Ne diraj sto hiljada godina

Nuklearni otpad je jedna od najvećih opasnosti koja će pretiti planeti u narednih sto hiljada godina. Prema proceni iz 2010. godine, na planeti postoji oko 250.000 tona radioaktivnog otpada koji je privremeno uskladišten na različitim lokacijama širom sveta. Ne postoji dogovor o tome šta će biti dugoročno rešenje, a naučnici su predlagali da se otpad spakuje u rakete koje bi bile lansirane direktno na Sunce ili da se smesti na dno okeana. Međutim, mnogi ipak tvrde da je najrealnije rešenje skladištenje duboko ispod površine Zemlje.

Desetak ovakvih skladišta već postoji u Sjedinjenim Američkim Državama, Švajcarskoj, Švedskoj, Japanu, Francuskoj, Kanadi, Belgiji i Finskoj. Zakon u Finskoj nalaže da se sav nuklearni otpad proizveden u ovoj državi mora tu i odložiti. Zbog toga Finci grade postrojenje nazvano Onkalo (što na finskom znači “skriveno”), koje se nalazi u blizini nuklearne elektrane Olkiluoto.

Onkalo čini ogromna mreža podzemnih tunela, pola kilometra ispod Zemljine površine. Očekuje se da će postrojenje biti spremno 2023. godine, kada će tuneli početi da se pune bakarnim kanisterima sa otpadom. Prostor bi mogao da bude dovoljno veliki da se u njega otpad skladišti sledećih sto godina, nakon čega će postrojenje biti zatrpano i zapečaćeno. Plan je da tako i ostane sledećih 100.000 godina, koliko će vremena biti potrebno da materijal izgubi radioaktivnost.

Povezane vesti - Izazivanje planete

Cena ovog projekta je oko 818 miliona evra, što uključuje izgradnju, smeštanje otpada u kapsule i operativne troškove.

Istraživačka grupa na Kraljevskom tehnološkom institutu u Stokholmu je 2012. godine objavila istraživanje koje sugeriše da bakarne kapsule nisu toliko otporne na koroziju kako tvrde kompanije koje ih proizvode. Dok je 2019. godine druga studija zaključila da efekti zračenja ne bi trebalo da značajno oštete kanistere ni nakon 100.000 godina.

Onkalo je 2010. godine bilo tema dokumentarnog filma “U večnost”, danskog režisera Majkla Medsena. Film je intrigantan, uznemirujući i podstiče na razmišljanje. Intervjuisani su ključni ljudi ovog projekta, kao što su Timo Aikas, izvršni potpredsednik za inženjering u postrojenju Onkalo, Vendla Paile, glavni radiolog u Finskoj upravi za zračenje i nuklearnu sigurnost, i Karl Reinhold Brakenhjelm, član Švedskog nacionalnog veća za nuklearni otpad.

Jedna od tema kojima se film bavi je kako ubediti buduće generacije da se drže podalje od postrojenja. Ne znamo kako će svet izgledati za 100.000 godina. Prvi moderni homo sapijens se pojavio pre otprilike toliko vremena i nijedna struktura koju je čovek napravio nije starija od pet hiljada godina. Ne možemo da predvidimo sve klimatske i geološke promene koje će se dogoditi u tom periodu. S obzirom na to da imamo problema sa tumačenjem egipatskih hijeroglifa, napisanih pre samo tri hiljade godina, male su šanse da će naši potomci moći da razumeju ispisana upozorenja.

Povezane vesti - INTERVJU DR JOVAN PUZOVIĆ: Nuklearke nam trebaju, ali ne sada

Čak iako zanemarimo jezičke barijere, veliko je pitanje da li će buduće generacije imati potrebno znanje da razumeju tihu ali smrtonosnu pretnju koju predstavlja nuklearni otpad. Nešto slično mračnom dobu nakon propasti Rimskog carstva bi moglo da se ponovi u budućnosti i ne znamo da li će naši potomci moći da shvate šta je radijacija. Zato što je vremenski okvir toliko dug, problemi skladištenja postaju filozofski ili čak mistični. “Nadzemni svet je nestabilan”, kaže jedan od mnogih skandinavskih naučnika koji su intervjuisani u filmu.

“Moramo da upamtimo da treba da zaboravimo ovo mesto”, obraća se režiser Majkl Medsen budućim generacijama. “Sakrili smo nešto od vas da bismo vas zaštitili.”

Uprkos prilično ozbiljnoj temi, u filmu ima i humora. Jedan od sagovornika se naglas pita da li će radnici, ako budu kopali dovoljno duboko, možda otkriti stotine kanistera sa nuklearnim otpadom koje je sakrila neka prethodna civilizacija.

Onkalo se gradi tako da može da funkcioniše bez intervencija ili održavanja. Kada postrojenje bude gotovo i zapečaćeno, manji problem će biti zadržavanje radioaktivnosti, a veći – sprečavanje ljudi da uđu unutra. Nije isključena mogućnost da će tehnološki razvoj u budućnosti omogućiti ponovnu obradu nuklearnog otpada kako bi se proizvelo gorivo ili oružje. U tom slučaju, Onkalo će biti kao zakopano blago.

Povezane vesti - URA(V)NILOVKA: Kome smeta istina o osiromašenom uranijumu?

Mnogi sagovornici u dokumentarcu misle da bi trebalo ostaviti neku vrstu upozorenja, dok drugi smatraju da bi postrojenje trebalo da bude neobeleženo i zaboravljeno. Pristalice drugog pristupa tvrde da bi bilo kakvi znakovi na površini podstakli nezasitu radoznalost ljudske rase, dok drugi misle da će Onkalo svakako biti otkriven, pa je bolje ostaviti upozorenje onima koji ga pronađu da nije pametno ulaziti.

Ako Onkalo ispuni svoju namenu, postaće najdugovečniji proizvod savremene civilizacije. Civilizacije koju bi mogao da nadživi.