Svet
07.10.2021. 16:10
Svet
19.10.2021. 08:30
Milan Mišić
Crvene linije u Ukrajini
Zašto su odnosi NATO-a i Moskve najlošiji od završetka Hladnog rata
Kada su se 23. septembra, na marginama zasedanja Generalne skupštine UN, u Njujorku sastali šef ruske diplomatije Sergej Lavrov i generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, medijska vest bila je samo rečenica koju je prilikom protokolarnog fotografisanja reporterima uputio Lavrov, rekavši im "da ne brinu" jer "Rusija ne namerava da postane članica NATO-a“.
Bila je to vest koja se u novinarskim školama svrstava u "ne vesti", po pravilu da nije vest kad pas ujede čoveka, nego kad čovek ujede psa. Da Rusija ne želi u NATO, kao i da NATO u svojim redovima ne želi Rusiju, stara je geopolitička činjenica, koja će samo dve nedelje kasnije dobiti novu potvrdu.
U Briselu je 6. oktobra, naime, objavljeno da se iz posmatračke misije Rusije u sedištu Alijanse proteruje osmoro njenih akreditovanih predstavnika, s obrazloženjem da su svi "nedeklarisani oficiri ruskih obaveštajnih službi", to jest ruski špijuni.
Istovremeno, služba bezbednosti u briselskoj centrali NATO-a saopštila je i da se broj pripadnika ruske misije prepolovljuje i da će ubuduće moći da ima samo 10, umesto dosadašnjih 20 predstavnika (a na početku te vrste saradnje bilo ih je čak 30).
Obrazlažući tu odluku, Stoltenberg je izneo da za proterivanje nije bilo nekog konkretnog povoda, već da aktivnosti proterane osmorke jednostavno "nisu bile u skladu sa njihovim akreditacijama“, da bi potom govorio o porastu "malignih“ (pojam koji u geopolitičkom rečniku Zapada postaje sve popularniji) ruskih aktivnosti zbog kojih NATO mora da poveća svoju budnost.
Svet
11.10.2021. 11:50
Kina: SAD na sve načine ometaju rusko-evropsku saradnju
NATO gensek, bivši norveški premijer, a glavni administrator i zvanični tumač politike Alijanse još od 2014, doveo je, međutim, indirektno u vezu sastanak sa Lavrovom u sedištu UN sa najnovijom odlukom o "kažnjavanju“ Rusije koju je, kako je izneo, odobrilo svih 30 članica.
Stoltenberg je, naime, otkrio o čemu je sa Lavrovom razgovarao u Njujorku: predložio mu je obnovu dijaloga, što podrazumeva i reaktiviranje Saveta Rusija–NATO (NATO–Russia Council – NRC), platforme i mehanizma za konsultacije, saradnju i eventualne zajedničke akcije. NRC je osnovan na NATO–Rusija samitu u Rimu u maju 2002. i dobro je funkcionisao sve do 2014, kada je posle ruske vojne intervencije u Ukrajini i aneksije Krima, Alijansa suspendovala sve vidove saradnje.
Nešto kasnije u Briselu su odlučili da se neki kanali za komunikaciju otvore, pa su tako 2016. održana tri sastanka Saveta NATO–Rusija, zatim isto toliko i 2017. i po dva 2018. i 2019. godine. NATO tvrdi da je još pre 18 meseci Rusiji upućen predlog da se sazove novi sastanak NRC-a, što u Moskvi nije prihvaćeno.
Stoltenberg je, objašnjavajući kontekst novog pogoršanja odnosa, rekao kako je na sastanku u Njujorku Lavrovu predočio da je NATO spreman za dijalog sa Moskvom, ali da u tom pogledu nisu uspeli da se usaglase. Na istoj konferenciji za medije u Briselu izneo je i konstataciju da su odnosi NATO-a i Moskve danas "na najnižoj tački od završetka Hladnog rata“ – uz objašnjenje da je razlog za to "ponašanje Rusije“.
Konkretno, naveo je jačanje ruskih vojnih potencijala uz granicu sa Ukrajinom, kao i kršenje Ugovora o nuklearnim snagama srednjeg dometa, što su po Stoltenbergu "agresivne akcije“, zbog čega je NATO s jedne strane odlučan da pojača bezbednost svojih članica koje su "blizu Rusije“, dok će sa druge nastaviti svoj dvojni pristup "odbrane i dijaloga“ prema Rusiji.
Razume se, sve ovo nije ostalo bez reakcije Moskve. Najpre je, u izjavi objavljenoj na veb sajtu ruskog Ministarstva inostranih poslova, objašnjeno da je na prošlomesečnom sastanku u Njujorku Lavrov Stoltenbergu "skrenuo pažnju na naše konkretne predloge za deeskalaciju napetosti na liniji kontakata“.
Na proterivanje diplomata iz ruske misije pri NATO-u reagovao je portparol Kremlja Dmitrij Peskov. "U izjavama predstavnika NATO-a očigledna je nedoslednost u pogledu njihove želje da normalizuju odnose sa našom zemljom i njihovih stvarnih postupaka. To što stvarno rade omogućava nam da ne gajimo nikakve iluzije o normalizaciji odnosa, pošto su izgledi za tako nešto totalno podriveni“.
Ključni događaj koji je stvorio novu atmosferu međusobnog nepoverenja bilo je, međutim, saopštenje Kremlja, u formi upozorenja, da bi bilo kakva ekspanzija vojne infrastrukture NATO-a u Ukrajini bio čin "prelaska jedne od crvenih linija koje je postavio predsednik Vladimir Putin“. Neposredan povod za ovo bila je optužba koju je izneo beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko da SAD organizuju centre za obuku na ukrajinskoj teritoriji koji mogu da budu i vojne baze.
Svet
10.09.2021. 22:25
"Rat Ukrajine i Rusije bio bi pogrešan scenario"
Svet
09.08.2021. 20:15
"Pustio sam korenje u ovoj zemlji"
Lukašenko, koji je preživeo posleizbornu krizu i dodatno se približio Moskvi, kaže da je o svojim saznanjima već diskutovao sa Putinom i da su se složili da je neophodno da zajednički reaguju, što je za rezultat imalo pomenuto upozorenje o "crvenim linijama“. Ono što je bio dodatni razlog za njihovo definisanje svakako je bio "Brzi trozubac“ (Rapid Trident), redovna godišnja vežba NATO-a na zapadu Ukrajine, koja je ovoga puta održana u poslednjih deset dana septembra, uz učešće oko 6000 vojnika iz 15 zemalja, uključujući i pripadnike oružanih snaga SAD. Započela je nedelju dana posle dosad najmasovnije vežbe Rusije i Belorusije sa oko 200.000 učesnika.
Na Putinove crvene linije na svojoj teritoriji reagovala je i Ukrajina, tvitovanom izjavom ministra inostranih poslova Dmitra Kulebe da "Putin crvene linije sme da povlači samo do međusobne granice jer Ukrajina može sama da proceni šta je u interesu ukrajinskog naroda i u interesu ukrajinske i evropske bezbednosti“.
Sve ovo je, dakle, koloplet događaja koji su podigli napetosti između NATO-a i Rusije i za koje se može reći da su, u krajnjem ishodu, rezultat "prvobitnog greha“ NATO saveza posle pada Berlinskog zida, ekspresnog ujedinjenja dve Nemačke, raspada Sovjetskog Saveza i okončanja Hladnog rata.
Taj greh je NATO širenje na istok – na zemlje koje su, kao članice "komunističkog“ vojnog saveza, Varšavskog pakta, držale ravnotežu sa NATO-om i održavale evropski, pa i svetski "hladni mir“. To nije trebalo da se dogodi: Moskva tvrdi da je tadašnjem sovjetskom lideru Mihailu Gorbačovu garantovano da će NATO ostati u zatečenim granicama, što će biti kompenzacija za sovjetski pristanak na brzo ujedinjavanje Nemačke već 1990, u procesu u kojem je socijalistička Nemačka Demokratska Republika (NDR) postala deo zapadne Savezne Republike Nemačke.
Svet
02.10.2021. 22:05
Rusija i SAD pregovaraju o međusobnom priznavanju sertifikata o vakcinaciji
Svet
06.07.2021. 09:46
"Rusija će oštro odgovoriti na neprijateljske korake SAD"
Na Zapadu poriču da je takvih garancija bilo, što se u Moskvi tumači kao "izdaja“. Kad se 1991. Sovjetski Savez raspao, a nekadašnji socijalistički blok sveo samo na Rusiju, proširenje NATO-a na istok zagovara tadašnji američki predsednik Bil Klinton, obrazlažući to potrebom da se bezbednosni kišobran proširi na teritoriju nekadašnjeg Varšavskog pakta, iako oko toga u NATO-u nije bilo konsenzusa. U Londonu se smatralo da će proširenje "razvodniti“ Alijansu, dok je Pariz upozoravao da će tako nešto NATO-u dati preveliki politički uticaj.
Otpora je bilo i u Vašingtonu – Voren Kristofer, državni sekretar tokom prvog Klintonovog mandata, u januaru 1994. godine pisao je u "Vašington postu“ da bi brzo širenje NATO-a na istok "moglo da stvori neoimperijalističku Rusiju“. Klinton međutim nije odustajao pa je već tokom svoje prve predsedničke posete Evropi, 1994. godine, izjavio da pitanje proširenja nije da li će ga biti, nego kada će se dogoditi.
Neravnoteža koja je stvorena kad je do širenja došlo potvrdila je opravdanost ovog i drugih upozorenja, a žrtva potrebe NATO-a da dokaže svoju relevantnost i u unipolarnom poretku bili smo mi – prva borbena akcija NATO-a van granica njegovih članica bilo je bombardovanje SR Jugoslavije 1999. Van svog teatra savez je zatim intervenisao u Avganistanu, u Libiji i Siriji, da bi danas, zbog okretanja Amerike sopstvenim preokupacijama, ponovo dospeo u neku vrstu egzistencijalne krize.
Ona se možda najbolje vidi na južnom krilu NATO-a, u Turskoj, koja kao članica Alijanse raketne sisteme protiv avionske odbrane kupuje – od Rusije. Reč je o naprednom sistemu S-400 koji je projektovan da ruši NATO rakete i NATO avione, a nastojanje turskog predsednika Erdogana da istovremeno sedi na dve klupe – zapadnoj i istočnoj – svakako je prst u oko pre svega Vašingtonu, zbog nesporne činjenice da je Putin postigao neke početne uspehe u svom strateškom cilju: podrivanju NATO-a i EU.
Rusija u Turskoj gradi i jednu nuklearnu centralu, a proteklih godina kompletiran je i gasovod „Turski tok“ kojim se ruski gas preko Balkana (uključujući i Srbiju) transportuje do Centralne Evrope.
Povlačenje crvenih linija na ukrajinskoj teritoriji može se uzeti i kao novi dokaz obnovljenog samopouzdanja Rusije kojem je doprinela i neka vrsta transatlantskog raskola tokom četiri godine mandata Donalda Trampa u Beloj kući i ne baš spoljnopolitički uspešnih prvih devet meseci novog američkog predsednika Džoa Bajdena. O tome svedoči i najnovija izjava ministra Lavrova da je Rusija spremna za saradnju sa Vašingtonom, EU i NATO-om u stabilizovanju i obnovi Avganistana posle povlačenja američkih trupa, ali uz uslov da Amerika ne postavlja nova vojna uporišta u republikama Centralne Azije, Uzbekistanu, Tadžikistanu i Kazahstanu, čija je "stabilnost za Moskvu veoma važna“. Moskva se inače sprema za razgovore sa talibanima (koje zvanično ne priznaje), zakazane za 20. oktobar u Moskvi.
Komentari
