se usvoji albanska deklaracija, Srbija će povući priznavanje Makedonije pod sadašnjim imenom, što će dovesti do pogoršanja odnosa, kaže Ivan Stoilković

Srbija se više voli iz daljine

Kad su Srbi u pitanju, ne samo u Makedoniji, ljubav između matice i dijaspore oduvek je bila asimetrična.
Uoči proslave stogodišnjice Kumanovske bitke, makedonski Srbi rešili su da obnove spomenik na Zebrnjaku. Srpska vlada je dala sredstva, ali para nikad dosta, pa se Stoilković obratio kabinetu predsednika Republike Srbije rukovodeći se idejom da će predsednik na proslavi biti glavni gost.
„Rekli su mi da para za tu namenu nema...", kaže on.
Proslava je bila pre pet godina, a Stoilković, inače pravnik po obrazovanju, a vlasnik građevinske firme po zanimanju, još duguje 25.000 evra svojih para za asfaltiranje 400 metara pristupnog zemljanog puta. „Nije red da se predsednik Srbije vozi po prašini..."
Ta je proslava bila istinski praznik za Srbe i prilika da se pokažu u punom sjaju stare slave: Ivan Stoilković navodi da se, prema policijskim izvorima, oko delimično obnovljenog spomenika - originalni je bio četiri puta viši, ali su ga Bugari srušili 1942. godine - skupilo 18.000 ljudi, „a tog dana iz Srbije je granicu prešlo samo 776 Srba! Svi su bili naši, domaći..."
Na mitinzima podrške „jedinstvenoj Makedoniji" i koalicionom VMRO (bilo ih je i po tri hiljade), članovi DPSM nose šalove u boji srpske državne zastave, ali država Srbija mesecima ništa nije učinila da se prevaziđe situacija u kojoj srpski listovi ne mogu da se kupe na skopskim kioscima!
Istina, u najvećem broju slučajeva pozitivno se rešavaju zahtevi za prijem u državljanstvo Srbije.
„Treba da dokažeš da su ti roditelji bili Srbi i da si se izjašnjavao kao Srbin", kaže Milutin Stojkovski, predsednik opštine Staro Nagoričane, i odmah dodaje da su njegovi morali da odbace „ić" u prezimenu zbog terora Bugara u Drugom svetskom ratu. Nada se, kaže, da će brzo dobiti srpski pasoš. U Beogradu bi se toj njegovoj želji smejali, a 450 kilometara južnije, i preko jedne granice više, eto...
Prvi novac koji je EU Makedoniji dala za kulturu, nekih 900.000 evra, otišao je za obnovu Crkve Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu. Glas o vanvremenskoj lepoti fresaka ove zadužbine srpskog kralja Milutina proširio se svetom pa gotovo svakodnevno pred nju staje autobus s turistima iz Holandije, Nemačke, Japana... Gradonačelnik Stojkovski (takva mu je titula, mada je Nagoričane selo) kaže da mu je glavni cilj da od turista uzme pare pa planira izgradnju restorana, naplaćivanje parkinga i slične stvari.
„Kako žive Srbi u Makedoniji?"
„Kao i Makedonci..."
Crkvom Svetog Đorđa i zadužbinama ostalih Nemanjića, kao i svi ostalim pravoslavnim hramovima u Makedoniji, upravlja Makedonska pravoslavna crkva, koju SPC ne priznaje. Taj je spor imao i dramatične momente, kao što je hapšenje i slanje na robiju srpskih sveštenika, a kraj mu se ne nazire.
Verujući Srbi na bogosluženja odlaze u „makedonske" crkve.
„Ja sam jednom pitao patrijarha Pavla šta da radimo, i on mi je rekao: svaki hram je Božja kuća...", kaže Ivan Stoilković.
Kako da novinar ovaj tekst i sam ne završi izrekom?
„A domovina je tamo gde ti je dobro!"

AMBASADORI U AKCIJI

Strane diplomate ne kriju svoju ulogu u aktuelnoj makedonskoj krizi.
„Francuskog ambasadora ironično sam pitao kako se oseća kao saučesnik u genocidu jer je bio saveznik Srba u Prvom svetskom ratu! Američki ambasador se često u medijima oglašava i nepozvan...", opisuje Ivan Stoilković, lider parlamentarne stranke Srba, atmosferu u političkim kuloarima.
„A ruski?"
„O, on mnogo suptilnije radi!"