Donald Tramp se prošle subote vratio na političku scenu Amerike, održavši 90-minutni govor na konvenciji Republikanske partije države Severna Karolina. Ovacije 1250 učesnika skupa dobio je samo jedanput, kada je Kinu optužio da je glavni krivac za pandemiju i kada je zatražio da zbog toga Peking svetu, uključujući tu, naravno i Ameriku, duguje reparacije od najmanje tri biliona (tri hiljade milijardi) dolara.
Govorio je i o svojoj omiljenoj temi, o „prevari veka“ počinjenoj u novembru prošle godine kada ga je u predsedničkoj trci pobedio kandidat Demokratske partije Džo Bajden. Nije ni ovog puta – kao ni u jednoj prilici od novembra – izneo dokaze za izbornu podvalu na kojoj insistira uprkos tome što su sudovi odbacili više od 60 njegovih pritužbi na navodne izborne neregularnosti. Ali njegovim sledbenicima, koje još drži na okupu, dokazi nisu potrebni, sudeći po nalazima najnovijeg istraživanja Si-En-Ena po kojima u teoriju da su izbori pokradeni veruje 70 odsto republikanaca.
Do kraja jula Tramp planira nekoliko mitinga, a njegov povratak u politiku pokazuje da mu ne pada na pamet da, poput gotovo svih prethodnika, ostatak života provede u političkoj penziji, pišući memoare (ili nadgledati za to unajmljenog pisca), u osnivanju svoje predsedničke biblioteke i dopuni ličnog budžeta držanjem dobro plaćenih govora pred odabranom publikom biznismena. Štaviše, poslednjih nedelja ljudima iz svog neposrednog okruženja najavljuje da će naknadna prebrojavanja glasova koja su republikanci organizovali u Arizoni, a isto nastoje da isposluju i u još nekoliko za izborni rezultat ključnih saveznih država kao što su Pensilvanija, Mičigen, Viskonsin i Džordžija – dokazati da je pravi pobednik prošlogodišnjih predsedničkih izbora on, a ne Bajden, što će potom biti predočeno Vrhovnom sudu i za krajnji rezultat imati njegov povratak u Belu kuću – već u avgustu!
Tramp je ovom idejom navodno opsednut već mesecima i podršku ovakvom planu za povratak na velika vrata pruža mu neveliki krug sledbenika u najmanju ruku sumnjive reputacije kao što su biznismen Majk Lindel, proizvođač jastuka čija svojstva lažno reklamira, Trampov bivši advokat Sidni Pauel koji je podnosio sve odbačene Trampove tužbe zbog navodne izborne krađe, kao i bivši savetnik za nacionalnu bezbednost penzionisani general Majkl Flin, koga je Tramp u poslednjim danima svog mandata pomilovao za optužbe da je lagao Ef-Bi-Aj o svojim kontaktima sa ruskim ambasadorom…
Tramp se istovremeno oglušuje o savete umerenijeg dela svojih sledbenika koji smatraju da povratak na ovakav način ne bi trebalo da pominje jer ostavlja utisak da je opasno poremećen i da čini krivično delo veleizdaje.
Dok je Trampov „povratak“ u Belu kuću već mesecima tema radikalno konzervativnih medija, oni iz tabora Trampovih „neprijatelja naroda“, kao što su „Vašington post“ i „Njujork tajms“, u dilemi su da li da ovo tretiraju kao dosad najbesmisleniju teoriju zavere ili kao najozbiljniju pretnju američkoj demokratiji.
Reporteri „Vašington posta“ Džoš Dovzi i Rozalind Heldermen došli su do sagovornika iz Trampovog okruženja koji su im potvrdili da se razgovaralo o „povratku“ ove godine, ali samo kao „usputno pominjanje“ koje, prema komentaru magazina „Veniti fer“, treba uzeti ozbiljno – kao dokaz potpunog sloma bivšeg predsednika.
U Ustavu SAD nema naime pravnog puta da se posle proceduralne overe izbornih rezultata u Kongresu (ovog puta u dramatičnim okolnostima provale Trampovih sledbenika u njegovo sedište na Kapitol hilu) – ti rezultati promene. Čak i kad bi se i nedvosmisleno utvrdilo i na Vrhovnom sudu overilo da je izborne krađe bilo, nema mehanizma kojim bi se Bajden smenio, a Tramp ga zamenio.
Novinarka „Njujork tajmsa“ Megi Habermen u svom tekstu o ovoj temi konstatuje da je zbog toga „reinstaliranje“ Trampa moguće jedino državnim udarom. To je inače direktno pomenuo general Flin, izjavom na jednoj konferenciji sledbenika „Kjuanon“ teorije zavere da bi u SAD trebalo organizovati ono što je nedavno urađeno u Mjanmaru (Burma), gde je vojska smenila legalno izabranu premijerku, dok bi u američkom slučaju samo omogućila povratak na vlast bivšeg predsednika.
Flin je izjavio da je pogrešno protumačen, ali je trag ostao. Naknadno je otkriveno da je intervenciju vojske, da bi se sprečilo da Bajden postane predsednik, on zagovarao i na jednom sastanku u Beloj kući održanom u decembru, ali se većina drugih Trampovih saradnika tome energično usprotivila.
Tramp je tako dospeo u čudnu poziciju da je s jedne strane degradiran oreolom „bivšeg“, dok ga sa druge njegov uprkos izbornom porazu neuzdrman položaj centralne ličnosti američkih konzervativaca čini važnim akterom nacionalne politike.
Veliki hendikep mu je međutim što je ostao bez svojih „megafona“, Tvitera i Fejsbuka, koji su ga tokom četvorogodišnjeg predsednikovanja svakodnevno držali u fokusu javnosti. Zbog širenja dezinformacija tokom izborne kampanje i posle izbora, Tviter je njegov nalog suspendovao trajno, dok mu je zabrana korišćenja Fejsbuka pre nekoliko dana oročena do januara 2023.
Tramp je zabrane popularnih društvenih mreža pokušao da kompenzuje pokretanjem ličnog bloga, koji je upravo zatvoren – zbog nedostatka interesovanja.
Zbog toga je ključno pitanje da li će se uz ova ograničenja odvažiti da povratak u Belu kuću obezbedi učešćem na predsedničkim izborima 2024. On se o tome zasad ne izjašnjava, dok su na drugoj strani procene da mu je pobeda na partijskim izborima za predsedničku nominaciju zagarantovana. To potvrđuju izjave nekih republikanskih pretendenata za predsednički položaj da će, ako se u areni pojavi Tramp, oni odustati. Jedan od onih ko bi mogao da traži nominaciju, senator Marko Rubio, kaže da „ako Donald Tramp odluči da bude kandidat i 2024, sigurno će biti izbor republikanaca“.
Iako su predvođeni Trampom izgubili ne samo Belu kuću, nego i Senat i Predstavnički dom, 66 odsto republikanaca, prema nedavnoj anketi TV mreže Si-Bi-Es, smatra da je veoma važno da budu lojalni bivšem predsedniku, dok samo njih 28 odsto smatra da on ne bi trebalo da se ponovo kandiduje.
Uticaj na republikance potvrđen je nedavnom smenom kongresmenke Liz Čejni iz užeg rukovodstva republikanaca u Predstavničkom domu. Njen „greh“ bio je to što se u svojim izjavama usprotivila Trampovim tvrdnjama o izbornoj krađi i insistirala na njegovoj osudi zbog podstrekavanja huliganskog upada u Kongres. Odanost Trampu kao lideru republikanci su pokazali i odbijanjem da se osnuje dvopartijska istraga o toj pobuni, koja je doživljena kao najveći udar na američku demokratiju u novijoj istoriji. Važan indikator Trampove neprikosnovenosti među republikancima jeste i činjenica da su u Senatu dva puta glasali protiv njegovog opoziva, kao i to da nova generacija republikanskih političara svoje kampanje za ulazak u Kongres vodi na platformi negiranja rezultata izbora 2020, što ima potencijal da dugoročno ospori legitimitet celog sistema, čiji je Tramp remetilački faktor još od stupanja na političku scenu.
Zbog svega je izvesno da će opciju povratka u Belu kuću 2024. on držati stalno otvorenom jer mu je to garancija da će republikanci nastaviti da mu se klanjaju.
Sa druge strane, dva su glavna razloga zbog kojih bi ipak mogao da se na kraju predomisli: prvi je u njegovim godinama: 2024. imaće 78 (koliko Džo Bajden ima danas), a drugi je u tome što je mogućnost da opet izgubi, od Bajdena ili nekog drugog (ili druge) demokrate, obeshrabrujuća. Iako naime i dalje uživa podršku republikanske baze, Tramp ima veoma nizak opšti rejting – samo 32 odsto. U poslednjim predsedničkim danima ta cifra bila je oko 43 procenta.
Dok je 2024. relativno daleko, republikancima je Tramp potreban za okršaj koji je mnogo bliži: kongresne izbore u novembru iduće godine, kada se bira ceo sastav Predstavničkog doma i trećina Senata. Demokrate se nadaju da svoju tesnu većinu u oba doma zadrže, pa i poboljšaju, dok se republikanci uzdaju u tradiciju da na „međuizborima“ između dve predsedničke utakmice pobeđuje opozicija.
Ono što međutim konstantno podriva američku demokratiju to su mane prilično zastarelog izbornog sistema (Zakon o prebrojavanju glasova donet je daleke 1887) koji nema instancu na kojoj se izborni ishod presuđuje: sve počiva na priznanju poraženog da je izgubio, što do danas, prvi put u istoriji, Tramp nije učinio. Postoji doduše Centralna izborna komisija, ali njena nadležnost su isključivo finansijski aspekti izbora.
Što se demokrata tiče, u njihovom taboru se, prema „Njujork tajmsu“, vidi više puteva za zaustavljanje Trampa. Prema jednom scenariju, demokrate bi morale da svoju kongresnu većinu iskoriste za sistemske reforme koje će biti dovoljno jaka brana nastojanjima republikanaca da oni budu ti koji će 2024. pokrasti izbore.
Za ovakav pristup u taboru demokrata nema konsenzusa; jedan njihov deo je na stanovištu da je pobeda 2020. izvojevana „normalnom“ politikom te da nema potrebe da se takav pristup menja.
Priča o brzom povratku Donalda Trampa na predsednički položaj svakako nije prvi put da on skandalizuje i provocira sugrađane i ostatak sveta, ali danas treba imati u vidu da će se o njegovoj političkoj budućnosti odlučivati na drugom mestu: dva javna tužioca u državi Njujork već su pokrenula krivičnu istragu o finansijama Trampove poslovne imperije koja bi mogla da ima veoma nepovoljan ishod za nekadašnjeg biznismena i dojučerašnjeg 45. predsednika SAD.
Zbog svega toga Trampov skorašnji povratak u Belu kuću samo je predstava za naivne Amerikance (i lakoverne u ostatku sveta), mada treba biti oprezan: u politici mnoge tragedije počinju lošim komedijama.
