Vesti
30.11.2023. 20:05
Svet
08.12.2023. 14:05
Dragan Bisenić
Diplomatija
Tito i Kisindžer – od naklonosti do rivalstva
Odlaskom Henrija Kisindžera sa scene svetske politike otišao je pretposlednji čovek koji je lično poznavao jugoslovenskog predsednika Tita.
Poslednji je još na sceni – Džo Bajden. Tito i Henri Kisindžer su imali sličnosti, kako u svom egu tako i u svojoj spoljnoj politici. Obojica su imala kreativne ideje i planove u glavi za koje drugi nisu mogli da znaju ni da proniknu u njih, a to znači da nisu mogli da budu mnogo više od statista u planovima koje su oni krojili.
Titova spoljna politika bila je kao mreža, a takva je bila i Kisindžerova. Onakva kakva će biti poznata tek u našem modernom dobu elektronskih medija. Kao lider jedne male države u doba velikih konfrontacija nije mogao da ima niti je imao na raspolaganju ni približno resurse kakve su imale druge, važnije i superiornije države.
Ono što je mogao da učini jeste da svojoj diplomatiji i spoljnoj politici da formu i smisao od kojeg će samo on imati ključ i tako stvoriti “nišu“ koja će ga čuvati da ga silniji i moćniji ne progutaju. Danas je malo jasnije kako je Tito stvorio svoj zaštitni oklop.
Njegova spoljna politika bila je integrisana. Svaka poseta bila je u vezi sa svakom drugom posetom. Jednoj poseti se “peo na ramena“ da bi stigao do druge, a onda do treće, pa još gore, kao “Spajdermen“, igrač na vertikalnom zidu. Takva je, recimo, bila njegova bliskoistočna politika.
Dok je razgovarao s Rodžersom, pripremao se za susret s Naserom koga je ubedio da prihvati Rodžersov plan, zbog čega je Nikson odlučio da dođe u Beograd, gde mu je zahvalio i zamolio da malo bolje upozna novog egipatskog predsednika i pomogne da nastave da rade zajedno, u čemu ne bi škodila ni Brežnjevljeva podrška, zbog čega se Tito već spremao na put u Moskvu, odakle je nosio uzvratnu poruku za Vašington, gde su je pažljivo saslušali i zamolili da prenese odgovor, a u međuvremenu već je poslao pismo predsednicima i premijerima najvažnijih evropskih država o tome da je od Sadata čuo da će on početi rat, zbog čega su mu svi odgovorili na to pismo, a on je svima na susretima posebno pominjao šta od njega traži predsednik Svetskog jevrejskog kongresa Nahum Goldman koji je kod njega bio već četiri puta i redovno mu pisao i telefonirao... I tako u beskraj i unedogled.
Tito se osećao kao pčela u velikom vrtu međunarodne politike koja je uživala da ide od jednog do drugog bodljikavog cveta i objašnjavala kako bi u stvari bilo lepo ako bi odlučili da uklone trnje kako bi dali mogućnost i drugom cveću, koje nema takve bodlje, ili su sasvim mali, da raste i cveta. Iako to možda nije odgovaralo njegovoj pravoj prirodi niti onome što je činio kod kuće, on je tu ulogu voleo, a drugi državnici u svetu su uglavnom nalazili da u njoj najmanje smeta. Usput, tako je najbolje koristio svojoj zemlji.
Čak i kada su o njemu podsmešljivo govorili, nije se menjao. Čerčil je još 1944. na Visu prokomentarisao da izgleda pompezno i nezgrapno u maršalskoj uniformi, ali nije je skidao ni 30 godina kasnije kada je dočekao američkog predsednika Niksona u Beogradu. Kisindžer je smatrao da su zlatna dugmad na sivoplavoj uniformi neprikladna za šefa jedne komunističke države, mada mu je priznavao “magnetizam“.
Među njima postojala je neka naklonost, ali istovremeno i veliko rivalstvo. Tito je bio lider pokreta nesvrstanih koji je kritiku Amerike uzimao kao rutinsku obavezu, dok Kisindžer nije podnosio primedbe na svoju spoljnu politiku. Svrgavanje čileanskog predsednika Salvadora Aljendea, konferencija nesvrstanih u Alžiru, a onda puč na Kipru bile su tačke na kojima je stajala Titova kritika Kisindžerove i američke spoljne politike.
Iako je Kisindžer burno reagovao i smišljao kaznene mere protiv Tita, Tito nije prestajao da ga napada narednih godinu dana, sve dok Kisindžer najzad nije kapitulirao i došao u Beograd prvi put skoro dve godine nakon imenovanja na mesto državnog sekretara. To, međutim, nije značilo da nije bilo poštovanja s Kisindžerove strane.
Kisindžer je voleo da s Titom razgovara o svetskim pitanjima, a nije se ustezao da iskaže ni iskreno poštovanje prema njemu. Tokom dve američke administracije, Niksonove i Fordove, oni su se često viđali. Kisindžer će biti i jedan od poslednjih državnika koga će primiti pred sam kraj svog života, 14. oktobra 1979.
Jugoslovenski predsednik je pre svih drugih državnika u svetu znao mnoge namere i planove arapskih lidera, Nasera, s kojim je bio blizak dugo godina, ali i Sadata čiju je želju da se oslobodi sovjetskog uticaja dobro razumeo zbog vlastitog iskustva. Sadat je Titu među prvima predočio svoja razmišljanja o putu u Jerusalim, još prilikom njihovog susreta u Beogradu 1975.
A Titova reč nije bila prazna priča. On je bio uticajan, on je mogao da pokrene politiku, da učini da “stvari rade“, da vođe drugih država u nesvrstanom pokretu slede njegov savet. Bilo je tako u Naserovom slučaju što se tiče i prvog i drugog “Rodžersovog plana“, kada ga je Naser prihvatio oba puta.
Isto se desilo kada je predložio Palestincima da se prijave za članstvo u UN i priznaju PLO kao jedinog političkog predstavnika. Isto tako, znao je da bude neprijatan za zapadni svet. Tako je Jugoslavija najoštrije osudila državni udar u Čileu i samoubistvo Aljendea, a onda osudila grčku diktaturu, tursku invaziju Kipra i podelu ostrva, neskriveno aludirajući da je reč o američkoj odgovornosti i odgovornosti “imperijalističkog bloka“.
Amerikanci su, preko obaveštajnih kanala, saznali da je Tito ohrabrio Severne Korejce da proizvedu poznati incident “seče drva“ na granici s Južnom Korejom u leto 1976. u kojem je stradalo nekoliko Amerikanaca. Amerikanci su ocenili da je Tito to učinio zbog predstojećeg skupa nesvrstanih i da mu je bio potreban incident te vrste. To je sa američke strane primljeno kao veoma neprijateljski akt jugoslovenskih vlasti.
Kisindžer je Tita doživljavao na dvostruki način u različitim fazama: dok je bio samo savetnik za nacionalnu bezbednost i na početku karijere kao državni sekretar, u njemu je bilo više nesigurnosti, više takmičarskog i suparničkog držanja na globalnoj sceni, koji je kulminirao odmah posle Kisindžerovog imenovanja i uoči dodele Nobelove nagrade za mir.
Kao što je Nikson jednom rekao, Tito je bio državnik koji je sreo najviše drugih, živih i pokojnih državnika. Kisindžer ga je tada doživljavao kao vođu komunističke države koja ima mnogo širi uticaj od realnih dimenzija svoje zemlje, ali čija biografija je impresivna kao nikog drugog: on je pio i zbijao šale sa Čerčilom i Staljinom, što Kisindžeru nikada nije pošlo za rukom.
Pre nego što je postao savetnik za nacionalnu bezbednost, Kisindžer nikada nije posetio nijednu arapsku državu, već je bio samo tri puta u Izraelu, a trebalo je da rešava probleme tog regiona. Tito je na Bliskom istoku bio već dve decenije i nije bilo arapskog revolucionarnog lidera koga on nije više puta video. Sve te nedostatke trebalo je da otkloni samo jedna stvar: američka moć.
U drugoj, kasnijoj fazi koja počinje njegovom posetom Beogradu u novembru 1974. Kisindžer ima mnogo fleksibilniji i opušteniji stav prema jugoslovenskom lideru nego što je imao ranije, ispoljavajući mnogo više razumevanja za njegove stavove. Iako je taj period imao značajne izazove za obe strane, Kisindžer je već bio mnogo samouvereniji i opušteniji prema jugoslovenskom vođi. Njihovi putevi su se ukrštali jer su, kako je tvrdio proterani ambasador Silberman, Amerikanci s Titom uglavnom radili na međunarodnom planu.
Kisindžerov dugogodišnji saradnik, kasnije partner u konsultantskoj firmi, a pre toga prvo diplomata pa ambasador u Beogradu, Lorens Iglberger, kada je postao državni sekretar u administraciji Džordža Buša Starijeg, rekao je o Kisindžeru: “Henri misli u kategorijama ravnoteže moći. On čvrsto veruje u princip stabilnosti. Ciljevi postavljeni na ovaj način sasvim su u suprotnosti sa američkim iskustvom. Amerikanci su skloni da slede jednu grupu moralnih principa. Henri, međutim, nema urođeni osećaj za politički sistem Amerike i on ne sledi iste osnovne vrednosti i preduslove.“
Život
28.05.2023. 18:05
Svet i vek Henrija Kisindžera
Taj korektivni činilac američke politike za Kisindžera je bila istorija, gotovo onako kako je to definisao Vinston Čerčil: “Što duže gledate nazad, utoliko dalje vidite unapred.“ Kao školovani istoričar, svet je posmatrao u pojmovima analogija sa istorijskim situacijama koje je proučavao i lekcijama koje je izvukao iz njih.
“Kada sam stupio u kancelariju, poneo sam sa sobom filozofiju koja je formirana dvodecenijskim studiranjem istorije“, rekao je Kisindžer. On je navodio tvrdnju drevnog grčkog istoričara Tukidida da “sadašnjost, iako nikada ne ponavlja tačno prošlost, mora neizbežno da joj liči. Otuda i budućnost.“
“Više nego ikad“, tražio je Kisindžer, “treba proučavati istoriju da bi se videlo zašto su nacije i ljudi uspeli i zašto nisu.“ I pored toga, on je upozoravao da “istorija nije ... kuvar koji nudi proverene recepte. Ona nas uči analogijama, a ne po maksimama“. Istorija “može da osvetli posledice radnji u uporedivim situacijama“. Ali – i ovde je ključ – da bi to učinila, “svaka generacija mora sama otkriti koje su situacije u stvari uporedive“, objasnio je Kisindžer.
Jedna od prvih stvari koju je Kisindžer uradio po stupanju na dužnost državnog sekretara bila je pritisak na Tita. Početkom oktobra 1973. dolazi do jasnog zaoštravanja američkog kursa prema Jugoslaviji u kojem je Kisindžer igrao vodeću ulogu. Zapravo, to su bili prvi Kisindžerovi potezi u ulozi državnog sekretara.
Kisindžer je, što tada još nije bilo široko poznato, imao najvažniju ulogu u pripremanju i izvođenju državnog udara protiv izabranog predsednika Čilea Salvadora Aljendea. Prevrat je izvršen 12. septembra 1973, samo deset dana pre nego što će Kisindžer biti imenovan za novog državnog sekretara.
Jugoslavija je optuživala međunarodni imperijalizam da je stajao iza udara, a Tito je u telegramu upućenom Aljendeovoj udovici naveo da je Aljende stradao “u dosljednoj borbi protiv snaga unutrašnje reakcije podsticane i podržavane od međunarodnog imperijalizma“. Izvršni biro Predsedništva SKJ izdao je saopštenje od 13. septembra u kojem komunisti “izražavaju svoju duboku ogorčenost, energično protestuju i najoštrije osuđuju ovo zločinačko delo mračnih reakcionarnih snaga, imperijalističkih i neokolonijalističkih snaga. Neofašistička i imperijalistička zavera predstavlja udarac ne samo za Čile i njegov narod. Predsednik Aljende je još jedna žrtva imperijalizma i njegova smrt predstavlja veliki gubitak za Čile i za svet“.
Tito je na mitingu u Osijeku 14. septembra nastavio da optužuje imperijalizam za smrt Aljendea: “Izgubili smo jednog od najvernijih članova pokreta nesvrstanih. Izgubili smo Čile. Kao rezultat međunarodne reakcije i imperijalizma, legitimna vlada je zbačena i veliki čovek, veliki drug, predsednik Aljende, ubijen je od strane najamničkih generala.“
Šaljući oštru poruku Vašingtonu, Tito je rekao da “Jugoslavija mora biti oprezna, da uhapsi agente i špijune koji se infiltriraju u zemlju kako bi podstakli nejedinstvo između šest republika jugoslovenske federacije“. Zbog toga su se odnosi između Beograda i Vašingtona pogoršali.
Svet
20.07.2023. 10:34
Si Đinping i Kisindžer oči u oči
Tito je još prilikom Niksonove posete Jugoslaviji 1971. predočio američkom predsedniku da je Salvador Aljende njegov prijatelj i da posle pobede na izborima nije nikakva pretnja Americi. Rekao je da on nije komunista, nego samo čovek s progresivnim pogledima na svet. Ukazao je da bi bilo pogrešno upotrebiti bilo kakav pritisak spolja jer bi to moglo da pogorša unutrašnju situaciju i da dovede do nemira i nereda.
Znajući da je Niksonova administracija iz temelja protiv Aljendeove vlasti, što će se kasnije potvrditi neredima i ubistvom predsednika Aljendea iza koga je stajala Niksonova vlada i njegov savetnik za nacionalnu bezbednost koji se nalazio u istom avionu, Tito je rekao da Aljende nije pretnja američkim interesima. Nije, međutim, uspeo da dobije ništa više od odgovora da Amerika prati i analizira situaciju, ali da ne želi da se upliće. Tito je kasnije rekao da je ovo rekao na Aljendeovu molbu, koji je osećao sve veći pritisak iz Amerike.
Stejt department je, ipak, nastavio svoju akciju za pronalaženje najbolje kazne za jugoslovensku diplomatiju koja je postajala neprijatna u “trećem svetu“ za američke interese. Kolekcija dokumenata američke diplomatije o Jugoslaviji obelodanila je Šteselov memorandum Kisindžeru, ali ne i dokument o tome ko mu je dao zadatak da sačini novi “Males Malefecarum“ za Tita.
Kisindžer je zatražio od pomoćnika za evropska pitanja Valtera Štesela da sastavi listu mogućnih kazni za Jugoslaviju. Samo tri dana pre početka Jomkipurskog rata, 3. oktobra 1973. Štesel je uzvratio Kisindžeru memorandum u kojem je dao listu nazvanu “Tačke za pritisak na Jugoslaviju“ (Pressure Points on Yugoslavia). Sama činjenica da je za Stejt department ovo bila akcija od neposrednog prioriteta, a ne planirani egipatski napad na izraelske snage na Sinaju i prodor preko Sueckog kanala, ukazuje da američka diplomatija nije bila potpuno u toku zbivanja na Bliskom istoku.
Nova kriza bio je državni udar na Kipru 20. jula 1974. Tito je ovaj događaj počeo da gleda iz mnogo šire perspektive. On je 23. avgusta 1974. po podne, pozvao dvojicu svojih državnih sekretara, odbrane – Nikolu Ljubičića i spoljnih poslova – Miloša Minića, na Vangu. Kako je zabeležio general Nikola Ljubičić u svojim rukopisima, prvo su “popili po jedan dobar viski“. Tito je bio zadovoljan, dobro se odmara i dosta se sunča, primetio je Ljubičić. Minić ga je izvestio o razgovorima u Atini i Ankari. Zaključio je da ne vidi skoro rešenje ovog problema. Tito je ocenio da su Amerikanci oslabili južno krilo NATO-a ovom akcijom i da se “Kisindžer dosta ugruvao“.
“Ne znam šta je sve uticalo na SAD da poduzmu ovo na Kipru“, rekao je Tito. “Bez njihove saglasnosti ne bi do ovoga došlo. Možda akcija SSSR-a u Somaliji i Jemenu, kojom zatvara izlaz iz Sueckog kanala, a sada ovim SAD želi da parira zatvaranjem izlaska iz Bosfora u Sredozemlje. No, smatram da su se ovde SAD i Kisindžer dosta ugruvali. Ovim su doveli do spora između Grčke i Turske, koji će duže trajati, a time se slabi južno krilo NATO-a, a slabi se i poverenje u SAD.“
Braneći Čile i Kipar, Tito je branio osnovu vlastitih međunarodnih pozicija pa je događaje na Kipru stavio u kontekst napada na nesvrstane: “Prvo je učinjen atak na nesvrstanu zemlju Čile, sada na nesvrstanu zemlju Kipar, to je dakle atak na nesvrstane.“
U tom duhu jugoslovenska štampa je neprestano na naslovnim stranama izveštavala o “providnoj igri CIA-e na Kipru“ i o “sprezi vojne hunte i CIA-e“. Da bi se postigao veći stepen verodostojnosti i ubedljivosti, često su citirani tekstovi Sajrusa Sulcbergera iz “Njujork tajmsa“ u kojima je on iznosio podatke o umešanosti SAD u državni udar na Kipru i američkim nastojanjima “da se likvidira njegov nezavisni i nesvrstani status koji je simbolizovan u vladi predsednika Makariosa“.
U govoru u Jesenicama 12. septembra 1974, prvom posle letnjeg odmora na Brionima, Tito je za puč na Kipru optužio CIA-u. Pitajući retorički “Šta je bio razlog za puč na Kipru“, Tito je rekao: “Ovaj puč su organizovali CIA, grčka vojna hunta i NATO. Cilj je bio da se ubije Makarios, a Makarios je jedan od osnivača politike nesvrstanosti. On je morao da bude uklonjen i da Kipar bude pretvoren u bazu NATO pakta.“ Tito je rekao da bi stvaranje NATO baze bilo usmereno protiv Sirije i Sovjeta, i da će se Sirija naći zatvorena Izraelom s druge strane, čime bi joj bilo onemogućeno da dobije pomoć pomorskim putem. To je bio strateški plan za uspostavljanje ove baze. Plan je propao, a uz pad plana pala je i hunta, rekao je jugoslovenski predsednik.
Odmah sutradan, 13. septembra 1974. jugoslovenskog ambasadora u Vašingtonu Tomu Granfila pozvao je pomoćnik državnog sekretara Artur Hartman koji mu je saopštio oštar demarš. Rekao je da optužbe na račun SAD “nisu zasnovane na istinitim činjenicama“, da je Kisindžer “veoma ogorčen“ i zatražio da se prenese “duboko nezadovoljstvo američke vlade zbog Titove izjave“. Granfil je uzvratio da “Tito nikada ne govori neistinu“ i da se u Titovom govoru “nigde ne napadaju SAD i Kisindžer, nego CIA“.
Već 16. septembra, Evropsko odeljenje Stejt departmenta i njegov šef Džon Armitridž sačinili su svoj papir o odnosima s Jugoslavijom. Ova analiza imala je ograničenu distribuciju i nije ni danas javno dostupna. Isto odeljenje istog dana uputilo je NATO-u još jedno uputstvo koje je lično sastavio Kisindžer.
“Potrebno je da iskoristite prvu priliku da skrenete pažnju saveznicima na Titove neosnovane optužbe da je ’Atlantski pakt’ pomogao da se organizuje ’kiparski puč’, pri čemu se preporučuje da se u tome koriste određeni paragrafi iz Uputstva o odnosima s Jugoslavijom. Preporučuje se da se u sprovođenju ovih konsultacija navede da SAD predlažu da saveznici ’diskutuju kakav odgovor može da učini NATO kao organizacija’ i koje pristupe drugi saveznici mogu da bilateralno preuzmu prema Jugoslaviji. Dozvoliti da Titove optužbe prođu bez odgovora, javno i privatno, moglo bi da ohrabri druge da dalje propagiraju lažne vesti“, napisao je u svom uputstvu Henri Kisindžer.
Američki ambasador Tun rekao je Lazaru Mojsovu da je on “lično zaprepašćen i šokiran“ Titovom izjavom “da je CIA jedan od organizatora puča na Kipru“, dodajući “da je američka vlada veoma uznemirena zbog te tvrdnje“ koju je ocenio “neosnovanom i neistinitom“, i da bi u novim okolnostima “moglo da dođe do otkazivanja najavljene posete Kisindžera Beogradu“.
Tito nije hteo da odustane od svoje osvete Kisindžeru za jednogodišnje ignorisanje Jugoslavije i koraka koje je preduzeo prema Titu lično i Jugoslaviji. Nastavio je da kinji Kisindžera pa je primio Makariosa u Beogradu. On je znao da je Kisindžer osetljiv, znao je i da govori istinu pa nije hteo da se zaustavi sve dok ne dobije svoju kompenzaciju. A ona je bila da Kisindžer ne dođe arogantan u Beograd. To je, može se reći, bila uobičajena Titova rutinska taktika. Pred Brežnjevljev dolazak hapsio je ruske simpatizere, na dan Fordovog dolaska Lasla Tota, a pred Kisindžerov najoštrije optuživao ono do čega je Kisindžeru bilo najviše stalo – njegovu spoljnu politiku. Tako je postizao neku ravnopravnost u odnosu sa supersilama i nametao im osećanje krivice.
Konačni saldo odnosa s Titom Kisindžer je dao u svojim memoarima. On je za Tita napisao da je Tito poslednja preživela ličnost Drugog svetskog rata koja je još na vlasti – gerilski komandant o kome su pisane priče i napisi, prvi komunistički vođa koji se usudio da se usprotivi Staljinu. Njegovi su maniri bili slični manirima nekog građanina srednje Evrope – učtiv, ljubazan, očito uživajući život, s prilično samozadovoljnim smislom za humor. Gotovo se previđala činjenica da je Tito raskinuo sa Staljinom zbog problema nacionalne autonomije, a ne zbog vrednosti komunističke ideologije. Priznao je da je Jugoslavija za Ameriku bila koristan faktor zbog Balkana i Istočne Evrope, gde je simbolizovala mogućnost nezavisnosti, a u određenoj je meri olakšavala pretnje NATO-u.
Ali izvan Evrope Tito je sledio svoja uverenja koja, u celini, nisu bila naklonjena zapadnim interesima i idealima. Njegova naklonost prema revolucijama u zemljama u razvoju nije se značajnije razlikovala od moskovske. Zapravo, Tito je bio još prodorniji u pomaganju naroda koji su se radikalno razvijali; u podršci njima video je potporu svoje nezavisnosti i dodatnu političku prepreku pred sovjetskim pritiscima. S druge strane, njegova mu je autonomija u odnosu na Sovjete omogućavala veći uticaj u svetu u razvoju nego što bi bilo mogućno postići bilo kojem satelitskom režimu Istočne Evrope...
Kisindžer je ocenio da je jugoslovenska samostalnost poboljšavala američku globalnu poziciju. “Jugoslavija se nije mogla pridobiti prihvatanjem njene retorike niti je – kada smo branili svoje interese – moglo doći do trajnog suprotstavljanja. Titova procena međunarodne situacije bila je nesentimentalna, ponešto doktrinarna, ali uvek zanimljiva. Pokazalo se da je tokom cele posete njegova glavna briga bio Srednji istok. Upozorio nas je da ne uložimo sve svoje žetone na Izrael“, napisao je Kisindžer.
Život
04.08.2022. 14:26
Tito, mit o neumrlom vođi
Komentari
