Svet
19.03.2020. 14:37
Rade Jerinić
I posle njega, on?
Najava Vladimira Putina od 15. januara o ustavnim izmenama i prestrojavanje vlade pokrenuli su dugoočekivani period ruske političke tranzicije. Gotovo je sigurno da se Putin neće kandidovati za predsednika 2024. godine, kada se završi njegov trenutni mandat. Ne samo da će podržati izabranog naslednika koji će biti predsednik, već će i podržati razmeštanje ovlašćenja predsedništva i parlamenta, istovremeno će odrediti novu ulogu za sebe.
Uprkos postojanoj predispoziciji za konzervativizam, ruski režim je počeo da se modifikuje, i institucionalno i politički. Promene povećavaju značaj ravnoteže među različitim frakcijama ruske elite. Zaista, ova ravnoteža će dugoročno odrediti ne samo sudbinu brojnih vodećih ličnosti, već i izvore iz kojih će se crpeti buduće vođstvo, i na kraju, vektor razvoja zemlje.
Način na koji se upravlja Rusijom često je pogrešno shvaćen. Jedna zabluda je da Putin sve radi sam i da bez njega ništa ne može da se odluči. Drugo je da Putinovi navodno svemoćni prijatelji jednostavno vode državu u njegovo ime. Treća škola konvencionalne mudrosti tvrdi da načelnici službi bezbednosti, takozvani "siloviki", imaju potpunu kontrolu nad stvarima. Nijedno od ovih objašnjenja nije blisko stvarnosti. Deo problema je i velika razlika između zvanične administrativne strukture i neformalnih političkih veza. Na primer, šef velike ruske državne korporacije može biti uticajniji od ministra u kabinetu.
Ipak, da bismo razumeli dinamiku tekuće tranzicije i to kako će ona preoblikovati ruski establišment i uticaj na unutrašnju i spoljnu politiku Moskve, moramo secirati ulogu ruske političke elite, koja bi se mogla vrlo grubo podeliti u pet različitih interesnih grupa, od kojih svaka ima svoju ulogu u formiranju zvanične politike. Pet elitnih grupa koje su ovde razmotrene su: Putinova lična "pratnja", Putinovi prijatelji i saradnici, tehnokrati, zaštitnici režima i sprovoditelji režima.
Svaka od ovih grupa ima specifičan skup uloga i funkcija u sadašnjem političkom režimu. Tokom tranzicije kao i posle 2024. godine, neke od ovih uloga mogu se menjati ili razvijati, ali verovatno će zadržati nepromenjeno mesto u redosledu stvari. Krenimo redom.
Povezane vesti - CARSKI: Putinov gambit ili početak kraja
Putinova pratnja. Putinov najbliži unutrašnji krug je intrigantna grupa. Ovo je "kadrovska rezerva" kojoj će se Putin okrenuti da sačuva svoj uticaj nakon što odustane od predsedništva. Sastoji se od Putinovog ličnog sekretarijata i visokih službenika Savezne zaštitne službe (FSO), koji služe kao telohranitelji u Kremlju. Ti ljudi svakodnevno blisko sarađuju s predsednikom. Nekoliko predstavnika grupe se visoko podiglo, pa je tako nekoliko službenika FSO-a postavljeno na pozicije gubernatora. Ova grupa će verovatno služiti Putinovom ličnom bezbednosnom korpusu nakon što on prestane da bude predsednik. Nakon toga, oni će ga pratiti na njegovom novom mestu, koji bi, u svetlu nedavnih dešavanja, mogao da bude šef prepravljenog Državnog veća.
Putinovi prijatelji i saradnici. Putinovi prijatelji, punomoćnici, dugogodišnji saradnici iz ranijih faza njegove karijere i bivši kolege iz KGB-a uvek su bili glavna baza režima. Oni takođe formiraju Putinovu ličnu mrežu podrške. Ti su ljudi stali uz predsednika kada je 2000. godine prvi put došao na vlast. U dvadeset godina koje su protekle od tada, međutim, njihov položaj se radikalno promenio. Dok je Putin konstruisao „vertikalu moći, koja je odozgo nametnula rigidniju vlast, većina tih saradnika dobila je veliku državnu imovinu za upravljanje, pretvarajući ih u državne oligarhe. Međutim, time što je postala bogata i sama po sebi važna, ova grupa se takođe udaljila od vlasti. Suprotno raširenom verovanju da ova grupacija dominira u procesu donošenja odluka, oni su sve više fokusirani na odbranu i unapređivanje svojih užih korporativnih interesa. Putinu su ovi interesi ponekad u sukobu sa interesima države.
Rezultat toga je da Putinove saradnike smenjuju politički tehnokrati. Ipak, on se radije bavi mladim tehnokratima, sa kojima je mnogo lakše raditi nego sa onima koji predsednika vide kao starog prijatelja.
Politički tehnokrati su sve veća kategorija Putinove elite. Oni su radni konji sistema, služe kao njegovi stabilizatori i povereni su im zadaci sprovođenja vladine politike. To su figure koje od početka nisu bile bliske predsedniku, ali koje su stekle njegovo lično poverenje svojim profesionalizmom i iskustvom u vladi. Ovi profesionalci upravljaju unutrašnjom politikom (prvi zamenik šefa administracije Kremlja Sergej Kirijenko), politikom odbrane (ministar odbrane Sergej Šojgu) i spoljnom politikom (ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov). Oni su optuženi i za kontrolu finansijskog blagostanja države (ministar finansija Anton Siluanov), ekonomski rast (novi prvi potpredsednik vlade Andrej Belousov) i nadzor monetarne politike i bankarskog sektora (guverner Centralne banke Elvira Nabijulina). Nijedna od ovih figura nije izgubila svoje pozicije u januarskom premeštanju kabineta, ali nijedna od njih nije nezamenljiva.
Zaštitnici. Ovu grupu čine "čuvari" aktuelnog režima i njegovi ideolozi. Karakteristika zaštitnika je da dele konzervativnu, konspirativnu, antizapadnu ideologiju, zalažu se za represivniju politiku i koriste agresivnu retoriku. Oni se ne smeju mešati sa silovikama, užom grupom koja nadgleda vojsku i bezbednost i zakon. Među njima su Sergej Nariškin i Aleksandar Bastrkin, ali i više birokratskih ličnosti, poput Nikolaja Patruševa i Vjačeslava Volodina. Grupa je, dakle, oportunistički savez između onih koji koriste represivni aparat države i onih koji ga legitimišu zakonima. Njihova ideologija postaje sve izraženija u zvaničnom diskursu, a njihov politički uticaj je u porastu. Putinov četvrti predsednički mandat svedočio je rastućem savezu između "silovika" i antiliberalnih zaštitnika koji žele izgraditi konzervativniji i represivniji režim.
Izvođači. Ovo su radni delovi ili zupci mašine. Mogu se identifikovati po dva kriterijuma. Oni nemaju nikakvu posebnu ličnu vrednost za Putina i njihov položaj je prilično siguran dok ne naprave velike greške. Ovi tehnokratski izvršitelji uključuju polovinu potpredsednika vlade, kao i skoro sve ministre u kabinetu i ogromnu većinu regionalnih guvernera - sa izuzetkom teškaša kao što su gradonačelnik Moskve Sergej Sobjanin, čečenski lider Ramzan Kadirov i Aleksandar Beglov, koji svi pripadaju starijim elitnim grupama. Većina saveznih sudija takođe spada u kategoriju izvršitelja. Pripadnici ovog sloja glavni su kandidati za kretanje prema gore u krug političkih tehnokrata.
Ukratko, ovo je jedan pregled onih interesnih grupa koje bi zapadnjački intelektualni krugovi nazvali stejkholderima i šerholderima. Rusija je sada zvanično ušla u period političkih promena. Glavni cilj Kremlja je izmeniti politički režim i dati mu novi "životni vek" uz očuvanje političkog sistema i odbacivanje bilo kakve pretnje tom sistemu od domaćeg preokreta ili pritiska zapadnih zemalja. Dok Kremlj traži nove mehanizme za osiguranje održivosti sistema u iščekivanju Putinovog odlaska iz predsedništva (i, na kraju, sa vlasti), ruski politički režim neizbežno postaje manje zavisan od jedne osobe. Konture buduće konfiguracije moći počinju da se oblikuju. U novom političkom režimu sistem je zamišljen da bude važniji od trenutnog lidera.
Ipak, sistem je takođe kruto ograničen mnogim unutrašnjim kontradikcijama. Izdaleka, Rusija može izgledati kao država sa moćnom i konsolidovanom elitom usko vezanom oko svog vođe Vladimira Putina. U stvarnosti, ruska elita postaje sve više fragmentirana i sukobljena. Sukobi nastaju ne samo zbog pitanja uticaja ili vlasništva; oni su i ideološke prirode. To predstavlja veoma ozbiljan izazov za Putina, koji je doveo svoj režim u situaciju u kojoj se najopakiji i najaktivniji deo elite pokazao radikalnijim nego što je on sam.
Ovaj nedostatak jedinstva i rastuća fragmentacija unutar elite znače da praktično ne mogu da se formiraju trajne koalicije. Umesto toga, svaki igrač deluje u skladu sa svojim korporativnim ili političkim prioritetima. Ako se ispita pet ključnih slojeva koji čini Putinovu elitu, jasno je da samo jedan od njih - zaštitnici - preuzima ulogu glavnog unutrašnjeg iritanta i izvora sistemskih i ideoloških sukoba. To je nešto što vertikalna moć nije iskusila u ovom obimu od 1993. godine, u periodu sukoba predsednika Borisa Jeljcina i njegovog parlamenta Vrhovnog sovjeta, koji je završio krvoprolićem. Zaštitnici su kategorija čiji uspon i ideološka dominacija zabrinjavaju gotovo sve druge uticajne grupe, bilo da su Putinovi dugogodišnji saradnici poput Sergeja Čemezova, šefa Rosteca ili veznici državne politike, poput Dmitrija Medvedeva (koji će sada obavljati novostvorenu funkciju zamenika predsednika Saveta bezbednosti) i šefice centralne banke Elvire Nabijuline.
Bez obzira na to da li Putin ostaje ključni igrač i posle 2024. godine ili dopušta da izabrani naslednik zaista upravlja zemljom, produbljivanje ovog raskola je neizbežno. U međuvremenu, postupci rukovodstva postaju manje koordinirani i neusklađeni.
Kako počinju 2020. godine, Rusija ulazi u fazu u kojoj samo neka vrsta domaće krize može razbiti nakupljeni uticaj političke inercije. Ovo bi moglo biti izazvano ozbiljnim greškama od strane vlasti, velikim neuspehom u rešavanju nekog ogromnog nacionalnog problema ili prekidom kada odstupanje vlasti od društva postane toliko veliko da veliki deo stanovništva odbija da održi veru u postojeći sistem. Upravo ta domaća dinamika može na kraju dovesti do formiranja ne-Putinove elite koja bi u početku bila amorfna, ali bi mogla postepeno da se jasnije definiše. Jezgro ove alternativne elite najverovatnije bi se sastojalo iz iste klase tehnokratskih modernizatora, koji bi imali iskustva u državnim poslovima i bili bi nezadovoljni svojim služenjem Putinovom režimu.
Paradoksalno je što činjenica da se Putinov sistem sve manje i manje vrti oko jednog čoveka, samog Vladimira Putina, čini stabilnim. Ruske nove elite su prilagodljive i ulažu više svoje energije u odbranu samog režima nego u očuvanje svog tvorca. Ipak, ova situacija traje samo dok je sama zemlja stabilna. Ako se dogodi kriza, razotkriće pukotine u elitama, a režim bi mogao iznenada da izgleda mnogo krhko.
Ako je reč o imenovanju stvarnih kandidata za sukcesiju, učesnici fokus grupa najčešće pominju bivšeg premijera i bivšeg predsednika Dmitrija Medvedeva. Oni takođe imenuju ministra odbrane Sergeja Šojgua i, nešto ređe, ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova, gradonačelnika Moskve Sergeja Sobjanina i Pavela Grudinina, kandidata
Komunističke partije na izborima 2018. godine.
Sve ovo zajedno obećava da će 2024. biti prilično posebna godina. Bar za Rusiju.
Komentari
