Ovo nismo znali

Kako je Kisindžer supruzi dao BiH ZA BOŽIĆNI POKLON

Henri Kisindžer 15. 8. 2024. — Izvor: EPA / DPA / ANDREAS GEBERT

Početkom 1974. godine u Americi je objavljena knjiga o tadašnjem državnom sekretaru i savetniku za nacionalnu bezbednost Henriju Kisindžeru pod naslovom “Predsednik Kisindžer od istorije do proročanstva… fikcija o političkim avanturama“.

Ova bizarna knjiga nastala je tokom tri nedelje kao parodija koju je inicirao izdavač Moris Žirodijas i to je poslednja knjiga koju je objavio, ako ne računamo njegove memoare. Autori su uglavnom fiktivni, a još se ne zna ko je napisao tu knjigu, osim samog Žirodijasa.

Moris Žirodijas (pravo ime Moris Kahan) bio je poznati francuski izdavač, koji je osnovao izdavačku kuću “Olympia press“, specijalizovanu za “rizične knjige“, “db books“ (dirty books, prljave knjige) koje su bile cenzurisane u Americi i Britaniji, a bile su dozvoljene u Francuskoj, ali samo na engleskom jeziku.

To je razvijeno iz “Obelisk press“-a, koji je osnovao njegov otac, poznatog po objavljivanju prvog pornografskog romana “Rakova obratnica“ Henrija Milera, prvobitno objavljenog 1934. godine.

Žirodijas je objavio roman Vladimira Nabokova, “Lolitu“, Donlivijevog “Cimetnog čoveka“ kojeg je pratilo suđenje od 20 godina, dela Semjuela Beketa i drugih. Većina knjiga ocenjena je kao “teška pornografija“, a samo neke kao erotika, zbog čega je imao česte policijske racije.

Bio je često kažnjavan zbog opscene literature i redovno je imao probleme s policijom koja je bila stalni gost u njegovim prostorijama i štamparijama gde je štampao svoje knjige.

“Predsednik Kisindžer…“, iz kratkotrajnog postojanja “Freeway Press“-a, futuristička je priča o tome šta bi moglo da se dogodi “dok nas veliki Henri vodi do jedinstvene svetske vlade kroz komunizam“.

U tu mešavinu uključene su mnoge Kisindžerove ljubavi, revolucije u Africi, na Bliskom istoku, rat sa Kinom, mir sa SSSR-om, a sve to konačno spojeno pod okriljem UN. Ali za nas je posebno interesantno da novi svetski poredak počinje prilično uverljivim opisima rata u Jugoslaviji, sudeći prema onome što se dešavalo 15 godina kasnije.

Odmah posle objavljivanja, distributeri su odbili da prodaju knjigu jer su tražili da se izbaci 107 redova opisa Kisindžerovih erotskih scena u pariskom hotelu “Ric“, a Uprava za imigraciju mu je uskratila dalji boravak u SAD. Žirodijas je na konferenciji za štampu rekao da je to Kisindžerova osveta.

Tito i Kisindžer – od naklonosti do rivalstva

Diplomatija

Svet 08.12.2023. 14:05

Tito i Kisindžer – od naklonosti do rivalstva

Kako je tada izvesio “Njujork tajms“, objavljivanje romana pod nazivom “Predsednik Kisindžer” je odloženo jer se njegov potencijalni distributer protivio objavljivanju dva poglavlja.

Odlomci opisuju izmišljenog Henrija Kisindžera koji je bio intiman sa devojkom iz Radklifa u hotelu “Pariz Ric“ i sa pruskom plemkinjom u hajdelberškoj odori.

Izdavač Moris Žirodijas rekao je na konferenciji za novinare u Hiltonu da traži drugog distributera koji bi plasirao knjigu, koju je napisao u saradnji sa još četiri autora.

Na naslovnici se roman opisuje kao “politička avanturistička fikcija“ i kaže da se “čita kao zaslepljujuća avanturistička priča, ali je zasnovana na stvarnosti“. Tadašnji državni sekretar, heroj, na kraju biva izabran za predsednika.

Džon F. Hejs, šef kompanije koja je trebalo da distribuira knjigu, “Cable News Company“, izjavio je da su “postojali određeni delovi knjige za koje smo mislili da je najbolje izostaviti zbog pravnog saveta našeg advokata“. Advokat, Žerom Perle, rekao je da je prigovorio na dva pasusa, koja ukupno imaju 106 redova, jer “ne možete uzeti nekoga ko nije fikcija i oko njega graditi izmišljene situacije“. Žirodijas je odbio da izbriše sporne pasuse.

Ono što je za nas zanimljivo jeste da se poglavlje VIII u knjizi u celini odnosi na Jugoslaviju.

Kuriozitet je i da se Jugoslavija našla u krugu vrhunskih svetskih pitanja koje su povezane s Kisindžerom i to kao “najviša tačka“ u njegovoj imaginarnoj “pretpredsedničkoj karijeri“ koja ga, u stvari, lansira da postane predsednik SAD.

U dijalogu Henrija Kisindžera i njegove supruge Nensi, raspravlja se buduća sudbina Jugoslavije, koja se na kraju nije pokazala mnogo različita od one koja je predstavljena u ovom dijalogu. Kisindžer i Nensi razgovaraju o tome kako da se Jugoslavija iščupa iz sovjetskih ruku, pošto je tadašnji predsednik, Tito, odlučio da se povuče.

Zbog toga Kisindžer savetuje Nensi da ostane kod kuće za Božić.

Dok Kisindžer veruje da će da spase Jugoslaviju, Nensi ima pesimističniju verziju jer tvrdi da će početi rat u kome će susedi da uzmu delove Jugoslavije, Albanija – Kosovo, Mađarska – Vojvodinu, a Bugarska – Makedoniju. Šta se sve pričalo u tom dijalogu koji je trebalo da bude satiričan, a pokazaće se posle 15 godina da nije bio nimalo takav, prenosimo ovde.

Poglavlje VIII

Jugoslovenski rat

Decembar 1975.

Najviša tačka Henrijeve pretpredsedničke karijere bila je rešenje jugoslovenske krize. Ona je započela povlačenjem maršala Tita, koje je konačno bilo utvrđeno za kraj godine.

“Henri“, reče Nensi jednog jutra za doručkom, “da li ti misliš da će se Rusi domoći Jugoslavije, sada, kada se Tito povlači?“

“Normalno, da“, odgovori on, “ali postoji jedan faktor koji oni nisu uzeli u obzir.“

“A to je?“

“To je Henri Kisindžer“, nasmeja se on.

“Kako si skroman. Ozbiljno, Henri, šta može da se učini? Šta ti možeš da učiniš?“ Nensi se smeškala. Ona je uživala u tom načinu razmene mišljenja. Mislila je trenutak, a tada reče: “Dobro, Srbi i Hrvati će se pobiti, ali postoje i Slovenija, Dalmacija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina. One će biti uvučene u taj sukob. Susedne će zemlje sve želeti delove – Albanija će sigurno uzeti Kosmet, koji je, posle svega, u suštini albanski. Makedonija će možda da se priključi Bugarskoj i Mađarska će da odvoji Vojvodinu – pa i neće biti nikakve Jugoslavije da je uzmu Rusi“, završila je ona. “Više ili manje“, saglasio se Henri. “To će verovatno da se dogodi oko Božića, zato te molim da ne praviš nikakve planove za praznike ove godine.“

Ona se nasmejala jer je mislila na prethodne Božiće. Nensi je uvek volela Božiće, volela je da kupuje darove za ljude do kojih joj je bilo stalo. Božić ju je činio srećnom. Ona je želela da prenese nešto od ovih osećanja na Henrija. Tako su oni slavili svoj prvi Božić, s visokom božićnom jelkom, svečanim peharom i čarapama okačenim na okvir kamina. Ali to je bio veliki promašaj jer Henri uopšte nije bio prisutan.

“Ti si gori nego doktor u porodilištu“, rekla je ona. “Tebe uvek zovu jer tebe niko ne može da zameni. A tvoja se deca uvek rađaju na praznike, za vreme svečanih večera…“

Henri se nasmejao.

“Postaću ti dosadan, ako me budeš gledala sve vreme“, reče on. Nensi je napravila grimasu.

“Veoma verovatno“, odgovori ona.

“Ali ja sam baš došao na divnu ideju“, nastavi Henri. “Jedan veličanstveni božićni poklon za tebe.“

“Šta je to?“

“Bosna i Hercegovina!“ Onda se oboje nasmejaše.

“Ništa drugo nego to“, reče Nensi. “Jednom sam to pogrešno izgovorila pred nekoliko stotina ljudi.“

“Jedno je sigurno“, Henri se ponovio uozbiljio. “Ja moram da zadržim Jugoslaviju izvan ruskih ruku.“

“Ako ti to možeš da učiniš“, rekla je Nensi, “možda ti možeš da iskoristiš krizu – kad do nje dođe – čak za nešto više. Možda ti možeš da smanjiš ruski uticaj na Balkanu još i dalje“.

Sada se Henri nasmejao. “Kad bi samo moji savetnici bili tako oštroumni kao ti“, reče on žalosno. “Ja zaista želim da izbacim Ruse iz Mađarske i Bugarske. Rusi su uvek govorili da su oni ostali u Mađarskoj zbog čistih geopolitičkih razloga.“

“Kako ćeš da ih se rešiš“, pitala je Nensi.

“Priznanjem teritorijalnih zahteva Mađarske i Bugarske. Jednom kad Mađari dobiju Vojvodinu, a Bugari dobar komad jugoslovenske Makedonije…“

“Tada će same Mađarska i Bugarska da izbace Ruse“, dovrši Nensi. “Oni neće imati nikakav razlog da nastave da trpe rusku okupaciju. Ali – ona je oklevala. “To zvuči jednostavno.“

“I jeste i nije. Baš kao i sve drugo. Na mirovnoj konferenciji…“

“Henri!“, upala je Nensi smejući se. “Pa još nema nikakvog znaka krize. Nikakvih pobuna. Ništa. A ti već planiraš mirovnu konferenciju.“

“Ja bih radije mislio o miru nego o onome što mu prethodi“, reče Henri. “Evo šta ja nameravam.“ Ukratko. Henrijev plan bio je da mađarsko i bugarsko zadobijanje novih teritorija uslovi povlačenjem te dve zemlje iz Varšavskog pakta. Ako bi se i kada bi se Rusi tome suprotstavili, Mađarska i Bugarska došle bi u konflikt s Rusijom, i Rusija će doći u opasnost otuđenja njena dva satelita. Konačno, Henri će predložiti nagodbu: da Mađarskoj i Bugarskoj bude dozvoljeno da ostanu u Varšavskom bloku, ali da ruska vojska odmah ode iz tih dveju zemalja.

U isto vreme, on je nameravao da podstakne slabljenje veza između Albanije i Kine. Albanski teritorijalni zahtevi prema Kosmetu biće takođe uređeni, i Albanija ne bi imala razloga da ne dokrajči svoj savez s Kinom. “Što se tiče Grčke“, nastavio je Henri, “mi ćemo povući našu flotu, ako Rusi povuku svoje snage. Odlazak vojnih sila s Balkana. Moj stvarni cilj u svemu tome biće da se olabave i oslabe sovjetska uporišta na Balkanu, i istovremeno umanji kineski uticaj na tom području. Ja želim da pripremim Balkan za neku vrstu cordon sanitaire (sanitarnog kordona)“.

“Tako su Rusi van, Kinezi su takođe van, a ti si stvorio neutralnu zonu. Balkan ima da postane tampon područje između Rusije i Zapada“, zaključila je Nensi, na šta je Henri klimnuo glavom.

“I niko nije opalio ni hitac“, reče Henri.

“Hoće oni“, odvrati Nensi.

Nensi je, videće se 15 godina kasnije, prema onome što se događalo, bila u pravu. A sve to još savremeno zvuči.

Sam početak jugoslovenske krize veoma brzo će stići pred samog Kisindžera i to tako što mu je na vrata pokucao novoizabrani hrvatski predsednik, dr Franjo Tuđman. Tuđman je bio polaznik Kisindžerovog seminara na Harvardu 1966. godine i znao ga je iz tog vremena. Ali, ponovni susret se nije završio u prijateljskom tonu.

Susret Kisindžer – Tuđman

O ovom sastanku govorio je tadašnji savetnik Slaven Letica nekih 25 godina kasnije, a njegovu belešku sa tog susreta prenosimo.

“Razgovor hrvatskog izaslanstva s Henryjem Kissingerom održan je 1. listopada 1990. od 16.00 do 17.00 sati u njegovom uredu u njujorškom sjedištu (350 Park Avenue. New York, NY 10022.) njegove međunarodne tajnovite savjetničke (konzultantske) i lobističke tvrtke Kissinger Associates, Inc. koju je svjetski poznati i utjecajni bivši državni tajnik, geostrateg, politički lobist, znanstvenik, pisac i diplomat 1982. godine osnovao s Brentom Scowcroftom. Uz predsjednika Tuđmana, u razgovoru su sudjelovali njegov osobni savjetnik dr. Slaven Letica, predstojnik Ureda predsjednika RH Hrvoje Šarinić i hrvatski iseljenik Ilija Letica koji je dogovorio sastanak. Na sastanku i razgovoru s Kissingerom predsjednik Tuđman je posebno inzistirao jer je bio uvjeren da je on daleko najutjecajniji američki političar i najbolji poznavatelj američkih geostrategijskih koncepcija i vizija u svijetu, pa i u Hrvatskoj i jugoistočnoj Europi. Uz to, predsjednik je imao i osobni, sentimentalni razlog, jer je Kissingera smatrao nekom vrstom profesora: jer je, kao jedan od sudionika i govornika, davne 1966. godine sudjelovao na Međunarodnom seminaru na Sveučilištu Harvard (the International Seminar series at Harvard University) kojeg je direktor u dugom razdoblju od 1952. do 1969. bio upravo Henry Kissinger. Na početku sastanka predsjednik Tuđman je Kissingera upoznao s tom činjenicom i Kissinger je tu informaciju primio s velikim simpatijama, naglasivši kako mu je serija harvardskih međunarodnih seminara uvelike pomogla da iz prve ruke upozna specifične prilike u pojedinim zemljama u doba Hladnoga rata, pa i situaciju u Jugoslaviji. Tuđmana se, dakako, nije mogao sjetiti. Nakon spomenutih prigodnih prisjećanja na Harvard, predsjednik Tuđman je Kissingeru uručio engleski prijevod nacrta ’konfederalnog ugovora’: puni naziv tog dokumenta bio je ’Nacrt Ugovora o jugoslavenskoj konfederaciji – savezu jugoslavenskih republika’, a njegov je glavni autor bio profesor međunarodnog prava dr. Vladimir - Đuro Degen. Kissinger je uzeo prijevod u ruke i desetak je minuta prelistavao i na brzinu čitao dokument, a nakon toga nam se obratio s molbom da kažemo čemu zapravo težimo i što nam znači formulacija da se radi o ’međunarodnom ugovoru’ o udruživanju ’samostalnih i nezavisnih država – republika’ kad Jugoslavija postoji kao suverena i međunarodno priznata država. Predsjednik Tuđman i dr. Slaven Letica pojasnili su mu kako Ustav SFRJ iz 1974. godine ima mnoštvo konfederalnih odredbi o državnosti republika-država, uključujući i pravo naroda (mi smo smatrali političkih naroda, a Srbi su to tumačili kao etničke narode) na samoodređenje, odcjepljenje i stvaranje samostalne države. Dosljedno tome, ali i dugoj tradiciji hrvatskog nastojanja oko uspostave konfederalnog ustrojstva Jugoslavije, u poglavlju ’Načela’ navedenog i na engleski prevedenog dokumenta stajalo je da se budući savez država stvara: ’na temelju neotuđivog i nepotrošivog prava svakog naroda na samoodređenje, uključujući i pravo na otcjepljenje i udruživanje s drugim narodima i državama’. Kissinger je nakon dodatnih pojašnjenja kazao: ’Koliko vidim vi želite stvoriti neovisnu suverenu državu. Bez obzira što ja mislio o tome je li ta opcija danas i koliko moguća, tu ste težnju i zahtjev mogli sasvim jasno izraziti’. Predsjednik Tuđman tada mu je kazao kako je ta težnja i ambicija poprilično jasno izražena i da je to glavni razlog zašto se Hrvatska našla pred agresivnom verbalnom kritikom velikosrpske propagande, Jugoslavenske narodne armije i režima Slobodana Miloševića, ali i kritikom ’rigidnih komunističkih i jugoslavenskih snaga u samoj Hrvatskoj’.

Predsjednika Tuđmana zanimalo je kako Kissinger osobno gleda na mogućnost, pa i neizbježnost raspada komunističkih kvazi-federacija SFRJ-a i SSSR-a. Kissinger je poprilično hladnokrvno odgovorio kako i osobno razmišlja o mogućnosti raspada Jugoslavije, ali taj raspad ne smatra poželjnim sa stajališta stabilnosti međunarodnog poretka i sa stajališta američkih nacionalnih interesa.

Američki je povijesni interes, kazao je, ostvaren rušenjem Berlinskoga zida i komunizma i razvojem demokracije i kapitalizma, a dalje od toga je unutrašnja stvar tih zemalja. Tuđman mu je odgovorio da taj prividno neutralni stav SAD-a kojim se pruža potpora cjelovitosti SFRJ-a i SSSR-a zapravo ohrabruje hegemonističke i osvajačke, agresivne i ratničke težnje i prijetnje Srbije i Rusije. Na prijedlog i poziv predsjednika Tuđmana da bude njegovim vanjskopolitičkim savjetnikom, Henry Kissinger je odgovorio da se zahvaljuje na pozivu koji smatra komplimentom i da će o njemu razmisliti“, zabeležio je Letica.

Kisindžer je, inače, još sredinom sedamdesetih, u vreme libanskog rata, jasno formulisao svoje stanovište protivljenja raspadu Jugoslavije. On je 1975. kada je predstavljao svoj plan za okončanje sukoba u Libanu, izjavio da ga Liban sam po sebi ne brine toliko, koliko ga brine koliki će uticaj on da ima na Jugoslaviju i njenu višenacionalnu strukturu.

Svet i vek Henrija Kisindžera