Mirovni pregovori o Ukrajini: Velika (ne)realna očekivanja

Ove nedelje, 10. i 11. novembra, delegacije iz Vašingtona, Moskve i Kijeva stići će u blistave, klimatizovane oaze Abu Dabija. Sa sobom će doneti fascikle pune mapa, izveštaja o žrtvama i ekonomskih projekcija. Ipak, pravi „duh“ za pregovaračkim stolom biće ledeni zimski vetar koji već šiba Donbas, gde stotine hiljada ljudi i dalje sedi u zamrznutim rovovima, čekajući da vide hoće li reči izgovorene u Persijskom zalivu uspeti da zaustave artiljeriju.

Iako su formalno najavljeni kao tehnički pregovori na radnom nivou, ovi trilateralni razgovori – uz posredovanje SAD – predstavljaju do sada najsmeliji diplomatski rizik Trampove administracije. Prema izjavama specijalnog izaslanika SAD Stiva Vitkofa i portparola Kremlja Dmitrija Peskova, ovaj susret neće uključivati veličanstvenu ceremoniju potpisivanja niti istorijsko rukovanje. Umesto toga, reč je o svojevrsnoj diplomatskoj trijaži – očajničkom pokušaju da se pronađe okvir za mir pre nego što političko strpljenje na Zapadu potpuno nestane, a sukob preraste u trajni, višedecenijski rat iscrpljivanja.

Da bi se shvatila situacija pre nego što se otvori prva aktovka, potrebno je sagledati stvari mimo javnih fraza i analizirati duboko nespojive realnosti koje vode politiku tri prestonice. Šta svet realno može da očekuje od Abu Dabija? Kratak odgovor glasi: lekciju iz „transakcionog“ pritiska i taktičkog nadmudrivanja, uz surovu opomenu da u savremenoj geopolitici mesto za pregovaračkim stolom retko kada znači i put ka miru.

Tri različite prestonice, tri nespojive realnosti

Za predsednika Donalda Trampa, rat u Ukrajini nije toliko ideološka borba između demokratije i autokratije koliko skup i destabilizujući problem koji zahteva brzo „poslovno“ rešenje. Nakon što je tokom predizborne kampanje više puta obećao da će okončati rat u roku od 24 sata, njegova administracija ulazi u poznu 2026. godinu pod ogromnim pritiskom – koji je sama sebi nametnula – da ostvari značajan pomak.

Američki pregovarači, predvođeni Stivom Vitkofom i Džaredom Kušnerom, stižu u Abu Dabi s pristupom koji se zasniva na čvrstom, transakcionom modelu. U periodu koji je prethodio ovim razgovorima, Vašington nije oklevao da iskoristi svoj uticaj na Kijev – suptilno ograničavajući razmenu obaveštajnih podataka i pristup odbrambenim tehnologijama – kako bi primorao predsednika Volodimira Zelenskog da sedne za pregovarački sto. Istovremeno, administracija je pokušala da, posredstvom energetske diplomatije i pretnje drastičnim zaoštravanjem sankcija, zadrži Moskvu u procesu.

Ipak, uprkos svim smelim nastupima, administracija pažljivo upravlja očekivanjima unutar sopstvenih redova. Državni sekretar Marko Rubio javno je ublažio očekivanja, napominjući da je primarni cilj runde pregovora u Abu Dabiju zapravo samo utvrđivanje toga da li je, sa logističkog stanovišta, moguće postići rešenje pregovorima. Time se priznaje činjenica da je lako dovesti strane za pregovarački sto, ali da je postizanje dogovora sasvim druga stvar.

Egzistencijalni hod po žici

Za predsednika Zelenskog, ovaj trilateralni format predstavlja diplomatsko minsko polje. Već gotovo pet godina „sveti gral“ spoljne politike Kijeva jeste doktrina „ništa o Ukrajini bez Ukrajine“. Sama činjenica da Vašington, uz Moskvu, deluje kao glavni posrednik, priziva zastrašujući scenario dogovora velikih sila u kojem se o sudbini Ukrajine odlučuje mimo nje same. Zelenski je više puta upozoravao da svaki potez SAD i Rusije – bilo bilateralni ili trilateralni – koji zaobilazi Ukrajinu, potkopava njen suverenitet.

Delegacija Kijeva stiže u UAE pod izuzetnim pritiskom. Na frontu su ukrajinske snage prenapregnute, suočene sa neprestanim napadima rojeva dronova i vazdušnim udarima usmerenim na infrastrukturu. Na unutrašnjem političkom planu, Zelenski ne može sebi da priušti ustupanje teritorije jer bi to izazvalo katastrofalne posledice u zemlji; s druge strane, ne sme ni da otuđi svog glavnog američkog pokrovitelja.

Shodno tome, strategija Ukrajine u Abu Dabiju verovatno će biti defanzivna i usmerena na postepene korake. Umesto raspravljanja o širokim teritorijalnim ustupcima ‒ poput ruskih zahteva za potpunu kontrolu nad delimično okupiranim Donjeckom i Luganskom oblašću ‒ Kijev će insistirati na konkretnim, opipljivim rezultatima: sveobuhvatnoj razmeni zarobljenika, pomorskoj bezbednosti u Crnom moru i čvrstim bezbednosnim garancijama Zapada koje bi sprečile buduću rusku invaziju.

Diktiranje uslova sa pozicije iscrpljenosti

U Rusiji, Vladimir Putin ne posmatra pregovore u Abu Dabiju kao forum za obostrani kompromis, već kao priliku da se ozvaniči realnost koju je njegova vojska stvorila – silom brojnosti i prolivanjem krvi. Uz iskusnog saradnika Kremlja, Vladimira Medinskog, kao svog predstavnika, Moskva vodi ciničnu dvostruku igru. Dok diplomatski avioni sleću u Zaliv, ruske snage nastavljaju sa agresivnim pritiscima širom Ukrajine, usmerenim na gradska područja i energetsku mrežu.

Učešće Kremlja je u velikoj meri proračunato tako da testira odlučnost Amerike. Moskva zna da Tramp želi brz izlazak iz sukoba. Stoga će tim Vladimira Medinskog verovatno zauzeti čvrst stav, insistirajući na trajnoj neutralnosti Ukrajine (uz zabranu članstva u NATO-u), demilitarizaciji njenih granica, kao i na priznavanju ruskih aneksiranih teritorija kao pravne realnosti o kojoj se ne može pregovarati. Suštinska procena Moskve je jednostavna: veruju da mogu da izdrže duže od političke volje Zapada, a ove pregovore vide kao prvi korak ka kapitulaciji Zapada, koja bi bila predstavljena kao mirovni sporazum.

Šta je zapravo na stolu?

S obzirom na to da je sveobuhvatan mirovni sporazum nedostižan, sastanak 10. i 11. novembra biće u velikoj meri posvećen „tehničkim pitanjima na radnom nivou“. Prema rečima upućenih, dnevni red je podeljen na četiri zasebne, izolovane celine, osmišljene tako da izgrade poverenje tamo gde ga trenutno nema:

• Uspostavljanje geografskih zona u kojima se vojne aktivnosti zamrzavaju kako bi se omogućila dostava humanitarne pomoći.

• Međusobni dogovor o prekidu udara na elektroenergetske mreže i postrojenja uoči zime – što je ključno pitanje za opstanak ukrajinskog civilnog stanovništva.

• Nadovezujući se na prethodne uspehe, poput nedavnog dogovora o razmeni 314 zarobljenika, cilj je uspostavljanje trajnog sistema (uz digitalno praćenje) za povratak ratnih zarobljenika i raseljenih civila.

• Uoči sastanka u Abu Dabiju, američke diplomate vode intenzivne razgovore u Briselu, odvojene od glavnog pregovaračkog procesa. Oni se sastaju sa predstavnicima Ujedinjenog Kraljevstva, Francuske, Nemačke i NATO-a da bi usaglasili jedinstven stav o tome ko će finansirati višemilijardersku obnovu Ukrajine i na koji način će Evropa podržati dugoročne bezbednosne garancije ukoliko dođe do prekida vatre.

Iluzija kratkoročnog proboja

Ako nas istorija, savremene vojne doktrine i geopolitička realnost čemu mogu naučiti, onda je to da međunarodna zajednica mora da ublaži svoja očekivanja u pogledu ishoda sastanka u UAE. Najverovatniji ishodi nisu spektakularni, filmski proboji, već krhki aranžmani podložni velikim promenama.

Ovaj scenario smo već videli. Raniji, lokalizovani pokušaji – poput kratkotrajnog, šestodnevnog humanitarnog primirja u okolini Oleškija u Hersonskoj oblasti, koje je snažno promovisala prva dama SAD Melanija Tramp – pokazali su koliko takve diplomatske pobede mogu biti prolazne. Samo nekoliko dana nakon početka primirja, obe strane su optužile onu drugu da iskorišćava zatišje za pregrupisavanje snaga, postavljanje novih minskih polja i utvrđivanje položaja.

Štaviše, iako je Zelenski izrazio nadu da bi tehnički napredak u Abu Dabiju mogao da otvori put za pravi „samit lidera“ – uz učešće njega, Trampa i Putina – strukturni jaz ostaje ogroman. Sastanak na radnom nivou može se baviti tehničkim detaljima razmene zarobljenika, ali ne može rešiti suštinsko, egzistencijalno pitanje: da li će Ukrajina postojati kao potpuno suverena zapadna demokratija ili kao obespravljena „tampon-država“ u službi obnovljene ruske imperije?

Merač pritiska

Kada delegacije sednu za pregovarački sto u Abu Dabiju, one neće ispisivati poslednje poglavlje rata u Ukrajini. One će, zapravo, podešavati „merač pritiska“.

Svet će saznati da li Vašington, primenom transakcionog pritiska i ucenjivanja, zaista može iznuditi ustupke od tvrdokornog Kremlja ili će time samo ogoliti granice američkog uticaja u sukobu koji je, s jedne strane, motivisan borbom za egzistencijalni opstanak, a s druge – imperijalnim ambicijama. Ukoliko se u Abu Dabiju ne pronađe makar tehničko uporište za dalje pregovore, poruka koja će stići na bojna polja biće nedvosmislena: pregovori su završeni, a pred nama je duga, surova zima iscrpljivanja.