Evropa nije spremna na posledice mogućeg dugotrajnog rata sa Rusijom

Prema pisanju britanskog „Gardijana“, oni su kao jedan od glavnih razloga naveli to da „evropska javnost nije dovoljno pripremljena za mogućnost dugotrajnog vojnog sukoba“.

Na forumu je konstatovano i da je Rusija u velikoj prednosti u odnosu na Evropu kada je hibridni rat u pitanju, zbog čega je izražena velika zabrinutost jer bi takva situacija, u slučaju direktnog vojnog sukoba, mogla znatno da oslabi mogućnosti NATO-a.

Prema procenama iznetim na skupu, kako prenosi „Gardijan“, evropske vlade ne mogu sa sigurnošću da računaju na to da će javnost prihvatiti posledice dugotrajnog rata, uključujući povećanje izdvajanja za odbranu na račun drugih javnih rashoda.

Zbog toga bi NATO, prema rečima učesnika foruma, mogao da bude prinuđen da svoje planove usmeri ka relativno kratkom sukobu, umesto ka dugotrajnom ratu iscrpljivanja.

Jedan bivši britanski ministar, koji je želeo da ostane anoniman, za „Gardijan“ je ocenio da Zapad nije uspeo da građanima objasni razmere hibridnog sukoba sa Rusijom.

Sa druge strane, jedan britanski diplomata, koji je takođe insistirao na anonimnosti, za ovaj list je kritikovao evropske vlade jer, kako je naveo, nisu dovoljno pripremile javnost za bezbednosne izazove koji dolaze.

Prema rečima Nikole Lunića, konsultanta u oblasti geopolitike i bezbednosti, zaključak sa ove konferencije da Evropa nije spremna za dugotrajni rat sa Rusijom jeste u osnovi tačan, ali ga ne treba tumačiti kao tvrdnju da je Evropa vojno nemoćna ili da bi Rusija bila vojno nadmoćna u eventualnom sukobu sa evropskim članicama NATO-a.

On za „Ekspres“ objašnjava da je pravi problem mnogo složeniji.

„Evropa nije nespremna zato što nema dovoljno resursa da se suprotstavi Rusiji, već zato što još nije sposobna da svoje ogromne ekonomske, tehnološke i industrijske kapacitete pretoči u koherentan sistem odbrane sposoban da izdrži dugotrajan rat“, objašnjava Lunić.

Dodaje da Evropa ima ogroman ekonomski potencijal, stanovništvo, industrijsku i tehnološku bazu, ali su ti kapaciteti decenijama bili fragmentisani između nacionalnih sistema.

„Evropske države su se dugo oslanjale na strateške sposobnosti SAD. Zbog toga danas imamo paradoks: zbirni evropski potencijal je ogroman, ali njegova transformacija u operativne odbrambene sposobnosti nije dovoljno brza niti koordinisana. Zato nije važnije pitanje koliko bi Evropa mogla da izdrži rat iscrpljivanja, nego ko bi imao prednost u prvih nekoliko nedelja sukoba“, kaže Lunić.

On objašnjava i da je Rusija svoj sistem poslednjih godina prilagodila dugotrajnom ratu, dok evropske demokratije tek sada pokušavaju da svoje mirnodopske ekonomije, industriju i društva prilagode novoj bezbednosnoj realnosti.

„Zato je evropski problem danas manje pitanje potencijala, a mnogo više pitanje političke volje, organizacije i vremena“, podvlači Lunić.

Naš sagovornik ističe da je upravo to upozorenje koje se čulo na forumu.

„Evropa poseduje sposobnosti, ali one su još neadekvatne potrebnim projekcijama jer su proizvodnja i opremanje fragmentisani, sa preklapanjima i prazninama u ključnim oblastima“, smatra Lunić.

On kaže i da je zaključak da evropska javnost nije dovoljno pripremljena za dugotrajni sukob sa Rusijom jeste realan, ali i naglašava razliku između toga da evropska javnost ne želi rat i toga da nije spremna za cenu koju bi rat mogao da podrazumeva.

„Evropljani uglavnom ne žele rat i to je sasvim racionalan stav. Problem je kreiran kada se ta želja pretvorila u političku pretpostavku da se rat zato neće dogoditi. Nakon Hladnog rata smatralo se da veliki konvencionalni rat pripada prošlosti pa je deo odbrambenih kapaciteta smanjen, a resursi preusmereni u druge oblasti. Danas se evropskim društvima prvi put posle mnogo decenija postavlja neprijatno pitanje: koliko ste spremni da platite da biste izbegli rat? To nije samo pitanje vojnog budžeta, već i potencijalno većih poreza, smanjenih sredstava za druge javne politike, mobilizacije i obuke rezervnog sastava, ulaganja u skloništa i civilnu zaštitu, promene u industriji, energetici i infrastrukturi, pa čak i spremnosti društva da prihvati mogućnost ljudskih gubitaka“, objašnjava Lunić.

Evropljani žele ujedinjenu Evropu ali...

Aktuelno

Aktuelno

Svet 11.09.2026. 23:41

Evropljani žele ujedinjenu Evropu ali...

Sagovornik „Ekspresa“ naglašava da evropska javnost nije nepripremljena zbog svog pacifizma, već isključivo zbog izbegavanja da se suoči sa činjenicom da bezbednost ima cenu.

„Faktor odvraćanja funkcioniše samo ako je potencijalni protivnik uveren da postoji politička volja da se cena odbrane plati. Zato priprema javnosti nije priprema za rat u smislu militarizacije društva, već stvaranje društvene otpornosti i razumevanja zbog čega je odbrana potrebna“, dodaje Lunić.

Na forumu u organizaciji Minhenske bezbednosne konferencije je posebna pažnja posvećena i takozvanom hibridnom ratu koji, osim vojnih aktivnosti, obuhvata sajber napade, dezinformacije, političko mešanje i delovanje na kritičnu infrastrukturu.

Evropski zvaničnici strahuju da Moskva koristi političke i društvene podele u evropskim državama, kako na levici tako i na desnici.

Dodatnu zabrinutost izaziva rast podrške desničarskim i populističkim strankama u nekim od najvažnijih evropskih vojnih sila.

Prema navodima sa skupa, taj trend mogao bi naredne godine da bude posebno značajan u Poljskoj, Francuskoj i Italiji.

Lunić smatra da hibridni rat sam po sebi ne dobija konvencionalni rat, ali može odlučujuće da utiče na uslove pod kojima bi konvencionalni rat počeo i sposobnost društva da izdrži ratne napore.

„Ako protivnik uspe da utiče na izbore, produbi političke podele, oslabi poverenje u institucije, izvrši sajber napade, sabotira infrastrukturu ili širi dezinformacije, on ne mora vojno da porazi neku državu. Dovoljno je što je oslabio njenu političku volju za otporom“, naglašava Lunić.

On ističe da je upravo to jedan od glavnih razloga zbog kojeg je ruski hibridni pritisak toliko važan.

„Evropske države sve otvorenije govore o sabotažama, sajber napadima, političkom mešanju i drugim operacijama ispod praga otvorenog rata. Zato hibridno delovanje treba posmatrati u kontekstu napada na političku koheziju, poverenje građana i sposobnost donošenja odluka, a u vojnom smislu – na pripremu bojišta“, objašnjava Lunić.

Prema njegovim rečima, upravo je politička kohezija ključna za dugotrajan konvencionalni rat.

„Rusija, dakle, ne mora da bude jača od Evrope da bi pokušala da iskoristi njene slabosti. Dovoljno je da evropske države budu inertne, podeljene i nesigurne u trenutku kada treba donositi brze i hrabre odluke“, podvlači Lunić.

On ističe i da Evropi, odnosno u nekim od najznačajnijih zemalja Evrope, potencijalno veći problem od samog nedostatka oružja predstavljaju politička previranja.

„U ovom trenutku, Rusiji je mnogo teže da vojno porazi Evropu, nego da politički podeli Evropu“, kaže Lunić.

On naglašava da evropske države nemaju identične istorijske perspektive, geografske prioritete ni procene ruske pretnje.

„Poljska, na primer, Rusiju doživljava kao neposrednu opasnost i zato enormno povećava vojni budžet, dok se u Španiji pitanja rata, ekonomskih odnosa i socijalnih troškova drugačije pozicioniraju“, objašnjava Lunić.

Sa druge strane, prema njegovom mišljenju, jačanje populističkih i krajnje desnih partija dodatno komplikuje situaciju.

„To se trenutno vrlo jasno vidi i u Nemačkoj, gde je AfD ostvario veliki uspeh upravo na platformi koja uključuje drugačiji odnos prema Rusiji i Ukrajini“, podvlači Lunić.

Inače, na pomenutom forumu u organizaciji Minhenske bezbednosne konferencije je posebno promovisana ideja bliže saradnje pet vodećih evropskih vojnih sila – Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Italije i Poljske.

Prema pisanju „Gardijana“, Grupa E5 već okuplja ministre odbrane ovih zemalja, a razgovori su usmereni na zajedničku nabavku i razvoj sposobnosti koje su do sada u velikoj meri zavisile od Sjedinjenih Američkih Država.

Među prioritetima su integrisana protivvazdušna i protivraketna odbrana, dalekometni precizni udari i sistemi za rano upozoravanje zasnovani na satelitima, preneo je „Gardijan“.

Predsedavajući Minhenske bezbednosne konferencije Volfgang Išinger ocenio je da Evropa stagnira u trenutku kada spoljne pretnje postaju sve ozbiljnije i da su potrebne dublje integracije u oblasti odbrane.

Ipak, deo evropskih diplomata strahuje da bi SAD mogle da se usprotive stvaranju snažnijeg evropskog stuba unutar NATO-a.

Lunić smatra da E5 može postati jezgro evropske odbrambene koordinacije, ali da ga ne bi posmatrao kao novu vojnu alijansu unutar NATO-a niti kao alternativu savezništvu sa SAD.

„Mnogo realniji i korisniji model je da E5 postane politički i industrijski motor evropskog stuba NATO-a. Tih pet država raspolažu kombinacijom ekonomskih kapaciteta, vojne industrije, političke težine i vojnih sposobnosti za pokretanje velikih projekata koje manje države ne mogu same da realizuju“, kaže Lunić.

On dodaje da već postoji trend ka takvoj koordinaciji.

„Britanija želi dublju odbrambenu integraciju sa evropskim partnerima, dok se paralelno razvijaju zajednički evropski projekti u oblastima kao što je protivraketna odbrana. Zato ne mislim da bi SAD nužno bile protiv jačanja E5 jer ako Vašington zaista želi da Evropa preuzme veći deo tereta sopstvene odbrane, onda bi evropska sposobnost da to učini trebalo da bude u američkom interesu“, smatra Lunić.

On objašnjava i da bi problem, hipotetički, nastao samo ako bi E5 pokušao da postane paralelna bezbednosna struktura koja konkuriše NATO-u, umesto da jača evropski stub unutar NATO-a.

„Zato je najrealniji model ’više Evrope u NATO-u’, a ne ’Evropa bez NATO-a’. Dakle, osnovna dilema ostaje ista: Evropa već ima potencijal da bude mnogo snažniji bezbednosni akter nego što je danas. Pitanje nije da li ima dovoljno novca, industrije ili stanovništva, već da li može da napravi političku odluku, komandnu strukturu, zajedničku industrijsku bazu i društveni konsenzus koji će taj potencijal pretvoriti u stvarnu moć. To će, po mom mišljenju, biti pravi test evropske bezbednosti u narednim godinama“, podvlači Lunić.

Pored ovih značajnih tema, jedan od glavnih razloga za ubrzavanje evropske odbrambene saradnje jeste i neizvesnost oko budućeg obima američkog vojnog prisustva u Evropi.

Naime, očekuje se da bi Vašington u narednim mesecima mogao da donese odluke o rasporedu svojih trupa koje bi evropske države faktički ostavile sa većom odgovornošću za konvencionalnu odbranu kontinenta.

Kada je povlačenje SAD iz Evrope u pitanju, Lunić nema dilemu da bi ono definitivno značajno oslabilo Stari kontinent.

„Ne mislim da to automatski znači da Evropa ostaje bez sposobnosti da se odbrani. Važno je razumeti da američka vojna prisutnost u Evropi nije samo pitanje broja vojnika. SAD obezbeđuju čitav sistem sposobnosti koje je Evropi veoma teško da nadomesti u kratkom periodu: strateško izviđanje i obaveštajni podaci, satelitski kapaciteti, vazdušni transport, logistika, komandovanje i kontrola, određene sposobnosti preciznog dalekometnog udara, deo sposobnosti protivraketne odbrane i značajan deo ukupnog nuklearnog odvraćanja NATO-a“, objašnjava Lunić.

On kaže da bi zato smanjenje američkog angažmana predstavljalo ozbiljan kratkoročni udar.

„Ali postoji i druga strana. Ako se američko povlačenje shvati kao upozorenje da Evropa više ne može da računa na automatsko američko pokrivanje svih njenih bezbednosnih potreba, to može postati i najveći podsticaj evropskom strateškom buđenju u poslednjih nekoliko decenija“, ističe Lunić.

Sagovornik „Ekspresa“ dodaje da, drugim rečima, pitanje nije da li Evropa može bez SAD – definitivno dugoročno može.

„Pravo pitanje je koliko će vremena i novca biti potrebno Evropi da izgradi ono što danas dobija od SAD. I ponovo se vraćamo na isti problem: Evropa ima resurse, ali mora da ih organizuje u funkcionalan sistem“, zaključuje Lunić.

Kako se Nemačka sprema za rat sa Rusijom

U fokusu

U fokusu

Svet 18.06.2025. 20:05

Kako se Nemačka sprema za rat sa Rusijom