Odličan komšija sa bombom u glavi

Od kako je pre devet godina Norvežanin Anders Bering Brejvik u dva vezana napada brutalno ubio 77 pretežno mladih sunarodnika, mediji i stručnjaci ne prestaju da traže odgovor na pitanje zbog čega se odlučio na tako monstruozan čin.

Poslednji u nizu pokušaja da se protumači psiha ovog zločinca objavljuje britanski „Miror“, prenoseći detalje iz dnevnika koji je Brejvik vodio.

„To je jedan od najstrašnijih dokumenata koje sam pročitao. Napisao ga je čovek koji je bio apsolutno pažljiv u razvoju svoje životne filozofije. On je sve istraživao. Očigledno je dugo bio zatvoren u kući pa je provodio vreme čitajući, tragajući, kopajući po internetu...”, opisao je dnevnik jednog od najvećih terorista ovog veka Ijan Stiven, forenzički klinički psiholog.

Povezane vesti - BREJVIK I DALJE OSETLJIVA TEMA ZA LABURISTE U NORVEŠKOJ: Ministarka pravde podnela ostavku posle svoje objave na Fejsbuku

Brejvik je 22. jula 2011. gotovo sat i po pucao na mlade Norvežane okupljene na ostrvu Utoja, gde se održavao tradicionalni letnji kamp u organizaciji podmlatka vladajuće Radničke partije. Obučen u policijsku uniformu, nasumično je birao mete među tinejdžerima. Mnogi su spas pronašli skačući u vodu i plivajući ka kopnu udaljenom oko 200 metara.

Ljubav za Evroviziju

Prema svedočenjima na sudu, Brejvik je u pravdanju ovog užasnog masakra rekao da pokušava da spase Norvešku i zapadnu Evropu od kulturnog marksizma i muslimanskog preuzimanja. Svoj monstruozni plan počeo je da realizuje početkom maja, kada se preselio na porodično seosko imanje, a arsenal oružja iz kojeg je kasnije pucao čuvao je u štali.

Od tog trenutka počeo je da vodi dnevnik čiji su se pasusi čitali na suđenju za potrebe izvođenja dokaza. Ovaj dokument, kako prenosi „Miror“, pun je detalja koji daju jasniju sliku o profilu Brejvikove ličnosti.

Njegov prvi zapis datiran je na 14. maj 2011. Na iznenađenje svih, u njemu je masovni ubica otkrio da je obožavao takmičenje Pesma Evrovizije.

„Ja volim Evroviziju! Muzika je s*anje, ali mislim da je, sve u svemu, odlična predstava. Gledao sam sva polufinala i imaću vremena da gledam opet večeras, onlajn. Moja zemlja ima s*anje politički korektnu pesmu kao i uvek. Tražiteljka azila iz Kenije izvodi pesmu na bongosima i predstavnica je Evrope i moje zemlje… U svakom slučaju, nadam se da će Nemačka pobediti.”

Kako je odmicao maj, Brejvik je, prema analizi zapisa iz dnevnika, postajao sve više paranoičan kada bi u prolazu primetio neko vozilo za koje je umislio da je policijsko.

„Otišao sam u glavni grad da pokupujem nešto. Na putu do farme primetio sam nešto za šta verujem da je civilno policijsko vozilo. Kada sam se približio farmi, primetio sam još jedan civilni policijski automobil. Kod sebe nisam imao na raspolaganju nikakvo oružje jer mi se nalazilo u kući.”

AP Photo/Heiko Junge, Scanpix Norway

Kada je stigao do farme, video je da su vrata štale u kojoj je skrivao oružje otvorena.

„Verovatno ih je otvorio vetar. Odlučio sam da neću dozvoliti da paranoja ponovo uzme najbolje od mene. Ako bi jednog dana došli po mene, stvarno ne bih mogao ništa da učinim, pa ne bi bilo konstruktivno ni da se brinem”, zaključio je.

S druge strane, nije se krio od pogleda svojih suseda niti je s njima izbegavao komunikaciju. Zapravo, pobrinuo se da bude savršen komšija, kako onima koji su živeli u blizini ne bi dao nikakav povod za sumnju u njegove prave namere. On je 19. maja u dnevniku napisao sledeće:

„Bitno je stvoriti što više dobre volje kod suseda. Iskoristiti svaku priliku za odobrovoljenje svakog od njih. Ta dobra volja indirektno će se vratiti time što oni neće ništa istraživati ni ispitivati. Ako te posete komšije, budi pristojan i ljubazan, ponudi im sendviče i kafu, osim ako to neće ugroziti neki plan.”

Međutim, njegov jezivi plan je umalo otkriven kada je propustio da pročita poruku koju mu je poslala devojka, nekadašnji zakupac farme, u kojoj mu je napisala da će doći da pokupi neke svoje stvari koje su ostale u štali. Ipak, poruku je video neposredno pre nego što je devojka stigla. Iako je bio zatečen iznenadnom posetom za koju je imao veoma malo vremena da se pripremi, Brejvik se snašao i nekako uspeo da sakrije čitav arsenal oružja u trenutku kada je devojka dolazila.

Povezane vesti - Masovni ubica zbunio i svoje advokate

Ubica u dnevniku potom detaljno opisuje kako je zabranio prijateljima da ga posećuju, iskazujući ponovo paranoju. Strahovao je da bi neko od prijatelja mogao da uoči kako on zapravo samo glumi da je sve u redu:

„Ne bi bilo pogodno da ovde primam posetioce, jer ko god bi se duže zadržao na kraju bi shvatio da stvari nisu baš onakve kakve izgledaju.”

Morbidan humor

Od početka jula 2011. Brejvik je počeo pažljivo da planira svoja putovanja između dve lokacije na kojima je kasnije izveo napade. U danima neposredno uoči zločina, Brejvikovo raspoloženje se prilično promenilo i on je rešio sebe da počasti. Tako je 11. jula napisao:

„S obzirom na činjenicu da trenutno radim na najstrašnijem zadatku, kupio sam danas mnogo izvrsne hrane i slatkiša. Zaista moram napuniti baterije i ojačati svoj moral.”

Osam dana kasnije, nakon što je spakovao oružje u automobil, otišao je u otmeni restoran u južnom delu Osla: „Ukusno! Poslednjih nekoliko dana izuzetno naporno radim i potpuno sam iscrpljen.”

Poslednji zapis u dnevnik uneo je 22. jula, na dan kada je izvršio zločin. Nagoveštavao je da je sve pripremljeno za okrutni napad:

„Ako sve ovo ne uspe, pokrenuću privatnu firmu za obezbeđenje u konfliktnim zonama kako bih u najkraćem roku stekao maksimalna sredstva za otplatu dugova… Prvi dolazak u kostimu ove jeseni. Obući ću se kao policajac. Doći ću s oznakama policije. Biće sjajno, ljudi će biti veoma iznenađeni!

Sporedna napomena. Zamislite kada bi me organi vlasti posetili. Verovatno bi dobili pogrešnu predstavu i pomislili da sam terorista, hahaha.”

Svoj dnevnik je potpisao sa:

“Iskreni pozdrav, Anders Brejvik. Komandant vitezova Justicijar, Templara Evrope i Norveške”.

Svoj jezivi pohod Brejvik je započeo u Oslu, aktiviranjem automobila bombe u centru grada. U eksploziji je stradalo osmoro ljudi. Odmah potom Brejvik se mirno uputio ka feribotu koji redovno saobraća do ostrva Utoja, gde se održavao omladinski kamp Radničke partije. Bio je obučen u policijsku uniformu, na sebi je imao i zaštitni prsluk, a na feribotu je pokazao policijsku legitimaciju. Sa feribota je i najavio svoj dolazak prisutnima na ostrvu. Po iskrcavanju sa broda u susret su mu došla dvojica ljudi iz organizacije. Brejvik ih je odmah ubio hicima iz pištolja.

Nakon toga je otišao među učesnike kampa, okupivši oko sebe veliki broj tinejdžera kako bi ih “obavestio o atentatu koji se dogodio u Oslu”. Pošto je bio u policijskoj uniformi, niko nije mogao da posumnja u njegove prave namere. Procenivši da je to trenutak za početak masakra koji je planirao, izvadio je iz torbe automatsko oružje i počeo da puca na okupljene.
Čim su shvatili šta se događa, tinejdžeri koji nisu pogođeni prvim rafalom razbežali su se na sve strane. Međutim, osim što su čuli pucnje i shvatili da se napolju događa metež, veliki broj mladih koji su se nalazili u prostorijama kampa Brejvik je, predstavljajući se kao policajac koji je otklonio opasnost, uspeo da nagovori da izađu. Zatim je nastavljao da puca i ubija. Na ostrvu je usmrtio 69 tinejdžera.

Pre nego što je uhapšen, njegov krvavi pohod trajao je čak 85 minuta. Sa pucanjem na ostrvu je počeo oko 17 sati, a tek pola sata kasnije policija je primila prvi poziv sa informacijom o događanju na Utoji. Prošao je još skoro pun sat pre nego što su policajci stigli. Na ostrvo su došli u 18.25. Samo tri minuta kasnije uhapsili su počinioca.

Došao niotkud

Svi izveštaji o jezivom masovnom ubistvu sadržavali su dva elementa: zločin se dogodio u najmiroljubivijoj i najotvorenijoj zemlji Zapada, a delo je pojedinca zadojenog desnim ekstremizmom i ima ideološku pozadinu.
Advokati koji su Brejviku odmah dodeljeni tražili su anonimnost uhapšenog, pa policija nije prenela podatke o njemu. Međutim, mediji su objavili ime i fotografije Andersa Beringa Brejvika. “Ubica, plavokos, plavook i hladan kao led”, opisao ga je jedan od istražitelja. Policija je prenela da je “odmah po hapšenju priznao da je podmetnuo bombu u Oslu i izveo ubilački pohod na Utoji”.

Jedno od važnijih pitanja koje je odmah postavljeno bilo je kako je jedan čovek mogao da ubije toliko ljudi, odnosno gde je u vreme zločina policija uopšte bila? “Došao je niotkud”, izjavio je policajac koji je istražujući zločin proveo na ostrvu 24 sata posle hapšenja Brejvika.

Policija je priznala da nije mogla da predvidi i spreči masakr. U redovnim izveštajima norveške policije pre ubistva na Utoji sve je zvučalo umirujuće: “Ni od desničarskih, ni od levičarskih ekstremista ne preti opasnost po norveško društvo – i to ne bi trebalo da se promeni ni 2011. godine“.

Bezbednosne službe u ovoj zemlji, analizirali su stručnjaci, nisu imale šanse da spreče ovo zlodelo. Jer, zločinac je bio pojedinac, koji je, doduše, na internetu komunicirao na desnoekstremnim forumima, ali nije imao lične kontakte sa ekstremnim grupama.

Policija je po pravilu bila dobro informisana o tome šta se dešava u tim krugovima, jer u njih relativno lako uspeva da infiltrira agente. Ali, Brejvik je bio čovek koji se praktično radikalizovao sam – bez ličnog kontakta sa istomišljenicima. To je tip počinioca od kojeg strahuju svaka država. Takvi ljudi se ponašaju krajnje neupadljivo, pa sistemi države za rano upozoravanje na opasnost ne uspevaju da ih otkriju kao potencijalnu opasnost.

Cilj suđenja, koje je trajalo 10 nedelja, bio je da se ustanovi da li je Brejvik uračunljiv, s obzirom na to da su sudu dostavljena dva psihijatrijska izveštaja s potpuno različitim nalazima. U slučaju da je proglašen neuračunljivim, Brejvik je trebalo da bude doživotno zatvoren u psihijatrijskoj ustanovi. Međutim, sud je prihvatio stanovište da je masovni ubica bio svestan svog čina. Za ovaj nezapamćeni zločin u miroljubivoj Norveškoj Brejvik je u avgustu 2011. osuđen na 21 godinu zatvora. To je i najduža kazna koja se može izreći u ovoj državi. Međutim, ona se može produžavati unedogled sve dok se zatvorenik smatra pretnjom za društvo.

Svoje postupke na suđenju Brejvik je opisao kao “zločine, ali neophodne” i istakao da je “delovao u samoodbrani”. Tvrdio je da su njegove žrtve bile “legitimna meta” pošto su bili pripadnici političke organizacije koja je, kako je rekao, “norveško društvo izložila islamu i multikulturalizmu”.

Desničarski fanatik, kako su ga nazivali u agencijskim izveštajima, pričao je da je ubistva izveo protiv onih koje je nazvao “državnim izdajnicima” zbog “otvaranja Norveške muslimanskoj invaziji Evrope”. Ovaj masovni ubica je u jednom trenutku rekao i da je njegova ideologija “delom uvezena i iz Srbije”. Na pitanje šta ga je navelo da krene putem radikalizacije, odgovorio je da je bombardovanje Srbije za “militantne nacionaliste” poput njega bila “kap koja je prepunila čašu”. “Srbi, koji su se borili i ginuli za vreme NATO bombardovanja 1999. godine, imali su krstaški mentalitet kojem težim”, ispričao je pred sudom.

Povezane vesti - OD “SAVRŠENOG PSIHOPATE” DO JUTJUBERA: Krvnik kojem je dosadilo da ubija

Uprkos zgražavanju sveta i kritikama iz inostranstva da su norveški zakoni, pa i čitavo društvo neshvatljivo blagi prema zločincima, tokom suđenja je zabeležen samo jedan incident. Rođak jednog od stradalih tinejdžera gađao je Brejvika cipelom u sudnici u Oslu. “Ti si ubio mog brata, idi u pakao”, vikao je mladić i bacio ka njemu cipelu, ali je ona pogodila Brejvikovog advokata. Deo prisutnih je aplaudirao, dok su ostali zaplakali. Zbog toga je suđenje nakratko prekinuto, a mladića je obezbeđenje ubrzo izvelo iz sudnice.

Igranje sa državom

Odlazak na izdržavanje zatvorske kazne za ovog zločinca je, zapravo, predstavljao početak sticanja slave koju je toliko želeo. Nazivali su ga teroristom, masovnim ubicom, psihopatom, monstrumom, ali se Brejvik na to nije obazirao. Svojim postupcima je, u suštini, samo podgrevao zanimanje javnosti i medija za sebe. U tome mu je, na mnogo načina, pomagala i kaznena politika koja se sprovodi u Norveškoj. Zbog svega što je učinio otac mu je poručio da bi trebalo da se ubije, ali mu je Brejvik odgovorio da mu to “ne dopušta vera”.

Nedugo po dolasku u zatvor uputio je pismo u kojem je nabrojao sedam navodnih nezakonitih postupaka zatvorske uprave, što su mediji preneli.

“Zabranjuju mi da se družim s ljudima u zatvoru, pogotovo s onima koji su nacionalistički nastrojeni kao i ja”, naveo je između ostalog i potom se požalio da uprava zatvora odbija da mu plati udžbenike koje je naručio kako bi se dodatno obrazovao. Nezadovoljan je i time što mu ne dozvoljavaju osnivanje sopstvene stranke s kojom bi, kako kaže, išao na izbore. Ali, tu nije stao. Smeta mu što mu se ograničava “pravo na tuširanje i svež vazduh”.

“Tog dana 22. jula 2011. godine ja sam postupao humano, ubijao sam, a nisam mučio ljude, zato tražim i humani odnos prema meni”, piše Brejvik koji kaznu služi u trosobnoj ćeliji-samici. U međuvremenu je upisao politikologiju u Oslu. Rektor Univerziteta Ole Peter Otersen je izjavio da “svi zatvorenici u norveškim zatvorima imaju pravo na više obrazovanje ukoliko ispunjavaju kriterijume upisa”. Brejvikova prijava za upis je prethodno odbačena pošto je ocenjeno da njegove kvalifikacije nisu dovoljne za upis na fakultet, ali nije poznato zašto je ta odluka kasnije promenjena. Njegova prijava za upis na fakultet je izazvala debatu u Norveškoj oko toga da li uopšte treba razmatrati prijave osoba osuđenih za tako užasan zločin.

Iako u međuvremeno nije pokazao nikakvo kajanje za počinjeni zločin, objavio je da se odriče nasilja i da je voljan da se izvini zbog svojih dela ukoliko mu bude dozvoljeno da osnuje fašističku partiju.

Povezane vesti - MANIFEST MASOVNOG UBICE SA NOVOG ZELANDA: “Kako će ovo stvarno proći, pa… samo vi znate”

U pismu na 33 strane poslatom iz zatvora agenciji AFP, Brejvik navodi kako je rešen da donese promene mirnim sredstvima i kako želi da osnuje partiju pod nazivom Norveška fašistička partija i Nordijska liga. “Kao bivšem borcu srce mi krvari zbog varvarstva koje sam počinio 22. jula”, piše Brejvik, navodeći kako bi jedini cilj osnivanja partije NFP i NL bio da se tako nešto nikad ne ponovi. Uporno se žali da mu zatvorske vlasti uskraćuju pravo da osnuje političku stranku, tako što konfiskuju pisma koja šalje tražeći potpise potrebne za osnivanje stranke.

Potom se obratio i sudu žaleći se na vreme provedeno u samici, tvrdeći da su prekršena njegova ljudska prava. Državno tužilaštvo je istaklo da je izolacija bila neophodna pošto je ekstremno opasan, kao i da su uslovi u kojima boravi daleko iznad granica prihvatljivog.

U zatvoru Brejvik ima praktično trosobni stan, može da koristi tri ćelije, po jednu za spavanje, vežbanje i učenje, a dozvoljeno mu je da obavlja fizičke aktivnosti i u dvorištu. Može da kontaktira sa advokatima, zdravstvenim službenicima, sveštenim licima, može da čita dnevnu štampu, gleda televiziju i koristi plejstejšn konzolu. Odbio je mogućnost da igra šah sa ostalim zatvorenicima, ali mu je dozvoljeno da u ćeliji ima računar bez internet veze.

Na kraju, sud je doneo odluku u Brejvikovu korist, a kao nedostatke u zatvorskom životu naveo je starost igrica za plejstejšn, nezadovoljstvo time što mora da koristi plastičan pribor za jelo, a povremeno mu nije omogućeno da koristi sve tri sobe svoje ćelije!

Takođe, žalio se i na to što pri pripremanju hrane može da koristi samo sat za merenje vremena kuvanja jaja, kao i što mu nije dozvoljeno da ima na raspolaganju rernu kako bi pripremio picu. Kao problem je naveo i to što nema dostupnost internetu.

Sud je zaključio da je Norveška prekršila zabranu nehumanog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja, ali da nije ugroženo njegovo pravo na privatni i porodični život.