Svet
08.02.2026. 19:14
Svet
09.02.2026. 19:46
Marko R. Petrović
Vladimir Matevski
Da li je bliži novi sukob ili smirivanje tenzija između Irana i SAD?
Posle uspešnog hapšenja venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura, pažnja američkog predsednika Donalda Trampa brzo je preusmerena na drugi kraj sveta – na Bliski istok, preciznije na Iran koji je često predstavljan kao američki i izraelski arhineprijatelj.
Svet se tako već mesec dana pita hoće li ovaj deo planete postati novo žarište odakle će da se raširi novi sukob koji bi bio mnogo više od lokalne čarke ili regionalnog rata. Odgovore u razgovoru za "Ekspres“ pokušava da pruži Vladimir Matevski, novinar, publicista, medijski konsultant, koji je pored ostalog objavio i knjigu "Sajber džihad ‒ Strategija komunikacije Islamske države“, kojeg na početku razgovora pitamo za procenu ‒ da li smo bliži novom sukobu ili smirivanju tenzija između Irana i SAD?
"Ukoliko posmatramo čisto vojnobezbednosnu dinamiku, svet trenutno nije bliži trajnom smirivanju, ali opet nije ni na ivici neposrednog rata kao što prikazuje većina medija... Nalazimo se u fazi takozvane stabilne nestabilnosti. SAD imaju oko 40.000 vojnika raspoređenih u regionu (Irak, Sirija, Kuvajt, Bahrein, Katar, UAE), sa snažnim pomorskim prisustvom Pete flote. Iran to, naravno, vidi kao stalnu pretnju, ali i kao realnost koju ne može vojno da ukloni.
Ključni faktor koji trenutno odvraća rat jeste pre svega politički: Vašington ne želi rat koji ne može odmah i brzo da dobije i, što je najvažnije, još brže da napusti, dok Teheran zna da bi direktan sukob ugrozio sam opstanak režima. Ali istorija odnosa SAD‒Iran pokazuje da se ratovi često ne planiraju ‒ oni ’iskliznu’ kroz incidente, pogrešne procene ili akcije trećih strana.
Dinamika je ciklična: periodi direktnih ili posrednih sukoba (napadi na tankere, objekte naftne industrije, ubistvo Sulejmanija, napadi na naftne objekte u Saudijskoj Arabiji) smenjuju se sa periodima opreza. Sadašnji trenutak karakteriše visok napor obe strane da se izbegne totalni rat jer su troškovi za sve nedopustivo visoki. Međutim, mehanizam za podnošenje greške je izuzetno osetljiv. Svaki incident (poput napada na trgovački brod ili neke šiitske milicije na američke snage u Iraku) može lako da eskalira“, objašnjava za "Ekspres“ novinar, publicista i medijski analitičar Vladimir Matevski.
Tramp je navodno spreman na pregovore, slične signale šalju i iz Teherana. Da li je reč samo o kupovini vremena ili ne?
"I jedno i drugo, ali sa različitim prioritetima. Iran kupuje vreme jer mu nuklearni program daje pregovaračku polugu: prema procenama IAEA ‒ Međunarodne agencije za atomsku energiju, Iran danas raspolaže zalihama uranijuma obogaćenog do 60 odsto, što je tehnički korak od nekoliko nedelja do nivoa za oružje, iako to nije isto što i posedovanje bombe.
SAD, sa druge strane, kupuju vreme kako bi sprečile eskalaciju bez formalnog povratka u JCPOA (nuklearni sporazum iz 2015. godine) koji je Tramp stigmatizovao u američkoj unutrašnjoj politici. Pregovori su realni samo u meri u kojoj služe sprečavanju najgoreg ishoda, ne postizanju velikog istorijskog dogovora.
Za Trampa, pregovori služe s ciljem unutrašnje i spoljne politike: može da pokaže da je ’tvrd, ali spreman na dogovor’, što guši kritiku da bezrazložno vodi zemlju u rat.
Za Iran, sa druge strane, pokazivanje spremnosti na dijalog je ključno za poboljšanje odnosa sa drugim svetskim centrima moći, kojima pokazuje da je ’razuman’, dok SAD stavlja u poziciju odgovornog za eskalaciju ako odbije. Istinska prepreka je nepoverenje: Teheran zahteva da se sankcije ukidaju pre bilo kakvih pregovora o novom sporazumu, dok Vašington insistira na širokom pregovaračkom paketu koji obuhvata i regionalno ponašanje, pre bilo kakvog olakšavanja. Trenutno, retorika o pregovorima je taktička, ali nema praktičnog okvira da se realizuje bez preduslovnog kompromisa koji nijedna strana nije spremna da ponudi.“
Glavni iranski zahtev u bilo kakvim pregovorima bio bi ukidanje sankcija Teheranu. Pritom, saglasni su da se utvrdi da nemaju nuklearno oružje, ali ne dozvoljavaju da se dira u njihov program balističkih raketa. Da li je Vašington spreman na to?
"Apsolutno ne, i upravo je to srž sukoba. Administracija Trampa je napustila JCPOA upravo zbog njegovih ’mana’: vremenskog ograničenja (sunset clauses) nuklearnog programa i izostanka programa balističkih raketa i regionalne politike Irana. Cilj Vašingtona nije samo sprečavanje nuklearnog oružja, već i neutralisanje iranske moći da preti svojim susedima i Americi u regionu. Balističke rakete srednjeg i velikog dometa su kamen temeljac iranske strategije odvraćanja i projektovanja moći (npr. protiv Izraela ili američkih baza). SAD ne bi pristale na sporazum koji to ne rešava.
Iran, sa druge strane, balistički program smatra neotuđivim delom nacionalne odbrane i simbolom suvereniteta. Ovo je najveća pregovaračka prepreka i glavni razlog zašto čak i eventualni povratak na JCPOA (što je pod Trampom krajnje neverovatno) ne bi rešio širi konflikt.
Sankcije su egzistencijalno pitanje za Iran: pad izvoza nafte sa više od 2,5 miliona barela dnevno (pre 2018. godine) na ispod milion snažno je pogodio budžet, valutu i društveni standard. Iranski zahtev za ukidanje sankcija nije taktički ‒ on je strukturalan.
Vašington, ponavljam, balističke rakete vidi kao deo istog problema. Iran ima najveći raketni arsenal na Bliskom istoku, sa projektilima dometa do 2000 km (Shahab-3, Sejjil), što direktno pogađa Izrael i američke baze. Formalno prihvatanje tog programa za SAD je gotovo nemoguće, ali prećutna tolerancija u zamenu za strogu nuklearnu kontrolu ‒ to već jeste opcija koja se razmatra, iako niko to javno neće priznati.“
Da li bi potencijalni sukob između SAD i Irana ostao ograničen ili verujete da bi se ostvarila upozorenja vlasti iz Teherana da bi mogao da preraste u regionalni sukob ili možda u nešto još veće?
"Verovatniji je ograničen, ali intenzivan regionalni sukob, ne direktni rat SAD‒Iran poput invazije na Irak 2003. godine. SAD bi nastojale da ciljaju precizno (nuklearni objekti, komande, vojska, baze IRGC-a), izbegavajući masovnu kopnenu invaziju jer je to u ovom trenutku i praktično nemoguće…
Iran bi odgovorio asimetrično i preko posrednika: napadi na američke interese u Iraku, Siriji, Zalivu; blokada Hormuza pomoću mina i brzih čamaca; raketni napadi na Izrael i naftna postrojenja u Saudijskoj Arabiji i UAE. Rizik od nezamislivo velike eskalacije postoji ako Iran pogodi američki vojni brod sa velikim žrtvama, što bi primoralo Trampa na masovan odgovor, ili Izrael bude uvučen direktno i odluči da napadne iranske nuklearne objekte… U tom slučaju, sukob bi lako mogao da zahvati ceo Bliski istok i izazove globalnu energetsku krizu.
Iran bi, da naglasimo, gotovo sigurno izbegao frontalni sukob sa američkom vojskom, ali bi aktivirao čitavu mrežu posrednika. Hezbolah, čak i oslabljen, i dalje poseduje desetine hiljada projektila. Hormuski moreuz, kroz koji prolazi najveći deo svetske nafte, ostaje ključna poluga pritiska. Zato bi svaki veći rat vrlo brzo prerastao u regionalni, sa globalnim ekonomskim posledicama.“
Mnogi su eskalaciju očekivali i prošle godine u junu, posle 12-dnevnog rata, ali do toga ipak nije došlo. Zašto?
"Zato što su svi akteri testirali granice i stali tačno ispod praga. Izrael je pokazao da može da prodre duboko u iranski bezbednosni aparat. Iran je demonstrirao sposobnost masovnog raketnog odgovora, ali uz jasne signale da ne želi američku intervenciju. SAD su igrale ulogu ’kočničara’. To je bio klasičan primer krize upravljane racionalnim strahom, a ne racionalnim poverenjem.
U junu je došlo do ekstremno opasnih incidenata, ali su obe strane pokazale zapanjujuću disciplinu da ne pređu ’crvenu liniju’ totalnog rata. Tramp je, navodno, otkazao udar žestoke odmazde u poslednjem trenutku zbog procene o nesrazmernom broju žrtava. To je pokazalo njegovu nespremnost na široki rat uprkos pritiscima ’jastrebova’ u Kongresu i Senatu…
Iran je, sa druge strane, pažljivo kalibrisao svoje akcije: dovoljno da pošalje poruku, ali ne da izazove masovne žrtve. Ključna lekcija iz juna je da postoji neizrečeni, ali stvaran konsenzus na najvišem nivou u Vašingtonu i Teheranu da se totalni rat mora izbeći ‒ barem dok postoji alternativa.“
Svet
08.02.2026. 15:36
Sastanak Trampovog Odbora za mir 19. februara u Vašingtonu
Iranski zvaničnici naročito apostrofiraju američka vojna postrojenja u regionu kao potencijalne mete. Imaju li kapacitete da ih pogode?
"Da, i to dokazano. Napad na bazu Ain al-Asad u Iraku 2020. godine pokazao je preciznost iranskih balističkih projektila. Iako tada nije bilo poginulih, poruka je bila jasna: Iran može da pogodi ciljeve koje bira. Ali zna i da bi takav napad imao ozbiljne posledice.
Iran, da podsetimo, poseduje impresivne i precizne kapacitete za napad na fiksne baze. Njihov arsenal balističkih raketa (Shahab-3, pre svih) sa dometom do 2000 km može da pogodi gotovo svaku američku bazu u regionu: Al Udeid (Katar), Al Dhafra (UAE), Prince Sultan (Saudijska Arabija), baze u Bahreinu, Kuvajtu. Razvili su i sofisticirane krstareće rakete i bespilotne letelice (UAV-ove) koji mogu da zaobiđu protivraketnu odbranu. Međutim, ključno je: masivan raketni napad bi garantovao masivan američki kontraudar na iransku teritoriju. Zato bi Iran te kapacitete verovatno koristio masovno samo u slučaju otvorenog rata ili u ograničenim, simboličnim udarima kao odgovor na američki napad, kako bi pokazao sposobnost, ali ne bi pokretao punu eskalaciju.“
Kako bi se postavile druge zemlje regiona, pre svega Saudijska Arabija, Katar, UAE... Inače, primetno je povećano investiranje Saudijske Arabije i UAE u Evropu poslednjih godina.
"Ove zemlje su u fazi strateškog ’hedžovanja’. Ne žele rat jer bi on ugrozio njihove razvojne projekte (Vision 2030, diverzifikacija ekonomije). Njihova ulaganja u Evropu nisu samo ekonomska, već i politička ‒ pokušaj da se vežu za više centara moći, ne samo za Vašington.
Region je duboko podeljen i plašljiv. Saudijska Arabija i UAE su najžešći protivnici Irana i podržali bi bilo koju američku akciju koja slabi Teheran, verovatno čak i dozvolili korišćenje svojih baza. Međutim, njihov strah je ogroman: već su pretrpeli napade na svoju naftnu infrastrukturu 2019. godine i pomorski saobraćaj. Plaše se regionalnog rata u kom bi oni bili na prvoj liniji. Njihove investicije u Evropu delimično odražavaju želju za diverzifikacijom rizika. Katar je u težoj poziciji: deli sa Iranom ogromno polje prirodnog gasa i ima pragmatične odnose s njim, dok je u sukobu sa Saudijskom Arabijom. Doha bi rado igrala ulogu posrednika i nastojala da se distancira od direktnog učešća. Oman i Kuvajt bi bili prvi medijatori, tražeći smirivanje. Izrael bi, naravno, bio prva linija rata i potencijalni učesnik, posebno ako bi sukob uključio Hezbolah ili iranske snage u Siriji.“
Šta nam iskustvo prošlogodišnjeg 12-dnevnog rata između Izraela i Irana govori o realnim odnosima snaga, posebno imajući u vidu američku vojnu i obaveštajnu podršku Izraelu?
"Taj rat je bio mnogo više od kratkotrajnog oružanog sukoba; on je predstavljao testni poligon savremene geopolitike sile, u kojem su se sudarile tri paradigme: izraelska doktrina preventivnog udara, iranska strategija strpljivog odvraćanja i američka politika upravljanja krizom bez direktnog ulaska u rat.
Pre svega, rat je pokazao da Izrael poseduje izuzetno duboku i sofisticiranu sposobnu obaveštajnu mrežu unutar Irana. Penetracija u iranske vojne, naučne i bezbednosne strukture nije rezultat trenutne nadmoći, već decenija sistematskog rada. Međutim, isto tako je pokazano da ta prednost nije dovoljna za stratešku pobedu. Izrael može da nanese ozbiljne udarce, ali ne može da slomi iransku državu niti njen bezbednosni aparat bez masovne i dugotrajne američke pomoći.
Drugo, Iran je pokazao nešto što se često zanemaruje u zapadnim analizama: sposobnost racionalne eskalacije. Njegov odgovor nije bio ni haotičan ni maksimalistički, ni u afektu… Bio je pažljivo kalibrisan, politički simboličan i vojno ograničen, ali dovoljno snažan da demonstrira kapacitet. To je ključno: Iran ne deluje kao iracionalni akter, već kao država koja razume gde se nalazi prag američke intervencije i svesno ostaje ispod njega.
Treće, uloga SAD je bila presudna, ali paradoksalna. Vašington je istovremeno pomagao Izraelu i sprečavao ga da ode predaleko. To govori o fundamentalnoj promeni američke strategije: više nije cilj pobeda, već kontrola haosa. Taj rat je, zapravo, bio upozorenje koliko bi širi sukob bio skup, dug i nepredvidiv ‒ čak i za tehnološki najnaprednije sile.“
Često se u političkim krugovima povlači paralela između američkog delovanja u Venecueli i potencijalnog scenarija u Iranu. Koliko je ta paralela uopšte održiva?
"Ta paralela je politički zgodna i medijski atraktivna, ali analitički potpuno neodrživa. Venecuela i Iran se nalaze na suprotnim krajevima spektra državne otpornosti. Venecuela je primer države sa urušenim institucijama, duboko podeljenim društvom i ograničenim kapacitetom službi bezbednosti čije delovanje zavisi od lojalnosti uskog kruga elita. Iran, nasuprot tome, predstavlja konsolidovanu bezbednosnu državu sa višeslojnim aparatima kontrole, ideološke legitimacije i regionalne projekcije moći.
Iranski režim nije samo politička struktura, već sistem koji je preživeo revoluciju, osmogodišnji rat sa Irakom, decenije sankcija i unutrašnje proteste. On je duboko integrisan u ekonomiju, vojsku, religijske institucije i regionalne mreže. Pokušaj da se Iran tretira kao Venecuela zanemaruje činjenicu da bi svaka ozbiljna destabilizacija Irana automatski destabilizovala ceo Bliski istok i globalno energetsko tržište. Drugim rečima, ono što je u Venecueli bilo geopolitički eksperiment, u Iranu bi bilo strateško samoranjavanje Zapada.“
Koliko je Iran danas izolovan? Pre šest meseci, godinu dana, delovalo je da je Iran praktično opkolio Izrael milicijama koje su, uslovno rečeno, pod njihovom kontrolom. Danas su njihovi glavni saveznici prilično neutralisani – Hezbolah, Asad, Hamas, milicije u Iraku, Huti su pacifikovani...
"Iran se danas nalazi u fazi koju bismo mogli nazvati kontrolisanom regionalnom retrakcijom. Hezbolah je ozbiljno istrošen, Hamas vojno devastiran, saveznik i sirijski predsednik Asad je u egzilu u Rusiji, a iračke milicije su pod stalnim pritiskom SAD. To znači da je Iran izgubio deo operativne fleksibilnosti koju je imao pre nekoliko godina.
Međutim, izolacija Irana je često precenjena. Iran je uspešno preusmerio deo svog geopolitičkog oslonca ka globalnom Jugu, Kini i Rusiji. Sporazum sa Kinom o dugoročnoj saradnji, jačanje trgovine sa Rusijom i Indijom, kao i odnosi sa afričkim i latinoameričkim državama stvaraju mrežu otpornosti, a ne savez u klasičnom smislu.
Iran danas nije ofanzivna sila kakva je bio u trenutku najvećeg regionalnog širenja, ali nije ni izolovani parija. On je država u defanzivnoj konsolidaciji, što ga čini opreznijim, ali i potencijalno opasnijim u slučaju egzistencijalne pretnje.“
Svet
07.02.2026. 10:26
Tramp kao veoma dobre ocenio razgovore o Iranu, najavio nove sledeće nedelje
Evropska unija proglasila je Revolucionarnu gardu za terorističku organizaciju. SAD su to uradile još 2019. godine. Arakči kaže da na taj način, zapravo, EU potpiruje rat. Da li je to strateški promišljen potez?
"Apsolutno ne. EU ima suštinske interese u regionu koji bi bili katastrofalno pogođeni ratom, a ova odluka je doprinela eskalaciji. Postoji čitav niz faktora zbog kojih bi ovakav rat bio poguban po Evropu. EU zavisi od uvoza nafte i gasa sa Bliskog istoka. Rat bi doveo do ogromnog skoka cena i poremećaja snabdevanja.
Da ne pričamo o novom talasu migracija ‒ regionalni rat bi pokrenuo novi, masovni talas izbeglica, koji bi pritiskao granice EU i dalje destabilizovao njen politički pejzaž. Podsećamo i na evropske ekonomske interese. EU kompanije imaju značajne investicije u regionu (posebno u Zalivu), koje bi bile uništene. Rat bi, takođe, pojačao radikalizaciju i rizik od terorizma na teritoriji EU.
Zato, evropske elite treba da budu duboko zainteresovane za smanjenje tenzija. Međutim, obeležavanje IRGC-a kao terorističke organizacije (što je način da se udovolji pritiscima SAD i unutrašnjim bezbednosnim brigama, a da se istovremeno ne napusti JCPOA u celosti) je kontraproduktivno za taj cilj. To neumitno otežava bilo kakav diplomatski angažman i gura Iran u ćošak, čineći ga još nepokolebljivijim.
Revolucionarna garda nije marginalna organizacija, već kičma iranske države ‒ vojna, bezbednosna, ekonomska i ideološka. Proglašenjem IRGC-a terorističkom organizacijom, EU je faktički kriminalizovala značajan deo državnog aparata Irana, čime je dramatično suzila prostor za diplomatiju.
Problem je u tome što EU nema instrumente sile kojima bi poduprla takvu odluku. Ona ne želi rat, ali istovremeno donosi poteze koji smanjuju šanse za dijalog. To je klasičan primer evropske geopolitičke slabosti: normativna moć bez realne moći upravljanja posledicama. U slučaju eskalacije, EU bi bila među prvim gubitnicima ‒ energetski, ekonomski i politički.“
Ako dođe do rata širih razmera, kako će se postaviti Kina i Rusija, koje važe za glavne, ako ne saveznike, onda makar partnere Irana? Mogu li one da utiču da do sukoba ne dođe, ili ako se već dogodi, mogu li nekako da pomognu Iranu?
"Kina i Rusija se često predstavljaju kao iranski saveznici, ali preciznije bi bilo reći da su one pragmatični korisnici iranske pozicije. Narodna Republika Kina vidi Iran kao stabilnog dobavljača energije i važan deo evroazijske infrastrukture. Rat u Persijskom zalivu bio bi direktan udar na kinesku ekonomiju, zbog čega bi Peking učinio sve da se eskalacija izbegne diplomatskim putem.
Rusija, iako politički bliža Iranu, nema ni kapacitet, ali ni interes za direktnu vojnu intervenciju. Njena pomoć bi bila ograničena na obaveštajnu, političku i eventualno ekonomsku sferu. Ni Kina ni Rusija ne žele da Iran izgubi, ali još manje žele direktan sukob sa SAD zbog Irana.“
Kakve bi bile ekonomske posledice rata širih razmera između SAD i Irana?
"Bile bi fatalne. Pre svega zbog skoka cene nafte. Cena nafte bi skočila iznad 200 dolara po barelu, a možda i više, zbog blokade Hormuza, napada na naftnu infrastrukturu u Zalivu i panike na tržištu. Usledila bi, potom, globalna recesija. Šok cene energije bi doveo do hiperinflacije, smanjenja potrošnje i zaustavljanja proizvodnje širom sveta, posebno u uvoznicima energenata poput Evrope, Indije i Kine. Moreuzi i luke u Zalivu bi bili, vrlo verovatno, blokirani ili ugroženi, što bi poremetilo više od 30 odsto globalnog pomorskog prometa nafte i trgovine između Evrope i Azije.
Sve to bi dovelo do finansijske panike. Tržišta kapitala bi se urušila, sa begom ka sigurnim utočištima (zlato, švajcarski franak, američki trezori). Zemlje sa visokim spoljnim dugom bi mogle da bankrotiraju. Došlo bi i do poremećaja u trgovini hrane i sirovina. Poremećaj u lancima snabdevanja i rast troškova transporta bi podigao cene hrane širom sveta, što bi izazvalo nemire u mnogim zemljama.“
Kako bi takav scenario uticao na Srbiju i Balkan?
"Srbija, ali i ostale države regiona bi se suočile sa rastom cena energenata, inflatornim pritiscima i povećanim fiskalnim opterećenjima. Balkan bi još jednom platio cenu konflikta koji nije proizveo, ali iz kojeg ne može da se izoluje.
Prvo bi, naravno, usledio energetski šok. Srbija i region bi se suočili sa eksplozijom cena goriva i struje, što bi direktno udarilo na privredu i živote građana. To bi dovelo do rasta inflacije. Uvozna inflacija bi buknula, a smanjena tražnja iz Evrope (koja bi bila u recesiji) bi udarila na izvoz regiona. Turizam bi svakako opao. Balkanska ruta bi ponovo postala žarište novog talasa migranata sa Bliskog istoka i možda severne Afrike, koji beže od rata i posledica nestašice hrane. To bi predstavljalo humanitarni, bezbednosni i politički izazov. A povećana radikalizacija i ekonomska kriza bi mogli da podstaknu već postojeće bezbednosne pretnje u regionu.“
Ima i onih koji tvrde da je sukob sa Iranom Trampu potreban da bi skrenuo pažnju sa domaćih skandala – slučaj Epstin, ICE... Neki su čak povlačili paralelu sa aferom Levinski i bombardovanjem SR Jugoslavije.
"Istorija američke politike pokazuje da spoljnopolitičke krize ponekad služe kao instrument unutrašnje konsolidacije. Međutim, rat sa Iranom je preveliki, preskup i preopasan da bi bio sveden na politički trik. Paralela sa bombardovanjem SR Jugoslavije postoji kao istorijska opomena, ali današnji kontekst nosi daleko veće globalne rizike. Rat sa Iranom ne bi bio epizoda, već prelomni događaj u međunarodnim odnosima. Vazdušna kampanja protiv Srbije 1999. bila je rizična, ali sa malo šansi za eskalaciju u širi evropski rat. Rat sa Iranom nosi nemerljivo veći rizik od katastrofalne eskalacije i gubitaka američkih života, što bi Trampu moglo da se osveti, a ne da mu pomogne.“
Svet
20.03.2025. 19:40
IRANSKI NUKLEARNI RULET: "Imamo mirnodopski program"
Komentari
