Upad u Kapitol hil
Trampov puč kao Netflix serija
Posle 11 meseci, 1000 ispitanih svedoka i oko 140.000 stranica prikupljene dokumentacije, istraga Specijalnog komiteta Predstavničkog doma Kongresa o događajima od 6. januara prošle godine svoj posao privodi kraju nizom saslušanja – do kraja ovog meseca biće ih šest – direktno prenošenih u udarnim terminima velikih TV mreža.
Ozbiljan politički posao tako se pretvorio u javni spektakl koji neki američki mediji već porede sa serijama Netflix-a, globalne platforme za konzumiranje filmova i (naročito) TV novela. Ono što se, međutim, upravo zbiva u jednoj od radnih sala na Kapitol hilu jeste doduše zabavno, ali i ekstremno ozbiljno: reč je o direktnim prenosima drame američke demokratije.
Prvi prenos, emitovan u četvrtak 9. juna, predstavio je glavne likove i obrazložio zaplet. Devetočlani Komitet sa sedam predstavnika demokrata i dvoje republikanaca procenio je da je prisustvo TV kamera i važno i nužno da bi američka javnost i glavni akteri američke politike, bivši i sadašnji, mogli objektivnije da sagledaju zbog čega je pomenuti Komitet Predstavničkog doma zaključio da je sve ono što se događalo 6. januara i neposredno pre i posle toga bio pokušaj tadašnjeg predsednika SAD Donalda Trampa da preokrene izborni rezultat, pošto prethodno zaustavi zakonsku proceduru mirne primopredaje vlasti.
Kad se iz završnog izveštaja odbace slojevi političke korektnosti, ostaje srž: Donald Tramp je prvi predsednik u 246 godina postojanja SAD koji nije priznao izborni poraz i prvi je koji je sa svojim pristalicama pokušao da ga nezakonitim manipulacijama preinači u pobedu. Pri čemu je njegovo celokupno ponašanje i delovanje u nekoliko kritičnih posleizbornih dana, a naročito 6. januara, kada su na zajedničkoj sednici oba kongresna doma verifikovani elektorski glasovi iz saveznih država – bio i pokušaj državnog udara.
Svoj poraz na izborima Tramp je nastojao da anulira na nekoliko načina: najpre sabotiranjem procesa prebrojavanja glasova u nekoliko za izborni ishod ključnih saveznih država, zatim mešanjem u nadležnosti izbornog koledža i na kraju podsticanjem svojih pristalica da upadnu u zdanje Kongresa na Kapitol hilu i delimično ga vandalizuju.
Sve ovo je bez ikakve sumnje dosad najdrastičnija optužnica protiv jednog američkog predsednika, ali treba imati u vidu da je ona samo politička. Inicijativa o osnivanju Specijalnog komiteta potekla je od demokrata, učešće dvoje republikanaca – Liz Čejni, ćerke bivšeg potpredsednika SAD Dika Čejnija, i Adama Kinzindžera, daje mu privid dvopartijnosti, ali to ne menja činjenicu da dvorana za saslušanja nije sudnica, nego politički forum.
To ne znači da epilog ne može da bude selidba u sudnicu, ali se to u ovom momentu čini malo verovatnim. Optužnicu za nekoliko krivičnih dela – od pokušaja da se ponište legitimni izborni rezultati, preko podrivanja izborne procedure širenjem laži o izbornoj krađi do podsticanja pobune ‒ trebalo bi da podnese glavni tužilac koga je imenovao Trampov politički protivnik, predsednik Džo Bajden, što može da bude tumačeno i kao politička osveta.
Na širem planu, izvođenje bivšeg predsednika na sud izazvalo bi novi raskol na političkoj sceni sa teškim posledicama i u svakom slučaju bilo bi teško iskušenje za, Trampovim činjenjem i nečinjenjem, već podriven politički sistem.
Dosad nijedan od 46 predsednika SAD nije bio "privođen pravdi“: protiv Trampa (i dvojice njegovih prethodnika: Endrua Džonsona i Bila Klintona) pokretani su samo postupci opoziva ("impičmenta“), ali su ti procesi završeni bez formalne osude jer ni u jednom slučaju u Senatu nije postojala većina za smenu predsednika.
Najbliži sudskom gonjenju bio je 1974. tadašnji predsednik Ričard Nikson, koji je pre toga podneo ostavku zbog afere "Votergejt“, ali ga je naslednik u Beloj kući, Džerald Ford, da bi izbegao političku paralizu u zemlji, preventivno pomilovao. Klinton, protiv koga je opoziv pokrenut zbog laganja pod zakletvom u istrazi njegove veze sa stažistkinjom Monikom Levinski, na kraju se nagodio tako što je privremeno ostao bez advokatske dozvole i platio kaznu od 25.000 dolara jer nije bilo senatske većine ni za njegov opoziv.
Tramp je jedini predsednik koji je neuspešno opozivan čak dva puta: prvi put povod je bila afera sa njegovom ucenom vlasti u Ukrajini da mu u zamenu za vojnu pomoć obezbede dokaze za navodne mahinacije sina Džona Bajdena koji je tamo imao neke poslovne kombinacije, dok je drugi impičment protiv njega pokrenut sedam dana pre isteka predsedničkog mandata, upravo zbog podstrekivanja pobune. Ni u tom slučaju nije bilo dovoljno senatora voljnih da ga osude: rezultat glasanja je bio 57:43, dok je minimum za opoziv da "za“ glasa dve trećine Senata, što znači najmanje 70 senatora.
Zbog svega toga istraga Specijalnog komiteta Predstavničkog doma, kako to ocenjuje jedna od analiza "Njujork tajmsa“, vodi se "zbog istorije“ i na mnogo mesta se tumači i kao očajnička borba za stabilizaciju onoga što su temelji američke demokratije – legitimnosti izbornih procedura.
Iako i ovaj događaj ima izvestan "eho Votergejta“ – prve unutrašnje krize izazvane ekscesima izvršne vlasti koja je u rukama predsednika – razlike su mnogo veće od sličnosti. Glavna je da je američko društvo danas daleko od toga da, kao u slučaju Niksona, bez obzira na partijsku pripadnost bude revoltirano postupcima predsednika.
Istraživanja, naime, pokazuju da gotovo dve trećine republikanaca i dalje veruje Trampovim (sudski dokazanim) lažima o izbornoj krađi i uvereno je da je Tramp, a ne Bajden stvarni pobednik predsedničkih izbora održanih 3. novembra 2020. Prema zvaničnim rezultatima, kandidat demokrata osvojio je 306 elektorskih glasova prema 232 koliko ih je dobio kandidat republikanaca. Bajden je stekao ubedljivu većinu i u ukupnom broju glasova: 81 milion prema 74 miliona.
Istraživanje koje su početkom ove godine zajednički sproveli Nacionalni radio i agencija Ipsos pokazalo je da je 64 odsto Amerikanaca takođe uvereno da je njihova demokratija "u krizi i izložena riziku urušavanja“, pri čemu je to osećanje dublje ukorenjeno kod republikanaca nego kod demokrata. U zvanični rezultat izbora 2020. pritom veruje manje od 50 odsto republikanaca – što je gotovo identično nalazu istraživanja sprovedenog na istom uzorku i istom metodologijom dok je izborni spor bio na vrhuncu – u januaru 2020.
Premijerni TV prenos saslušanja gledalo je nešto više od 20 miliona Amerikanaca (bilo bi ih svakako više da je događaj direktno prenosila i najpopularnija TV mreža među američkim konzervativcima – "Foks njuz“, u vlasništvu kontroverznog medijskog tajkuna Ruperta Mardoka). Tu brojku Si-En-En smatra "respektabilnom“, ali, kad se uzme u obzir da je Bajdenov govor o "stanju nacije“ održan u martu (i već zaboravljen) – imao bezmalo dva puta veću gledanost.
Proteran još 8. januara prošle godine, dva dana posle haosa na Kapitol hilu, sa svoje omiljene platforme za komunikaciju sa sledbenicima, Tvitera, sa obrazloženjem da su njegovi tvitovi "pozivi na nasilje“, Tramp je na prenos saslušanja u Predstavničkom domu reagovao sa desetak objava na sopstvenoj društvenoj mreži Truth Social (društvena istina), gde je Komitet, u svom zapenušanom stilu, kritikovao zbog "jednostranosti“ i nazvao ga "prekim sudom“ čiji je glavni cilj da spreči njegovo kandidovanje za predsedničke izbore 2024.
Truth Social, međutim, ne dobacuje daleko: Tramp na sopstvenoj mreži ima samo oko tri miliona pratilaca, dok ih je pre nego što mu je uskraćen pristup, na Tviteru imao 88 miliona… Inače, Tramp je i posle iseljenja iz Bele kuće 21. januara 2021. nastavio da tvrdi da je upad na Kapitol hil bila "legitimna manifestacija nezadovoljstva javnosti zbog izborne krađe“. "Ono što se događalo 6. januara nije bio samo protest, već najveći pokret u istoriji naše zemlje da se ona ponovo učini velikom“, napisao je takođe u jednoj od objava na svojoj društvenoj mreži.
Ono što Trampu otežava poziciju i što bi moglo da dovede do nekog obrta koji bi mu je drastično otežao jesu svedočenja njegovih ljudi, među kojima ključno mesto zauzima nekadašnji vrhovni tužilac Vilijam Bar, koji je prilikom saslušanja pred Komitetom Predstavničkog doma izjavio kako "nije mogao da prihvati“ tvrdnje svog tadašnjeg šefa o izbornoj krađi. "Predsedniku sam rekao da je to s***e u kojem ne želim da učestvujem“, izjavio je Komitetu Bar.
Najveću pažnju dobio je, međutim, iskaz iz osmočasovnog svedočenja Trampove najstarije ćerke Ivanke Tramp u kojem je podržala bivšeg tužioca u njegovom brutalnom opisu očevog narativa o tobožnjem izbornom lopovluku i time najavila porodični raskol.
Kao partija, republikanci su istragu Komiteta Predstavničkog doma proglasili za "pristrasni lov na veštice“ i njihovi redovi su zasad čvrsti. Kongresmen Kinzindžer i kongresmenka Čejni su zato prilično usamljeni disidenti među američkim konzervativcima. Pa ipak, nije prošlo bez odjeka ono što je Čejni na prvom saslušanju poručila svojim partijskim kolegama – "da će doći dan kad Trampa više neće biti, ali će njihovo beščašće ostati“.