Nisu vanzemaljci – ili možda jesu

Teško je reći ko se, zagledan u nebo, pogotovo u vedrim noćima kada je premreženo zvezdama, prvi zapitao da li smo sami u svekolikoj vasioni, ali sa velikim samopouzdanjem možemo da tvrdimo da se to pitanje, na koje još nemamo pouzdani odgovor, postavlja od pamtiveka.

Ono što znamo, to je da postoje milijarde galaksija, svaka sa desetinama milijardi zvezda, u čijim je orbitama najmanje po jedna planeta. Pošto komšije, koje nazivamo „vanzemaljcima“, dosad nismo otkrili u sistemu naše zvezde, Sunca – nisu u tom pogledu od pomoći bili ni američki ni kineski roboti na točkovima koji su još aktivni na Marsu – utvrdili smo (istraživači sa Državnog univerziteta Vašingtona) da na najmanje 20 planeta izvan našeg solarnog sistema postoje uslovi koji mogu da održavaju život. Na našu žalost, od pomisli da se sa naše već prilično opustošene Zemlje preselimo tamo, odvraća nas surova činjenica da bi se do njih putovalo više od sto miliona svetlosnih godina!

Ako dakle još nemamo tehnoloških mogućnosti da dopremo do potencijalno postojećih dalekih civilizacija, da li onda one pohode nas? Na ovo intrigantno pitanje pokušao je da odgovori početkom ovog leta objavljen izveštaj Pentagona i direktora zajednice američkih obaveštajnih agencija (ima ih 17) koji analizira ukupno 144 „incidenta“, bliskih susreta između pilota američkih oružanih snaga i „neidentifikovanih letećih objekata“ (NLO) koji su se zbili u poslednje dve decenije, između novembra 2004. i marta 2021.

Za sistematizovanje i obradu svih ovih slučajeva potrošeno je 22 miliona dolara. U dokumentu čiji je zvanični naslov „Preliminarna procena o neidentifikovanim vazdušnim fenomenima“ kompletno objašnjenje dato je za samo jedan NVF (nova skraćenica koja, kao adekvatnija, treba da zameni NLO) – reč je bila o velikom balonu koji je, dok se praznio, zaličio na neku nesvakidašnju letelicu.

Pet kategorija

Za većinu slučajeva se pak konstatuje da „sa velikom verovatnoćom“ ukazuju da su „zemaljskog porekla“. Autori izveštaja ih pritom svrstavaju u pet kategorija: (1) neka tajna tehnologija koju su razvile rivalske sile kao što su Rusija i Kina, (2) neka tajna američka tehnologija, (3) neki prirodni fenomeni, (4) neki predmeti koji su zavitlani vazdušnim strujama, poput meteoroloških balona ili atmosferski fenomeni kao što su ledeni kristali, optičke iluzije, i (5) „ostalo“.

Vlada SAD napokon objavila izveštaj o NLO

"Nema jednog objašnjenja"

"Nema jednog objašnjenja"

Svet 26.06.2021. 08:38

Vlada SAD napokon objavila izveštaj o NLO

TRAMP: Pentagon vodi ratove da bi uvećao profit vojne industrije

Svet 08.09.2020. 14:07

TRAMP: Pentagon vodi ratove da bi uvećao profit vojne industrije

Poslednja kategorija je najintrigantnija jer, prema objašnjenju sastavljača izveštaja, „ostalo“ može da bude i „vanzemaljska tehnologija“. „Može da bude, ali ne mora da znači“ jer je velika većina istraživanih slučajeva bez kompletnog objašnjenja, ali uz napomenu da su u bar 18 „bliskih susreta“ opservirane tehnološke sposobnosti „nepoznate Sjedinjenim Državama“, kao što su „objekti koji se kreću bez vidljivog pogona sa ubrzanjima, koji su van tehnoloških dometa Rusije, Kine i drugih ovozemaljskih nacija“. Istovremeno međutim, nema ni dokaza da su neobjašnjeni fenomeni zaista vanzemaljske letelice.

Ovom izveštaju prethodio je i „Program identifikacije pretnji od napredne avijacije“ (The Advanced Aviation Threat Identification Program) ustanovljen 2007, za čije se postojanje saznalo tek 2017 – otkrili su ga istraživački novinari „Njujork tajmsa“ – posle čega su narasli pritisci da vlasti SAD obelodane šta u stvari znaju o susretima sa „neobjašnjenim vazdušnim fenomenima“, što je termin koji se u izveštaju isključivo koristi.

Konkretan rezultat tih pritisaka bio je amandman na jedan zakon izglasan u Kongresu na predlog senatora sa Floride Marka Rubija, kojim je od vojno industrijskog i obaveštajnog kompleksa zatraženo da se javnosti predoči da li su ti fenomeni pretnja nacionalnoj bezbednosti.

„Leteći tanjiri“

Zvanična američka istorija susreta sa NLO-ima, kako u dosijeu objavljenom povodom objavljivanja prvog sistematizovanog izveštaja predočava „Njujork tajms“, počela je 24. juna 1947, kada je Kenet Arnold, privatni pilot iz Ajdaha, prijavio svoj bliski susret sa „devet kružnih objekata koji su se kretali nadzvučnom brzinom“, a koji su u potonjim novinskim izveštajima opisani kao „leteći tanjiri“. Iako je to svedočenje smatrano uverljivim, nije odmah bilo predmet bilo kakve javne istrage, ali jeste bilo povod da se osnuje tajna radna grupa čija je misija bila da se utvrdi da li je možda u pitanju neko tajno oružje tada glavnog rivala u nastupajućem Hladnom ratu, Sovjetskog Saveza.

Treba imati u vidu da je 1947. bila godina u kojoj je formirano Američko ratno vazduhoplovstvo (Air Force), što je bilo rezultat iskustva iz američkog angažovanja u Evropi i na Dalekom istoku u završnici Drugog svetskog rata, u kome je ratno vazduhoplovstvo bilo ključni faktor savezničke pobede.

Prvi mogući susret sa „vanzemaljcima“ u to vreme bez sumnje je podstakao maštu Amerikanaca, za šta je dokaz da je sledilo pokretanje takođe tajnog projekta „Plava knjiga“, u okviru kojeg je evidentirano i analizirano oko 12.000 slučajeva između 1952. i 1969, od kojih 701 „nije mogao da bude objašnjen“. Uprkos tome, „Plava knjiga“ je zatvorena sa zaključkom da „NLO-i nisu vredni daljeg proučavanja“.

Da li je neko zaista pao s Marsa?

Život 11.07.2020. 13:12

Da li je neko zaista pao s Marsa?

PENTAGON: Zabrinuti smo zbog uplitanja Rusije na Zapadnom Balkanu

Politika 26.02.2019. 13:05

PENTAGON: Zabrinuti smo zbog uplitanja Rusije na Zapadnom Balkanu

Zajedničko svim opservacijama neidentifikovanih vazdušnih fenomena jeste da su ih prijavljivali vojni piloti, dakle vazduhoplovni profesionalci pri čemu se podrazumeva da ne bi mogli da budu to što jesu da nisu fizički i mentalno provereni i u svakom slučaju trezveni i pribrani – što je glavni razlog za kontroverzu o tome da li su njihova svedočanstva uzimana dovoljno ozbiljno ili iz nekih specijalnih razloga zabašurivana.

Njihova lična objašnjenja o tome šta su zapravo videli najčešće su bila da je reč o letelicama iz nekih tajnih programa. Zanimljivo je i njihovo tumačenje opservirane brzine kretanja NLO-a i isto tako naglog zaustavljanja: po njima, to su ili neki izuzetno usavršeni „dronovi“ ili svemirski brodovi sa posadama nadljudskih sposobnosti.

Među „bliskim susretima treće vrste“ često se, kao neobjašnjen, navodi i događaj iz novembra 2004, kada su dva mornarička pilota posle poletanja sa nosača aviona „Nimic“ u priobalju San Dijega, videli letelicu u obliku diska kako lebdi iznad površine neobično zatalasanog okeana. Kada joj se jedan od aviona približio da bi je osmotrio iz blizine, taj NLO, koji nije imao krila niti vidljivi pogon, odleteo je „brzinom kakvu dotle nisam video“, kako je to opisao pilot Dejvid Frevor.

Među mnogobrojnim slučajevima su i pojava vrtećeg diska iznad glavnog aerodroma Čikaga 2006. i dva NLO-a čije viđenje je prijavio jedan engleski pilot 2007. Dobru dozu nervoze među mornaričkim pilotima unela su i učestana, gotovo svakodnevna viđenja čudnih letelica na nebu istočne obale SAD od leta 2014. do proleća 2015. o kojima postoje i video-zapisi.

Zona 51

U američkoj istoriji NLO folklora neizbežna je i Zona 51 (Area 51), supertajna baza američkog vazduhoplovstva u nepristupačnoj pustinji na jugu Nevade – nepristupačnoj u tolikoj meri da oni koji tamo rade na posao dolaze i sa posla se vraćaju isključivo specijalnim avionima – koja je postala najproduktivnije izvorište teorija zavere o NLO-ima i vanzemaljcima.

Razlog za to je što su na vrhuncu Hladnog rata u Zoni 51 isprobavani supertajni špijunski avioni za snimanje teritorije Sovjetskog Saveza sa u to vreme rekordnih visina, što je tokom 1950-ih za rezultat imalo da su drastično povećana viđenja NLO-a. Ti špijunski avioni leteli su naime na visini do tri puta većoj od one koju su u to vreme dostizali komercijalni, čijim su se pilotima pričinjavali kao vanzemaljski.

Iz Zone 51 potekao je i avion U-2 sa pilotom Gerijem Pauersom, kojeg je sovjetska protivvazdušna odbrana iznad svoje teritorije oborila 1. maja 1960, što je bio jedan od najozbiljnijih incidenata hladnoratovske ere.

Zona 51 je međutim poznatija po priči da je tamo izvršena autopsija dva vanzemaljca, koju je lansirao čovek po imenu Robert Lazar, bivši radnik u bazi, čije su tvrdnje uverljivo poreknute, ali je mit ostao, između ostalog i što je eksploatisan u popularnoj kulturi, ali i zbog svoje tajnovitosti. CIA je postojanje baze javno priznala tek 2013, dok su satelitske slike tog područja bile cenzurisane sve do 2018. Baza se danas inače može osmotriti na satelitskim fotografijama Gugl mapa.

Dok se svojevrsna groznica viđenja NLO-a u prvoj i drugoj deceniji druge polovine 20. veka objašnjavala i američkim strahovima od Hladnog rata, da o ovoj temi može da se stvori i neka vrsta kolektivne psihoze govori i podatak Nacionalnog centra za prijavljivanje NLO-a, nevladine organizacije iz države Vašington, da je broj prijava tokom prošle godine, dakle na vrhuncu pandemije, porastao za 15 odsto – Centar je u 2020. evidentirao čak 7000 manje ili i više uverljivih slučajeva.

Najnoviji izveštaj, uprkos činjenici da je dao malo odgovora na pitanje da li smo sami i da li smo imali „posetioce“, ipak je ocenjen kao prekretnički i kao prvo priznanje da su „neobjašnjeni vazdušni fenomeni“ nešto što zaslužuje konstantnu zvaničnu pažnju i sistematsko praćenje. Nije promaklo, kao svojevrstan poziv na dodatne spekulacije, ni to da izveštaj ima i tajni deo, što će dati nove argumente sledbenicima teorija zavere.

Novost je i najava da će Kongresu u roku od 90 dana biti predočeno na koji način će biti ustrojen novi sistem za dalje praćenje fenomena, što uključuje kako ohrabrivanje pilota da i dalje prijavljuju svoje nesvakidašnje susrete (uz princip samo osmatranja, bez pokušaja kontaktiranja) tako i podsticaje za naučnike koji su, zbog nenaučnog imidža ove teme, pokazivali malo entuzijazma da se bave NLO-ima.

Ključnu teškoću razumevanja predstavlja naše nepoznavanje tehnologije koja bi mogla da bude u objektima vanzemaljskog porekla, što je u razgovoru za „Njujork tajms“ možda najbolje objasnio Harold E. Patof, inženjer koji je za CIA proučavao ekstrasenzorne percepcije. „Mi smo u poziciji u kojoj bi bio Leonardo da Vinči da mu je neko u ruke stavio daljinski upravljač za otvaranje garažnih vrata. Svakako bi se prvo zapitao šta je ta plastična sprava, ne znajući pritom ama baš ništa o elektromagnetskim talasima koji joj omogućavaju funkcionalnost.“