Svet
04.10.2020. 20:53
Vojislav Tufegdžić
Oružje dugo neće utihnuti
Samo naizgled iznenadno, višedecenijski sukob dve nekadašnjeg republike Sovjetskog Saveza, Jermenije i Azerbejdžana, obnovljen je u nedelju 27. septembra. Optužujući jedni druge za ometanje pregovora oko teritorije Nagorno-Karabah, oblasti koja pripada Azerbejdžanu, a mahom je naseljavaju Jermeni, rukovodstva dve države izrazila su spremnost da svoje pravo i pravdu konačno ostvare korišćenjem oružja koje poseduju. A koje, u najvećoj meri, nabavljaju od istog prodavca.
Kako je uobičajeno, tokom prvih nekoliko dana obnovljenih borbi obe strane su saopštavale različite podatke o motivima i odgovornosti za sukobe, broju stradalih, o tome ko je ispalio prve agresorske hice, stanju na ratištu, učešću stranih sila... Jermenija je proglasila potpunu, Azerbejdžan delimičnu mobilizaciju.
Povezane vesti - ERDOGAN: Jermenija da se odmah povuče s azerbejdžanske zemlje
Međunarodna zajednica je odmah pozvala na mir i razgovore o okončanju obnovljenog sukoba, ali to očigledno ne dotiče, niti obavezuje ni jednu zaraćenu stranu. Zapadni mediji, čijem su kopiranju informacija opsednuti i pojedini ovdašnji, odmah su se dali na odgonetanje krvoločnog pitanja: ko je jači? Da li Azerbejdžan sa oko pet miliona stanovnika i nešto savremenijim naoružanjem, ili Jermenija sa oko tri miliona stanovnika, ali i ruskom vojnom bazom na svojoj teritoriji? Iznoseći činjenicu da se opreme armija obeju zemalja oslanjaju na nabavku oružja od Rusije, kao i na činjenicu da ova sila sa obema državama ima važnu stratešku saradnju, “stručnjaci rata” se utrkuju u iznošenju potpuno irelevantnih brojeva o avionima, tipovima tenkova, borbenih vozila, aktivnih vojnika i rezervista…
Decenije mržnje
Sukobi u Nagorno-Karabahu su veoma starog datuma i zadiru u vekove za nama. U novijem periodu, rat za Nagorno-Karabah trajao je od februara 1988. do maja 1994. između Republike Azerbejdžan i većinskog stanovništva iz Nagorno-Karabaha, kojem je ogromnu pomoć pružila Jermenija. Kako se raspad Sovjetskog Saveza približavao, počeli su sve nasilniji sukobi između Jermena i Azera, što je dovelo do etničkog čišćenja sa obe strane. Proglašenje nezavisnosti Azerbejdžana od SSSR-a uvelo je ovaj region u još veći konflikt. Kao što je Azerbejdžan proglasio nezavisnost od Sovjetskog Saveza, jermenska većina u Nagorno-Karabahu glasala je za otcepljenje od Azerbejdžana.
Na referendumu koji je održan u Nagorno-Karabahu, ogromna većina izašlog stanovništva je glasala za pripajanje Jermeniji, dok su referendum bojkotovali Azeri. Na osnovu rezultata referenduma proglašena je nepriznata Republika Nagorno-Karabah. Kao rezultat sukoba, raseljeno je čak 230.000 Jermena iz Azerbejdžana i 800.000 Azera iz Jermenije i Karabaha.
Tokom godina sovjetske vladavine stanovnici Nagorno-Karabaha su zadržali jaku želju da se pripoje Jermeniji. Lideri Karabaha su 20. februara 1998. godine zatražili ujedinjenje ove autonomne pokrajine sa Jermenijom, žaleći se da se sprovodi nasilno naseljavanje Azera, tako da je u Nagorno-Karabahu udeo jermenskoga stanovništva sa 94 odsto pao na tri četvrtine ukupnog broja stanovnika.
Posle oružanog sukoba Azerbejdžan je izgubio kontrolu nad Nagorno-Karabahom i sedam susednih regiona. Od 1992. godine vodili su se pregovori o mirnom rešenju sukoba u okviru Minske grupe OEBS-a, na čijem su se čelu nalazila tri kopredsedavajuća – Rusija, SAD i Francuska. Azerbejdžan je insistirao na očuvanju svog teritorijalnog integriteta, dok je Jermenija štitila interese nepriznate republike, s obzirom na to da Nagorno-Karabah nije bila strana u pregovorima. Primirje je potpisano u maju 1994. godine. Od tada su obe strane obnavljale nabavke oružja koje im je uništeno u prethodnim sukobima.
Povezane vesti - AMERIČKI KONGRES DONEO ODLUKU: Zločin nad Jermenima je genocid
Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije Ifimes navodi da sadašnji sukob između dve zemlje nema naznaka da će se smiriti u dogledno vreme.
“Jermenija, koja kontroliše spornu regiju, zadovoljna je postojećim stanjem, dok Azerbejdžan, bogat energetskim resursima, čija izdvajanja za vojsku premašuju celokupni jermenski budžet, sada preti da će silom povratiti kontrolu nad izgubljenom regijom”, piše u analizi.
Zaključak analitičara jeste da ovaj odavno tinjajući sukob više ne predstavlja samo spor između dve zemlje oko pogranične regije, već borbu između grupe država oko nadzora nad celom regijom Kavkaza, uz ogromnu opasnost od svrstavanja Turske na stranu Azerbejdžana i Rusije na stranu Jermenije.
Od početka krize pozicija Turske bila je jasna, a to je podrška Azerbejdžanu. Što se tiče razloga turske podrške, prema uverenju brojnih politikologa, ona se nalazi u okviru istorijskog spora između Turske i Jermenije oko genocida počinjenog nad Jermenima od strane Osmanlija u toku Prvog svetskog rata, te istorijskim i etnički bliskim vezama između Turske i Azerbejdžana.
Rusija sa svoje strane želi da smiri tenzije između dve zemlje s kojima ima posebne odnose još iz vremena Sovjetskog Saveza. Jermenija je, opet, trenutno jedini ruski pravoslavni hrišćanski strateški saveznik na Kavkazu i jedna od retkih zemalja s ruskom vojnom prisutnošću. Prema mišljenju jermenskih političara i vojnih stručnjaka, ruska vojna prisutnost u Jermeniji je važna komponenta jermenske nacionalne sigurnosti.
„Na teritoriji Jermenije se, nedaleko od grada Gjumri, nalazi ruska vojna baza, koja je jedan od najvažnijih objekata ruske vojne i geopolitičke prisutnosti na Kavkazu, kao i jedna od glavnih komponenti rusko-jermenskih odnosa. Uz to, prisustvo ruske vojske u bazi u Jermeniji produženo je do 2044. godine. Ruski graničari, zajedno sa svojim jermenskim kolegama, čuvaju jermenske granice sa Turskom i Iranom. Jermenija je i važan ekonomski saveznik Rusije na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza. Ujedno, jermenska ekonomija u velikoj meri zavisi od ruskih investicija i doznaka Jermena sa prebivalištem u Rusiji, kojih ima oko 2,5 miliona.
Jedan od glavnih razloga trenutne eskalacije sukoba je nedostatak aktivnog međunarodnog posredovanja između dve strana. Zaključak je da bi Rusija i Turska trebalo da ponove svoje posredničke misije po modelu saradnje u Siriji, gde je Turska na strani opozicije, a Rusija pruža vojnu i političku podršku vladi u Damasku.
Strani interesi
I druge države imaju ulogu i interese u ovom sukobu, mada ne tako očigledne kao Turska i Rusija. Iran je stao uz hrišćansku Jermeniju, uprkos postojanju kulturnih, etničkih i verskih veza između Teherana i Bakua. Iran i Azerbejdžan dele granicu dugu više od 760 kilometara i deo Kaspijskog mora koje je bogato naftom i plinom.
“Međutim, Teheran nastoji da oslabi Azerbejdžan, kako azerbejdžanska manjina u Iranu ne bi zahtevala više prava, ili da pokaže aspiracije ka ujedinjenju sa matičnom državom. Iran, opet, ima snažne ekonomske odnose sa Jermenijom, budući da je ova država prvi veliki uvoznik nafte, plina i električne energije iz Irana”, piše Ifimes.
Iz ovog Instituta smatraju da se Iran takođe boji azerbejdžansko-izraelskih odnosa na vojnom planu, jer iranski smrtni neprijatelj Izrael je na njegovim severnim granicama.
Prema mišljenju analitičara Ifimesa, Izrael je u ovom sukobu na strani Azerbejdžana: “Izrael je jedan od najjačih saveznika Bakua od 2011. godine i prodaje znatne količine oružja i vojne opreme Azerbejdžanu“.
Analitičari smatraju da je Azerbejdžan nova tačka sukoba i nadmetanja između Irana i Izraela, jer je Izrael već snažno prisutan u blizini iranske granice.
Što se tiče američke pozicije u sukobu, ona je neutralna. Vašington je osudio eskalaciju nasilja između Azerbejdžana i Jermenije, te pozvao obe strane da odmah prekinu neprijateljstva. Stav Evropske unije je identičan, a to je okončanje sukoba, uz neizgovoreno očekivanje da EU time želi da spreči eventualni poremećaj u snabdevanju naftom i plinom iz Kaspijskog mora.
Komentari
